Category Archives: mračni post
Nema para ni za Školu života
Gradska vlast u Novom Sadu je odlučila da ove godine neće pomoći Školu života, kamp u Vrdniku koji nekoliko godina unazad organizuje Društvo za borbu protiv šećerne bolesti za decu dijabetičare. Kriza je.
Na stranu užasavajući podatak na svetskom nivou da se broj obelele dece od ove nelečive bolesti u svetu dramatično povećava svake godine, u čemu Srbija ne zaostaje, strašno je da ovaj projekat izgubio bitku sa onima koji će biti finansijski podržani od naših para: Dugino poselo, na primer (izvor: Građanski list). Građanski list pominje i volove na ražnju, ali od silnih volova, da tako kažem, od silnih kulturno-umetničko-prežderavačko-alkoholičarsko-da-zapevam-i-za-pojas-zadenem-i-bar-jedan-čvarak-pojedem manifestacija po Novom Sadu i okolini, ne pada mi na pamet na šta se misli. Kriza je.
Saznanje da boluje od šećerne bolesti za dete predstavlja užasan šok. Promena stila života, vrste ishrane, načina igre, režima bavljenja sportom i stalne opasnosti od nepredvidivog rasta ili pada nivoa šećera u krvi što može imati na dete i najtragičniju posledicu, od ovog leta će roditelji i njehova obolela deca savladavati sami, bez pomoći ove škole, koja nije uspela da obezbedi novac da 50 (i slovima: pedeset) novoobolele dece iz Novog Sada, nauče kako da se u svakodnevnom životu bore protiv ove bolesti. Kriza je.
U to ime, Neđo:
Za ovo je, da podsetim, grad našao para i za novogodišnji nastup. Bem ti lebac.
Bold font veličine 16
Ministar za (kulturu) i medije je objavio da će pružiti pomoć socijalno odgovornim medijima u ova teška vremena krize. Ta vest bi bila optimistična iako se iz opisa uslova za pomoć iz aviona vidi koji medij će biti pomognut, da nije delatnosti koje ovo ministarstvo pokriva a nalazi se u zagradi, bukvalno.
Ministar za kulturu je otišao na privremeni odmor, da bi ministar za medije mogao da radi svoj posao. Ministar za kulturu je pozavrtao slavine da bi ministar za medije mogao da pomogne ugroženim medijima.
Teško je pobrojati sve uspehe ministra za kulture od početka ove godine, pre nego što ne konačno i neopozivo rešio da se malo odmori od kulture, ali setimo se samo nekih: ostavke čelnih ljudi Beogradske filharmonije, Narodnog pozorišta, Narodnog muzeja. Odluka o povratu državi 40% sopstvenih prihoda koje ostvare budžetske ustanove, zbog čega pozorišta mogu komotno da stave katanac. Zavrtanje slavine pozorištima za nove projekte i svodeći ga na plate koje prima čak oko 50% onih koji ništa ne rade, jer nikada nije donet Zakon o pozorištu. Obustava finansiranja Belefa, držanje Sterijinog u neizvesnosti do poslednjeg časa.
Konačno prevara izdavača: poslao je izdavačima na potpis ugovore koji sadrže određeni iznos za otkup knjiga po konkursu, a potom, umesto potpisanog ugovora i para, poslao izdavačima nove ugovore koji sadrže iste odluku o otkupu istih knjiga, ali za 50% manje novca. Uz novi ugovor ne ide objašnjenje, samo uputstvo na propratnom papiru bez zaglavlja i potpisa, na kojem stoji, u bold ćiriličnom fontu veličine 16, kako izdavači imaju postupiti.
Iz ovoga je jasno zašto je ministar za kulturu otišao na odmor, i zašto je ministar za medije postao tako aktivan u pomoći socijalno odgovornim medijima: pa, neko mora da prećuti ono što ministru za kulturu nije zgodno i da javlja samo ono što ministru za medije odgovara.
Laku noć, kako ste
Samo dva dana nakon što sam obelodanila sreću zbog komšijskog para gugutki, pala je kiša, dunuo je snažan vetar i bračnog para više nije bilo. Ugledala sam jedno razbijeno jaje na krovu, daleko od gnezda, a u sledećem naletu vetra ni toga više nije bilo. Iza ovog pažljivog i privrženog ljubavnog para ostalo je nekoliko grančica u oluku. Rastureni dom.
Nešto mi se slošilo i odlučila sam da ne mislim o tome. Ono o čemu ne mislim, i ono što ne znam, ne može mi ništa.
Potom je Srbiju preplavila vest o građaninu Mariću koji je već u ovom trenutku dok pišem, pao u zaborav. Dva dana me je zasmejavala izjava nekakve kliničke psihološkinje kojoj ni novinarka b92 nije znala prezime, koja je, stručno i s autoritetom objasnila da su vremena a) inflacije, b) ratova, c) beznađa, d) svetske ekonomske krize, eeeeee) “te jučerašnja poseta predsednika SAD”, uticale na akumulaciju stresa kod građana Srbije. Pomislila sam da jako puno ljudi šeta slobodno ulicama umesto da je hospitalizovano.
Nismo se ni ohladili od Marića, a dok je Vlada preko RTS-a počela da šalje pozitivne poruke o rekordnoj proizvodnji presovanog lima i svetlu na kraju tunela, imali smo prilike da gledamo kako Država u Državi, SPC u Srbiji, praktikuje samovolju i izuzeće iz Zakona, Ustava i Zdrave Pameti. Već poslovično, u prvom redu odbrane prava na torturu, našli su se članovi Obraza, među kojima sam sa žalošću primetila i neke mlade, urbano izgledajuće devojke. Pogled na obezbeđenje protojereja sa rolex časovnikom i njegov džip, nisu me ražalostili ali jesu me ponovo opsetili na povlašćeni položaj Države u Državi, koja živi na našoj grbači ali zato obrće lovu za koju je niko ništa ne pita. Lepo ne mogu da nađem poštovanja prema SPC-u, baš kao ni prema Vladi koja joj je to sve omogućila.
Mada je za poštovanje da se drže tradicionalnih vrednosti, kao što je i vrednost jedne batine koja poreklo vuče iz raja.
Zato me je Dačić oduševio: obezbediće pasoš Adrijani Limi po ubrzanoj proceduri, a ona će zauzvrat promovisati Srbiju i biti supruga našem sportisti. Za to vreme Bradić, valjda zauzet pripremama za konferenciju o medijima u Rejkjaviku, nije imao komentar na otvorene pretnje i ucene koje je primila b92, čiji sam Poslednji Insajder zbog lake i kratke bolesti gledala u repriznom terminu, držeći usta otvorena kao fijoku, misleći se aman.
Rešim da neću da mislim ni na to.
Hoću da sačuvam zdravu pamet: Odem s drugaricom u pozorište. Gledam Šuma blista na Sterijinom. Posle najdužeg sata u životu, izađemo s predstave u sred iste, šetajući između ljudi u desetom redu, kao po korzou. Posle čujem da je trajala još toliko i da je to hit predstava, remek delo takoreći.
Strašno sam izdvojila mišljenje od većinskog, a da nisam primetila kad se to desilo.
Jednom ću pisati šta me to čini jako srećnom.
Brojke i slova
Iz potpuno udobne fotelje svoje šizofrene države koju delim sa mnogima od vas, gotovo da su mi promakle dve vezane vesti, koje je urednik stavio jednu za drugom, a koje sam, kao i sve uostalom, slušala s pola uha radi očuvanja mentalnog zdravlja i borbe za smanjenje pušenja.
Međutim, ove dve vesti mi se zakače za uvo i ja, prvo ravnodušna, potom zainteresovana a onda i zblanuta, uspem da shvatim ono što je neshvatljivo:
1. Od “meksičkog gripa” do sada umrlo 50 i nešto ljudi širom sveta — ne hvatajte me za brojke, već za ono što imam da kažem,
i
2. Proteklog vikenda u bombaškim napadima na Šri Lanku, poginulo je više stotina civila, među njima i veliki broj dece.
E, da ga jebeš ako ja razumem šta je s ovim svetom, brojkama i statističkim podacima i redosledom važnosti vesti.
Moj razum mi javlja da je 50-i-nešto ljudi u svetu umrlih od nekakvog virusa rogobatne šifre H1N1, brojka mala, takoreći, nije vredna pomena i plašim se da svake godine od nekog drugog virusa gripa tipa A umre više ljudi u svetu nego što će od ovog o kojem pričamo svaki dan na svim svetskim informativnim stanicama. Da ne bismo mislili na… bilo šta.
S druge strane, potpuno postiđeno utvrđujem da nisam ni obratila pažnju da je sever Šri Lanke ratom pogođeno područje i da tamo neki pobunjenici svakodnevno ubijaju civile radi ostvarivanja ciljeva koji su mi nepoznati i dok pišem ovaj tekst. E, a vidiš, smrt nije zarazna, koliko znamo…
Nije mi opravdanje ni to što sam podigla filtere za a) nebitne b) loše i c) glupe vesti na najviši mogući nivo, ali opravdanje ni ne tražim. Htela sam samo da kažem da aman više! ovde sve lud zbunjenog, muntaju nas kao da smo svi slepci. Znam da statistika kaže da svakoga dana u svetu od gladi umre više stotina ljudi i da to više nisu vesti, već deo pobrojanih aktivnosti iz statuta raznoraznih NGO-a u odeljku Ciljevi i delatnost. Jer, vidiš, smrt od gladi nije zarazna, je l’…
I da li to uopšte treba i da me interesuje dok ja imam i svojih briga koje mi napadaju imuni sistem i stvaraju ozbiljne urogenitalne probleme: razmišljam da li da tražim onog pandura da mi vrati jednu sitnu uslugu tako što će mojoj porodici obezbediti prohodnost u redu za nove pasoše, ili da angažujem ljude koji se oglašavaju da za razumnu cenu čekaju u redu umesto vas, a otkad sam videla Mrkonjića, Tadića i Cvetkovića u ikonografiji koja liči na period Miloševićeve vladavine, kako mi otvaraju gradilište od 20 km puta (eto ga još jedna brojka) – svečani, lepi i puni razumevanja jedni za druge, kao da će da asfaltiraju sve puteve u Srbiji, lepo sebi kažem:
Imaš ti i svojih problema.
Sve po spisku
Nisam ni na jednom spisku u gradu, skoro da se osećam kao da sam totalno OUT. Nisam na spisku za izdavanje novih pasoša, a trebalo bi. Nisam bila ni na spisku za izdavanje novih kabina na Štrandu (које су успешно и без икаквих проблема издате) a trebalo je. Sigurno ima još neki spisak u ovom gradu, a da nisam na njemu.
Pitam se, u čemu je fora sa spiskovima i redovima, kada toga nije bilo ranije. Da li smo se brojčano uvećali ili je u svakoj javnoj službi administracija dobila neki zadatak za bonus, da formira redove, a da ljudi u redovima onda formiraju spiskove, pa da im od uspešnosti i dužine reda i spiska zavisi trinaesta plata?
Ili je lakše, kad smo svi na gomili, da nam se onda j*** sve po spisku?
U Miloševićevo vreme su redovi za kafu, toalet papir i prašak za veš, bili čuvari socijalnog mira. Znalo se: čovek u redu nema vremena da misli kako mu je. Čovek u redu nema kad da štrajkuje, nema kad da se seti da mu nije dobro ili da bi moglo da mu bude bolje, jer je zabavljen čekajući. A, šta je sad?
Moja nezanimljiva ispovest sa kabinama na Štrandu teče u smeru koji me svrstava u kategoriju neredovnog zakupca. Prvi put smo imali jednu malu, u ulici Dan i noć, ako se ne varam, sa senovitim i maleckim delom “bašte” na koju su jedva stale sve stolice, plin za kafu i Ivanovi setovi za pesak. Nismo bili nešto preterano oduševljeni iako smo proveli skoro celo leto na tom parčencetu “bašte” na kojem je Ivan pokušavao da nauči da hoda, ali, istini za volju, to je bio bolji način da provedemo leto, bez kinte za more, sa stanom na poslednjem spratu ispod vrele ravne ploče.
Naredni put smo postali ponosni vlasnici VELIKE kabine, na čijim vratima je u trenutku plaćanja zakupa, velikim belim sprejom bilo napisano PIČKA. Mislim da u toj pički leži tajna uspeha da poslednjeg dana procesa zakupljivanja ušetamo u Gradsko zelenilo i pronađemo još jednu slobodnu i nezakupljenu kabinu.
- Ima jedna, – rekla je službenica, – koju niko nije hteo da zakupi, jer na njoj piše PIČKA.
- Dajte nam tu pičku (I-ju!), – kažem, – pa ćete je prefarbati do početka sezone.
Žena je diskretno odmahivala glavom i lupkala po stolu noktima, a ja sam tek posle shvatila što je bila tako nevesela i neubedljiva: nisu nam prefarbali pičku do avgusta.
Celo leto nam pička nije izlazila iz usta. – Gde ćete danas? – U pičku – Šta ste radili juče? – Bili na pički. – Nađemo se u 10 kod pičke. – Hoćete da dođete kod nas u pičku.
I tako do avgusta, kada su konačno uslišili naše zamolbe da nam ofarbaju vrata na veeeelikoj kabini (baš veeeelika vrata bila i stvarno ta pička bila velika), posle nikako nismo mogli iz prve da potrefimo kabinu, toliko smo bili srasli s natpisom na njoj.
Tu je kraj pripovesti o kabinama. U međuvremenu, stvorene su te kategorije starih i novih zakupaca, pibavljeni dokazi ko pripada kojoj vrsti, ali su i ovi drugi, novi i neredovni zakupci – dobili po pički, da tako kažem.
Dobili su, sve po spisku.
Uostalom, pogledajte i sami. Mene je sramota. A nikog u Gradu nije.
Državo, sram te bre bilo! Bre.
Neki mali doprinos što je kampovanje pred policijskim stanicama uzburkalo javnost i sama sam dala. Naime, šetajući u predveče s psom svoju redovnu rutu, uočila sam kada su počeli da se stvaraju prvi noćni redovi za lične karte i odmah obavestila zamenika glodura lista Dnevnik, koji je odmah poslao dežurnu noćnu ekipu. Tako to krene. Neću da se hvalim, nego.
Međutim.
Kakva su naša građanska i ljudska prava kada dođe do ovakvog flagrantnog kršenja istih? Kada nas država onemogućava da dobijemo (menjamo, produžimo…) ličnu kartu na koju smo po zakonu obavezni, a putem koje ostvarujemo još čitav niz ljudskih prava, da ne nabrajam? Kada nas država stavlja u poziciju, pri tome u višegodišnjem kontinuitetu, da se ponižavamo za svaki dokument koji nam je potreban: pasoš, zamena zdravstvenih knjižica, saobraćajne i vozačke dozvole?…
Kada nam iznova i iznova, u XXI veku traži da za svaki novi dokument vadimo izvode iz matične knjige rođenih i potvrde ove i one? Šta je sa informatičkim sistemom u ovoj državi?
Da li mi, građani, možemo da tužimo svoju državu zbog kršenja ljudskih prava i ugrožavanja ljudskog dostojanstva?
Molim? Ne čujem dobro, ali volim i ja vas.
Dalje.
Da nije možda policija u nekakvom belom štrajku pa sprovodi samo minimum rada (nije im to valjda prirodno)? Na primer, država plaća, čula sam čavrljajući sa mučenicima na kampovanju, 45 minuta za obradu svakog zahteva za novu ličnu kartu, po jednom službeniku, iako je za to potrebno svega 10-tak minuta. Država, verovatno, tako propisuje ili toliko plaća službenika. To otkriva zašto se u policijskoj stanici u Miše Dimitrijevića obradi samo 7 zahteva dnevno, a u centralnoj zgradi svega 30, imaju čak četiri službenika za to, je l’? Sa pauzama za doručak.
Neko je izračunao da će 200.000 punoletnih građana Novog Sada, koji treba da zamene stare lične karte za nove, po ovom ritmu to obaviti za 15 godina, pod uslovom da se “radi” i subotom i nedeljom. Pa ko živ, a kome treba izvod iz matične knjige umrlih.
Da li ste znali da trudnice nemaju prvenstvo u SUP-u i da je to jedina javna institucija gde žene sa stomacima teraju da stoje u redu koliki god da je? Aman, zaman, gde je sad pronatalitetna politika vlade? Ostala valjda izvan zidova zgrade SUP-a.
Može li neko da mi kaže, gde i na koji način bismo mogli da štitimo svoja prava, ako nam ih sopstvena država krši?
- Ili da krenemo s oglasima, koji bi za nekoga mogli da postanu unosan biznis:
Potrebna veza za SUP, donosiocu gotovog dokumenta plaćam odlično, u deviznoj gotovini.
Ubij me, al’ umetnički
Izvesni “umetnik” Guillermo Vargas Habacuc, je uzeo psa sa ulice, vezao ga kanapom za zid galerije, i izgladnjivao do smrti.
Čak nekoliko dana, “umetnik” i posetioci izložbe su posmatrali, ovo bezdušno i sramno “remek-delo”, čija cela suština je bazirana na vizuelizaciji agonije ovog nesrećnog psa sve do njegove smrti.
Da to ne bi bilo sve, selektori maloletnog Vizuelno-umetničkog Bijenala Centralne Amerike (Visual Arts Biennial of the Central American) je odlučilo da ovaj “performans” bude ponovljen u selekciji njihovog likovnog bijenala u ovoj godini.
Bilo bi previše mučno, skoro kao ponovno ubijanje, kad bih stavila fotografije ili linkove sa youtubea na ovaj necivilizovani čin, ali je za one s jačim stomakom sve se može naći pretraživanjem po imenu ovog dželata.
Pa, jebote, čak je i u ovoj qrčevoj državi jedan (ne)čovek osuđen na tri godine (ili kolk’ko) zatvora zbog zlostavljanja i ubistva svog psa, a ova država deluje kao mesto gde zaista ne postoji vladavina prava. Pa, kako je onda ovo moguće u tzv. civilizaciji?
Da me neko pita, al’ ne pita, na stranu Habacuc, ja bih okrivila i posmatrače koji su gledali i nisu učinili ništa da spasu jedno biće. Gledaš? Marš u zatvor! Ili u ludačku košulju.
Peticija protiv ponavljanja ovog čina na nekoj drugoj “izložbi” može se potpisati ovde.
Žrtva
Tek kasno juče je identifikovan mladić koji je izgoreo u zgradi američke ambasade. Konačno je utvrđeno da ga je neko tražio i da je neko prijavio njegov nestanak, iako se do tada spekulisalo samo podacima da nije radnik Ambasade, da je starosti između 17 i 20 godina, muškog pola, prilikom čije smrti sa njim nije bilo kontakta od strane obezbeđenja ambasade.
On je Novosađanin.
Iako ne znam kako se zove, znam ko je on. On je žrtva ove Vlasti.
