Slobodnim. Kraljevskim. Gradom.

Mnogo toga je ta žena uradila za Novi Sad, do tada samo petrovaradinsku prćiju. Istorija nas je učila da je pokatoličavala Srbe sa ovih prostora, a i ne samo Srbe, a i ne samo sa ovih prostora. Međutim, nije nas štedro učila (istorija u našim udžbenicima) i da je nekatolicima dozvoljavala obrazovanje na najvišim carskim univerzitetima i da je na taj način praktično omogućila Srbima da otvaraju svoje škole. Da nije dozvoljavala katočkoj crkvi da se meša u carske odluke i u sistem života građana. Da je praktično udarila temelje kraju feudalizma, uvodeći plaćene nadoknade za rad kmetova.

Da je uvela građanski zakonik, Codex Theresianus.

Da je uvela POREZ crkvama.

Da je uvela sistem obaveznog obrazovanja za svu decu, bez  obzira na veru i imovinsko stanje.

Da je uvela obaveznu istragu smrti beba i autopsijsku istragu svih smrti u bolnicama.

Da je uvodeći učenje prava, smanjila ulogu teologije.

Kažu da je slušala Državni savet koji je osnovala i da je taj savet stvarno bio to što jeste: pitala ga je kad ne zna, i priznavala svoje greške kad ih je činila.

Bokte,  baš bi nam dobro došlo nešto od te, dva i po veka stare, pameti.

Da li ste znali da Marija Terezija ipak nema nijednu uličicu, nijedan trgić, nijednu ploču u ovom gradu? Vratila sam se iz Bratislave, pa tamo su podignute ploče na svakoj zgradi u kojoj su samo svirali Mocart ili List. Ljudi se ponose svakakvom “sitnicom”, prave od svoje istorije big deal.

Zar je moguće da smo mi imali volje i interesa da imenujemo ulice u Novom Sadu ljudima prema kojima nemamo dovoljnu istorijsku distancu da bismo znali da vrednujemo njihova imena, a da nemamo niti jednu uspomenu na Mariju Tereziju?

A, slavimo ovaj dan. I delimo februarske nagrade (Dušan Popov je dobio ove godine).

A da neku uličicu nazovemo njenim imenom, neki mali trg, ništa.

Mislim da bi Novom Sadu baš prijala makar jedna uspomena na kojoj bi turista, a bogami i poneki sugrađanin, mogao da sazna kome Novi Sad duguje svoj status grada.

Novi Sade, srećan/sretan ti rođendan, boldog születésnapot, všetko najlepšie k narodeninám, fericit ziua de naştere… zna li neko kako se kaže na romskom?

Lazin Salaš u Novom Sadu - ne preporučujem

Juče smo želeli da ručamo u Lazinom salašu (ulica Laze Telečkog, je l’). Ušli smo u potpuno prazan lokal, recimo da je to još uvek vreme za ručak (nešto posle 15 časova), muž, sin i ja. Smestili smo se desno, uz električni uljni radijator. Prazno.

Konobar je primio narudžbu za piće, ceđenje narandže je trajalo 15-tak minuta, odmah smo se pobojali koliko će tek da traje spremanje obroka, ali nešto drugo nas je zabrinulo: muzika.

Tačnije: MUZKA.

U praznom lokalu bez žamora drugih ljudi, bila je više nego upadljiva, ne samo zato što je bila odvratna i neprimerena. Neočekivano odvratna, da tako kažem.

Iz razglasa je, dakle, treštao novokomponovani zavičaj koji još samo možete da čujete iz nekog Audija s krstačkom na retrovizoru i besnim Zemom za volanom, ili na televizijama Santos, Duga ili njima sličnim. Mislim da se tih melosa i Pink odrekao, ali nisam baš u toku s muzičkim trendovima na toj televiziji. Dakle, ništa tradicija, bilo čija, već folkoteka.

Paklena pomorandža

Kada je konobar konačno doneo tu ceđenu narandžu po koju je prethodno išao u Keniju da je ubere i prošao carinsku proceduru, primetili smo, prilično ljubazno, da je muzika čudna za ovo mesto, neočekivano neodgovarajuća za ovo mesto i da molimo makar tamburaše, ako baš mora narodnjak.

Nismo bili u toku šta se u kafani Lazin salaš inače sluša, tj. pušta.

Međutim, budući da smo bili sami i da nije bilo nikoga koga bi već poneo postojeći ritam s razglasa, prilično glasan, mislili smo da ovakav jedan pristojan zahtev, molba takoreći, nije nešto što bi bilo nemoguće ispuniti. Trudili smo se da ne zvučimo arogantno, jer smo došli na tuđa pravila, ali su pravila zvučala stvarno neobično, kad vam kažem.

Paklena muzka

Dakako, pomenuli smo da uz ovo ne možemo da ručamo, te da proveri pre naše narudžbine za hranu da li je moguće muzku promeniti. Te da smo došli na Lazin salaš, a ne Lazarevo ognjište, da želimo da ručamo vojvođansku kuhinju a ne ovčetinu i jaretinu zabodenu na kolac (ražanj li se to zove) u limenoj garaži pokraj puta. Nismo ni ovo poslednje rekli, tako smo se osećali, kao da vozimo kamion iz Austrije za Tursku, pa smo sišli do Lazarevog ognjišta usput da se malo okrepimo.

• edit: da mi se ne hvatate izvan teme i ne spočitavate da sam nemultikulturalna i opasna, pa da moram da se branim, mrzi me, neosnovano je. kad budem htela da slušam novokomponovani nardonjak, bilo koje vrste, napiću se i nadrogirati i otići na takvo mesto.

Nema problema, reče konobar. Odšeta do dugačkog praznog šanka i nešto pročavrlja sa šankerom, muzka se menja na tamburicu, mi takođe nerado slušamo trezni i u sred bela dana i taburicu, ali bože moj, izgleda da je Lazin salaš od naše poslednje posete zaokrenuo na ruralni tip amotsfere (to se danas zove tradicija, kultura, koreni), nismo tu da menjamo bilo šta. Zadovoljimo se utišanom tamburicom.

Ostaćemo

Izdeklamujemo svoje gurmanske želje.

Konobar odšteta do kuhinje koja je negde tamo, prođeš šank pa odeš u drugu prostoriju pa onda zaokreneš levo, konobar nestaje iz vidokruga u to se muzika ponovo menja, ovoga puta uz gusle i grlenu zapevku pojačava se i ton, bar za 30% u odnosu na prethodni slučaj iz zemlje čuda.

Pozovemo konobara kada se jednom pojavi na vidiku, kažemo da ćemo otići i da nećemo ručati uz tu agresiju za uši, mozak i dušu i, vidimo da je namerno, čujemo da je namerno, verovatno smo uvredili muzički ukus šankera, namerno muzika pojačavana, dok konobar moli šankera da je menja ili stiša.

Odustajemo

Neumoljivi šanker, ne jebe. Mi ustajemo, oblačimo se i krećemo prema izlazu. Šanker sve glasnije pojačava muziku, konobar lenjo i pomalo zaprepašćeno gleda, verovatno u nevereci da upravo ispunjavamo ranije dato obećanje da nećemo ručati u takvoj atmosferi i počinje da  pravi problem: pa kako ćemo sad, hrana je počela da se sprema.

Čuj, kako ćemo. Lepo ćemo, kažem, otkažite hranu i naplatite piće.

U procesu otkucavanja računa za ceđeni sok od narandže koji je pravljen u Singapuru pa uvezen pravo u Lazin salaš posle komplikovane carinske procedure, šanker menja muziku na nešto urbano, skoro da sam osetila kako se opuštam i kako me obliva  neka prijatnost, to valjda da nam pokaže da ima ali ne da, kao i svaka uvređena mlada, ali mi neumoljivo čekamo račun na koji ne ostavljamo bakšiš i prelazimo preko, na neplanirane pice u Kuću malu.

Za nama još jednom, kao poslednji pozdrav, zatrešta čudni melos, i mi napustismo folkoteku u sred urbanog dela grada, zauvek. Za uvek.

Otmica do ispunjenja zahteva?

Mislila sam da tu kafanicu drži Rober Čoban. Posle mi je  palo na pamet ili da sam pogrešila, ili da je on možda otet pa to drže otmičari koji prete iznurivanjem talaca muzikom do ispunjenja želje poseljačivanja Novog Sada, ili je to neki čardak koji je nekom slučajno ispao tamo, ni na nebu ni  na zemlji, u zakup licima na kakva upozoravate dete kada mu kažete da ne priča s nepoznatim osobama na ulici.

Ne znam. Znam samo da sam sigurna da sam na tom  mestu bila pre jedno mesec i po dana, da sam tamo odvela gošću iz inostranstva jer je želela nešto tipično vojvođanski, da je bio isti konobar i ista adresa, da sam lepo jela, da mi je bilo prijatno i da sam zato želela juče da ne kuvam, već da odemo na supicu i šne nokle na jedno dobro mesto.

Malo morgen. I malo više nikad.

I tako sam, bez Sanje i njenog izbora ovoga leta, otišla sama i napravila slučajan izbor knjiga na štandu kod Gradske biblioteke.

Knjige za plakati

Ima knjiga koje su uvreda za zdrav razum. Takve najčešće kupuju za poklon i čitaju oni koji veruju u to da čitaju. One koje ti prosipaju isnstant mudrost, iz arapskih zemalja ili indijske filozofije koju nikada nećeš razumeti, pa ti se baš zato čini da je to vrhstra. Ili one koje su bolje od ljubavnih vikend romana sa kioska tek za tvrde korice i ime izdavača koji je pogubio svaki kompas.

Ili one zbog kojih bi se autor uvredio. Kad bi znao šta su od nje napravili na srpskom jeziku. Šta je prvo uradio prevodilac, a onda ‘ladno i bez griže savesti potpisan lektor i korektor. Knjige koje bi možda i voleo, samo da ih je izdavač više poštovao.

Takvu jednu sam ponela na more. Sramota, sramota za izdavača, šteta, šteta za autora: Irving Stoun: Žudnja za životom (Alnari, 5. izdanje, 2011)

Knjige za onako

Ima onih koje su solidne građe. Ne oduzimaju ti vreme čitanjem, ali ti ni ne podaruju mnogo. Koje su baš zgodne za pročitati, ali ne bi falilo ništa i da ih nikada ne pronađeš. Imaju radnju, imaju likove, dobru ideju, čvrstu arhitekturu, atmosferu. Stabilne su, ali žive izvan tebe. Nemaš šta da im zameriš.

Kao poznanici koje ti je drago da sretneš, ali posle par razmenjih rečenica nemaš više šta s njima da pričaš, osim, “i kako si još”. Pa se gledate, drago vam je, ali vam nije ništa. Taj susret je baš prijatan, ali je mogao i da se ne dogodi. Ništa se ne bi promenilo.

Takvu jednu sam ubola za more: Melanija Macuko: Savršen dan (Mono&Manana).

Knjige za sebe

Ili one koje ne ispuštaš iz ruku, zahvalan piscu. Pa kad se približi kraj, a ti histerično gutaš svako slovo i srčeš stranice. A onda naglo usporiš, pred sami kraj i želiš da se taj trenutak iščitavanja produži do u beskraj, takoreći da ne prođe nikad, da još dugo ostaneš u tom stanju slatke napetosti, znatiželje i žala što će za koju koju stranicu dalje taj doživaljaj biti iza tebe. I ostati zauvek s tobom.

One koje su ti pružile čitav jedan svet koji prisvajaš za sebe, pa bi ga u isto vreme podelio sa svima, ali nešto baš i ne bi, jer se plašiš da izgovaranjem, prepričavanjem i opisivanjem i najmanjeg dela iz nje, skidaš taj fini nanos katarze koji ti se zapatio. A koji ti treba i čini te boljim.

Koje odmah otvoriš na početku, čim stigneš do kraja. S naježenim telom. Pa naizmenično vrtiš stranice s početka, i poslednje listove. Pa ti se plače i jedva dišeš od milja. Pa dugo zuriš u nigde daleko. A stomak i glava bubnjaju. Pa u isto vreme misliš da možeš da pomeraš planine, ali i da ne želiš još dugo da izađeš iz tog intimnog kutka u kojem si proveo s njom poslednjih nekoliko stranica. I s njenim junacima koji su tvoji prijatelji. I s predelima u kojima si imao sreće da se rodiš, zahvaljujući toj knjizi.

Takvu jednu sam pročitala na moru. Koja mi je podarila doživljalj koji neću da podelim ni sa kim. Mogu samo da budem toliko velikodušna i da kažem, to je ova – pročitaj: Sebastijan Bari: Tajni zapis (Mono&Manana).

Na oglas za ličnog sekretara, objavljenog juče, javilo mi se do sada 23 kandidata.

Jedan se, ipak, izdvojio, a ovde u celosti prenosim njegovu kandidaturu (oprema je redakcijska):

Помаже Бог у Христу сестро Србкињо!

На Ваш оглас ти се јављам јер је стигло последње време. Како каже свети Владика Николај Велимировић, са чијим сте делом сто посто упозната, живот није торта са шлагом! Али, можемо да се потрудимо да он постане – ја радом, а ви платом. Па јел тако или није!?

О пословима

О Вега Медији, Колегијуму и Блог Опену знам све, махом из дела Дејана Лучића који је осветлио не само те него и остале анти-српске и хазарске завере тзв. Новог светског поретка и њихових домаћих чланколиза, пришипетљи и слуга, те ми је изузетно драго што и Ви хоћеш да разбуцаш тај брлог анти-ћирилићарства.

Помоћићу ти радо. За плату наравно.

О телефонској комуникацији

Потом Сестро, ја сам и изузетно разговетан. Навикао сам ја да зовем разне људе и јасно им стављам до знања шта о њима мисли Србија. Неке, често, и у пола ноћи – да знају да Синови Србије не спавају, а са пријатељским порукама и саветима да се исправе. За њихово добро. Тако да и ту неће бити проблема.

Ипак, да Ти кажем, да очекујем да ми фирма плаћа крпе за слушалицу или нове бројеве кад нас полиција провали за старе.

О сналажљивости

Што се сналажљивости тиче, не треба да трошим речи да се хвалим. Само ћу ти рећи да сам за време митинга за наше Свето и Распето Косово, док су други индијанци радили амбасаде, ја стратешки радио Најке. Они нека ударају политичким симболима окупације Свете Земље Православне, а ја ћу по економским јер их то највише боли. Па ти види ко је био далековид.

Знам велики број истражних судија, како за малолетничке деликвентне, тако и за ове професионалне, и то само јер сам као политички ангажован Србин на одбрани Србства често био на мети режима Бориса Тадића и содомита из Крунске.

Знам чуваре на јужној трибини стадиона ЈНА, знам неке ликове из интервентне. Одлазим на све трибине на Машински факултет тако да имам везе и у академској заједници.

Страни језици

Што се тиче енглеског, умем брате али нећу. Што да ми се шири Шекспир и не знам тамо ко, кад ми имамо Дучића који је 100 пута бољи. Кад они буду умели да изрецитују „На Газиместану“ и ја ћу њима да кажем „Хелоу“ до тада (дозволи ми да ти цитирам велику Србкињу коју и ти мора да поштујеш – Весну Ривас) – „Католику не дајем ни слику!“ Говорим руски мало да могу Путина да пратим и хоћу да научим да форницирам кеву Америчким завојевачима на либијском.

Модерне комуникације, ђаво их однео

Све алате које си навела за интернет користим, а шта и не користим имам ортака са којим смо на кеца. Са њим и још неким патриотима и патриоткињама водимо групе „Геј је само антисрбу Океј“, „Сви ми који смо да се ЈНА зове Стадион равногорског покрета“, потом „Калабићу млад мајоре“, „Србске рибе су најбоље“, „Тадићу Јудо“ и „Хрват, Шиптар, Балија – препознај их на улици“.

О читању и слободном времену

Читам пуно. Највише литературу као што је поменути владика Николај, Небојша М. Крстић, Радош Калајић, Добрица Ћосић, Дејан Лучић и Др Јован Деретић. То и ти читаш па ћеш препознати квалитет без додатног објашњења.

Често идем у теретану или на стадион. Тамо са ортацима расправљамо о стању Србства и опасностима које га вребају, што такође и ти са својим православним другарицама радиш. Тако да се и ту слажемо.

О филмовима

Омиљени филмови су ми све од Емира Кустурице. А политички се залажем ко свако други здрав и нормалан за белу, сталешку монархију Србску по угледу на Путинову Русију и либијски модел.

О педерима шта има и да мислим. Има доста плина у Русији, Боже здравља, помоћиће им. А и нова колекција Тома Форда је срање, да извинеш на овом србском изразу.

Брачно стање

Ожењен нисам, али гледам да се оженим што пре јер бела куга шиба јер Борис Тадић све то тако служи Новом Светском Поретку.

***

Otkrivam identitet, uz dozvolu kandidata. NJeKaVe Cinik - Tibor Jóna

Kad čujem da je u rebalansu opet ispao neki kulturni program, i dalje nije završen neki muzej, nije održana neka izložba, nije objavljena neka knjiga, ja oštrim bodlje zbog budžeta za ng.

Kad god moram da pišam u veceima u domovima zdravlja i bolnicama, kad upadnem u rupu na putu, ja besnim na budžet za ng.

Kad čujem da opet nije bilo para da se obnovi neka sala za fizičko, nakostrešim se na budžet za novu godinu. Jedna radikalka mi je pre tri godine spočitnula da sam tužna, ružna i frustrirana, zato što sam Gradu predložila da smanji Čolin honorar od 100.000 evra i trošak za ozvučenje od 80.000 evra za 20% da se neki socijalni slučajevi stambeno reše u Gradu. Da nam ne umiru deca u sred Grada od požara sveća kojima se greju.

Pa jesam, frustrirana sam.

Kad mi radikal to kaže, ja to primam kao kompliment.

Jedan VD demokrata mi je tim povodom rekao da sam populista.

Pa jesam. Kad mi jedan demokrata koji je završio karijeru za jednu VD upotrebu to kaže, kad mi jedan demokrata kojem bi danas na populizmu pozavideo svaki espesovac iz najboljih vremena to kaže, osećam se svetski.

I dovoljno demokratski da mu to u lice kažem. Pa da posle opet promašim na nekom konkursu. Mislim, vats nju end eksajting? Pa, taj moj “populizam” mi nije doneo nijedno povoljno rešenje na nekom državnom konkursu. Ni pre populizma, posebno ne kasnije. A populizam budžeta za ng je obradovao mnoge u vlasti.

Jutrenje i bdenije

Ahm. Da  vas pitam nešto.

Pa, kako smo mi to živeli ranije, bez tih proslava novih godina na trgu? Skoro da ne mogu da zamislim te jadne dočeke u krugu porodice, na žurkama po stanovima iz kojih matorci odu, u zakupima omiljenog kafića, kratkim putovanjem.

Jadnost, što bi rekao moj sin. To nisu bile proslave, to je bila jadnost.

Ima li života i Nove godine bez te skupe zajebancije? Ili Nova godina bez trga nije život, već preživljavanje?

Možda neće stići ako ne odemo na to preskupo turbo-folk bdenije?

I, šta će biti na jutrenju, kada se večernje i k nefimonu završi? To ne spada u Budžet. To kresanje je individualno. Nije institucionalno.

As time goes by

Živimo ti mi, kako-tako, kolku-tolku, od prvog do drugog, trećeg smanjimo horizont očekivanja, petog smanjimo potrošačku korpicu, desetog se derememo na decu, 15. nam jave da smo prvi izašli iz krize, a to što ne vidimo to je zato što smo defetisti, pretkraj meseca tučemo žene zbog ludila besparice i sveopšteg ludila. Upadamo u rupe na putu, pijemo lošu vodu, jedemo loš hleb, mleka nema – i krave presušile, poskupljuju nam grejanje dok nas uveravaju da ćemo u stvari tako plaćati manje.

Dok mi uradimo rebalans sopstvenih potreba u skaldu sa debalansom zarade, shvatismo jedno: biće Nove godine! Bokte, da nije tih Budžeta, strahujem da bi nas obišla. A sigurno ne bi svratila kada bismo razgradili malo ugradnju i prepolovili je u korist izgradnje.

Kresanje

Kreše se sve gde može da se kreše. Posebno se dobro pokazala kultura kad nešto treba da se kresne, eksjuz maj svahili.

Ako dođe do kresanja, prvo kresnu kulturu. Onda krešu obrazovanje. Onda, uveravajući nas da je to za naše dobro, krešu nam novčanike odobrenim poskupljenjem struje. Sve za naše dobro.

Treba, bokte, da se osećamo zahvalno što nas kreše kako ko stigne.

I kad nam zdravu pamet kresnu, treba da se osećamo prosvećeno. Nedokresano, takoreći.

Samo ne sme da se kresne budžet za novu godinu. To je sveta krava, u svetinju se ne dira. U tom budžetu su sve svete ugradnje od kojih se nakrmljuje sveta baza, da bi sveta centrala mogla na miru da se sprema za tamo neke svete izbore.

Ne dirajte mi budžet za ng, ja i dalje držim vlast! A Kraljevu “treba da pomogne svako ko može”. Pa, ko može? Još?

Paštete, sira i vojne muzike