Ističe se da ni Mitrović, ni njegova kompanija ne žele da “na bilo koji način budu deo nečega što može, a i hoće, predstaviti po ko zna koji put srpski narod u izuzetno lošem svetlu”.

Ilustracija je vlasništvo Blica

Izgleda da je Željku Mitroviću dovoljno to što je mogao i hteo da bude deo nečega kao što je Farma ili Trenutak istine. To je kao kad se prejedeš škembića i kavurme, a onda više ne možeš ni kuglicu kavijara.

Razumljivo.

Emilija Vidanović je pre dva dana postavila na službenu stranicu Kolegijuma na FB jednu fotografiju koja me je obradovala: Neko (bez navodnika) je na dečije igralište u Žarkovu (Bg) stavio je abecedu, štampana i pisana, velika i mala, pisana i štampana, uramljeno, zaštićeno od vetra i kiše. Da imaju deca. Da se igraju i da nenametljivo uče. Da im padne na pamet neka igra sa slovima, neki “kaladont”, neko “na slovo na slovo” ili “ni slovo ni slovo”. Dok vitlaju na vazduhu i prave kolut napred i nazad.

To je bilo jedno neočekivano divno PRE (u jutro, 23. septembar):

A onda, kako bi marketinški stručnjak predložio, da se uoči razlika, istog popodneva, tabla je iščupana i, verovatno negde bačena jer taj kojem je smetala tabla, nije je sigurno odneo kući i stavio na zid svome detetu, nastalo je:

POSLE.

Na srbijanski način. Da komšijinom detetu crkne krava (popodne, istog dana):

Eto, fascinirana i pognuta pred ljudskom zlobom, završavam ovaj kratak post.

Nije latinično pismo, nije ni pismenost, nekome je zasmetala ljudska dobrota. Eto zašto nekada imam mučninu.

I zašto bih volela da taj primitivni vandal zna slova, da može da pročita ovo: More, marš ti bre u pičku lepu materinu, budalo jedna!

* Sve fotografije u tekstu zahvaljujući Emiliji.

IPS knjižare ne plaćaju izdavačima prodate knjige. Po godinu dana.

IPS iz doba JURE

Do kraja prošle godine svi izdavači su sa njima radili na principu komisione prodaje. Šta to znači? Izdavač dostavi IPS-u (o svom trošku, of kors) na adresu njihovog magacina knjige, sa rabatom od prosečno 45%, a IPS je dužan da knjige ODJAVI (odjava: broj prodatih knjiga u jednom mesecu od ukupno dostavljene količine) po završetku svakog meseca, na šta izdavač šalje FAKTURU (i ulazi u PDV zaduženje prema državi).

Onda, IPS fakturu ne plati po 6, 8, 10, 12 meseci, zavisi valjda kako mu se ko sviđa i koliko mu je ko važan. IPS po pravilu plaća svoje fakture pod pretnjom tužbe, ali onda više ni neće da prodaje knjige izdavaču, jer se uvredi zbog potraživanja izdavačevih prava preko suda.

Neka ima samo 100 izdavača (a ima više) kojima IPS tako ne plaća knjige koje im uzima po rabatu od 45%. I neka IPS ostvaruje ukupan promet od 2.000.000,00 dinara mesečno (kikikiki). I neka je dužan samo po 10.000,00 dinara svakom izdavaču (a prosečno je dužan mnogo više).

Neka za ta 2 miliona prometa koje ostvari tuđim knjigama, IPS mesečno neplaćanjem izdavaču zadrži za sebe milion tuđih dinara (11.000,00 Evra), on pride, rabatom od 45% u isto vreme, zarađuje čistih 900.000,00 dinara.

Još prostije: prometom u svojim objektima, prodajom tuđih knjiga, IPS ostvaruje brutto promet DVA MILIONA dinara, od toga je 1.100.000,00 dinara izdavačevih (koje IPS ne plaća na vreme), a IPS-ova dobit je 900.000,00 dinara.

Za to vreme, izdavači su morali na kraju meseca, zbog izdate fakture, da državi plate 8% od dobiti koju, zahvaljujući IPS, nisu ni ostvarili.

Za to vreme,  IPS je ZARADIO odbitak od PDV-a od 8% jer je primio fakturu, iako je nije platio!

IPS iz doba SVOJIH UGOVORA

Onda je IPS krajem prošle godine odlučio da će da prodaje knjige i džidžabidže po svojim uslovima, jer mu dotadašnji njihovi uslovi nisu više bili po volji.

• dostave oštećenu robu (IPS ocenjuje)
• bar kod knjige nije čitljiv (IPS utvrđuje)
• faktura ima grešku (IPS utvrđuje)
• …
• dodatak: podrazumeva se da IPS kupuje samo one knjige koje sam izabere. (IPS odlučuje)

Većina izdavača u Srbiji je odbila da potpiše ovakav ugovor. Neki su povukli knjige. Uostalom, uđite u najbližu IPS-ovu knjižaru i proverite da li je vaš omiljeni izdavač još uvek u ponudi.

Većina izdavača je, dakle, tražila povrat do tada dostavljenih (i neprodatih) knjiga i konačan presek.

IPS, VEGA mediji, na primer, od decembra nije vratio knjige koje je VEGA tražila nazad jer više nije htela da sarađuje sa njim. IPS će ih vratiti u četvrtak, jer je VEGA media zapretila tužbom. IPS je cele prošle godine prodavao knjige VEGA medije po promotivnim cenama koje su važile samo oko novogodišnjih praznika 2007/2008 i to zaključno sa 31. januarom. IPS je cele 2008. godine odjavljivao knjige po promotivnim cenama zato što je IPS (citat) VELIKI SISTEM pa nisu stigli da nivelišu cene.

VEGA media je protestovala, IPS je ponovio da je VELIKI SISTEM i da ne mogu sada da rade sa gubitkom ako naknadno odgovore na cene koje su prestale da važe 31. januara 2008.

IPS, recimo, duguje Vega mediji nešto  dinara za 5. izdanje romana ZAJEDNO SAMI, od čega bi, recimo, deo pripao autoru, samo kada bi IPS, recimo, konačno to platio, a ne bogatio se na račun drugih, pa i autora. IPS je prvo bio na KOLEKTIVNOM GODIŠNJEM, a onda je PROSLEDIO NAŠU FAKTURU DIREKTORU, kao da je, Bože me sačuvaj, reč o nekom upitu.

Kada smo danas pričali telefonom oštrim tonom (uzgred, jedan izdavač je izvadio listing svojih poziva IPS-u koji su se ticali naplate faktura, i izračunao da ga troškovi telefona mesečno koštaju 50 evra), dobavljač za domaće knjige je pitao: A, čime smo zaslužili taj ton?

IPS-ov spisak TRIKOVA kojima se služi da ne plati prodate knjige:

• Mi smo na kolektivnom godišnjem odmoru. (10-30 dana)
• Ne možemo da pročitamo vaš bar kod, dajte nam knjižno odobrenje 3% (čitaj: povećava se rabat za 3%) (20-40 dana)
• Nije nam stiglo knjižno odobrenje. (20-40 dana)
• Ne preuzimaju preporučenu poštu – sve se vraća s pečatom PRIMALAC NIJE TRAŽIO. (15-30 dana)
• Niste na redu za plaćanje. Mi smo veliki sistem. (20-60 dana)
• Dato je šefu na potpis za plaćanje. Mi smo veliki sistem. (20-90 dana)
• Znate da smo mi veliki sistem. (non-stop)
• …

VAŽNO JE ZNATI PRILIKOM KUPOVINE KNJIGE BILO GDE:

Knjige su skupe zato što su izdavači primorani da grade cenu prema rabatu koji im diktira knjižar ili distributer, kojom prilikom knjižar ili distributer zarađuje više nego izdavač: u izdavačevih 55% od cene koju vi plaćate su: prava (autorska, prevodilačka, royalties), štampa, lektori, urednici, dizajneri, hartija, prostor, telefoni… MOZAK I IDEJA, u knjižarevih 45% su prostor, prodavci I VELIKI SISTEM.

Većina knjižara ili distributera (čast izuzecima) ne plaća izdavače, koristeći se raznim smicalicama.

VAŽNO JE ZNATI PRILIKOM KUPOVINE U IPS-u:

• Sve kao skroz gore.
• Novac koji ste izdvojili iz svog novčanika, ostaje u džepu IPS.
• IPS će to platiti izdavaču tek pod pretnjom izdavačeve tužbe, ili kada novac pojede inflacija.
• Ako želite veći izbor knjiga, kupujte ih pametno i imajte sve ovo u vidu.

Kada sledeći put budete kupovali u IPS, prilikom plaćanja, postavite pitanje:

KADA STE POSLEDNJI PUT PLATILI IZDAVAČU NJEGOVE KNJIGE?

***

Gornje iskustvo sa IPS deli većina sprskih izdavača kao i većina izdavača članica Udruženja izdavača i knjižara Vojvodine. Što će reći, apsolutna većina svih izdavača u Srbiji.

***

Uključite se u bojkot na twiteru, do plaćanja izdavaču. Neka oni i dalje prodaju knjige i džidžabidže, ali neka plaćaju!

***

Mogu uvek da kažem koje knjižare i koji distributeri plaćaju izdavače.

Tema tribine, bar koliko se moglo razumeti iz pisma javnosti, bila je ukazivanje na nepostojanje kulturne politike grada, prožeta potom meni nejasnom potrebom organizatora da se oglasi i Exit po ovom pitanju. Nekako olako, i bez osvrta, svi učesnici tribine su zaboravili šta je rekao gradonačelnik, nemajući potrebu da zatraže izvinjenje ili dodatno objašnjenje. Ne slučajno, na dan organizovanja tribine, Grad je prebacio zaostali deo sredstava po konkursu za projekte iz kulture za prvu polovinu 2009. godine.

Elem, kako to obično biva, front se sa pravog problema preselio na lateralne koordinate i ovih dana, dok je trajao najposećeniji Exit ikada, prozvani i samozvani akteri različitih kulturno-političkih opcija započeli su “javnu raspravu”, čitaj međusobnu prozivku preko medija, ostrašćenom retorikom na granici, ili preko nje, uvredljivog.

I bez ove javne razmirice, za svakog mislećeg građanina bilo je tužno slušati jednog Želimira Žilnika prinuđenog da podseti na broj festivala u svetu kojima je prisustvovao sa svojim filmovima ili broj retrospektiva koje je u svetu imao, za šta, po sopstvenoj tvrdnji, nije dobio ni dinara od grada u kojem živi i stvara. Grad koji natera jednog takvog žitelja da to sam kaže i to još u želji da opravda moguću zamenu teze, treba da se stidi.

Ipak, i sam je Žilnik nekoliko puta izrazio potrebu da se Exit oglasi povodom gradonačelnikove izjave, to je valjda bio zajednički stav organizatora, te se konačno oglasio mučeni Lalić, direktor Sterijinog pozorja i umetnički direktor Cinema city-a i direktor još nečega sudeći po tome što ga Žilnik oslovljava sa “trostruki direktore”, nisam baš u toku. Zaista, teško je zamisliti da se Bojan Bošković, primalac budžetskih para i tata celog Exita, u trenutku dok počinje 10. festival i traje uz prisustvo 150.000 ljudi, lati hartije i sačini reakciju koju je treći sektor želeo. I, šta je uopšte, treći sektor okupljen oko Zorana Pantelića, želeo da čuje?

- Da će se Exit sledeće godine odreći budžetskih dotacija sa svih nivoa?

- Da će Exit retroaktivno vratiti sav ikada primljen novac poreskih obveznika?

- Da će Exit od svog profita početi da finansira treći sektor iz domena kulture?

- Da će Exit “vratiti” svom gradu tačno 10 ili tačno 20 miliona evra kroz ugostiteljstvo (Ivan M. Lalić nije znao tačno koliko)?

- Da će objaviti putem oglasa završni račun 10. festivala?

Šta sad kad se Lalić oglasio sa argumentacijom “što se bunite kad ste bili pozivani i plaćani u raznim organima i priredbama Exita?” I ode sve u vetrić nad Novim Sadom.

Da se zamisliš. Gradonačelnik se pežorativno osvrne i olako odbaci celokupnu stvaralačku kulturnu industriju grada koja po pravilu nije profitna i suprotna je postulatima (kod nas nepostojeće) kulturne politike, određena grupa stvaralaca se pronađe u toj kategoriji i pobuni, zatraži da se privilegovana firma Exit doo oglasi i ona se konačno oglašava kroz Lalićeva usta i, šta?  Sve se pomeri sa kursa konstrukcije i baci na lične razmirice nekolicine ljudi, pokaži mi svoje račune, ja ću tebi svoje. Bah.

Ovo je bila prilika. Koja je tako lako izgubljena. Da li je neko, buneći se na jedan potpuno pogrešan način, tome namerno pomogao?

(ispred štanda sa knjigama Letnjeg festivala knjige / Noć knjige)

Devojčica: Tata, tata, kupi mi ovu knjigu!

Tata: Ne može.

Devojčica: A što?

Tata: Pa, ti dobro znaš da mi ne čitamo knjige.

Devojčica: Ali, ja čitam!

Tata: Ne čitaš ni ti.

Scena druga

(malo dalje, pisci, prevodioci, književni kritičari, urednici, poklanjaju prolaznicima na ulici knjige u cilju promovisanja čitanja)

Ja: Dobro veče. Dozvolite mi da vam poklonim knjigu.

Prolaznik: Ma, beži bre.

Ja (drugom prolazniku): Želim da vam poklonim knjigu.

Prolaznik: Taman posla, ne čitam.

(malo kasnije, menjam taktiku)

Ja: Izvolite knjigu, besplatna je.

Prolaznik: Neću, ni da je od zlata.

Bežali su od mene kao da imam dva u jedan: vaške i svinjski grip. Scenu drugu je snimila ekipa B92. Nadam se da ćete moći da vidite to ujutru. Ja se unapred stidim i neću gledati.

Vidim da nam je, od svih strategija i “kulturnih politika“, u ovoj zemlji najbolje uspelo gađenje na knjigu. Neće je niko ni kad je besplatna. Ni da je od zlata. Ne bi je ni štapom. Oni vode zdrav život.

A ja našla da živim od izdavanja knjiga. Budala. A da sam delila besplatne vaučare za turbo solarijum? Tri minuta, nove lampe?

A vi, nadam se da ste mi dobro, i da ste negde u gradu. Subota je. Ja odo’ da spavam i sanjam nešto lepše.