Category Archives: kult.ura!
Da ne truli u meni – Guče do guše, Naci do nacionalne klase
Festival, tradicionalni, #1
Ove nedelje je u Novom Sadu održan Nacionalni filmski festival, čiji budžet je tek nešto bedno manje od polovine godišnjeg državnog budžeta za nacionalni film u nastajanju. Kažu da međunarodnom žiriju nisu rekli ko u stvari treba da dobije nagrade, tako da je dodela prošla u zblanuću organizatora iako je budžet bio mašala i za Kan, pa se je moglo nešto i šapnuti tom nesrećnom, što nezavisnom, što međunarodnom žiriju.
Ja sam bila fascinirana sumom od 1,3 M evra što je bio zvanični budžet tzv. Naci(o) festivala, a još više impresionirana da su se s početka i s kraja manifestacije, centrom grada vozili kamioni i pikapovi čačanske registracije koji su na festivalu imali neka velika posla. Izgleda da je ministarstvo za kapitalne provizije opet bilo izdašno i tu imalo neke vojvođanske poslove, kao kada je bilo reči o Guči. Ou kej. Kud je para, tu je i Čačka (đa Guča, đa Exit), a knjige nemoj da nam pominjete, posebno nemojte o otkupu knjiga za biblioteke od prošle godine iz oktobra. To nas vređa, nas, Vladu za sve i svašta, koja imamo svoju kulturnu politiku zvanu Guče do guše. A nas izdavače, ko šiša.
Počinjem da dobijam gorušicu od Exit teama. Na moralnoj, a ne na preferencijalnoj bazi. Mislim, ako njih nije sramota da se ovako ponašaju, nije ni mene da priznam da me muči kiselina od njihovih poslovnih poteza.
Pretplatnik je dostupan: ako postojiš ti, postojim i ja
Ili: Kako Žena, Majka i Supruga stvara svoj lični i neponovljivi Brodvej
U moru stereotipa o ženama, sigurno najvišu poziciju drži onaj da žena ne može da bude u isto vreme osoba sa karijerom i majka. Ovaj stereotip održavaju u životu uplašeni muškarci isto koliko i neostvarene žene. Međutim, postoji jedna mala tajna koju znaju samo ispunjene žene i poneki njihovi pametni muškarci: nekim ženama je važnije da budu uspešne majke nego da budu žene od karijere.
Neke žene između poziva da dobiju posao snova i poziva svog deteta da mu se promeni pelena, biraju vrednost jedne čiste dečije guze. I to pravo, i tu želju, nijedan stereotip ne može da im otme. One su prosto, biološki i fiziološki iznad toga.
Molitva za Srbistan
Da je reč o nekoj Državi o kojoj ovde nije reč, onda bi se takva izvinila celoj Evropi a ne samo Finskoj.
Da je reč o nekoj Državi o kojoj ovde svakako nije reč, onda bi ta država priznala da nije u stanju da sledeće godine organizuje taj događaj, jer persona koja je Državi donela pobedu i teret organizacije Događaja nije i ne može biti osoba od digniteta, te da Država ne može da garantuje minimum očekivane pristojnosti koju neće moći da nadoknadi ili nauči za samo godinu dana, kad nije za nekoliko prethodnih vekova.
Zblanuto ceo dan razmišljam o tome.
Gospođici mariji šerifović se ne sviđa jedna nacija, zato što su joj ljudi žuti i providni.
Njoj se, eto, ne sviđa, i to će nam reći javno.
I kada nam ona to saopšti, ne stideći se sebe, nego naprotiv, s izvesnim potentnim ponosom, njoj neće biti dosta već će, poneta odobravajućim smehom ober menadžera i neke crnke koja je, pretpostavljam, jedna od predstavljenih Marijinih prijatelja koji su joj doneli pobedu, ona pojasniti, za slučaj da se nismo dovoljno sablaznili i smrznuli od užasa i stida: prezirem ih.
Post s pogledom
Zato volim Egona Savina. On vraća veru u pozorište. On, čovek, jednostavno pravi pozorište, toliko dobro, da ponekad sumnjam da ga možda uopšte ni ne voli.
Kada pogledamo predstavu kao što je Odumiranje, onda tačno znamo šta mislimo kada kažemo pozorište. I ne vadimo pištolj čim čujemo tu reč. Nisam ubijena u pojam, to hoću da kažem. Nagrade su poznate, pa da ne tupim.
Na slici moja koleginica s klase, Branka Šelić, biram nju, iako je Dara Džokić dobila nagradu za glumu:
I, uopšte, kakva scenografija! Taj Geroslav Zarić je ili genijalan ili lud. Ili ni on ne voli pozorište.
Ponekad mislim da veliku umetnost prave oni koji je ne vole. Nego su samo uzbuđeni činom stvaranja.
***
Provela sam poslednje dane tražeći pristojno mesto za odmor. Nikada nisam to radila u poslednjem momentu. Ali, evo, za sve postoji prvi put i neću ovo više ponavljati.
Koordinate su bile poznate, jer sam ih ja zadala: Murter.
Veliki glumački krug, i u njemu… ništa
52. Sterijino pozorje / Jugoslovensko dramsko pozorište / Tomas Bernhard: Pred penzijom / Mirjana Karanović, Branislav Lečić, Milica Mihajlović
Komad Pred penzijom ima sve elemente koji su potrebni za osvešćivanje srpske javnosti: nacističkog zločinca koji umesto kazne dobija privilegije, održavanje u životu nakaradne i zločinačke političke ideje i njenih lidera i, suludu ideju da narod izvan zidova ovog doma deli iste strasti prema zločinu i istu mržnju prema Jevrejima, ili već. Čak je tu i lik-oponent, levičarka Klara (Milica Mihajlović) koja nemo i samo ponekad aktivno protestuje i zgraža se nad retrogradnim, zločinačkim strastima svog brata Rudolfa (Branislav Lečić) i sestre Vere (Mirjana Karanović).
Međutim, iz nekog razloga, sve te komponente sa kojima je moguće povući paralelu sa našom stvarnošću, ne uspevaju da nas se tiču. One postoje same za sebe i stvaraju komunikaciju sa publikom jedino na akademskom nivou: jeste, razumem paralelu i nemojte mi više bosti oči, ali, pa šta s tim? Šabmegabri.
Zato je bilo dosadno.
Kupujte, pa makar i domaće
One, 1992. godine, Prestale su da postoje Jugoslovenske pozorišne igre i rodilo se Sterijino pozorje. Promenom imena u skladu sa geografsko-političkim promenama, nije mu smetalo da nastavi numerički kontinuitet sahranjenog festivala, u krvi ubijane države: 37.
Pesma nad pesmama – na marginama opšte egzaltacije
Samo gledam, pomalo i čitam, i pitam se.
Onda kažem sebi, pa što ne bih i vama: fuck you and grow.
Em latentno, em lascivno, em ambiciozno
Audience by © Evelyn Williams
Čovek mora da bude prokleto perverzan da bi čitao pozorišnu ili bilo koju drugu kritiku u svakim novinama koje mu se nađu pri ruci. Sasvim sigurno je bolestan onaj koji čim vidi novine, hop, otvara rutinski i znalački prvo stranicu kulture i leti pogledom tražeći kritiku.
Ta sam.
Ajmo, žene, kese, žene, kese!…*
Sutra sam u Radio kafeu.
Aprilska, pazite dobro, to je aprilska a ne osmomartovska manifestacija, treća po redu
ŽENE ČUDA PRAVE
Prezentacija ženske kreativnosti, preduzetništva i zdravih životnih stilova
u organizaciji Radija 021.
E, pa, od 16. do 20. aprila, a ne 8. marta. Meni je već to super. Jedino se nadam da mene ništa neće pitati o zdravim životnim stilovima.
Moja sestra i ja i Tribute to EKV
Htela sam, baš sam htela. Mene je, znate, jako teško isterati iz kuće. Posebno ako isterivanje podazumeva da smo se nas troje tek uterali u kuću, da sam se tek izula i ušla u krpe, pregledala matematiku za prvi razred koja podrazumeva i jednačine do 100 sa jednom nepoznatom i ako mirišem na pohovano od kasnog ručka.
Htela sam, jako sam htela. Još uz jutarnje novine, kada sam videla da je uveče u Studiju M, priredba Tribute to EKV.
To je deo mog odrastanja, više nego što je bilo šta bilo delom moje mladosti. Još od kada sam kao najmlađa učestvovala u stvaranju čuvene novosadske nju vejv scene, joj, samo ne s instrumentom ali svako dalje objašnjenje bi bilo višak, i dok sam gledala Obojeni program, Boje, Grad kako uvežbavaju po kućnim podrumima i kako Luna, La strada i ovi prethodni sviraju na Mašincu ili u podrumu Medicinske škole.
A baš sam htela. I zovem sestru a ona, s istom nevericom sa kojom je gledala kako je izbacujem iz sobe kada mi dođe društvo a ona se uvali sa svojom minijaturnom foteljicom od jambolije i s plastičnim očima, sada sluša da ja hoću da nas dve – i brojem, 2, negde same idemo i ona baš hoće, baš je i ona jako htela.
Parkiram se u osam, ceo sat ranije, hajde da kupim karte pre nego što se nađem s njom, već se skuplja masa, tu su svi oni koji su nekada vežbali po podrumima i svirali po podrumima, tu su i svi oni koji su se kretali oko njih, vidim čak i po neku grupi devojku iz tog vremena, i sada već omatorele zvezde rock novinarstva, baš nailazi i Firči, ja onako da mu se javim, ali on me se ne seća, on ne zna da ja imam bistro sećanje na svoje prisustvo među njima kada je sve to nastajalo u Novom Sadu.
Nema karata, ovo je samo za VIP. Da li ste VIP?
A da ovde napravim sada read more, ili da bude samo ‘batali sestro’?
Bullshit session
Verujem da se u subotu Teofil Pančić i Dragan Kremer neće proseravati na promociji.
Je l’ kako rečenica zvuči agresivno i nepristojno? Neće se proseravati, kažem vam. Znajući njih, mudro će govoriti o jednoj našoj knjizi i to će biti jako dobro.
E, a kako ja znam sad tu razliku, između proseravanja i nekog drugog oblika govorenja i usuđujem se da otvorim temu na ovakav način, bez straha da ću uvrediti ovu pomenutu dvojicu ili svog čitaoca? Pa tako što sam naučila nešto o teoriji proseravanja. O razlici između muntanja, laganja i proseravanja. O tome da na proseravanje nailazimo svaki put kada neko govori ne brinući o istini a ne nužno i lažući, ali uz veliku nuždu da nešto kaže tako da ostavi određeni utisak na nas. O svakoj izjavi, dakle, koja je utemeljena u prevashodnoj potrebi da se ostavi utisak, dok je govornik indiferentan prema stvarnom stanju stvari. Ne o mlaćenju prazne slame*, već o proseravanju.
Ako u sebi govorite dok ovo čitate: bullshit!, onda tačno osećate ovu teoriju: upravo se proseravam, jer želim da ostavim neki utisak na vas. Ne lažem, ali mi je u isto vreme istina nevažna, važnije mi je šta ćete sada misliti o ovome i da li ćete hteti da čitate do kraja i da se potom uključite s komentarima.
Čitajte, to je dobro i veoma korisno
Priča o plakatu
Već sam se hvalila Sajmom. Sada moram da se pohvalim i plakatom.
Velika je čast ‘dobiti’ ga; slobodnog i zainteresovanog: Atila Kapitanj, od milja ga u kući zovemo Plakatila ili Atiliću-sinji tiću, veliki dizajnerski macan, novinari i kritičari još uvek vole da ga zovu ‘mladi’ umetnik, kod nas si mlad i u četrdesetoj zato što je ljudima nepodnošljiv talenat koji šokira i probija granice emocionalnog autizma i moždane lenjosti i zahteva duboko oko sposobno da vidi sve slojeve, mlad si dokle god ne uđeš u Upravni odbor ili Akademiju nauka, tada naglo ostariš i umreš – nema srednjih, najpotentnijih godina kod nas, nismo još spremni da to prihvatimo, nemamo snage ni hrabrosti da za nekoga ispod šezdeset kažemo ‘veliki umetnik’; lakše nam je i bezbednije ako za umetničku moć koristimo eufemizam ‘mlad’, pa se tako, šatro, štitimo od stanja stvari, sve krijući se iza ‘potencijala’ od kojeg iz ‘mladog’ umetnika možda neće ništa ispasti. Atila nema šezdeset, ali nema ni vremena, svi ga razvlače, neće da radi ono što mu se ne sviđa i što mu je gnjavež. A, ako hoće da radi, onda to uradi ovako. Mlad čovek, a bira. A zna.
Priča o ambasadoru knjige
Ambasador knjige, s visokim ovlašćenjem promotera čitanja, ove godine biće Marčelo.
