Category Archives: kult.ura!
Sve po spisku
Nisam ni na jednom spisku u gradu, skoro da se osećam kao da sam totalno OUT. Nisam na spisku za izdavanje novih pasoša, a trebalo bi. Nisam bila ni na spisku za izdavanje novih kabina na Štrandu (које су успешно и без икаквих проблема издате) a trebalo je. Sigurno ima još neki spisak u ovom gradu, a da nisam na njemu.
Pitam se, u čemu je fora sa spiskovima i redovima, kada toga nije bilo ranije. Da li smo se brojčano uvećali ili je u svakoj javnoj službi administracija dobila neki zadatak za bonus, da formira redove, a da ljudi u redovima onda formiraju spiskove, pa da im od uspešnosti i dužine reda i spiska zavisi trinaesta plata?
Ili je lakše, kad smo svi na gomili, da nam se onda j*** sve po spisku?
U Miloševićevo vreme su redovi za kafu, toalet papir i prašak za veš, bili čuvari socijalnog mira. Znalo se: čovek u redu nema vremena da misli kako mu je. Čovek u redu nema kad da štrajkuje, nema kad da se seti da mu nije dobro ili da bi moglo da mu bude bolje, jer je zabavljen čekajući. A, šta je sad?
Moja nezanimljiva ispovest sa kabinama na Štrandu teče u smeru koji me svrstava u kategoriju neredovnog zakupca. Prvi put smo imali jednu malu, u ulici Dan i noć, ako se ne varam, sa senovitim i maleckim delom “bašte” na koju su jedva stale sve stolice, plin za kafu i Ivanovi setovi za pesak. Nismo bili nešto preterano oduševljeni iako smo proveli skoro celo leto na tom parčencetu “bašte” na kojem je Ivan pokušavao da nauči da hoda, ali, istini za volju, to je bio bolji način da provedemo leto, bez kinte za more, sa stanom na poslednjem spratu ispod vrele ravne ploče.
Naredni put smo postali ponosni vlasnici VELIKE kabine, na čijim vratima je u trenutku plaćanja zakupa, velikim belim sprejom bilo napisano PIČKA. Mislim da u toj pički leži tajna uspeha da poslednjeg dana procesa zakupljivanja ušetamo u Gradsko zelenilo i pronađemo još jednu slobodnu i nezakupljenu kabinu.
- Ima jedna, – rekla je službenica, – koju niko nije hteo da zakupi, jer na njoj piše PIČKA.
- Dajte nam tu pičku (I-ju!), – kažem, – pa ćete je prefarbati do početka sezone.
Žena je diskretno odmahivala glavom i lupkala po stolu noktima, a ja sam tek posle shvatila što je bila tako nevesela i neubedljiva: nisu nam prefarbali pičku do avgusta.
Celo leto nam pička nije izlazila iz usta. – Gde ćete danas? – U pičku – Šta ste radili juče? – Bili na pički. – Nađemo se u 10 kod pičke. – Hoćete da dođete kod nas u pičku.
I tako do avgusta, kada su konačno uslišili naše zamolbe da nam ofarbaju vrata na veeeelikoj kabini (baš veeeelika vrata bila i stvarno ta pička bila velika), posle nikako nismo mogli iz prve da potrefimo kabinu, toliko smo bili srasli s natpisom na njoj.
Tu je kraj pripovesti o kabinama. U međuvremenu, stvorene su te kategorije starih i novih zakupaca, pibavljeni dokazi ko pripada kojoj vrsti, ali su i ovi drugi, novi i neredovni zakupci – dobili po pički, da tako kažem.
Dobili su, sve po spisku.
Uostalom, pogledajte i sami. Mene je sramota. A nikog u Gradu nije.
Koliko je sati?
Pa, dobro ljudi, da li smete da priznate, da li ste gledali ulazak u kuću Velikog blata? Ja jesam, časna pionirska, otkad sam čula da će u freak-show ući i Čanak. Primila sam to kao Vest. Sa velikim V. I onda promašim, avaj, njegov “profil” i upadnem kada je već sedeo, s kraja ugaone garniture na kojoj će ukućani narednih trideset dana češati dupe i čačkati nos i pričati gluposti, sedeo je tamo i smeškao se, rekla bih, ipak se pitajući šta mu je to trebalo.
Osobi koja je po svojoj prilici patentirala majčinstvo i trudnoću, Jeleni Karleuši, tamo je i mesto. To nije vest. Niko od VIP ukućana nije Vest, osim Nenada Čanka, rekla bih. Niko nije više od Nenada inspirisao voditelje, Macu i Kalinića, od čijih opaski je sadržajnija izlapela kisela voda, a harizma upravo proporcionalna harizmi prazne flaše piva, da se naslađuju dispoziciji kojoj su se ukućani, svesno i svojom voljom, bez prinude i kazne, sami izložili.
Volter: pojam lepote za žabu je – žaba.
Jednostavnije: ljudi se povezuju, grupišu, pripadaju jedni drugima formacijski, ideološki, sociološki, psihološki, tako što negde pronalaze najmanji zajednički sadržalac među sobom.
Matematički posmatrano, grupacija koja je u kući i zato na trenutak (tek 30 dana) čini svet pametnijim i svrsishodnijim mestom, ima NMZ u estradi. Svi su, na ovaj ili na onaj način deo te jadne kategorije, koju i mi ovde zovemo estrada, ili makar, javni prostor. Ima tu uspelijih i manje uspelih primeraka ničim izazvanih zvezda, ali svakako ne možemo naći, bez prisustva mentalne sile i prinude, folk paradu u poslu kojim se bavi Nenad Čanak, inače obrazovan, duhovit i svestran čovek – političar. Ali su zato, neke njegove političke kolege brže bolje okarakterisale njegov celokupni javni politički život – estradom. Treba li mu to? Sumnjam. Da li je računao na to? Sigurno. Da li Nenad Čanak dobro računa? Uglavnom. Da li to donosi nove sigurne glasove? Ne bih rekla.
Iako najstariji, iako najobrazovaniji, iako jedini, praktično (samo da zaboravimo ovom prilikom na političku ideologiju koja ne pripada ovoj situaciji niti ovom tekstu) koji pripada intelektualnoj eliti, ili intelektualnoj estradi ako baš hoćete da cepidlačite, on je ipak sam sebe doveo u situaciju da bude predmet sprdačine cele misleće Srbije i neduhovitih i neukusnih opaski dva neduhovita voditelja, čija se spontanost može porediti samo sa abortusom.
Koliko je sati
Zovite me dvoličnom, ali mi ni najmanje ne smetaju opsene i degutante opaske voditeljskog dvojca na bilo koga drugog u kući, mislim da su svi redom zaslužili tu retoriku a to je, uostalom, i koncept Velikog blata – dobrovoljno se izložiti ponižavanju pred milionskim svedocima, ali me je nekako bilo stid svaki put kada je komentarisan Nenadov prijem nove razgolićene ženske “VIP” osobe i one jedne “EIP” i karakterisan njegov pogled, smer pogleda ili količina sjaja u očima.
Pa, sunce ti kalaisano, zašto bi to čovek sebi uradio? Radi životnog mota izdvojenog na oficijelnoj stranici ove priredbe: Nikada se neću predati?
Sigurna sam da će Čanak imati racionalno, duhovito i neosporivo objašnjenje za svoj potez, jednom kada izađe iz Velikog blata u neplaćenom odsustvu i vrati se u freak show – Brod ludaka, skupštinskoj priredbi o našem trošku. Formalno – samo će zameniti emitera reality showa, Pink za RTS i naziv emisije. I ja ga čekam s nestrpljenjem. Kao i na recepciju buduće težine njegove političke reči, sada, kada je postao Ukućanin i nakon što se prvi put probudio javno, uz pesmu Jelene Karleuše, Dan 02, “Koliko je sati”.
Srećna okolnost je da je u Srbiji pamćenje kratko, a svako čudo tri dana. Ili će, baš naprotiv, neki neodlučni glasač baš nakon ovoga postati Ligin siguran glas? Neam pojma. I tako sam dokazala da ne poznajem naravi i pobude naših ljudi.
- sve fotografije preuzete iz arhive oficijelnog sajta
- UPDATE: Sve fotografije skinute zbog naknadne pameti: uslovi korišćenja materijala sa sajta su regulisani ovde. Poštovaćemo to.
- Samo mi još taj đavo fali da me zvekne Veliki Brat
Autorska trava
Da li ste svesni koliko se kod nas, svakodnevno, krše autorska prava? Osim kampanje za legalizaciju softvera, da li ste razmišljali o tome da NEMATE PRAVO ni da odete u fotokopirnicu i da kopirate udžbenik ili roman koji želite da pročitate, jer tako kršite autorska prava izdavača i autora knjige, i vi, i fotokopirnica koja vam izvršava tu uslugu?
Zašto ne mislite o tome kada kopirate potreban udžbenik u kopirinici, umesto da izvadite novac i da ga kupite? Zato što je zakonodavac, doduše, predvideo da to ne smete da radite, predvideo je, doduše i kaznu ako vas uhvati da to radite, jedino što to niko ne proverava, osim ako neki autor glasno ne zavapi: Tužiću vas zato što me potkradate!
Analogija između kopiranja nekog programa i krekovanja za sopstvenu neovlašćenu upotrebu, i kopiranja knjige ili CD-a s muzikom, više je nego jasna iako svest o tome u našim krajevima nije rasprostranjena.
Šta su autorska prava? To je ono pravo koje kreator nečega (pisac, slikar, kompozitor, pevač, programer) zadržava kao sopstveno i neotuđivo i može da raspolaže tim pravom u smislu poklona ili prodaje drugom licu na korišćenje, (uglavnom) sa ili (retko) bez roka i uslova korišćenja.
WP komuna tako daje teme na besplatno korišćenje i modifikovanje, uz jedan uslov, da korišćena tema zadrži link na autora teme. To nam je jasno, je l’?
Međutim.
Recimo, imate u rukama knjigu izdavača VEGA media 
, odličan filozofski esej Harija Frankfurta, “O proseravanju”. Vašem prijatelju se dopadne, on neće ili nema da je kupi, vi mu velikodušno ponudite da je negde iskopira i, eto ti kršenja autorskog prava.
Ko je tu sve oštećen? Nećete verovati, ali jako mnogo strana u lancu koji ste kopiranjem ignorisali:
- Osim autora, što vam je verovatno prvo palo na pamet,
- oštećena je i VEGA medija koja je ta prava kupila za određenu cenu i pod određenim uslovima,
- oštećen je zastupnik prava koji nam je kupovinu tih prava obezbedio,
- oštećen je posrednik koji je pomogao kupovinu prava do posrednika i,
- oštećen je prevodilac.
Nije li to suviše mnogo ljudi da bi deo države zadužen za sprovođenje zakona i kontrolu sprovođenja, tek tako ostavio mogućnost da to ipak radimo nesmetano i stalno?
Najgrublje kršenje autorskih prava nalazimo na internetu. Svi ti sajtovi koji nude besplatan download tuđeg vlasništva, najgrublje krše prava jako puno lica: rapidshare, 4shared, serbianshare, da se zadržim samo tamo gde se pojavljuju knjige (slobodni ste da dopunite ovaj kratki spisak). I, naravno, tu da izostavim čuveni Gutenberg, tamo se nalaze isključivo tekstovi čija prava pripadaju public domenu.
Za mene je zapanjujuće ovo. S obzirom da poznajem vlasnika prava dela pokojnog Aleksandra Tišme, skrenuću im pažnju.
Neverovatno mi je i ovo. Slična vest se pojavila i na elitesecuritiju, kaže frajer, ne skidajte vest, 100% je legalno?! Šta je legalno tu? Šta je za ime sveta, od tone tuđeg materijala koje je neovlašćeno dato na upotrebu svima, legalno?
Država je zatajila. Danas je nakon kampanje za legalizaciju softvera, na koju nas je naterao svet – nismo mi to sami od sebe, sve ostalo iz domena zaštite autorskih prava zamagljeno. Onaj ko postavi neki materijal na serbian share možda stvarno smatra da je to njegov materijal te da shodno tome može slobodno da raspolaže njime, ali se pri tome zaboravlja da je kupovinom tog materijala zapravo platio i neka autorska prava, koja ga ograničavaju u “kopiranju, distribuciji i neovlašćenom korišćenju bez prethodne dozvole vlasnika”.
Međunarodna asocijacija izdavača tuži Google za neovlašćeno korišćenje izdavačkog materijala (delova i/ili celih knjiga) koji su opterećeni autorskim pravima, i ne pripadaju tzv. public domainu. I tuži ga za oooooogromne pare. Pitam se, kada će neko ovde da tuži razne share sajtove i ine, kada će na pamet pasti Andrićevoj zadužbini, na primer, da primeti da se sva dela Ive Andrića nalaze ovde na besplatnoj upotrebi, dok smo mi platili ne mala prava, pod strogo kontrolisanim uslovima, da objavimo Ćupriju?
Inicijalna kapisla za ovu temu je zapravo jedan iz mase primera, koji je privlačan zbog činjenice da sajt pripada autoprevozniku. Uz trotonca i šestotonce, selidbe i prenos robe, Bane je odlučio i da ponudi na download ono što nije njegovo. Fenomenalno. A zašto ja ne bih tebi ponudila jedan Banetov kamion za selidbu? Šta bi Bane mislio o toj mojoj domišljatosti?
Elem, moj muž, u manjku vremena i direktor Udruženja izdavača i knjižara Vojvodine, obavesti čoveka da ono što čini sa knjigama nije dozvoljeno i, Bane odgovori: U redu, slažem se. Recite mi šta od toga nije za slobodnu upotrebu.
Strejt.
Jedino što, čini mi se na prvi pogled, NIJEDNA stvar koja može da se skine kod njega, nije u public domainu. Recimo, Čehov možda jeste, ali, da li je prevod na srski isto tako? Čovek se zaneo. Ali, fora je u tome što nije on sam kopirao knjige i kačio ih na svoj sajt. On ih je preuzeo sa već postojećih mesta. Nije, dakle, Bane problem. Problem je… ne znaš ni odakle da počneš.
Ne kopirajte knjige u fotokopirnici, eto to sam htela da kažem. Ne kopirajte CD-e, ponašajte se osvešćeno i odgovorno i pozajmljujte ono što vam treba a nećete da kupite, umesto da odete u najbližu kopirnicu i umnožite to. Ne kršite autorska prava
Ni vama se ne dopada kada vam neko ukrade tekst koji ste na blogu lično pisali, prenese ga i ne potpište vas ili ne navede izvor. A zamislite da živite od toga! Od nekog programa, u koji ste uložili vreme, znanje i trud, a onda, dok vi nastojite da ga prodate jer zaslužujete da naplatite svoj proizvod, na nekom share sajtu može da se skine besplatno. Koliko, zapravo, gubite što meni treba to što vi prodajete, a ja ne dođem da kupim, već to skinem sa nekog sajta, brate, 100% legalno?
*******
I, dok ja pripremam ovaj tekst, ugledam slične na webu:
Oktobar je, šta da vam radim, ni meni nije lakše
Pa, kad je to, tzv. to mesec knjige. Većina one manjine koja čita i kupuje knjige, od leta štekuje za oktobar.
Ovde nekoliko slika kako je danas (juče i prekjuče, draft je već bajat) bilo na štandu VEGA medije, kada je Marko Šelić potpisivao knjigu ZAJEDNO SAMI.
Što se mene tiče, riknula sam. Nedostaje mi dete, nedostaje mi pas, nedostaju mi časovi d(v)okolice sa porodicom.
Ima li neko da preporuči neku knjigu? 
- P.S: Više puta sam uspela da zaboravim rođendan. Prvi put me je u tome sprečila svekrva:
- Za kad hočeš tortu? – Kakvu tortu? – Pa rodžendansku.
Drugi put su me sprečili prijatelji koje je skype obavestio.
Oni koji nisu moja svekrva i nemaju me na skypeu, mala obzana: danas mi je 42 banke, nijedna svetska, ali svaka solventna.
Frrrrrrrrrrrr… i prolete
Pokušaj da sveže misli prenesem na blog, vruće od frankfurtskog iskustva, taze i nadahnute, prekinuo je glas razuma iza mojih leđa: Biti u Frankfurtu i pisati blog!? Pa to je bolesno.
Ok.
Sada sam manje nadahnuta, supica je gotova, dve mašine oprane, pripreme za beogradski sajam započete, B92 je izveštavao “Borski slučaj” sasvim korektno — naletim na to kao na prvu informaciju iz zemlje, inače kupim parčiće aktuelnih i bajatih informacija, back to life. Ne umem da razdvojim bitno od nebitnog.
Da li je važno da je na Sajmu knjiga u Frankfurtu učestvovalo 7000 izlagača iz 100 država, među njima i Srbija, ali i malo dalje, na istom spratu, Kosovo?
Knjiga, jedna od onih (vol 2.)
Zove me jedna novinarka i kaže da će pisati o nekim našim knjigama, između ostalih i “o onoj sa jako dugačkim naslovom”. Nadam se da se taj opis neće kao naslov zakačiti za nju. U svetu su se snašli, zovu je Bil Bejli, mi je u kući zovemo BB. RTS je ne zove nikako jer tamo nisu hteli/smeli da puste reklamu koja sadrži reč POPUŠILA. Baš me čudi, s obzirom na rečnik koji koristi njihov generalni direktor. Možda bi naša knjiga O PROSERAVANJU, bolje prošla na RTS-u.
Edgardo VEGA Junke: Koliko god obećavala da ćeš da kuvaš i plaćaš stanarinu popušila si jer se Bil Bejli više ne vraća kući.
Prevod s engleskog: Nenad Cvetičanin
Pisala sam o njoj, malkice, kad sam bila zatečena informacijom da je naš autor umro. Mediji i omiljeni blogeri velikih medijskih kuća su se skoro utrkivali da tu smrt opišu kao samotnu: umro je sam. Na jednom blogu javila se i njegova ćerka:
Pokaži mi projekat da ti kažem ko si
Iliti: Kako su građani Bora testirali opštinske projekte
Dok se većina blogsfere bavila nekim svojim stvarima, gotovo neopaženo je prošla jedna građanska akcija čije se jezgro otpora dešavalo baš na blogovima, odnosno, pre svega na jednom: Opština Bor, kojeg uređuje naš Rain Dog, a oko kojeg su se okupili građani Bora.
Koliko god da je svojevremeno akcija David bila masovna, ona zapravo, za razliku od borske, predstavlja i primer neuspeha te masovnosti. Za razliku, borska akcija, sa daleko manjim odjekom među građanima izvan Bora, donela je pobedu. Reč je o iznošenju na videlo troškovnika (recept isti istacki!) za još jedan “besplatan” koncert i ovoga puta, verovali ili ne, Zdravka Čolića!
Knjige za pred spavanje (vol 1.)
Ovde, u nastavcima, mali izbor knjiga VEGA medije, sa kojima ćemo se radosno pojaviti na 53. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu (20 – 26. oktobar) *
* tekst nije sponzorisan, makar ne u klasičnom smislu
Andrej E. Skubic: FUŽINSKI BLUES
Prevod sa slovenačkog: Roman Vehovec
U sasvim običnom, jednom jedinom danu, jedinstvenom samo po tome što se prvi put u fudbalu sastaju sada dve nove i odvojene države, Slovenija i Jugoslavija, čitalac upoznaje različite likove koje jedino povezuje mesto stanovanja, Fužine, ozloglašeno i nepopularno predgrađe Ljubljane.
Prvi put s Alek na EXIT
Ko egzitaši uveče, kasno na poso stiže, kaže osam godina stara novosadska poslovica, a ja, izazvana entuzijazmom svoje drugarice i njenim nevaljalim komentarom: Pa, mogu ja da odšetam i sama do gore (SAMA DO GORE, pa jebote, SAMA, JEBOTE!? kakva bih ja to bila drugarica da joj nakon toga zveknem slušalicu, jer je ponuda nepristojna, sadrži reči EXIT i VIP karta, a vreme na časovniku Vrščakih vinograda pokazuje nepristojnih 22:00), uverih se da poslovica pravo zbori.
Šta me drkate do kasno, sad će svima da ode glava
Reče mi na uvo sin, citirajući stihove Marčela, kad smo nakon svega krenuli na večeru. Ovo ne stavljam u naslov samo zato što mi je bilo smešno, već kao prilog dežurnim hejterima za dopunu mišljenja o mojoj neadekvatnoj roditeljskoj ulozi.
Ne znam da li je do Valjeva teže doći, ili je teže iz njega stići kući. Posebno ako te ceo put, u oba smera, prati glavobolja i krostobolja, lepo je primetila Kristina Cvejanov, žena koja me je dovela u Valjevo, da sam ja jedna od najstarijih blogerki u Srbiji. Jeste, najstarija bez konkurencije, ima li ijedna koja ima više godina do mene?
