Foto: www.021.rs

Izvinjavam se Hrvatima što ova bagra teroriše ne samo vas, već i svakog pristojnog građanina Srbije. Izvinjavam vam se što ste došli da navijate i što su vas naši domaći navijači napali, povredili i učinili da se osećate u mojoj zemlji nesigurno. Meni su to isto učinili: napali me bez ijednog kamena, povredili bez ijedne pesnice i učinili da se osećam nesigurno i postiđeno u svojoj zemlji.

Izvinjavam se svojim prijateljima iz Zagreba, koje smo upoznali na hvarskoj plaži i koji su se zajedno sa nama radovali što nam je sin tamo naučio da pliva. I sa kojima smo se godinama nakon toga sretali na istom mestu, podešavajući datume godišnjeg odmora da bismo čvrstili svoje prijateljstvo. Čijem detetu smo se radovali i koji su toliko uživali u našoj deci.

Izvinjavam se poslovnim partnerima iz Zagreba koji su bili sjajni domaćini onog leta u Vodicama, i učinili da se osećamo sigurno, slobodno i  kao kod kuće u njihovom domu. Gde nam automobil niko nije takao iako je stajao na javnom parkingu 10 dana.

Izvinjavam se nepoznatom čoveku iz Pule koji nam je u saobraćajnom špicu ustupio mesto na parkingu koje je video pre nas, ali je onda zapazio naše NS tablice, izašao iz parkinga i rekao: Vi stanite ovde, ja znam gde još u Puli ima mjesta. Dobro nam došli.

Izvinjavam se vlasniku restorana u Banjolama koji je, čuvši naš akcenat, doneo domaću rakiju i slatko za decu, i dugo nas ispitivao kako je Đorđe Balašević, kako je Mira Banjac.

Izvinjavam se i ribaru iz Hvara koji nam je pecao svežu oradu i dopremao u Svetu Nedilju, eto tako, ne zato što smo ovo ili ono.

Izvinjavam se i domaćinima iz Bala koji su nam izneli Jelen pivo i zajedno s nama nazdravili.

Izvinjavam se konobarici iz splitskog restorana, okićenog šahovnicom, koja nam je skidala knjige sa polica da ih čitamo dok čekamo jelo, dolazila sto puta do našeg stola i na odlasku nam poželela lep odmor u njenom gradu.

Izvinjavam se i radniku s broda iz splitske trajektne luke koji je zaustavio trajekt, spustio rampu i primio naše kasneće vozilo s novosadskim tablicama na put ka Hvaru, uz reči,  da nam se lipo provedete.

Izvinjavam se vlasniku kuće sa Brača koji nas je primio kao da smo mu najrođeniji i uverio da onaj ko bude imao nešto protiv naših novosadskih tablica ispred njegove kuće, nije njegov prijatelj.

Izvinjavam se i vlasnici kuće sa Hvara koja nas je gostila dva leta i s proleća nam slala upit za letovanje za dolazeću sezonu, da prvi izabaremo datume koji nam odgovaraju, koja je imala cenu za nas, “svoje najdraže goste” i drugu cenu za druge. Koja je tvrdila da se ništa nije promenilo i da su Srbi i dalje najbolji hrvatski gosti.

Izvinjavam se porodici svoje pokojne drugarice koja nas je uvek primala kao rod rođeni i nije je bilo ni strah ni sram da nam ustupi parking ispred svoje zgrade u Zagrebu, u delu grada gde žive oni koji su bili u domovinskom ratu. Koja nam je poverila svoje dete da ga vozamo po Hvaru u kolima novosadskih tablica jer je bila sigurna da je dete sigurno sa nama, bez obzira šta nam piše na automobilu.

Izvinjavam se hrvatskom vinaru koji me zove da dođem s porodicom u goste već par godina i znam da kada jednom odem, vratiću se u neoštećenom automobilu.

Izvinjavam se i svojim prijateljima Hrvatima iz blogosfere i tvitosfere, društvo koje me nikada, ničim lošim nije zadužilo. Naprotiv.

Izvinite. Zato što sam nakon rata bila u vašoj zemlji više desetina puta, prolazila kroz nju isto toliko, parkirali se i tamo i ovamo, šrvćkali se ovde i onde, zalazi i onamo i amo i što nam se nikad, ali nikad ništa, ni najmanje neprijatno nije dogodilo.

Jer, znate, kod nas su ulaznice za sportske događaje oslobođene poreza, ali zato se na pozorišne ulaznice i knjige plaća PDV.

Imamo mi još mnooooogo posla u ovom prljavom dvorištu od zemlje. Nije da vam se izvinjavam sada i zbog toga. Zbog ovoga izvinjenje dugujemo svojoj deci.

Lazin Salaš u Novom Sadu - ne preporučujem

Juče smo želeli da ručamo u Lazinom salašu (ulica Laze Telečkog, je l’). Ušli smo u potpuno prazan lokal, recimo da je to još uvek vreme za ručak (nešto posle 15 časova), muž, sin i ja. Smestili smo se desno, uz električni uljni radijator. Prazno.

Konobar je primio narudžbu za piće, ceđenje narandže je trajalo 15-tak minuta, odmah smo se pobojali koliko će tek da traje spremanje obroka, ali nešto drugo nas je zabrinulo: muzika.

Tačnije: MUZKA.

U praznom lokalu bez žamora drugih ljudi, bila je više nego upadljiva, ne samo zato što je bila odvratna i neprimerena. Neočekivano odvratna, da tako kažem.

Iz razglasa je, dakle, treštao novokomponovani zavičaj koji još samo možete da čujete iz nekog Audija s krstačkom na retrovizoru i besnim Zemom za volanom, ili na televizijama Santos, Duga ili njima sličnim. Mislim da se tih melosa i Pink odrekao, ali nisam baš u toku s muzičkim trendovima na toj televiziji. Dakle, ništa tradicija, bilo čija, već folkoteka.

Paklena pomorandža

Kada je konobar konačno doneo tu ceđenu narandžu po koju je prethodno išao u Keniju da je ubere i prošao carinsku proceduru, primetili smo, prilično ljubazno, da je muzika čudna za ovo mesto, neočekivano neodgovarajuća za ovo mesto i da molimo makar tamburaše, ako baš mora narodnjak.

Nismo bili u toku šta se u kafani Lazin salaš inače sluša, tj. pušta.

Međutim, budući da smo bili sami i da nije bilo nikoga koga bi već poneo postojeći ritam s razglasa, prilično glasan, mislili smo da ovakav jedan pristojan zahtev, molba takoreći, nije nešto što bi bilo nemoguće ispuniti. Trudili smo se da ne zvučimo arogantno, jer smo došli na tuđa pravila, ali su pravila zvučala stvarno neobično, kad vam kažem.

Paklena muzka

Dakako, pomenuli smo da uz ovo ne možemo da ručamo, te da proveri pre naše narudžbine za hranu da li je moguće muzku promeniti. Te da smo došli na Lazin salaš, a ne Lazarevo ognjište, da želimo da ručamo vojvođansku kuhinju a ne ovčetinu i jaretinu zabodenu na kolac (ražanj li se to zove) u limenoj garaži pokraj puta. Nismo ni ovo poslednje rekli, tako smo se osećali, kao da vozimo kamion iz Austrije za Tursku, pa smo sišli do Lazarevog ognjišta usput da se malo okrepimo.

• edit: da mi se ne hvatate izvan teme i ne spočitavate da sam nemultikulturalna i opasna, pa da moram da se branim, mrzi me, neosnovano je. kad budem htela da slušam novokomponovani nardonjak, bilo koje vrste, napiću se i nadrogirati i otići na takvo mesto.

Nema problema, reče konobar. Odšeta do dugačkog praznog šanka i nešto pročavrlja sa šankerom, muzka se menja na tamburicu, mi takođe nerado slušamo trezni i u sred bela dana i taburicu, ali bože moj, izgleda da je Lazin salaš od naše poslednje posete zaokrenuo na ruralni tip amotsfere (to se danas zove tradicija, kultura, koreni), nismo tu da menjamo bilo šta. Zadovoljimo se utišanom tamburicom.

Ostaćemo

Izdeklamujemo svoje gurmanske želje.

Konobar odšteta do kuhinje koja je negde tamo, prođeš šank pa odeš u drugu prostoriju pa onda zaokreneš levo, konobar nestaje iz vidokruga u to se muzika ponovo menja, ovoga puta uz gusle i grlenu zapevku pojačava se i ton, bar za 30% u odnosu na prethodni slučaj iz zemlje čuda.

Pozovemo konobara kada se jednom pojavi na vidiku, kažemo da ćemo otići i da nećemo ručati uz tu agresiju za uši, mozak i dušu i, vidimo da je namerno, čujemo da je namerno, verovatno smo uvredili muzički ukus šankera, namerno muzika pojačavana, dok konobar moli šankera da je menja ili stiša.

Odustajemo

Neumoljivi šanker, ne jebe. Mi ustajemo, oblačimo se i krećemo prema izlazu. Šanker sve glasnije pojačava muziku, konobar lenjo i pomalo zaprepašćeno gleda, verovatno u nevereci da upravo ispunjavamo ranije dato obećanje da nećemo ručati u takvoj atmosferi i počinje da  pravi problem: pa kako ćemo sad, hrana je počela da se sprema.

Čuj, kako ćemo. Lepo ćemo, kažem, otkažite hranu i naplatite piće.

U procesu otkucavanja računa za ceđeni sok od narandže koji je pravljen u Singapuru pa uvezen pravo u Lazin salaš posle komplikovane carinske procedure, šanker menja muziku na nešto urbano, skoro da sam osetila kako se opuštam i kako me obliva  neka prijatnost, to valjda da nam pokaže da ima ali ne da, kao i svaka uvređena mlada, ali mi neumoljivo čekamo račun na koji ne ostavljamo bakšiš i prelazimo preko, na neplanirane pice u Kuću malu.

Za nama još jednom, kao poslednji pozdrav, zatrešta čudni melos, i mi napustismo folkoteku u sred urbanog dela grada, zauvek. Za uvek.

Otmica do ispunjenja zahteva?

Mislila sam da tu kafanicu drži Rober Čoban. Posle mi je  palo na pamet ili da sam pogrešila, ili da je on možda otet pa to drže otmičari koji prete iznurivanjem talaca muzikom do ispunjenja želje poseljačivanja Novog Sada, ili je to neki čardak koji je nekom slučajno ispao tamo, ni na nebu ni  na zemlji, u zakup licima na kakva upozoravate dete kada mu kažete da ne priča s nepoznatim osobama na ulici.

Ne znam. Znam samo da sam sigurna da sam na tom  mestu bila pre jedno mesec i po dana, da sam tamo odvela gošću iz inostranstva jer je želela nešto tipično vojvođanski, da je bio isti konobar i ista adresa, da sam lepo jela, da mi je bilo prijatno i da sam zato želela juče da ne kuvam, već da odemo na supicu i šne nokle na jedno dobro mesto.

Malo morgen. I malo više nikad.

Stalno neka kampanja. Ja razumem zašto kampanje, ali su one meni ovde više neki trla-baba-lan, nego stvarno osvešćivanje problema i ljudi.

Evo, baš ova poslednja kampanja apeluje na mene i tebe, da ne okrećemo glavu kad vidimo nasilje. Kampanja se tek posredno obraća ženi da ima pravo da uradi nešto da se nasilju suprotstavi. Ali, kampanjom joj je sugerisano da ćemo to uraditi ti i ja umesto nje, jer mi ne treba da okrećemo glavu dok je ona sklanja od udaraca.

Nije to bez đavola, da vam kažem. Zato što mi volimo da gledamo svoja posla i ne boli nas tuđa rana sve dok je ne osetimo na svojoj koži.

Nego, da li ste ikada probali da uradite nešto, pa da vidite kako to sistem funkcioniše kada ne okrećeš glavu već zasučeš rukave? Kad nisi u kampanji, već na delu?

slučaj jedan

U novosadskom naselju “blokovi”, sa četvrtog sprata našeg stana koji je gledao na zgradu u dvorištu, jedne letnje večeri, negde oko pola osam, jedna majka je počela da prebija svoje dete. I to je trajalo, trajalo, čula se lomljava nameštaja, čuli su se udarci, čulo se dečije zapomaganje, čuli su se urlici te žene. Što je dete više zapomagalo, ona ga je više udarala, i to je nekako iz tih zvukova koji su se širili bilo jasno.

Skoro svi stanari naše zgrade čiji stanovi gledaju na zgradu preko puta, izašli su na svoje terase i gledali u pravcu nekog prozora, za tim užasnim zvucima. Nakon 10-tak minuta u kojima sam slušala i ja to, ali i bila zauzeta kupanjem svoje bebe pred spavanje, upitala sam komšije da li su zvali policiju.  Niko nije.

Pa sam ja.

Policija je pitala gde, tačnu adresu (nisam znala na kom je broju ta zgrada i kojoj zapravo  ulici pripada), koji stan (kako bih to mogla da znam), ime i prezime žene (kako bih tek to mogla da znam). Opisala sam im gde se nalazi zgrada, krici iz nje su se i dalje čuli, dala svoje podatke i oni su došli posle jedno pola sata.

Tada je već svu utihnulo, ali su komšije iz moje zgrade, u nešto manjem broju doduše, i dalje stajale na svojim terasama. Niko nije mogao ili želeo da kaže iza kog prozora se dešavao taj užas, policija je ušla, policija je izašla brzo i ništa se nije desilo. Nisu obratili pažnju na svedoke, nikog ništa nisu pitali.

Potom sam zvala policiju da čujem šta su uradili po mojoj prijavi. Rekli su da nisu ništa, jer nemaju pravo da ulaze u tuđe stanove, nije se više ništa čulo, a ja im nisam dala tačnu adresu i broj stana, te shodno tome, i nisam bila od neke pomoći. Javite se socijalnim radnicima sutra.

To i učinim. Socijalni radnici mi zatražiše ponovo adresu, ime majke, broj stana. Ne znam. E, pa ne možemo mi ništa onda. Pokušajte da saznate te podatke, pa nam se javite. A, policija, pitam? Nama policija nije dostavila nikakav izveštaj. Zovem policiju, pa nismo dostavili nikakav izveštaj kada ne znamo ko je i šta je uradio. Probajte da saznate ime žene i tačnu adresu. Pomenem policiji da bi moglo da se ode u školu, da bih rekla po glasu da je detetu između 10 i 12 godina, neko će na fizičkom videti posledice te večeri, možda neko dete fali, možda neko dete neće da se skine na fizičkom… Pomenem i dom zdravlja, možda je tamo primljeno neko dete zbog kontuzije glave padom na stepenicama? Obično su stepenice, je li?

Ništa od toga, ime i prezime, podatke dajte, gledali ste suviše američkih filmova.

Vidim ja da kreće krug, pa krenem da pajem po komšiluku, napikiram se na komšinicu sa višeg sprata koja ima bolji pregled na prozore zgrade preko puta, i ona je majka, reći će. C. Videla je, ali neće da kaže ništa, nije njena stvar. Jok. Predložim joj da kaže meni, pa ću ja da kažem policiji i socijalnim radnicima i nju neću pominjati. C. Nije njena stvar, a i, zar ja nemam pametnija posla nego da guram nos u tuđ život?

Potom odem u zgradu preko puta, tamo ne znam baš nikoga, ali pozvonim na stanove u prizemlju, sigurna da se tamo nije dešavao užas prošle večeri, da li znate, nije naša stvar, gledajte svoja posla.

Vrlo brzo se po komšiluku pročulo da sam se raspitivala o tom događaju, tražila svedoke, pokušala da gurnem nos u tuđ život. Neki su odmahivali glavom kad me vide, a neki su je okretali od mene.

I ja sam nakon nekoliko dana odustala. I nadalje ćutke gledala jednu od komšinica čijem najmlađem detetu je jedina zabava iz detinjstva bila da samo pretrči put, ne tako pust, ni najmanje pust i da sedne pored oca i strica koji tamo piju pivo ispred radnje, i igra se sa čepovima od piva utisnutih u zemlju. Na primer, ja bih i to prijavila. Ali, kome? I sa kakvim rezultatima? Za zanemarivanje dece još nije bilo nikakvih kampanja, kako bih se s tim izgombala kada ni ove stvari s kampanjama ne idu u praksi…

slučaj drugi

Dok je sin išao u vrtić, ispričao nam jednog dana da su on i dečak N. zajedno piškili, te da je tom prilikom video na dečakovim butinama tamne i široke modrice. Upitavši ga od čega mu je to, dečak je rekao od kaiša. Tatinog. Mi ispričamo naša saznanja vaspitačici. Vaspitačica kaže da su roditelji fin svet i da ona ne može da veruje. Pitam je da li je videla modrice. Jeste, možda je dete palo negde na stepenicama, dečaci su nestašni i stalno padaju.

Znači, videla je, znači ima modrica, znači bilo je verovatno i kaiša kako je dete reklo. Zaintačim se, počnem da insistiram da se to prijavi. Ona ne zna kako, neprijatno je. Predlažem da dovedu doktorku koja inače dolazi jednom nedeljno i pregleda grlo, pa bi mogla da ih pregleda cele. Za takav pregled je potrebna dozvola roditelja.

I tako, odustanem. Šta drugo?

i, šta?

Zamislite sada, pupupu daleko bilo, da je jednog dana, nekom prilikom besa, ta žena smrtno povredila dete ili je kaiš tog čoveka poleteo prema glavi i usmrtio dečaka? Kako bismo reagovali? Vest bi bila, roditelj ubio dete. Optuživali bismo roditelja, dabome. Ali, šta sad, kad  znamo da je makar neko pokušao da uradi sve da to toga ne dođe, da je bilo indicija da bi do toga moglo da dođe, ludilom ili nesrećnim slučajem, i da kroz sistem i druge  ljude ama baš ništa nije moglo preventivno da se uradi?

Iza svakog porodičnog nasilja, iza svakog bezumnog čina grupe ili pojedinca, postoji i prethodno nečinjenje društva i kolektivno okretanje glave.

Zato je meni Srbija kriva, kao takva. Zato su meni svi krivi. Smo krivi. Ova država zato što nam isključivo šalje iskrivljene poruke, mediji zato što glorifikuju kriminal i izvrnute vrednosti. Građani, zato što su se složili da je najbolje da gledaju svoja posla.

Ok. Mrzi me dalje. Sada, kada sam prespavala, dok još uvek život malog dečaka visi o koncu, i dalje čin očajnika od juče, samoubistvo s pokušajem ubistva deteta (tako bi se to moglo pravno okarakterisati?) razumem kao naš zajednički problem i problem ove zemlje, koja je u dubokoj krizi vrednosti.

Eto, navijam za to detešce i unapred mi se gadi kako će se političari oko  njega rastrčati, kao, božemeoprosti, onomad oko keruše Mile.

U kampanji.

Devojčice iz Butana

Kraljevina Butan, najčudnija, iz naše perspektive zabačena himalajska družava, po kriterijumima nacionalnog društvenog dohotka i razvoja privrede jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu, najviše nam je poznata po njenim striktnim pravilima koje se odnose na broj turista koji godišnje može da je poseti, po tome što nije imala izgrađene puteve do polovine prošlog veka, ili po tome što je u njoj televizija bila zabranjena praktično do samog kraja 20. veka. I, po budizmu, naravno iz kojeg proizilazi sva ova civilizacijska ekscentričnost.

Ono što mi je još skrenulo pažnju na ovu divnu daleku zemlju u kojoj nikada nisam bila, i po svoj prilici za ovog života neću ni ići, jeste da je to prva zemlja na svetu koja je donela zakon (2004. godine) o zabrani pušenja na javnim mestima i zabranu trgovine duvanom  na svojoj teritoriji i tako postala prva smoking-free zemlja na svetu.

Međutim, ova država ima jednu zanimljivu praksu: razvija instrumente za merenje indeksa Bruto nacionalne sreće.

Ova čudesna praksa u savremenom životu nesavremene države (po kriterijumima zapadnjačkog razmišljanja o životu) bazirana je pre svega na budističkom verovanju koje je iznad i preče od ekonomske prakse, da je duhovna sreća za čoveka važnija od materijalne, i da Bruto nacionalni dohodak ima smisla povećavati samo pod uslovom garancije da će on podići i Bruto nacionalnu sreću. Koja proizilazi od sreće pojedinca.

gle!

Sreća pojedinca! 

Indeks nacionalne sreće bi još mogao da se meri nivoom obrazovanja, zdravlja, kulturne vitalnosti i ekoloških uslova. Uostalom, evo sedam kriterijuma koji se ocenjuju (copy/paste sa Wikipedije):

1. Economic Wellness: Indicated via direct survey and statistical measurement of economic metrics such as consumer debt, average income to consumer price index ratio and income distribution
2. Environmental Wellness: Indicated via direct survey and statistical measurement of environmental metrics such as pollution, noise and traffic
3. Physical Wellness: Indicated via statistical measurement of physical health metrics such as severe illnesses
4. Mental Wellness: Indicated via direct survey and statistical measurement of mental health metrics such as usage of antidepressants and rise or decline of psychotherapy patients
5. Workplace Wellness: Indicated via direct survey and statistical measurement of labor metrics such as jobless claims, job change, workplace complaints and lawsuits
6. Social Wellness: Indicated via direct survey and statistical measurement of social metrics such as discrimination, safety, divorce rates, complaints of domestic conflicts and family lawsuits, public lawsuits, crime rates
7. Political Wellness: Indicated via direct survey and statistical measurement of political metrics such as the quality of local democracy, individual freedom, and foreign conflicts.

Još važnije, analogno indeksu BND, Bruto nacionalna sreća predstavlja zbir pojedinačnih, ličnih sreća pojedinaca merenih gornjim kriterijumima u ukupnom bruto zbiru nacionalnog zadovoljstva, što ukazuje na vrednost ljudskog kapitala u korpusu ukupnog društvenog kapitala.

Društveni kapital, gle!

Hoće reći, ljudi.

Devojčica iz Srbije

Društveni kapital, pak, proizilazi iz ljudskog kapitala pojedinca, pa gle!

Ljudski kapital je fundus koji pojedinac ima na temelju svog obrazovanja (aktuelnosti iz Srbije: štrajk studenata i stalna pretnja štrajka prosvetara), sposobnosti za uključivanje u društveno angažovanje (aktuelnosti iz Srbije: imam rođaka u DS), interakcije sa zajednicom i sposobnosti i želje i aktivnog učešća u društvenim aktivnostima (aktuelnosti iz Srbije: korupcija, ili Imal tu mene?).

Koliki je indeks bruto nacionalne sreće građana Srbije?

Da li ste poverovali nekom od političara? Da misli na pojedinca, na građanina i njegovu sreću po svim gornjim kriterijumima?

U kojoj meri se duhovnim pitanjima (vere, na primer i kulturno-istorijskog nasleđa) manipuliše u korpusu indeksa sreće nacije? Da li vaša lična sreća zavisi od (ne)priznavanja Kosova, ili nečeg drugog?

Kakvu zemlju pripremamo za našu decu i kojim vrednostima ih učimo?

Mislite vi, neko mora. Vaša lična sreća je u pitanju.

Preko 800 kamera u Novom Sadu, najviše na raskrsnicama

Uz standardno ne mali račun za komunalije, ovog meseca nam je stiglo i prateće pisamce u kojem smo obavešteni da je video nadzor u Novom Sadu važan,

a) zbog mališana pred vrtićima

b) zbog dece, zbog droge i nasilja

c) zbog bezbednosti svih nas na ulicima

d) zbog Evrope i koraka s njom

e) zbog toga što svi želimo da Novi Sad bude najbolje mesto za život.

Slažem se 100%.

Otkad je za vakta radikalskog gradonačelnika, kojA ima amneziju na svoja politička nedela iz devedesetih i rupu od cele dekade u biografiji za potrebe nove političke kampanje bazirane na kokošijem pamćenju birača,  uvezen u Novi Sad sav go kriminilac iz Beograda i Crne Gore, ja bih stvarno volela da ponovo počnem da se osećam sigurno u svom gradu.

Sve računam da gradski  menadžer više nikada neće biri frizer iz Beograda a šef kabineta vlasnik diskoteke iz Novog Sada koji vreme prekraćuje u kockanju.

Hoću da budem bezbedna. Ja, a ne kriminalci, jer je sada obrnuto. Kriminilaci su u Novom Sadu svoj na svome, njima je super, a našoj deci nije. Novi Sad prednjači po broju izvršenih kriminalnih dela u Srbiji, razni Šarići i njihovi pomoćnici žive u mom gradu, u ovom gradu se životima potkusuravaju razmirice kriminalnih grupa iz prestonice, droge ima kao na rasprodaji.

Poslednji izveštaji govore da je trećina od svih krivičnih dela na teritoriji Srbije počinjena u Vojvodini a da je od toga skoro polovina u Novom Sadu. Takođe, prošle godine je 100%, pajstito, 100% zaplenjenog ekstazija na teritoriji cele zemlje zaplenjeno u Vojvodini! Zašto je to tako? Otkud sva ta droga u Vojvodini? Pa, zato što je za NJIH tu BEZBEDNO, elde? 

Grafite koji slave Ratka Mladića u Novom Sadu ne kreče.

U Novom Sadu pale zastave drugih država.

U Novom Sadu izuvaju deci patike u sred bela dana u sred belog centra grada.

Ovde zelene površine zauzimaju parkirani džipovi i audiji sa zatamnjenim staklima, a ne drveće.

OK, shvatili smo!

Dopis uz račun još kaže da je “Od uvođenja video nadzora Novi Sad bezbedniji grad”.

C. Nije.

Ali, ja bih stvarno volela da jeste.

I hoću da plaćam za video nadzor 30 dinara. (Klikni na mapu da saznaš na kojim raskrsnicama se nalaze kamere)

Ali, hoću i efekte. Ne vidim ih.

Pratila sam gnev svojih sugrađana zbog ovih 30 dinara. Neustavnih! Sudom ukinutih i prebačenih u dobrovoljnost.

Ne razumem. Šta je 30 dinara mesečno? Uz, efekte koje svi, bar deklarativno, očekujemo?

Šta je 30 dinara za video nadzor u jednom gradu, u poređenju sa:

Račun za komunalije (Novi Sad, oktobar 2011)

Meni smeta visina cene grejanja, jer se smrzavam cele  zime, a posebno s jeseni i proleća.

Smeta mi što ne razlikujem u svakodnevnom životu, niti tu razliku uspevam da primetim u praksi, šta je održavanje – promenljivo, održavanje – po ugovoru, održavanje – stalno. Šta znače sva ta silna održavanja, dođavola, kad mi, stanari, stalno nešto održavamo?

Smeće me posebno što imamo još dve stavke koje se odnose na ta nekakva održavanja, a) čistoće, pa onda b) higijene, koje su obe 8,5 puta više od cene održavanja grada u pristojnom stanju kamerama.

Smetljuje me ekološka taksta, strašno! Kako se ona troši, na šta?

Smetka me i gradsko zemljište, to je MOJE zemljište od pre koju godinu!

Ne znam kako je sa drugim sugrađanima, i stvarno ne znam kako im, od svih tih održavanja, jedino održavanje bezbednog života smeta, koje nas, eto, najmanje košta, a čije efekte bismo, eto, stvarno mogli da vidimo i u koje ja,  usuđujem se da kažem, iskreno verujem kao u korak ka bezednijem životu pobrojanom po tačkama tamo gore.

Kako Novosađani razmišljaju

I, tako zaključujem da sa većinom Novosađana više nemam ništa zajedničko.

I neću da odjavim ovih 30 dinara. I, hoću da, nedajbože mi zatreba, mogu da se pozovem na tu jednu kameru čije održavanje plaćam. I, volela bih još više kamera, ne samo na raskrsnicama.

Jer hoću da se osećam sigurno na ulicama svog grada. Ja, a ne bagra. Moje dete, a ne diler droge.

Mi, a ne naši.

Nikako da primetim tih 30 dinara u ukupnoj sumi na aktuelnom računu. A, ti?

Cijena, prava sitnica

]]> http://www.mooshema.com/2011/11/13/neko-nas-posmatra/feed/ 15