Majka mi je jako bolesna, znate. Srce, koje radi sa manje od 50% kapaciteta (hronično), a poslednjih desetak dana, uprkos pejsmejkeru, ne ponaša se očekivano (akutno): ne pumpa, pojačane aritmije, izrazito nestabilnog pritiska. Mama se zamara prilikom oblačenja majice, mora da sedne, ne može da nadiše. Hladna je, boli je leva ruka, ima nesvestice i podriguje. does it ring any fucking bell?

Danas sam je slušala u autu na putu do gore, diše na kratko, kao štene kada dobije prvu temperaturu. Ona, dočim, temperaturu ni nema, hipotermična je, puls joj pada na ispod 35, srce zastaje, pa kilavo i aritmično nastavlja što je ponovo zadiše. Više ni ne paniči, deluje pospano. U stvari, skroz bensedinirano. Hitna pomoć je prošle nedelje bila dva puta,  a dva puta je odbila, od toga su joj jednom rekli da pojede vruću supicu, a drugi put da zove za pola sata, pa za pola sata, pa za pola sata, dok je nisu skroz izmorili i nadmudrili.

Milo mi je što se tradicionalna medicina, kad je boli kurac, okreće seljačkoj logici, ali mislim da jedan ljudski život i oslabelo srce zaslužuju više od saveta o tanjiru tople supice. Ali, otkud bih ja to mogla da znam?

Danas rešimo da odemo gore, mama već ima taj uplašeni ton u svom plitkom glasu, ipak hoću da me vodiš. Ostavljam sve i odlazimo.

I čekamo.

I čekamo.

I ljutimo se, odnosno, samo ja, mama nema za to snage, mada bi joj jedno dizanje pritiska malo olakšalo život. Ona je hladna, ja ne mogu da joj napipam puls, ali nema veze, držim je za ruku, ono kao, nisam ni krenula da joj taj puls i tražim.

Negde tamo nakon 3 sata čekanja, za koje vreme je sestra rekla da su do sada imali 15 hitnih slučajeva, gleda me u oči i  laže, ulazili su mnogi drugi ljudi u sasvim urednom i nimalo akutnom stanju, mi stižemo konačno na red.

Neimpresionirana mlada doktorka daleko mlađa od mene nešto jako zabavljena na kompu, a prekoputa nje tehničar koji ne vadi psovku iz usta (naši smo, valjda, svi smo u istom kurcu pa što da se femkamo), za svaku akciju koju pokuša da napravi na elektronskom formularu u koji gleda. Toliko im smetamo da mi došlo da izvinim  s vrata. Ipak.

Dr nakon lenjog kretanja sa mesta gde sedi do mesta gde majci rade EKG, konačno još lenje i nekako uvređeno konstantuje da kod mame nema, citiram, akutnog kardio događaja, pa zato oni – neće ništa, neka lepo ide kući i neka odmara. Ona nije njihova stvar. Ponovo mi došlo da se izvinim što uznemiravamo iz čiste dosade.

Međutim, tu se nešto usudim da se malo objašnjavam, dobijem po nosu i odmah ućutim na molbu mame, ona ih ne bi srdila jer često mora da ih moli. Sve u svemu, komedi fransez, u kojem su dva magarca u glavnoj ulozi, spustila sva četiri magareća uha i tiho njačući napustila svetilište kompjutera, administracije i iščekivanja pauze za kafu.

Usput smo saznale da na Kariodologiji u stvari nema mesta. Halo! Nema mesta, pa ako ne umirete baš tog trena i baš tamo i pravite slične komplikacije, idite lepo kući na vruću stupicu, nemoj tu da pravite gužvu. Nemoj da vas prave na magarce, krevet dobijate samo na lutriji. Zato ovih dana ne jebu hronične bolesnike. Čisto da znate, vredi samo ako vam se desi neko aktuno kardio događanje, to je šifra.

Za sva ostala stanja, popijte vruću supicu.

Ponekad pokušam da doakam vremešnoj gospođi Petak tako što u gospođi Četvrtak šapnem da opere kosu i legne ranije na spavanje. Nema efekta. Kolikogod Četvrtkovica koristila tih i mnogih drugih trikova, rezultat u petak je isti: levi kapak mi padne i izgledam kao da gledam popreko – a nije, dve kese koje su nekada činile privlačne obraze se iskezeče prema dole kao neka greškom iskuvana košulja od žersea, a rupe ispod očiju izgledaju kao dva duboka plava jezera u kojima umorni čoban može da opere noge. A hodam i govorim kao ploča sniljena za 45, i puštena na 33 obrtaja.

Znači, u ponedeljak i u petak, kao dupe i oko. Pardon, drugim redom.

Sve se pretumbalo. U dvadesetoj sam najlošije izgledala u ponedeljak, u tridesetoj vikendom, a u četrdesetoj petkom. To hoće da kaže… neam pojma šta oće i neću da mislim na pedesete, daleko bilo.

Možda STVARNO i ja starim. Nikad nisam računala na to.

Nešto mi se slošilo i odlučila sam da ne mislim o tome. Ono o čemu ne mislim, i ono što ne znam, ne može mi ništa.

Potom je Srbiju preplavila vest o građaninu Mariću koji je već u ovom trenutku dok pišem, pao u zaborav. Dva dana me je zasmejavala izjava nekakve kliničke psihološkinje kojoj ni novinarka b92 nije znala prezime, koja je, stručno i s autoritetom objasnila da su vremena a) inflacije, b) ratova, c) beznađa, d) svetske ekonomske krize, eeeeee) “te jučerašnja poseta predsednika SAD”, uticale na akumulaciju stresa kod građana Srbije. Pomislila sam da jako puno ljudi šeta slobodno ulicama umesto da je hospitalizovano.

Nismo se ni ohladili od Marića, a dok je Vlada preko RTS-a počela da šalje pozitivne poruke o rekordnoj proizvodnji presovanog lima i svetlu na kraju tunela, imali smo prilike da gledamo kako Država u Državi, SPC u Srbiji, praktikuje samovolju i izuzeće iz Zakona, Ustava i Zdrave Pameti. Već poslovično, u prvom redu odbrane prava na torturu, našli su se članovi Obraza, među kojima sam sa žalošću primetila i neke mlade, urbano izgledajuće devojke. Pogled na obezbeđenje protojereja sa rolex časovnikom i njegov džip, nisu me ražalostili ali jesu me ponovo opsetili na povlašćeni položaj Države u Državi, koja živi na našoj grbači ali zato obrće lovu za koju je niko ništa ne pita. Lepo ne mogu da nađem poštovanja prema SPC-u, baš kao ni prema Vladi koja joj je to sve omogućila.

Mada je za poštovanje da se drže tradicionalnih vrednosti, kao što je i vrednost jedne batine koja poreklo vuče iz raja.

Zato me je Dačić oduševio: obezbediće pasoš Adrijani Limi po ubrzanoj proceduri, a ona će zauzvrat promovisati Srbiju i biti supruga našem sportisti.  Za to vreme Bradić, valjda zauzet pripremama za konferenciju o medijima u Rejkjaviku, nije imao komentar na otvorene pretnje i ucene koje je primila b92, čiji sam Poslednji Insajder zbog lake i kratke bolesti gledala u repriznom terminu, držeći usta otvorena kao fijoku, misleći se aman.

Rešim da neću da mislim ni na to.

Hoću da sačuvam zdravu pamet:  Odem s drugaricom u pozorište. Gledam Šuma blista na Sterijinom. Posle najdužeg sata u životu, izađemo s predstave u sred iste, šetajući između ljudi u desetom redu, kao po korzou. Posle čujem da je trajala još toliko i da je to hit predstava, remek delo takoreći.

Strašno sam izdvojila mišljenje od većinskog, a da nisam primetila kad se to desilo.

Jednom ću pisati šta me to čini jako srećnom.

Međutim, ove dve vesti mi se zakače za uvo i ja, prvo ravnodušna, potom zainteresovana a onda i zblanuta, uspem da shvatim ono što je neshvatljivo:

1. Od “meksičkog gripa” do sada umrlo 50 i nešto ljudi širom sveta — ne hvatajte me za brojke, već za ono što imam da kažem,

i

2. Proteklog vikenda u bombaškim napadima na Šri Lanku, poginulo je više stotina civila, među njima i veliki broj dece.

E, da ga jebeš ako ja razumem šta je s ovim svetom, brojkama i statističkim podacima i redosledom važnosti vesti.

Moj razum mi javlja da je 50-i-nešto ljudi u svetu umrlih od nekakvog virusa rogobatne šifre H1N1, brojka mala, takoreći, nije vredna pomena i plašim se da svake godine od nekog drugog virusa gripa tipa A umre više ljudi u svetu  nego što će od ovog o kojem pričamo svaki dan na svim svetskim informativnim stanicama. Da ne bismo mislili na… bilo šta.

S druge strane, potpuno postiđeno utvrđujem da nisam ni obratila pažnju da je sever Šri Lanke ratom pogođeno područje i da tamo neki pobunjenici svakodnevno ubijaju civile radi ostvarivanja ciljeva koji su mi nepoznati i dok pišem ovaj tekst. E, a vidiš, smrt nije zarazna, koliko znamo…

Nije mi opravdanje ni to što sam podigla filtere za a) nebitne b) loše i c) glupe vesti na najviši mogući nivo, ali opravdanje ni ne tražim. Htela sam samo da kažem da aman više! ovde sve lud zbunjenog, muntaju nas kao da smo svi slepci. Znam da statistika kaže da svakoga dana u svetu od gladi umre više stotina ljudi i da to više nisu vesti, već deo pobrojanih aktivnosti iz statuta raznoraznih NGO-a u odeljku Ciljevi i delatnost. Jer, vidiš, smrt od gladi nije zarazna, je l’…

I da li to uopšte treba i da me interesuje dok ja imam i svojih briga koje mi napadaju imuni sistem i stvaraju ozbiljne urogenitalne probleme: razmišljam da li da tražim onog pandura da mi vrati jednu sitnu uslugu tako što će mojoj porodici obezbediti prohodnost u redu za nove pasoše, ili da angažujem ljude koji se oglašavaju da za razumnu cenu čekaju u redu umesto vas, a otkad sam videla Mrkonjića, Tadića i Cvetkovića u ikonografiji koja liči na period Miloševićeve vladavine, kako mi otvaraju gradilište od 20 km puta (eto ga još jedna brojka) – svečani, lepi i puni razumevanja jedni za druge, kao da će da asfaltiraju sve puteve u Srbiji, lepo sebi kažem:

Imaš ti i svojih problema.

Pitam se, u čemu je fora sa spiskovima i redovima, kada toga nije bilo ranije. Da li smo se brojčano uvećali ili je u svakoj javnoj službi administracija dobila neki zadatak za bonus, da formira redove, a da ljudi u redovima onda formiraju spiskove, pa da im od uspešnosti i dužine reda i spiska zavisi trinaesta plata?

Ili je lakše, kad smo svi na gomili, da nam se onda  j*** sve po spisku?

U Miloševićevo vreme su redovi za kafu, toalet papir i prašak za veš, bili čuvari socijalnog mira. Znalo se: čovek u redu nema vremena da misli kako mu je. Čovek u redu nema kad da štrajkuje, nema kad da se seti da mu nije dobro ili da bi moglo da mu bude bolje, jer je zabavljen čekajući. A, šta je sad?

Moja nezanimljiva ispovest sa kabinama na Štrandu teče u smeru koji me svrstava u kategoriju neredovnog zakupca. Prvi put smo imali jednu malu, u ulici Dan i noć, ako se ne varam, sa senovitim i maleckim delom “bašte” na koju su jedva stale sve stolice, plin za kafu i Ivanovi setovi za pesak. Nismo bili nešto preterano oduševljeni iako smo proveli skoro celo leto na tom parčencetu “bašte” na kojem je Ivan pokušavao da nauči da hoda, ali, istini za volju, to je bio bolji način da provedemo leto, bez kinte za more, sa stanom na poslednjem spratu ispod vrele ravne ploče.

Naredni put smo postali ponosni vlasnici VELIKE kabine, na čijim vratima je u trenutku plaćanja zakupa, velikim belim sprejom bilo napisano PIČKA. Mislim da u toj pički leži tajna uspeha da poslednjeg dana procesa zakupljivanja ušetamo u Gradsko zelenilo i pronađemo još jednu slobodnu i nezakupljenu kabinu.

- Ima jedna, – rekla je službenica, – koju niko nije hteo da zakupi, jer na njoj piše PIČKA.

- Dajte nam tu pičku (I-ju!), – kažem, – pa ćete je prefarbati do početka sezone.

Žena je diskretno odmahivala glavom i lupkala po stolu noktima, a ja sam tek posle shvatila što je bila tako nevesela i neubedljiva: nisu nam prefarbali pičku do avgusta.

Celo leto nam pička nije izlazila iz usta. – Gde ćete danas? – U pičku – Šta ste radili juče? – Bili na pički. – Nađemo se u 10 kod pičke. – Hoćete da dođete kod nas u pičku.

I tako do avgusta, kada su konačno uslišili naše zamolbe da nam ofarbaju vrata na veeeelikoj kabini (baš veeeelika vrata bila i stvarno ta pička bila velika), posle nikako nismo mogli iz prve da potrefimo kabinu, toliko smo bili srasli s natpisom na njoj.

Tu je kraj pripovesti o kabinama. U međuvremenu, stvorene su te kategorije starih i novih zakupaca, pibavljeni dokazi ko pripada kojoj vrsti, ali su i ovi drugi, novi i neredovni zakupci – dobili po pički, da tako kažem.

Dobili su, sve po spisku.

Uostalom, pogledajte i sami. Mene je sramota. A nikog u Gradu nije.