Foto: www.021.rs

Izvinjavam se Hrvatima što ova bagra teroriše ne samo vas, već i svakog pristojnog građanina Srbije. Izvinjavam vam se što ste došli da navijate i što su vas naši domaći navijači napali, povredili i učinili da se osećate u mojoj zemlji nesigurno. Meni su to isto učinili: napali me bez ijednog kamena, povredili bez ijedne pesnice i učinili da se osećam nesigurno i postiđeno u svojoj zemlji.

Izvinjavam se svojim prijateljima iz Zagreba, koje smo upoznali na hvarskoj plaži i koji su se zajedno sa nama radovali što nam je sin tamo naučio da pliva. I sa kojima smo se godinama nakon toga sretali na istom mestu, podešavajući datume godišnjeg odmora da bismo čvrstili svoje prijateljstvo. Čijem detetu smo se radovali i koji su toliko uživali u našoj deci.

Izvinjavam se poslovnim partnerima iz Zagreba koji su bili sjajni domaćini onog leta u Vodicama, i učinili da se osećamo sigurno, slobodno i  kao kod kuće u njihovom domu. Gde nam automobil niko nije takao iako je stajao na javnom parkingu 10 dana.

Izvinjavam se nepoznatom čoveku iz Pule koji nam je u saobraćajnom špicu ustupio mesto na parkingu koje je video pre nas, ali je onda zapazio naše NS tablice, izašao iz parkinga i rekao: Vi stanite ovde, ja znam gde još u Puli ima mjesta. Dobro nam došli.

Izvinjavam se vlasniku restorana u Banjolama koji je, čuvši naš akcenat, doneo domaću rakiju i slatko za decu, i dugo nas ispitivao kako je Đorđe Balašević, kako je Mira Banjac.

Izvinjavam se i ribaru iz Hvara koji nam je pecao svežu oradu i dopremao u Svetu Nedilju, eto tako, ne zato što smo ovo ili ono.

Izvinjavam se i domaćinima iz Bala koji su nam izneli Jelen pivo i zajedno s nama nazdravili.

Izvinjavam se konobarici iz splitskog restorana, okićenog šahovnicom, koja nam je skidala knjige sa polica da ih čitamo dok čekamo jelo, dolazila sto puta do našeg stola i na odlasku nam poželela lep odmor u njenom gradu.

Izvinjavam se i radniku s broda iz splitske trajektne luke koji je zaustavio trajekt, spustio rampu i primio naše kasneće vozilo s novosadskim tablicama na put ka Hvaru, uz reči,  da nam se lipo provedete.

Izvinjavam se vlasniku kuće sa Brača koji nas je primio kao da smo mu najrođeniji i uverio da onaj ko bude imao nešto protiv naših novosadskih tablica ispred njegove kuće, nije njegov prijatelj.

Izvinjavam se i vlasnici kuće sa Hvara koja nas je gostila dva leta i s proleća nam slala upit za letovanje za dolazeću sezonu, da prvi izabaremo datume koji nam odgovaraju, koja je imala cenu za nas, “svoje najdraže goste” i drugu cenu za druge. Koja je tvrdila da se ništa nije promenilo i da su Srbi i dalje najbolji hrvatski gosti.

Izvinjavam se porodici svoje pokojne drugarice koja nas je uvek primala kao rod rođeni i nije je bilo ni strah ni sram da nam ustupi parking ispred svoje zgrade u Zagrebu, u delu grada gde žive oni koji su bili u domovinskom ratu. Koja nam je poverila svoje dete da ga vozamo po Hvaru u kolima novosadskih tablica jer je bila sigurna da je dete sigurno sa nama, bez obzira šta nam piše na automobilu.

Izvinjavam se hrvatskom vinaru koji me zove da dođem s porodicom u goste već par godina i znam da kada jednom odem, vratiću se u neoštećenom automobilu.

Izvinjavam se i svojim prijateljima Hrvatima iz blogosfere i tvitosfere, društvo koje me nikada, ničim lošim nije zadužilo. Naprotiv.

Izvinite. Zato što sam nakon rata bila u vašoj zemlji više desetina puta, prolazila kroz nju isto toliko, parkirali se i tamo i ovamo, šrvćkali se ovde i onde, zalazi i onamo i amo i što nam se nikad, ali nikad ništa, ni najmanje neprijatno nije dogodilo.

Jer, znate, kod nas su ulaznice za sportske događaje oslobođene poreza, ali zato se na pozorišne ulaznice i knjige plaća PDV.

Imamo mi još mnooooogo posla u ovom prljavom dvorištu od zemlje. Nije da vam se izvinjavam sada i zbog toga. Zbog ovoga izvinjenje dugujemo svojoj deci.

Stalno neka kampanja. Ja razumem zašto kampanje, ali su one meni ovde više neki trla-baba-lan, nego stvarno osvešćivanje problema i ljudi.

Evo, baš ova poslednja kampanja apeluje na mene i tebe, da ne okrećemo glavu kad vidimo nasilje. Kampanja se tek posredno obraća ženi da ima pravo da uradi nešto da se nasilju suprotstavi. Ali, kampanjom joj je sugerisano da ćemo to uraditi ti i ja umesto nje, jer mi ne treba da okrećemo glavu dok je ona sklanja od udaraca.

Nije to bez đavola, da vam kažem. Zato što mi volimo da gledamo svoja posla i ne boli nas tuđa rana sve dok je ne osetimo na svojoj koži.

Nego, da li ste ikada probali da uradite nešto, pa da vidite kako to sistem funkcioniše kada ne okrećeš glavu već zasučeš rukave? Kad nisi u kampanji, već na delu?

slučaj jedan

U novosadskom naselju “blokovi”, sa četvrtog sprata našeg stana koji je gledao na zgradu u dvorištu, jedne letnje večeri, negde oko pola osam, jedna majka je počela da prebija svoje dete. I to je trajalo, trajalo, čula se lomljava nameštaja, čuli su se udarci, čulo se dečije zapomaganje, čuli su se urlici te žene. Što je dete više zapomagalo, ona ga je više udarala, i to je nekako iz tih zvukova koji su se širili bilo jasno.

Skoro svi stanari naše zgrade čiji stanovi gledaju na zgradu preko puta, izašli su na svoje terase i gledali u pravcu nekog prozora, za tim užasnim zvucima. Nakon 10-tak minuta u kojima sam slušala i ja to, ali i bila zauzeta kupanjem svoje bebe pred spavanje, upitala sam komšije da li su zvali policiju.  Niko nije.

Pa sam ja.

Policija je pitala gde, tačnu adresu (nisam znala na kom je broju ta zgrada i kojoj zapravo  ulici pripada), koji stan (kako bih to mogla da znam), ime i prezime žene (kako bih tek to mogla da znam). Opisala sam im gde se nalazi zgrada, krici iz nje su se i dalje čuli, dala svoje podatke i oni su došli posle jedno pola sata.

Tada je već svu utihnulo, ali su komšije iz moje zgrade, u nešto manjem broju doduše, i dalje stajale na svojim terasama. Niko nije mogao ili želeo da kaže iza kog prozora se dešavao taj užas, policija je ušla, policija je izašla brzo i ništa se nije desilo. Nisu obratili pažnju na svedoke, nikog ništa nisu pitali.

Potom sam zvala policiju da čujem šta su uradili po mojoj prijavi. Rekli su da nisu ništa, jer nemaju pravo da ulaze u tuđe stanove, nije se više ništa čulo, a ja im nisam dala tačnu adresu i broj stana, te shodno tome, i nisam bila od neke pomoći. Javite se socijalnim radnicima sutra.

To i učinim. Socijalni radnici mi zatražiše ponovo adresu, ime majke, broj stana. Ne znam. E, pa ne možemo mi ništa onda. Pokušajte da saznate te podatke, pa nam se javite. A, policija, pitam? Nama policija nije dostavila nikakav izveštaj. Zovem policiju, pa nismo dostavili nikakav izveštaj kada ne znamo ko je i šta je uradio. Probajte da saznate ime žene i tačnu adresu. Pomenem policiji da bi moglo da se ode u školu, da bih rekla po glasu da je detetu između 10 i 12 godina, neko će na fizičkom videti posledice te večeri, možda neko dete fali, možda neko dete neće da se skine na fizičkom… Pomenem i dom zdravlja, možda je tamo primljeno neko dete zbog kontuzije glave padom na stepenicama? Obično su stepenice, je li?

Ništa od toga, ime i prezime, podatke dajte, gledali ste suviše američkih filmova.

Vidim ja da kreće krug, pa krenem da pajem po komšiluku, napikiram se na komšinicu sa višeg sprata koja ima bolji pregled na prozore zgrade preko puta, i ona je majka, reći će. C. Videla je, ali neće da kaže ništa, nije njena stvar. Jok. Predložim joj da kaže meni, pa ću ja da kažem policiji i socijalnim radnicima i nju neću pominjati. C. Nije njena stvar, a i, zar ja nemam pametnija posla nego da guram nos u tuđ život?

Potom odem u zgradu preko puta, tamo ne znam baš nikoga, ali pozvonim na stanove u prizemlju, sigurna da se tamo nije dešavao užas prošle večeri, da li znate, nije naša stvar, gledajte svoja posla.

Vrlo brzo se po komšiluku pročulo da sam se raspitivala o tom događaju, tražila svedoke, pokušala da gurnem nos u tuđ život. Neki su odmahivali glavom kad me vide, a neki su je okretali od mene.

I ja sam nakon nekoliko dana odustala. I nadalje ćutke gledala jednu od komšinica čijem najmlađem detetu je jedina zabava iz detinjstva bila da samo pretrči put, ne tako pust, ni najmanje pust i da sedne pored oca i strica koji tamo piju pivo ispred radnje, i igra se sa čepovima od piva utisnutih u zemlju. Na primer, ja bih i to prijavila. Ali, kome? I sa kakvim rezultatima? Za zanemarivanje dece još nije bilo nikakvih kampanja, kako bih se s tim izgombala kada ni ove stvari s kampanjama ne idu u praksi…

slučaj drugi

Dok je sin išao u vrtić, ispričao nam jednog dana da su on i dečak N. zajedno piškili, te da je tom prilikom video na dečakovim butinama tamne i široke modrice. Upitavši ga od čega mu je to, dečak je rekao od kaiša. Tatinog. Mi ispričamo naša saznanja vaspitačici. Vaspitačica kaže da su roditelji fin svet i da ona ne može da veruje. Pitam je da li je videla modrice. Jeste, možda je dete palo negde na stepenicama, dečaci su nestašni i stalno padaju.

Znači, videla je, znači ima modrica, znači bilo je verovatno i kaiša kako je dete reklo. Zaintačim se, počnem da insistiram da se to prijavi. Ona ne zna kako, neprijatno je. Predlažem da dovedu doktorku koja inače dolazi jednom nedeljno i pregleda grlo, pa bi mogla da ih pregleda cele. Za takav pregled je potrebna dozvola roditelja.

I tako, odustanem. Šta drugo?

i, šta?

Zamislite sada, pupupu daleko bilo, da je jednog dana, nekom prilikom besa, ta žena smrtno povredila dete ili je kaiš tog čoveka poleteo prema glavi i usmrtio dečaka? Kako bismo reagovali? Vest bi bila, roditelj ubio dete. Optuživali bismo roditelja, dabome. Ali, šta sad, kad  znamo da je makar neko pokušao da uradi sve da to toga ne dođe, da je bilo indicija da bi do toga moglo da dođe, ludilom ili nesrećnim slučajem, i da kroz sistem i druge  ljude ama baš ništa nije moglo preventivno da se uradi?

Iza svakog porodičnog nasilja, iza svakog bezumnog čina grupe ili pojedinca, postoji i prethodno nečinjenje društva i kolektivno okretanje glave.

Zato je meni Srbija kriva, kao takva. Zato su meni svi krivi. Smo krivi. Ova država zato što nam isključivo šalje iskrivljene poruke, mediji zato što glorifikuju kriminal i izvrnute vrednosti. Građani, zato što su se složili da je najbolje da gledaju svoja posla.

Ok. Mrzi me dalje. Sada, kada sam prespavala, dok još uvek život malog dečaka visi o koncu, i dalje čin očajnika od juče, samoubistvo s pokušajem ubistva deteta (tako bi se to moglo pravno okarakterisati?) razumem kao naš zajednički problem i problem ove zemlje, koja je u dubokoj krizi vrednosti.

Eto, navijam za to detešce i unapred mi se gadi kako će se političari oko  njega rastrčati, kao, božemeoprosti, onomad oko keruše Mile.

U kampanji.

Žališ li, Srbijo? Nije li te sram tog belog čaršava preko tela tvojih građana?

Teško da se može dobiti evidentniji dokaz koliko čovek tebi nije bitan, koliko ti je socijalna nepravda izrazita, koliko si nas daleko odvukla i nisko sroljala, opštom nebrigom o najvažnijem segmentu svakog društva: čoveku.

Odlepila sam. Nemam teksta. Srce će mi pući.

Ne moraš da imaš dete da bio pojmio sav beskonačni svemir ove tragedije koja nije samo lična. Dovoljno je da si čovek i da znaš da samo neopozivo očajan čovek može da odluči da povede i svoje dete u smrt sa sobom. Jer nema nadu, sada kada više nema ni snage, nema više poverenja čak ni da sačuva život svom detetu izuzimajući ga iz svoje očajničke i tragične odluke.

Zna da ni detetu neće biti bolje ako ga ostavi s druge strane simsa, jer tek tamo nije sigurno. Jer, jedino što oseća da je sigurno i izvesno u njegovom životu – je smrt.

Samo zastani i pomisli na ovo prepodne u njihovom životu, dok si ti radio ko zna šta: zamisli im lica, zavuci im se u dušu. Slobodno se užasni od onoga što vidiš.

Pa da ih toliko izdaš, crna moja zemljo, da ti ni taj životić ne ostaviše s druge strane simsa, samačkog hotela, pa, jebem ti, kada je neki političar u ovoj zemlji ušao u samački hotel? Ima li i jedan političar u ovoj zemlji da zna kako izgleda samački hotel, uopšte?

Prvo sam pomislila, pa kako je moja zemlja mogla da dozvoli da joj se cela porodica kroz prozor baci.

Onda odbacim tu naivnu misao: nije dozvolila, ona ih je još i šutnula nogom, da im pomogne da sigurnije padnu u ponor, da ne stignu slučajno da se predomisle hvatajući se za najhkrhkiju slamku makar i neispunjenog obećanja.

Toliko sam tužna i toliko razočarana i ranjena ovim, da ću svisnuti. Nemam snage ni da se zgadim nad ovom zemljom.

Sram te bilo, Srbijo, da te sram!

Majka mi je jako bolesna, znate. Srce, koje radi sa manje od 50% kapaciteta (hronično), a poslednjih desetak dana, uprkos pejsmejkeru, ne ponaša se očekivano (akutno): ne pumpa, pojačane aritmije, izrazito nestabilnog pritiska. Mama se zamara prilikom oblačenja majice, mora da sedne, ne može da nadiše. Hladna je, boli je leva ruka, ima nesvestice i podriguje. does it ring any fucking bell?

Danas sam je slušala u autu na putu do gore, diše na kratko, kao štene kada dobije prvu temperaturu. Ona, dočim, temperaturu ni nema, hipotermična je, puls joj pada na ispod 35, srce zastaje, pa kilavo i aritmično nastavlja što je ponovo zadiše. Više ni ne paniči, deluje pospano. U stvari, skroz bensedinirano. Hitna pomoć je prošle nedelje bila dva puta,  a dva puta je odbila, od toga su joj jednom rekli da pojede vruću supicu, a drugi put da zove za pola sata, pa za pola sata, pa za pola sata, dok je nisu skroz izmorili i nadmudrili.

Milo mi je što se tradicionalna medicina, kad je boli kurac, okreće seljačkoj logici, ali mislim da jedan ljudski život i oslabelo srce zaslužuju više od saveta o tanjiru tople supice. Ali, otkud bih ja to mogla da znam?

Danas rešimo da odemo gore, mama već ima taj uplašeni ton u svom plitkom glasu, ipak hoću da me vodiš. Ostavljam sve i odlazimo.

I čekamo.

I čekamo.

I ljutimo se, odnosno, samo ja, mama nema za to snage, mada bi joj jedno dizanje pritiska malo olakšalo život. Ona je hladna, ja ne mogu da joj napipam puls, ali nema veze, držim je za ruku, ono kao, nisam ni krenula da joj taj puls i tražim.

Negde tamo nakon 3 sata čekanja, za koje vreme je sestra rekla da su do sada imali 15 hitnih slučajeva, gleda me u oči i  laže, ulazili su mnogi drugi ljudi u sasvim urednom i nimalo akutnom stanju, mi stižemo konačno na red.

Neimpresionirana mlada doktorka daleko mlađa od mene nešto jako zabavljena na kompu, a prekoputa nje tehničar koji ne vadi psovku iz usta (naši smo, valjda, svi smo u istom kurcu pa što da se femkamo), za svaku akciju koju pokuša da napravi na elektronskom formularu u koji gleda. Toliko im smetamo da mi došlo da izvinim  s vrata. Ipak.

Dr nakon lenjog kretanja sa mesta gde sedi do mesta gde majci rade EKG, konačno još lenje i nekako uvređeno konstantuje da kod mame nema, citiram, akutnog kardio događaja, pa zato oni – neće ništa, neka lepo ide kući i neka odmara. Ona nije njihova stvar. Ponovo mi došlo da se izvinim što uznemiravamo iz čiste dosade.

Međutim, tu se nešto usudim da se malo objašnjavam, dobijem po nosu i odmah ućutim na molbu mame, ona ih ne bi srdila jer često mora da ih moli. Sve u svemu, komedi fransez, u kojem su dva magarca u glavnoj ulozi, spustila sva četiri magareća uha i tiho njačući napustila svetilište kompjutera, administracije i iščekivanja pauze za kafu.

Usput smo saznale da na Kariodologiji u stvari nema mesta. Halo! Nema mesta, pa ako ne umirete baš tog trena i baš tamo i pravite slične komplikacije, idite lepo kući na vruću stupicu, nemoj tu da pravite gužvu. Nemoj da vas prave na magarce, krevet dobijate samo na lutriji. Zato ovih dana ne jebu hronične bolesnike. Čisto da znate, vredi samo ako vam se desi neko aktuno kardio događanje, to je šifra.

Za sva ostala stanja, popijte vruću supicu.

Pa PFS-Beograd obezbedjuju sportske stipendije koje pokrivaju skolovanja u Americi (sajt: no follow pfsinfo.org) . Veljko je otišao preko njih.

Pa, eto, pazite i znajte.

Ko je još primio ovakav SMS?