Category Archives: Paket za preživljavanje
Smeh i kazna
Vest je da je Gradski odbor DS Niš, raspustio Opštinski odbor DS Palilula u Nišu.
Zbog okaljanog ugleda DS.
Zbog političke štete koja je naneta DS-u. Čime?
Video snimkom okačenim na Youtube koji je videlo skoro milion ljudi i smejalo se. Čemu?
Montaži snimka na kojem se vidi dvoje ljudi koji nisu ni talentovani da javno govore, ni talentovani da recituju, ali zato imaju tremu od javnog nastupa. I zato što je članica omladine DS, koja ima loš ukus u odevanju, lošu dikciju, manjak talenta za recitovanje i višak centimetara na obući, pala pred kamerama.
Big dil.
Niste nikada pali? Niste nikada izgovorili nešto glupo zbog čega niste mogli da spavate noćima? Niste nikad dali izjavu za medije koja vam zvuči toliko idiotski da vas stomak zaboli kada čujete da je to još neko čuo?
Niste nikada poželeli da možete nešto što ne možete, pa da vas još okolina i ohrabri da to uradite i da onda to uradite i da se svetski zbog toga izblamirate?
Mene je, na primer, momak u srednjoj školi ostavio zato što sam pala na zaleđenim stepenicama ispred Srpskog narodnog pozorišta. Svi su mi se smejali. MENI, ne njemu. A on mi je pre toga rekao, videvši moju obuću, Molim te, samo nemoj ovde sad da mi padneš.
I? Ja pala. I? On me ostavio.
I?
Stojiš sa strane, i gledaš. Na čijoj si strani? Na njegovoj, jer nije mogao da podnese tu sramotu, ili na mojoj, u presmešnom i ponižavajućem prizoru kako u neadekvatnoj obući za meteorološke uslove, sva napirlitana za pozorište, letim preko stepenica i zabadam nos pravo u sneg?
Jeste, ja sam bila kreten jer sam obula 12 cm na sneg od 30 cm, ali, zar zbog toga treba da budem, osim što sam bila ismejana, još i ostavljena? I, kakav je on to frajer kada nije, kada sam pala, učinio nešto zaštitnički, već je osetio toliku sramotu da je morao još i dodatno da me kazni (hvala mu) ostavljanjem?
Dakle, nisam sigurna da je potez DS-a, da kazni svoj Opštinski odbor raspuštanjem, prava i dovoljno promišljena odluka. Ne znam za njihove unutrašnje stvari i koncepte, nego posmatram sa strane, nakon što sam prestala da se smejem tom video-snimku.
Šta se desilo? Ni iz čega se stvorila krizna situacija. Neko je zlonemarno isekao sve što je bilo dobro, jer nije zanimljivo i spojio tu sramoticu u jedan snimak. Smejalo se pola Srbije. Ta devojka i taj mladić su propali u zemlju od sramote. Opštinski odbor Palilula je verovatno morao da odgovara na pitanja Gradskog odbora, koje je ovaj postavljao odgovarajući na pitanja nekog od gore. I tako. Redom. Stomak je bolelo mnogo ljudi.
Srbija se i dalje smejala.
I?
Big dil.
Smejemo se zato što se desilo nešto čime osoba nije mogla da upravlja. Zbog nečega što je iznenadilo i tu osobu i njene posmatrače. Kada je zbog omaške, pažnja sa suštine, prešla na formu. U svojoj studiji “O smehu”, Anri Bergson tumači da nam je smešan “svaki događaj koji skreće pažnju na ono što je fizičko kod jedne ličnosti” onda kada je trebalo da posmatramo njen intelekt ili dušu. Kada čovek padne, smešno nam je što je iznenada promenio položaj zato što telo nije bilo u stanju da odgovori na prepreku. Nije bilo dovoljno gipko.
Bergson takođe kaže da smeh kažnjava ponašanje i čini da tu gipkost vežbamo, bez obzira da li je reč o gipkosti tela ili intelekta. Svaki put kada telo ili mozak pokažu krutost, desiće se nešto komično zbog čega ćemo se smejati.
Zato, zar ne bi bilo efektnije da su, nakon smeha nacije, iz DS-a izašali u javnost, zahvalili se svima koji su skrenuli pažnju na propuste sa te priredbe, pronašli opravdanje za organizatore koji su napravili “pažnje vredan program iz kojeg je izvučen deo sa gafovima”, apostrofirali članove koji su bili nevešti i pokazali krutost i najavili da će se sa tim podmaltkom još dosta raditi dok ne budu bili dovoljno gipki i dovoljno zreli za javne nastupe, baš koliko su sada voljni da uče i rade?
I pomoći tim mladim ljudima da tako i bude.
Nije sramota pasti, kaže poslovica, sramota je posle ne ustati.
Ima onih roditelja koji prebiju decu kada ova uđu u kuću s krvavim kolenom, zato što su pocepala nove pantalone.
Dakle, pomoć. Previjanje rane na kolenu. A ne kazna.
A oni su kažnjeni, i Srbiji je javljeno da je to urađeno iz odgovornosti prema stranci i njenom političkom imidžu, a Srbija je primila poruku da DS ne trpi ljudsku nesavršenost, da je se stidi i da je kažnjava.
Ponajviše zato što su se drugi smejali.
Kao građanka, kao političko biće, kao glasač, kao ja, osećam se neprijatno zbog javnog kažnjavanja onih koji su učinili jednu nebitnu, efemernu, ljudsku omašku, krutosti tela i bića.
Šta vi mislite?
Dan zaštite potrošača
Danas je, 15. marta.
Ovaj post posvećujem najboljem potrošakom iskustvu koje sam ikada imala, kada je reč o zaštiti potrošačevih interesa prilikom reklamacije – kompaniji Office shoes.
Ovaj post nije naručen.
Lepa priča počinje odmah iza Nove godine, kada tokom praznika online poručujem cipele za sina. Zabrinuta da je moguće da se porudžbina zagubila prvih, ludih radnih dana posle novaka, kontaktiram korisničku službu, koja mi potvrđuje da je sve oke i da paket, o njihovom trošku (polisa ove kompanije) sutra kreće ka meni.
Ujutru dobijam i e-mail u kojem mi javljaju da je paket poslat i da ga mogu očekivati sutra, putem te i te kurirske službe. Tako i bi, cipele stigoše, ko salivene, kutiju bacismo, a račun i adresnicu stavismo na “sigurno mesto”. Posao je bio gotov za 24 sata.
Desna – svetinja
Nije prošlo dva meseca, sneg pola metra u Novom Sadu, najnezgodniji mogući trenutak da hodaš bos po snegu, ali se to ipak desi, i moj sin dođe kući jedno veče mokar, smrznuta leva noga, potpuno, potpuno mokra kao da na tu nogu nije ništa ni obuo, pa se sve ispomaže u liftu stojeći samo na desnoj, suvoj nozi.
- Joj, mama, ova desna noga mi je sad kao najveća svetinja!
I tako shvatismo da cipela crče, da smo kutiju bacili na vreme, a račun zaturili.
Ipak, odmah to veče sam pustila e-mail na Office shoes, najavila reklamaciju, kao i otežavajuće okolnosti po mene – da računa nema, i pozvala ih da provere svoje kopije fiskalnih računa i tako mi pomognu da reklamiram robu.
Rokovi, i dalje da ne veruješ
Već ujutru me je zvala službenica i OS, uputila me šta je potrebno da uradim, mejlom mi poslala formular za reklamaciju, napomenula da mogu da zamenim za drugi par ili da mi vrate novac.
U roku od 24 sata, ja sam poslala cipele na reklamaciju, proverila sa njihovom službom neke modele za zamenu, od kojih nijedan željeni više nije bio dostupan u našem broju, morala sam sinu i da brzo kupim nove duboke cipele i obavestila konačno OS da sam raspoloženija ipak da mi vrate novac, jer trenutno nema odgovarajuće zamene, a novac sam ponovo morala da trošim na zimski par obuće po hitnom postupku.
U narednih 48 sati, novac je bio na mom računu.
U narednih 48 sati, novac je bio na mom računu.
U narednih 48 sati… ah, pa shvatili ste već, novac je bio na mom računu.
E, tako se to radi!
Preporuka za danas: Office Shoes, kupujte bez brige.
***
Neka ranija lepa iskustva: Pietro dell’Oro i WinWin
I, manje lepa iskustva: Women’ Secret, Kako pokrasti komšinicu u 4 koraka.
Zatvaranje konkursa [studija slučaja to-be]
Zbog neočekivano velikog broja prijava na objavljen konkurs za ličnog sekretara, donosim navrat-nanos za sebe obavezujuću odluku da konkurs zatvorim i da prijave koje stignu ubuduće, smatram okasnelim. Na ovako veliki odziv nisam računala.
Ako kažem da imam 43 prijave u Inboxu, te da sam primala desetine telefonskih poziva, SMS poruka, DM i FB poruka sa dobronamernim preporukama za sebe i za druge, onda vam je jasno o kakvom uspehu kampanje-koja-to-nije-planirala-da-bude govorimo i o kakvoj velikoj šansi da nađem pravu osobu je reč.
Važno mi je i da kažem da je samo dva sata nakon objavljivanja posta, oglas pročitalo ili bar otvorilo 2000 ljudi. Ha? Na Facebooku je šerovan preko 150 puta. A-ha! Ne znam koliko je puta tvitnut. Eto, pa, recite!
Wow, baš sam samoj sebi napravila zadatak, tek 5% ljudi mi je poznato od ranije. Zato sada, iz poštovanja prema kandidatima i prema sebi, moram da se zaustavim, dok još imam kapacitet da napravim izbor i pohvatam konce. Jer, sećate se, sve svoje radim sama. Za sada.
Ovaj konkurs je bio i svojevrsni, potpuno neplanirani, sociološki eksperiment uspeha deljenja informacija u virtuelnom svetu. Dokazao je da se vesti internetom brzo šire i da je moguće u veoma kratkom roku dobiti veoma dobar odziv, veoma dobre kandidate, sa veoma neobičnim, šarmantnim, iščašenim nastupom. Da dopreti možeš do svakoga, da inspirisati možeš svakoga.
Stvarno ne znam šta, da li nekonvencionalnost oglasa, nekonvencionalno mesto oglasa, iscrpnost konkursa, otkud znam šta – da znam, sada bih već bila bogata – izazvali su da kandidati napišu svoje biografije na zaista zanimljiv način, kojim su mi svi redom ulepšavali svakodnevnicu.
Zato ovde pišem svim kandidatima, među kojima ću pozvati i neke na kafu, kao drugi krug pregovora, uži izbor što bi se reklo. One koje ne pozovem, neka smatraju ovo pismo odgovorom na svoju prijavu.
Dragi moji: Sanja, Petre, Zorane, Bojane, Bojane, Jovana, Miloše, Maša, Davide, Marice, Gaga, Vesna, Predraže, Vojislave, Marijana, Tanja, Tatjana, Aida, Jelena, Jelana, Jelena, Stefane, Marko, Marija, Rozalija, Milice, Nataša, Nataša, Svetlana, Zorice, Dragane, Dragana, Dragana, Uroše, Teodora, Maja, Olivera, Ivana, Aleksandra, Aleksandra, Momčilo, Sonja i, Tibore
Zaista sam polaskana vašim pismima i iskazanom željom da radite sa mnom. Posebno me je dirnulo što su tu želju iskazali i oni koji me ne znaju, i ni na koji način nisu bili ranije u kontaktu sa mnom ili sa poslovima koje radim. To samo znači da jedna najobičnija iskrenost, kategorija koju smo zaboravili, može da inspiriše druge na iskrenost i iskrenu akciju. Hvala vam i čestitam vam na hrabrosti da budete isti takvi.
Postidela sam se, iako mi je i laskalo, što su oni koji me znaju, tako lepo obrazložili zašto bi radili sa mnom. Bokte, zbog toga vredi živeti, kada znaš da ostavljaš takav utisak i da ostavljaš neki trag u ljudima i, uopšte, evo opet se stidim. :)
Nisam bila ambiciozna u vezi s ovim oglasom, ali ste vi učinili da na trenutak pomislim da je to nešto jako važno. Hvala vam i na tome, bez obzira što sam se nakratko i usrala od napada na moj inbox, ne znajući u prvi mah kako ću da izađem na kraj s tolikim interesovanjem. Što reče jedna moja drugarica, trebaće ti prvo sekretar koji će raditi s tobom na selekciji sekretara.
Želim da znate tek nekoliko stvari koje će eleminisati kandidate u prvoj turi. Tu rizikujem da vam se više neću dopadati kao što vam se na prvi pogled dopao moj oglas, ali mislim da vam može koristiti za ubuduće.
Jezik:
Kandidati koji ne znaju kako se pišu negacije glagola – neću zvati na kafu. Ovaj posao podrazumeva da se ponekad nešto i samostalno napiše, treba mi jezički samouverena osoba, koju tek tu i tamo mogu negde da korigujem. Poslovi kojima se bavi VEGA media su izdavaštvo, a Kolegijum upravo i jedino i stalno samo piše za druge.
Adresa na koju je trebalo slati prijave:
Ne mogu da uzmem u obzir kandidate koji su, uprkos tome što je navedeno u tekstu kako, svoje prijave slali nekim drugim putevima. To znači da nisu imali dovoljno koncentracije da pročitaju ceo tekst i da vide da se uputstvo “gde slati prijave” nalazi u njemu. Svi poslovi kojima se bavim zahtevaju baš tu koncentraciju prilikom čitanja veoma različitih stvari. Verujte mi, ni ja ne uživam baš u svakoj stvari koju, opet i uvek, moram pažljivo da pročitam. Tibore, sori
Očekivana plata:
Slučajevi a)
Ne mogu da uzmem u obzir one kandidate koji su,uprkos tome što je navedeno i podvučeno, odlučili da ne navedu koliku nadoknadu očekuju za svoj trud. To mi sugeriše na nedostatak samopouzdanja, a treba mi samopouzdana osoba, posebno kad ja kljoknem, premorim se, ili imam PMS.
Slučajevi b)
Volela bih stvarno da upoznam ljude koji su naveli da za 2 sata rada, od ponedeljka do petka, očekuju nadoknadu između 30.000 i 40.000 dinara. Najpre zato što razumem da oni svoju ulogu vide u motoru koji mi pomaže da ja još bolje i sa što većim samopouzdanjem radim ceo mesec prekovremeno, čak i kad imam PMS, sin jedinicu u školi, muž poslove oko kojih moram da mu pomognem, neskuvan ručak i neispeglan veš, e da bi oni dobili svoju platu.
Dobro de, nije baš tako, ali neka kandidati koji su svoj angažman za dva sata rada rangirali u vrednosti od 2 do 3 minimalne mesečne zarade, probaju da izračunaju koliko oni cene trenutno svoj sat rada i koliku platu zapravo očekuju ukoliko bi radili puno radno vreme, ceo mesec. Ako saberem na prste, to bi moglo da bude između 120.000 i 160.000 dinara mesečno, netto, bez ijednog troška tipa doprinosi, porezi, zakup prostorije, telefon, struja, potrošni kancelarijski materijal… Pa i da sam NIS, bokte, kako da ispunim vaša očekivanja?
Dobronamerni savet je, spustite se na zemlju i razmislite: možda su baš ta očekivanja razlog zašto ste trenutno bez posla.
Drugi savet: iz posla se (naj)lakše nalazi drugi i bolji posao. Mislite o tome.
O poznavanju ili guglanju firmi i organizacija kojima se bavim
To mi je bilo jedino važno zbog toga da saznate (da li znate) da su BlogOpen i 365lepihdana neprofitne delatnosti, radim ih iz čistog uverenja i ludila i ne zarađujem ništa od toga. Bar ne još. U nekoj dalekoj perspektivi, to će možda biti poslovi. Za sada su samo ljubavi koje moraju da istraju.
Što se ostalog o mom radu tiče, to znači da ja svakoga jutra, već 10 godina, ustajem sa saznanjem da MORAM DA ZARADIM za život. Niko mi ne daje platu, sama je zarađujem. Nikog nemam da mrzim zato što plata kasni; nikog nemam da pljunem zato što je ponekad nedovoljna. Nemam sindikat, nemam uslove da štrajkujem.
Svakog prvog, kad se probudim, dužna sam: poreze, doprinose, troškove zakupa, režijske troškove… Ako nemam odakle da platim, ja MORAM da nađem još posla, ako me već posao nije pre toga našao. Ponekad, istina, iskoristim priliku da se istresem na muža kad krene naopako, on je prvi čovek u VEGA mediji, može mi se, jebiga. On mi još kaže da mi spadamo u svega 5% čovečanstva koji imaju snage, hrabrosti i ideje da budu preduzimači.
Ta vrsta odgovornosti, onima kojima je bila razumljiva, a koju sam prepoznala i u nekim od kandidata, pomoći će mi da pronađem pravu osobu da mi pomaže 2 sata dnevno. Da zna da ćemo deliti i kad je dobro, i kad je loše i kad krene jako dobro. I da napredujemo zajedno, zbog čega mi baš i treba ta osoba, da se odlepim iz ograničenosti koju sam samoj sebi nametnula.
I, onda, možda da je jednog dana ohrabrim da se otisne u onih 5% čovečanstva, srećna i ponosna, kao da sam i ja tome maličice pripomogla.
***
Elem, svi ovi gornji kriterijumi koji su su mi pomogli da napravim uži izbor. Od ponedeljka očekujte i pozive na kafu.
Postoje i kandidati koje ću rado preporučiti svojim prijateljima, kolegama i saradnicima, budući da kvalitetom svojih prijava i ličnim kvalitetima zaista zaslužuju da nađu dobar i zanimljiv posao i dobre i zanimljive poslodavce.
Hvala svima koji su delili ovu informaciju, na Twitteru, na Facebooku, mejlovima, telefonima. I onima koji su mislili da je ovo sjajan primer Social HR-a. Posebno onima koji su stekli utisak da sam nadobudna i puna sebe.
Tatjana Vehovec
Hit&Hot: Тhе кандидат
Na oglas za ličnog sekretara, objavljenog juče, javilo mi se do sada 23 kandidata.
Jedan se, ipak, izdvojio, a ovde u celosti prenosim njegovu kandidaturu (oprema je redakcijska):
Помаже Бог у Христу сестро Србкињо!
На Ваш оглас ти се јављам јер је стигло последње време. Како каже свети Владика Николај Велимировић, са чијим сте делом сто посто упозната, живот није торта са шлагом! Али, можемо да се потрудимо да он постане – ја радом, а ви платом. Па јел тако или није!?
О пословима
О Вега Медији, Колегијуму и Блог Опену знам све, махом из дела Дејана Лучића који је осветлио не само те него и остале анти-српске и хазарске завере тзв. Новог светског поретка и њихових домаћих чланколиза, пришипетљи и слуга, те ми је изузетно драго што и Ви хоћеш да разбуцаш тај брлог анти-ћирилићарства.
Помоћићу ти радо. За плату наравно.
О телефонској комуникацији
Потом Сестро, ја сам и изузетно разговетан. Навикао сам ја да зовем разне људе и јасно им стављам до знања шта о њима мисли Србија. Неке, често, и у пола ноћи – да знају да Синови Србије не спавају, а са пријатељским порукама и саветима да се исправе. За њихово добро. Тако да и ту неће бити проблема.
Ипак, да Ти кажем, да очекујем да ми фирма плаћа крпе за слушалицу или нове бројеве кад нас полиција провали за старе.
О сналажљивости
Што се сналажљивости тиче, не треба да трошим речи да се хвалим. Само ћу ти рећи да сам за време митинга за наше Свето и Распето Косово, док су други индијанци радили амбасаде, ја стратешки радио Најке. Они нека ударају политичким симболима окупације Свете Земље Православне, а ја ћу по економским јер их то највише боли. Па ти види ко је био далековид.
Знам велики број истражних судија, како за малолетничке деликвентне, тако и за ове професионалне, и то само јер сам као политички ангажован Србин на одбрани Србства често био на мети режима Бориса Тадића и содомита из Крунске.
Знам чуваре на јужној трибини стадиона ЈНА, знам неке ликове из интервентне. Одлазим на све трибине на Машински факултет тако да имам везе и у академској заједници.
Страни језици
Што се тиче енглеског, умем брате али нећу. Што да ми се шири Шекспир и не знам тамо ко, кад ми имамо Дучића који је 100 пута бољи. Кад они буду умели да изрецитују „На Газиместану“ и ја ћу њима да кажем „Хелоу“ до тада (дозволи ми да ти цитирам велику Србкињу коју и ти мора да поштујеш – Весну Ривас) – „Католику не дајем ни слику!“ Говорим руски мало да могу Путина да пратим и хоћу да научим да форницирам кеву Америчким завојевачима на либијском.
Модерне комуникације, ђаво их однео
Све алате које си навела за интернет користим, а шта и не користим имам ортака са којим смо на кеца. Са њим и још неким патриотима и патриоткињама водимо групе „Геј је само антисрбу Океј“, „Сви ми који смо да се ЈНА зове Стадион равногорског покрета“, потом „Калабићу млад мајоре“, „Србске рибе су најбоље“, „Тадићу Јудо“ и „Хрват, Шиптар, Балија – препознај их на улици“.
О читању и слободном времену
Читам пуно. Највише литературу као што је поменути владика Николај, Небојша М. Крстић, Радош Калајић, Добрица Ћосић, Дејан Лучић и Др Јован Деретић. То и ти читаш па ћеш препознати квалитет без додатног објашњења.
Често идем у теретану или на стадион. Тамо са ортацима расправљамо о стању Србства и опасностима које га вребају, што такође и ти са својим православним другарицама радиш. Тако да се и ту слажемо.
О филмовима
Омиљени филмови су ми све од Емира Кустурице. А политички се залажем ко свако други здрав и нормалан за белу, сталешку монархију Србску по угледу на Путинову Русију и либијски модел.
О педерима шта има и да мислим. Има доста плина у Русији, Боже здравља, помоћиће им. А и нова колекција Тома Форда је срање, да извинеш на овом србском изразу.
Брачно стање
Ожењен нисам, али гледам да се оженим што пре јер бела куга шиба јер Борис Тадић све то тако служи Новом Светском Поретку.
***
Otkrivam identitet, uz dozvolu kandidata. NJeKaVe Cinik - Tibor Jóna
Čekaj, i ti ćeš sigurno stići. Samo čekaj dugo.
Foto preuzet sa Blic.rs
Red nam je poznat još iz vremena Miloševića, kada su ga zvali “čuvar socijalnog mira“. Građani su čekali u redu za kafu, WC papir, deterdžent i kafu. Potom su čekali redove ispred šaltera Jezdine i Dafinine banke. Oduvek se čekalo u redovima na šalterima Opština.
Čekanje u redu u policijskim stanicama je postalo deo folklora.
Čekamo u redu kod lekara, prvo za pregled i uput, onda posle mesecima čekamo na specijalistu ili operaciju, daleko bilo.
Čeka se na pumpama pre poskupljenja benzina, čeka se na šalterima banaka i obavezno ispred šaltera u poštama.
Čeka se u državnim apotekama i obavezno u Sudovima. Čeka se na telefonskim vezama besplatnih brojeva telefona institucija i kompanija.
Kad znaš da će ti nešto sa nekog šaltera u dogledno vreme zatrebati, ti počneš da čekaš dan kada ćeš morati da staneš u red da čekaš.
Čekač amater i čekač profesionalac
Zna se. Amateri čekaju za svoje potrebe.
Profesionalni čekači u redovima prave biznis.
Za neke stvari možeš da platiš čekača od 20 do 100 evra, zavisi koliki je red, kad treba da se ustane i koliko ti je hitno. Cena zavisi i od potražnje za onim što se čeka. Ako je potražnja veća, cena za profesionalno čekanje u redu može da dostigne 100 evra, baš kao što je to slučaj ovih dana u Novom Sadu, u redovima za nove tablice i saobraćajnu, nakon štrajka policijskih sindikata.
Svaka porodica je bar jednom iskoristila penzionera da stane u red, to spada u nevidljivu ekonomiju čekanja i potreba za onim što stoji iza tog dugačkog reda.
Veština čekanja
Čekanje može da počne u ranu zoru, odmah iza ponoći, ili po zatvaranju šaltera prethodnog dana. Onda se od čekanja pravi društveni momenat jer se donose kamperske stolice, sendviči i kafa, muzika, zapodene se razgovor, šala i šega, i sve bi bilo super da nije komšija iz obližnjih zgrada koji nemaju razumevanja za čekače.
Prošlog leta je viđen i stari dvosed ispred policijske stanice na Grbavici koji je doneo jedan čekač za svoje potrebe i ostavio ga za opšte dobro i upotrebu generacijama čekača koji dolaze. Ostali su tu ostavljali masan papir od bureka, opuške i plastične boce od litarskog jogurta i dvolitarskog piva.
Može se čekati i u smenama, porodično ili u okviru kruga prijatelja. Dogovori se dužina čekanja svakog člana domaćinstva, pa se smena radi na 3, 4 ili 5 sati čekanja. Preuzimanje smene ne bude protokolarno svečano. Više mamurno.
Čekanjem u redovima, u Srbiji se prosečno izgubi 10 radnih dana godišnje. Čekač mora da se snađe: da uzme slobodne dane, da otvori bolovanje ili da otvoreno porazgovara sa šefom. Čekač neće da mu se umanji plata, kad su mu već umanjili dostojanstvo.
Zaobilaženje čekanja
Čekanje može da se zaobiđe. Ako imate vezu u instituciji čekanja. Ako vaš komšija ima vezu na mestu čekanja. Ako znate nekoga ko zna nekoga ko radi tamo gde morate da čekate, a ne biste.
Što je bliža realacija sa vezom, proces zaobilaženja čekanja je jeftiniji. Što vam je jača pozicija u društvu i možete nekada uzvratiti uslugu, opet ćete jeftinije proći. Vaša bezvrednost i udaljenost konekcije vaše veze koja se prostire u treće ili četvrto koleno sa vašim željenim dobrom, može u značajnoj meri da poskupi intervenciju.
(n)Emoguća misija
Ovih dana, u okviru kampanje eMoguća misija, na blogu MTID pojavila su se dva predloga istog autora, kako da se zaobiđe čekanje.
Nisam optimistična. Čekanje se ukorenilo u ovom narodu. Država nije napravila jedinstveni registar građana i jedinstvenu bazu po JMBG. Još građani nemaju ni jedinstveni poreski broj, iako se o tome onoliko pričalo. Zakazivanje telefonom što je ponegde urađeno, napravilo je samo nov način čekanja – do javljanja operatera.
FTJP
Još uvek iznova moramo da dokazujemo svoje postojanje, da čekajući prikupljamo papire po drugim šalterima da na ovom šalteru dokažemo ko smo i odakle smo.
Uz svako čekanje u državnim institucijama, obavezno ide i jedan prepad na čekača, interludij čekanja: FTJP, iliti fali ti jedan papir. Onda se od čekanja napravi jurnjava po drugim šalterima, da bi se ponovo, ako je sreće sa tim jednim nedostajućim papirom, ako je on pravi i ima plavi pečat, obnovio na trenutak prekinut delikt čekanja tamo gde se jednom već stigli.
Ne vredi nam ni online ažurna baza podataka na APR-u na primer, dostupna svim građanima i institucijama, mi opet moramo da vadimo original tog ispisa, ne stariji od 3 meseca, kada hoćemo da uradimo nešto kao pravno lice. Ne zato što nam ne veruju, nego brinu za nas šta ćemo, ako ne budemo morali nigde da čekamo.
Možda ćemo onda morati da radimo. Baš kao i šalterski službenici, samo oni na nekom drugom poslu koji (ne)će pronaći na birou rada.
Čekaćemo se. Još.
A, kako vi to radite? Čekate?
Da li si potrošač?
Naravno da jesi. Moje potrošačko građansko biće je više puta u ova dva dana bilo u iskušeniju.
Pogledaj ove slučajeve, mogu ti koristiti.
1. Slučaj građanina, muža građankinog, roditelja malog građanina maloletnog, u WinWinu.
Dete (11) kupilo igricu u WinWinu, koju ne podržava njegov kompjuter. Pitali ga tamo da li ima Intel dual core, on zapamtio da ima samo Intel (Celeron inside), i reče, imam, valjda misleći da ima Intel in general i da je to oke. Došao kući, razmotao igru, nemoš da instaliraš dalje od početka.
Bacio si pare, urlaju građani pentahausa na Grabavici, roditelji, komšije, ne pitaš, ne znaš, samo juriš za svojim impulsima.
Dete guta knedlu i pominje nešto kao škola, svaka, se plaća, od para babe i dede.
Građanka odmahuje rukom, I told you so, građanin otac i muž ode do WinWina na Bulevaru cara Lazara u Novom Sadu, takva i takva stvar, popodnevna smena bi rado, ali ne može. Dođite sutra, kaže prodavac, kad je menadžer šopa tu, to je ono što se pre zvalo poslovođa radnje, sad je menadžer šopa. Građanin a manje sitizen, muž i pre svega otac i komšija, ode sutradan (danas beše baš), ne baš voljko, reče da igra nije registrovana, da se nije moglo, da ne odgovara konfiguraciji detetovog kompa, da dete nije znalo ali je htelo, da ovo, ono, lane moje, insomnija, 39 sa dva.
Nije registrovana igrica? Garantujete? U redu je, može, naravno, vi kupujete kod nas svakakve gluposti, znamo se, popunjava se NALOG ZA ISPRAVKU (da li ste već zapamtili ovu frazu iz mojih ranijih postova).
Dođe otac, muž i sin, građanin i komšija a potrošač pre svega, mučenik modernog hleb-naš-današnji-dažd-nam-dnes, kući, s parama. U fulu. Uz pare, i NALOG ZA ISPRAVKU.
Hvala WinWinu na ogromnom razumevanju za impulse maloletnog potrošača, rispekt.
Naravoučenije: Potrošač može da u roku od 7 dana od dana kupovine, ukoliko nije koristio kupljenu robu i ima fiskalni račun i neoštećenu originalnu ambalažu, zameni proizvod za neki drugi. Prodavac može potrošaču da izvrši povrat novca, koji prati Nalog za ispravku (LK included). U ovom slučaju, roba je korišćena, ali nije iskorišćena te shodno tome nova, tako da je prodavac imao razumevanja za tu okolnost i tumačio potrošačeva prava na razuman način. A mogao je i da se pravi blesav, jer je celofan bio pokidan.
Međutim, kvakva 22 je i činjenica da je prodavac trgovao s maloletnim licem na šta je trebalo da obrati posebnu pažnju jer ono lako može da bude zavedeno da donese ekonomsku odluku koja je štetna (Zakon o potrošačima kaže: no-no to raditi).
2. Slučaj građanke registrovane na Limundu, koja se zabavlja prodajući staro i očuvano i kupujući novo i ispod cene – saga sa AKS kurirskom službom.
Pobedih na licitaciji, radosno, te dve torbe su divne, i odavna više ne kupujem kožu, samo eko kožu, to je to. Cena za obe torbe, 2,5 puta manja od cene igrice iz prethodnog Stava, Člana o potrošačima, Zakona o mozgu i svesti.
Prodavac s Limunda, milina jedna, ovo-ono, biće sutra, pouzećem i AKS-om, sve pet. Još nevina od udaraca AKS-ovskih, zaboravivši onaj jedan fejl-bod kod kuće, kad su mi naplatili pošiljku 200 dinara više, čekah svoje torbe od eko kože, braon jedna i jedna šarena, da se slaže uz sve, prodavac sandrae.
U 8:50 izjutra zove čovek, kurir-aksa-čovek, doći ću kod tebe za minut, kaže, kod TEBE, obrati se pažnji, nisam na adresi kažem i obećavam da ću biti za 30 minuta, to ne dolazi u obzir, ja sada idem dalje, reče, pun mi je auto paketa, pojašnjava, sutra ili prekosutra, dođi u magacin na Futoškom putu. Ti, dođi. Još se nisam pošteno ni o(ne)svestila od magacina do kojeg očigledno plaćam dostavu, kad ga pustih da on sa mnom na ti, brate, sine, lane moje ovo ono, uspem da promucam da neću dostavu do magacina već do MOJIH vrata, on ponovi sutra i prekosutra kao mantre, kao.
Popusti mi na trenutak, možda će moći i kasnije da svrati, dočekah ga radosno da ću stići na adresu za po sata, stižem za 20 minuta i zatičem, o jeah, ceduljče, na kojem piše da je dostava POKUŠANA pre 10 minuta, ali mene, o hoh, nije bilo, o jah, normalno da me nije bilo kad sam mu rekla da me neće biti. O, dah.
(Nakon toga pustih građanina i muža mi da ga zove i povija po gradu, bude li sreće, te ga muž zateče u obližnjoj ulici gde ispred auta kurirske službe, zakazaše sve ostale mučenike slične, koji trebaše da preuzmu pakete slate preko AKS-a im).
Naravoučenije: ne koristite AKS.
Naravoučenije prim: Kurirska dostava od vrata do vrata znači od vrata pošiljaoca do vrata primaoca. Sve ostalo su spore pošte Srbije i treba im zabraniti da se drugačije predstavljaju.
3. Slučaj sa samostalnom zanatskom krojačkom radnjom, u kraju.
Lina, SZKR Lina je na pola puta između moje kuće i radnje. Oće reći, na usput. Kod nje nosim da se krati, proširuje, krpi i menja postava i cibzar. Poslednja dva puta je zajebala, jednom cibzar na jakni koji se na završetku razlikuje za 1 cm prilikom kopčanja i jednom isto cibzar, više neće da se povuče gore do pojasa na suknji. Dva puta, komšinica i potrošačica, prepravljačica i štedilica, progleda joj kroz prste, rekavši sebi, dešava se.
Odnesoh onaj bež kaput od kašmira. Jebiga, kašmir je, šta sad. Bio nešto dug skoro do gležanja, to je demode, dal da ga bacim i dal ga Lini dajem, za Limundo još nije, ko će znati da ceni da sam ga otplaćivala godinu dana. Lini ga dam. Lina izmeri, dogovorimo tu dužinu, aptudejt, do sredine kolena, sve pet.
Danas odem po kaput, da ga jebeš od kašmira, koštao je kao suvi kašmir na svih 12 rata, preuzmem, platim, ne pogledam, ponesem kući, probam, ajaoh! Svaki ubod igle po porubu kao da je u vratnu žilu ubo jednu kamilu na svetu. Ja mislim da sam ja bolje porubljivala na časovima Domaćinstva u sedmom osnovne. Domaćinstva. U sedmom.
Vratim, kažem, molim vas, popravite to, ona kaže nemoj da me moliš, sestro, pa naravno, sestro, pa se smeje (SESTRO!) i dodaje: Mi’š da sam ja to i pogledala?
Pa, mislim da si pogledala, se-s-tro! Jebem ti, valjda si pipnula, pička ti materina?!
Čekam,
Naravoučenije: Imate pravo da vratite robu ili uslugu koja nije odgovarajuća. To se zove reklamacija. Na nju imate pravo u roku od 6 meseci od dana kupovine, ako ste sačuvali fiskalni račun, a roba se pokaže da nema ona svojstva koja ste kupili. Na reklamaciju prodavac mora adekvatno da reaguje u roku od sedam dana jednim od tri rešenja: da vam popravi stvar, da vam zameni robu ili da vas obešteti.
4. Radnjica u Dunavskoj, vraćanje malih pantalona.
Kupili te pantalonice muž i ja, bez sina, odoka, ja nosila zidarski metar i merila dužinu, a kroj birala više po svom ukusu. Sinu se dopale, za divno čudo, ali jedva ih kopča oko struka. Važi, skidam pantalone s njega sve pažljivo čuvajući etikete, promeniću za veće kad, danas, hopla!
12 je najveći broj, daklem, nema većeg broja, šta ćemo sad, baš šteta, kaže prodavačica. Nema problema, kažem, vratite mi pare. Iju, pa to ne može, vrti glavom i dovikuje ženi za kasom: gospođa kupila pantalone, male su detetu, nema većih i sad hoće da joj vratimo pare. dačfjaifjewife vorifjwe dinara, dere se.
Šefica za kasom, zanemela. Drhiti joj brada preko fensi zavezanog šala, i gleda me bez reči. U principu, počinje sporo, u principu, mi ne vraćamo novac.
U principu, nasmešim se, morate po zakonu da mi vratite novac. Ona me gleda zabezeknuta i dalje, sve mi se čini da je steže taj šal, u principu, pojašnjava, možete da zamenite za nešto drugo.
Neću ništa drugo, u principu. U principu, otvorite NALOG ZA ISPRAVKU (jako važna fraza), rekoh i izvadim ličnu kartu i položim nežno na pult, uz fiskalni račun i netaknute pantalone. Ona ćutke pronađe blok koji se tako zove, Nalog za ispravku, i ispiše mi nalog broj 5. potpišem, vrati mi pare.
Nalog broj 5. Beše to redni broj Naloga za ispravku ove radnje, ne ove godine, već IKADA. Peti put ikada da je vratila pare, jer, u principu, ona to ne radi.
Kad ona napadne mušteriju sa “u principu, mi…”, većina počne da baza po radnji da kupi nešto za te pare, neku plastičnu igračku, čarapice, kišni mantil, već nešto što ti ne treba.
Naravoučenije: Imate pravo da vam vrate novac, u roku od 7 dana od dana kupovine Ukoliko je kupljena roba neodgovarajuća i prodavac ne može da vam ponudi ništa adekvatno zauzvrat, može da vam vrati novac, pod uslovom da je roba neoštećena i da ste sačuvali fiskalni račun. Nikakav pojedinačni princip nijedna radnja ne može da ima. Imate svoja prava i ne morate da objašnjavate zašto vraćate robu. Izgovorite samo, Kupac može da predloži prodavcu da otvori Nalog za ispravku i izvrši povraćaj novca. Prodavac može da izvrši povraćaj novca prema Pravilniku o sadržini i načinu evidentiranja prometa izdavanjem fiskalnog računa, načinu otklanjanja greške u evidentiranju prometa preko fiskalne kase:
Član 5. Otklanjanje grešaka u evidentiranju prometa dobara preko fiskalne kase koje nisu
otklonjene do trenutka davanja komande fiskalnoj kasi za štampanje fiskalnog isečka mogu
se ispravljati samo ako se kupljeno dobro vraća ili se na drugi način vrši reklamacija dobra
posle izdavanja fiskalnog isečka, odnosno fiskalnog računa.
Ispravka iz stava 1 ovog člana vrši se nalogom za ispravku, na Obrascu NI – Nalog za
ispravku, koji je odštampan uz ovaj pravilnik i čini njegov sastavni deo.
Član 6 .
Ispravka na Obrascu NI vrši se samo na osnovu originalnog fiskalnog isečka, odnosno
fiskalnog računa, na kojem je evidentiran promet konkretnog dobra koje se vraća ili se na
drugi način vrši reklamacija tog dobra.
5. Najbliža radnjica, mini-market, omraženog vlasnika koji hoće da se tuče po komšiluku kad mu nešto nije po volji.
Sjurim se, kao komšinica, građanka i radnica bez otpremnine, majka i supruga, u radnjicu čiji vlasnik je neomiljen zbilja, odem po ono, hleb, Nutela i mortadela, pašteta od tunjevine, Neoplantina Patelina, najs.
Ju, kaže kasirka, ne prolazi bar-kod paštete, neko ih je stavio u prodaju a da ih nije uneo u kasu, ne mogu da otkucam, znači, ne možete da imate tu paštetu. Oh, složim lice, baš sam bila znatiželjna, volim tunu u svakom obliku, sutra sinu za užinu. Ah, reče kasirka, vi ste komšinica, uzmite tu paštetu i platićete narednih dana kada unesemo artikal u kasu. Eh, kažem zatečena, ja bih radije da platim na crno, a vi pridružite taj novac računu kada unesete u kasu.
To je naša komšinica, kaže kasirka mladoj početnici. Početnica me gleda i pamti, da zna kako sa mnom ubuduće.
Naravoučenije. Ovo je skroz protiv zakona, ali beše ljudski. Niti ona sme da ima višak para u kasi,niti sme da izda robu bez računa i novca. Ipak, sa takvim odnosom, ovo je naša komšinica, osećala sam se počastvovano. Kao da je biti komšinica nešta. Nakon svih muka oko majke deteta koje kupuje igrice napamet, kojem su pantalone u principu male, koja jurca AKS po gradu da preuzme pošiljku i posle pujda muža na kurira, koja ovo-ono-lane-moje-insomnija-39-sa-dva.
Ipak, da nisam sve ovo, bili bismo danas kratki za neki novac. Imate li ga viška?
U pamet se.
Da li znate koja su vaša potrošačka prava? Da li ih koristite?
EDIT: U istom periodu o kojem pišem, suprug i ja smo kupili još jedne pantalone za sina (ah, sve je stalo samo deca rastu), u prodavnici Benetton u Zmaj Jovinoj ulici.
Takođe sam ih izmerila stolarskim metrom i utvrdila da će odgovarati. Prodavačici sam, onako, usput, dok je kucala robu, rekla, “videćemo samo da li će se detetu svideti”.
Na to je prodavačica zastala i rekla: Ali, pazite, ovo nećete moći da menjate, jer je roba na sniženju.
Pogledala sam je i upitala: Da li je roba sa greškom? (Roba sa nedostatkom koja je puštena u promet, mora biti jasno izdvojena od ostale robe i sa jasnom oznakom prirode nedostatka koja nije nastala odgovornošću trgovca. U suprotonom, kupac ima pravo na reklamaciju ovakvog proizvoda, u roku od 3 godine od dana utvrđivanja nedostatka proizvoda, pa čak i na pravo na obeštećenje ukoliko može da dokaže da je pretrpeo štetu zahvaljujući nedostatku proizvoda ili usluge.)
Nije, ali je snižena, reče prodavačica i, nećete moći da je menjate. (sic!)
Naravno da ću moći, bude mi smešno.
Moje je da kažem, reče prodavačica.
Ovakvo postupanje prodavačice je, inače, zabranjeno novim Zakonom o zaštiti potrošača, Član 21. odeljak Obmanjujuće poslovanje, stav 7. – Zabranjeno je potrošača dovesti u zabludu u pogledu prava, uključujući pravo na zamenu stvari ili vraćanja novca.
Kako pokrasti komšinicu u četiri koraka
Inspirisao me Debeljuca.
Baš eto prekjuče. Zgrabim ceger, odjurim u radnju da kupim četiri piva. Kiša pada k’o luda. Idem u dalju radnju, jer ne idem u onu bližu. Iz principa.
S vrata mi prodavačica uzima ceger, vadi prazne flaše, trpa pune. Nova je, prodavačica, videla sam je svega par puta od kad je počela da radi.
Dok ona tamo petlja s flašama, ja se osvrćem po štandovima oko kase i gledam sve one mami-pare. Hajde, uzeću dve čokoladice, sin ima druga u gostima. Cigarete? Ah, nemate silver, dobro onda mi dajte jedan blue.
Divne su te čokoladice, kaže mi, baš sam juče probala. – A-ha, mislim se, baš me briga.
577 dinara.
Ništa ja, zaneta nekim drugim mislima, izvadim hiljadarku, ona mi dade kusur, a ja kusur zajedno s novčanicama smotam na pola i gurnem u novčanik.
- Nema, mužu, silver, probaj da ga nađeš negde usput, – zovem na kiši, u jednoj ruci ceger, u drugoj telefon, muž stiže iz Beograda.
Uđem u stan, dam deci čokoladice, trpam pivo u frižider i, opsa, u cegeru dve flaše piva od 0,5 i dve one male, od 0,3.
Kiša. Dalja radnja. Uf, moraću da se ipak vratim, ova žena je flipnuta.
Ma, reko’, poneću račun i idem da vratim flaše. Šta li mi je otkucala?
BAM!
4 piva. – dobro
2 kutije blue cigareta. – dve kutije?
1 nova roba – nova roba? pa još jedna? i to vredna 125 dinara?
Molim? Pa ovo uopšte nije moj račun!
Gotovo, deca pojela “novu robu”, obuvaj se, ceger u ruke, račun, kad mi nešto skrene pogled: otkad je kusur od 1000 dinara na račun od 577,00 din – 310 dinara?!
- Jeste li vi drogirani? – e, tako ću da je pitam, mislim se dok kisnem do njene dalje, kradljive persone.
Ma, dobro, de, neću tako agresivno, idem mirno, pa da vidimo dokle ćemo stići.
- Da li ste vi dobro?, pitam je, a on mrtva-ladna kaže nisam.
Zameni pivo, vrati mi novac od cigareta i još pride i tih stotinjak dinara koje mi je u kešu ukrala, nešto mi bilo gadno da je propitujem za taj “1 kom nova roba” umesto dve čokoladice… lepo me je bilo sramota. Mene.
I juče i danas sam probala da zateknem gazdu u radnji. Mislim, prolazim tuda, šetam psa. Ne da kupujem, taman posla.
Nego, čisto da mu kažem da sam došla poslednji put, samo da mu opišem kako radnici kradu.
Još ga nisam nahvatala, ali sam i dalje fascinirana da me neko u četiri koraka (tri artikla i kusur), prevari u sva četiri koraka.
Budžet za NG je sveta krava. A evo i zašto.
Kil mi: posebno sam nafiksirana na budžete za novogodišnje proslave na trgovima gradova Srbije. Sve sam više nafiksirana što nam više krešu budžete za kulturu, obrazovanje i osnovne ljudske naDOGRADNE potrebe. Kad god skrešu platu ljudima u kulturi, ja se nazoljim na budžet za ng.
Kad čujem da je u rebalansu opet ispao neki kulturni program, i dalje nije završen neki muzej, nije održana neka izložba, nije objavljena neka knjiga, ja oštrim bodlje zbog budžeta za ng.
Kad god moram da pišam u veceima u domovima zdravlja i bolnicama, kad upadnem u rupu na putu, ja besnim na budžet za ng.
Kad čujem da opet nije bilo para da se obnovi neka sala za fizičko, nakostrešim se na budžet za novu godinu. Jedna radikalka mi je pre tri godine spočitnula da sam tužna, ružna i frustrirana, zato što sam Gradu predložila da smanji Čolin honorar od 100.000 evra i trošak za ozvučenje od 80.000 evra za 20% da se neki socijalni slučajevi stambeno reše u Gradu. Da nam ne umiru deca u sred Grada od požara sveća kojima se greju.
Pa jesam, frustrirana sam.
Kad mi radikal to kaže, ja to primam kao kompliment.
Jedan VD demokrata mi je tim povodom rekao da sam populista.
Pa jesam. Kad mi jedan demokrata koji je završio karijeru za jednu VD upotrebu to kaže, kad mi jedan demokrata kojem bi danas na populizmu pozavideo svaki espesovac iz najboljih vremena to kaže, osećam se svetski.
I dovoljno demokratski da mu to u lice kažem. Pa da posle opet promašim na nekom konkursu. Mislim, vats nju end eksajting? Pa, taj moj “populizam” mi nije doneo nijedno povoljno rešenje na nekom državnom konkursu. Ni pre populizma, posebno ne kasnije. A populizam budžeta za ng je obradovao mnoge u vlasti.
Jutrenje i bdenije
Ahm. Da vas pitam nešto.
Pa, kako smo mi to živeli ranije, bez tih proslava novih godina na trgu? Skoro da ne mogu da zamislim te jadne dočeke u krugu porodice, na žurkama po stanovima iz kojih matorci odu, u zakupima omiljenog kafića, kratkim putovanjem.
Jadnost, što bi rekao moj sin. To nisu bile proslave, to je bila jadnost.
Ima li života i Nove godine bez te skupe zajebancije? Ili Nova godina bez trga nije život, već preživljavanje?
Možda neće stići ako ne odemo na to preskupo turbo-folk bdenije?
I, šta će biti na jutrenju, kada se večernje i k nefimonu završi? To ne spada u Budžet. To kresanje je individualno. Nije institucionalno.
As time goes by
Živimo ti mi, kako-tako, kolku-tolku, od prvog do drugog, trećeg smanjimo horizont očekivanja, petog smanjimo potrošačku korpicu, desetog se derememo na decu, 15. nam jave da smo prvi izašli iz krize, a to što ne vidimo to je zato što smo defetisti, pretkraj meseca tučemo žene zbog ludila besparice i sveopšteg ludila. Upadamo u rupe na putu, pijemo lošu vodu, jedemo loš hleb, mleka nema – i krave presušile, poskupljuju nam grejanje dok nas uveravaju da ćemo u stvari tako plaćati manje.
Dok mi uradimo rebalans sopstvenih potreba u skaldu sa debalansom zarade, shvatismo jedno: biće Nove godine! Bokte, da nije tih Budžeta, strahujem da bi nas obišla. A sigurno ne bi svratila kada bismo razgradili malo ugradnju i prepolovili je u korist izgradnje.
Kresanje
Kreše se sve gde može da se kreše. Posebno se dobro pokazala kultura kad nešto treba da se kresne, eksjuz maj svahili.
Ako dođe do kresanja, prvo kresnu kulturu. Onda krešu obrazovanje. Onda, uveravajući nas da je to za naše dobro, krešu nam novčanike odobrenim poskupljenjem struje. Sve za naše dobro.
Treba, bokte, da se osećamo zahvalno što nas kreše kako ko stigne.
I kad nam zdravu pamet kresnu, treba da se osećamo prosvećeno. Nedokresano, takoreći.
Samo ne sme da se kresne budžet za novu godinu. To je sveta krava, u svetinju se ne dira. U tom budžetu su sve svete ugradnje od kojih se nakrmljuje sveta baza, da bi sveta centrala mogla na miru da se sprema za tamo neke svete izbore.
Ne dirajte mi budžet za ng, ja i dalje držim vlast! A Kraljevu “treba da pomogne svako ko može”. Pa, ko može? Još?
Paštete, sira i vojne muzike
Na primer, meni nije jasno šta će Kraljevu, posle zemljotresa – paštete i mesnih narezaka? Za užinu, između čišćenja šuta i popravki crepa? Ili za doručak, pre posla? Ili, za večeru pre nego što ljudi legnu na počinak pod zvezdama?
Pa da ih ugreje pašteta, ili hranljivost nitrita iz mesnog nareska. Onda kada sednu na svoj razvaljeni krevet i gledaju u svoj razvaljeni zid koji su letos krečili, kad su skrpili koju kintu. pašteta bi to mogla da zamaže. Zašto mi pada na pamet baš taj glagol?
Poklonu se ne gleda u zube, istina, ali dajmo malo razuma. Onog, koji nam nisu kresnuli. Pa razmišljajmo od onoga što nam je ostalo nekresnuto.
Pada mi na pamet da u Kraljevo pošaljem knjige i odmah pustim informaciju za medije: VEGA media se uključila u pomoć Kraljevu posle zemljotresa – poslala je Kraljevčanima knjige.
Da ih stave pod glavu, kad spavaju pod nebom. Da čitaju deci pred spavanje, bajku o obećanom životu koji im se srušio na glavu u jednoj noći. Da se uzvišenom poezijom teše oni koji su puštali suze zato što im je sve što su gradili ceo život, srušeno u jednoj noći.
A sve to kad podrignu od paštete i leba.
Da li je neko javio da tamo nije zavladala glad? Već beskućništvo. Ljudima su se srušili životi, ne samo krovovi.
Pomoć u paštetama? Pa nemojte više pomogati.
Tako je onomad bilo i sa Jašom Tomićem. Ljudi su praznili svoje magacine i to proglašavali za humanitarnu pomoć. Poplavljeno selo su zatrpavali napolitankama i brašnom, koji ne samo da više nisu bili potrebni, već nisu imali ni gde da se smeste.
Ali, juče je odlučni vođa rekao neka svako pomogne koliko može. Samo da ne diramo budžete za nove godine na trgovima. To je nacionalna stvar. Povećava se i zapošljavanje. Rodbine. I prijatelja. A ostali neka pomažu koliko god mogu.
Ako je pao jedan grad, pa nije pao ceo koncept ugradnje. I, neće.
Država nema para i zato ne plaća komunalije, rekao je srpski PreCednik danas, ali sveti Budžet za novogodišnje zajebancije na trgu mora preživeti. Zbog ugradnje, uverena sam. Po cenu neizgradnje srušenih kuća u Kraljevu. kmon!
pro-bu-di-te-se!
Nemoj neko dete da mi dira
U porodici sam ona koja je najstrpljivija. Možda i najizdržljivija na spoljne faktore.
Nije da ne flipnem ponekad, ali istina je da mirno podnosim udarce usmerene na mene me, ili muža mi. Mislim, mogu da stojim mirno, primim udarac, i onda mirno odem da sredim kuhinju. Kao da sam nauljena, pa udarac sklizne s mene da bih na miru mogla da se bavim nekim važnijim stvarima od tih usputnih udaraca i prca.
Ali.
Ali.
Ali. Samo nemoj dete da mi pipneš!
To niti praštam, niti zaboravljam. Takva sam. Jednostavno, to ne može.
Još uvek se iz sna prenem zbog nekog neprijatnog događaja od pre tri godine iz škole. Setim se te situacije i samo mi se zavrti u stomaku, ustanem i više ne mogu da spavam. Prebirem po svakoj sitnici iz tog događaja kao da se juče desio i osećam da bih sad mogla da skočim i odjurim do škole i zaurlavam po hodnicima.
O, da. To je bilo onda kada sam naredila psihološkinji da se ima uzdržati od svakog budućeg kontakta s mojim detetom. Rekla sam joj da je nekompetentna. Nikada nisam propustila priliku da ponovim da je nekompetentna. Jer je napravila jednu proceduralnu grešku zbog koje je stradalo moje dete.
Ili: Kad god vidim onu jednu ženu, uredno joj se javim, ali više ne vidim nju, već samo ono što izgovara mom detetu, tamo na moru pre tri godine.
Ili. Kad god čujem za ono dvoje, setim se kako su otišli poslednji put i kako su se pre toga poneli prema mom detetu.
Nema toga puno. Jedino što je zapečaćeno.
Tako ti je to. Sa mnom moš da grešiš koliko hoćeš, ja ću to već nekako prevazići. I kafu ćemo piti. Nakon godinu dana se više toga neću ni sećati. Ali nemoj da mi praviš greške s detetom. Nisam u stanju to da prevaziđem. Nikada.
Jer, dirneš li mi dete učiniće ti se da nisam lepo vaspitana osoba. I neću ti se svideti.
Razumete? Ili ne?
Baš me briga.
Ja sam ti policija, bre!
Ispričaću vam jednu moto-priču.
Prošlog leta, u povratku autom sa Iriškog venca, muž i ja smo negde usput jedva izbegli motor koji nam je velikom brzinom dolazio u susret u trenutku kada smo na mestu gde je bilo dozvoljeno, preticali vozilo.
Motor se bukvalno stvorio pred nama zbog svoje velike brzine i, takođe obilazeći vozilo u svojoj traci, doleteo nam u susret. Da ne analiziram da li smo mogli svoje preticanje da odložimo, nije važno, ništa se nije desilo, muž je uspeo da izbegne motor, međutim, motorista je odlučio da ne izbegne nas.
Nekoliko stotina metara dalje, vozeći se prema Novom Sadu, ugledali smo motor koji nas vija, sustiže i vozeći paralelno s nama, vozač počinje da šutira desnom nogom vrata našeg automobila i pokazuje rukom da stanemo.
Počela sam da vrištim, jebešga, i da vadim telefon da pozovem policiju. Paralelna vožnja sa nama i pretnje su trajale nekoliko narednih desetina metara, dok sam ja bezuspešno pokušavala da otipkam 92 na tastaturi, a moj muž spustio prozor i zapretio policijom. Vozač motora je odvratio “Ja sam ti policija, bre, zaustavi auto!”.
Muž je hteo da stane ali je bio ometen mojom vriskom i paničnim urlanjem “Nemoj da nas ubije ludak!”, “Nemoj da se ne vratimo detetu!” i slično, dok moj muž konačno ipak nije pokazao nameru da stane, kada je i motorista reterirao i stao pre nas, malo iza, sišao s motora, i s bezbedne udaljenosti uzeo kamenice i počeo da gađa naše vozilo.
U to sam i dobila policiju, u panici nisam mogla ni da izgovorim gde se nalazimo, jednostavno nisam ni znala gde se nalazimo, dala sam telefon mužu, motorista je već bio otišao nazad prema Vencu, muž je konstatovao da nije mogao ništa od moje panike, policajac se složio: “Kako neće biti u panici? Bolje idite kući i zaboravite taj događaj. Budite srećni što ste ostali živi.”
Kad ti policija kaže, budite srećni što ste ostali živi.
Danima sam razmišljala o tome, kako je za tragediju potrebno malo. Samo smo otišli da se rashladimo na Vencu toplog letnjeg dana, klisnuli s posla, i mogli smo, da je ludak imao pištolj, na primer, više nikada da se ne vratimo svom detetu.
Jer, on mi je policija, bre!
Da li je u ovom događaju važno što je ludak motoraš? Meni jeste.
PR s lukom: dva najlakša načina da komunikacijom izgubite klijenta
Juče sam bila na kratkom informativnom sastanku za svog klijenta u jednoj od najvećih marketinških agencija u Srbiji (sva imena poznata redakciji i tako će i ostati). Mesto: prestonica, normalno.
Sastanak, koji se sveo na skraćenice (stručnih termina i pažnje prema klijentu) skreće panju na važnu razliku između prodaje usluga i robe. Roba se vidi, usluga može da bude mačka u džaku.
Zato je važno obratiti pažnju na ove dve stvari u komunikaciji sa klijentom koji treba da kupi uslugu:
1. GOVORI SRPSKI DA TE CEO SVET RAZUME.
Ako prodajete uslugu klijentu, najbolje da govorite tako da vas razume. To što ćete koristiti skraćenice, hmm, možda će imponovati nekoj budali, ali, zar zaista morate da potcenjujete klijenta da biste mu pride uzeli i novac? Ovo se odnosi ne samo na živi razgovor, već i na sadržaj vašeg veb-sajta ili reklamnog flajera:
ne treba vi da budete pametni, već klijent treba da pomisli kako je pametan zato što se odlučuje baš za vas.
Mnogo bolji utisak na potencijalnog klijenta ćete uvek ostaviti ako govorite jednostavnim jezikom, koji će u isto vreme govoriti o vašoj kompetenciji i biti razumljiv vašem sagovorniku. Ako vi razumete o čemu govorite, onda će vaša ideja komunicirati sa sagovornikom.
razgovor s klijentom nije o vama. tema je klijent. pričamo o njemu.
dakle.
ne ja.
ti.
PhP i html stručnjak ili web dizajner ne govore uskostručnim jezikom kada žele da prodaju izradu veb-sajta mesaru. Ne govore doduše ni jezikom klanice i svinjogojstva, ali se trude da koriste jednostavan jezik koji će biti dostupan sagovorniku u onoj u meri u kojoj će on razumeti da mu je veb-sajt neophodan i da je pravi srećnik što ima baš vas.
“Upoznajte naše saradnike. Ovo je naš MMR, ovo je BTL direktor i ovo je naš PR. Na ovom poslu će nam trebati takav MP da odmah dobijemo DRA, znači, idemo u klasično AIDA-u”.
Nije baš bilo tačno ovako, ali tome slično, zamislite samo svog tatu u toj situaciji. Da li bi bio impresioniran? Ili bi rekao, JBG, idem da potrošim pare tamo gde će me ubediti da to uradim?
Komunicirati svoju ideju, svoj posao ili projekat, možete jedino ako govorite svojim rečima. Ili klijentovim rečima. Ukoliko koristite usko-stručnu terminologiju, pa još kroz akronime, vaš kupac može pomisliti da se proseravate. Odnosno, da pojma nemate šta je tema sastanka.
Kao što sam ja juče pomislila.
2. BOLJE DA POSVETITE KLIJENTU 100% PAŽNJE U SAMO 5 MINUTA, NEGO DA MU U CELOM SATU 95% VREMENA ZDUVATE NA PRAZNE PRIČE
Nemojte nikad potceniti klijenta odsustvom volje za njegov slučaj. Nemojte ni slučajno potencijalnom klijentu pričati o nekom drugom poslu koji vam u tom trenutku odvlači pažnju, u tolikoj meri da niste u stanju da budete koncetrisani.
Niste se spremili za sastanak. Postavljajte pitanja. Nemojte pričati, AGAIN, o sebi.
Ako ste tako mislili da ćete povećati svoj značaj u klijentovim očima, grdno ste se prevarili. Delovaćete kao budala i hohštapler. Ako imam pet minuta za tebe, reći ću ti koliko imam vremena i biću tvoja celih pet minuta. Nema prevare. Oboje ćemo znati na čemu smo i možda ćemo se čak i dogovoriti u tih pet minuta na obostrano zadovoljstvo.
Nema malih i velikih klijenata. Bolje da “malom” klijentu uštediš put i vreme i kažeš da nemaš vremena, nego da ga primiš, a onda mu stavljaš do znanja da si umoran od posla sa “velikim”.
Misssim, get a life!
Ovakva komunikacija jedne kompanije prema spolja, ovaj pokušaj prodaje usluge bi se zvao, da skujemo kovanicu na licu mesta, B2C PR s lukom i turšijom. Turšija je tu zbog kiseline.
Rasol, posle. Kad krene glavobolja.
Mala lekcija o ličnoj higijeni na mrežama
Kada ulazite u društvene grupe, nije važno samo da prihvatate prijateljstva ljudi koje znate, već i da pazite u kakvo šire okruženje ćete ući. Ponekad će vas prijateljstvo sa osobom-znamo-se-iz-viđenja dovesti u neku širu i neželjenu koaliciju sa osobom (ili više njih) sa kojom ne smo da nemate ništa zajedničko, već je nikada ne biste birali. Ili će vam ta osoba dovući novu, koja će vam ubrzo preporučiti ulazak u FB-grupu koju vode ultradesničari.
LinkedIn je, kako mi je rekao jedan od blog-prijatelja, najvažnije neposećeno ili on možda reče najneposećenije važno mesto na internetu, kakogod, smatrala sam to jednim bezopasnim mestom na kojem sam spustila radare zadužene za merenje zračenja gluposti i glupavosti. Kao i na drugim mestima, i ovde postoji mogućnost povezivanja u profesionalne interesne grupacije, na bazi otvorenih grupa ili zahteva za pristup, što sam takođe sa smanjenom pažnjom prema sopstvenom ukusu koristila.
Zatekla sam se u jednoj takvoj, misleći da mi može biti od koristi, ako ne direktno, a ono u informativnom smislu. Nisam obratila preteranu pažnju na profil vlasnika grupe, nisam ga pozvala da se direktno povežemo, nisam ni preterano pažljivo pratila teme kojima se grupa bavila.
Sve do jutros. Umesto rutiniranog slanja obaveštenja sa LinkedIna u odvojen odeljak u mejl-boksu zadužen da grupiše te informacije, pratila sam link:
Svi SRBI sa linkedin-a u JEDNOJ Grupi !
Ko ne bi krenuo za takvim linkom sa nekontrolisanim i egzaltiranim odabirom velikih slova, u masi mejlova koji nisu imali jutarnju erekciju kao ovaj? Ako ništa drugo, ovaj mejl je po naslovu bio kapitalac u odnosu na svoju konkurenciju u Inboxu, nisam mogla da ga ne primetim.
Sa užasom sam, još onako krmeljiva i tek čekajući kafu, shvatila da se ja nalazim dobrovoljno u toj grupi. Koju je osnovala osoba koja INAČE nekontrolisano koristi velika slova i više od jednog znaka za eksklamaciju gde god može. I ne može. Niko me nije prisilio da u grupu uđem ucenom da ću se, naprimer, ujutru probuditi debela i sa velikim dlakavim mladežom na nosu, niko mi nije rekao dabogda tvom sinu Jelena Karleuša prepričavala lektiru ili nešto slično tako strašno.
Ja sam to sve uradila na dobrovoljnoj bazi – ušla u jednu takvu grupu, koja ima jednu takvu svežu ideju kao što je ova iz naslova:
Svi SRBI sa linkedin-a u JEDNOJ Grupi !
Pročitam opis grupe, nE BUDEM lenja, presaVIJEM tabak !!! i u odeljkU ZA KOMEntar !!! upišem jutros nekoliko redaka, uostalom sve se može pratiti ovde.
Zaboravim na slučaj, imam ja i drugih društvenih mreža u životu sa kojima mogu lepo da gubim vreme, kad! predveče zateknem u svom elektronskom poštanskom sandučetu ovo:
Vlasnik grupe, preduzimljivi Vladmir Jocić mi je podrobnije objasnio o kakvoj budućoj grupi je reč i kako se ja imam ubuduće vladati. Ne znam da li bi primedbe da se negacije “nezadovoljavate” i “nevidim” pišu odvojeno ili ukazivanje na ostale prvopisne i gramatičke greške u srpskom jeziku ovog prosrpskog gurua, bile okarakterisane kao “agresivan i provocirajući” i, mada je izostavljen prirodno pripadajući dodatak “or else”… ne znam stvarno, ali neću da rizikujem, ako shvatate šta hoću da kažem.
Nije kriv HR preduzimač, da se razumemo. On ima svoju viziju koja se odlično uklapa u Srpske dveri. Kriva sam ja, jer sam srljala u jutro u kojem će neko ko ne zna srpski jezik uopšte imati ideju da mi se lično obrati na temu voljenja Srbije na društvenoj mreži LinkedIn.
Poslušaj sada savet što će ti čiča reći:
Pazite se grupa, listi i fan-stranica. Budite probirljivi. Pre nego što prihvatite ulazak u grupu na FB samo zato što se zove tako kako vam se dopada, pogledajte ko su joj članovi i šta misle, o čemu pišu. Pre nego što postanete fan (o, kako se lako izlizala ta reč od Bitlsa pa do Facebooka) neke stranice, nije li pametnije da prvo vidite u kakvom društvu ćete biti?
Pa, niste vi našli vaše svoje ime, prezime i nadimak na ulici, a svoj lik i delo u obližnjoj trafici. Vi ste jedna, neponovljiva osoba koja zna šta voli, šta ne voli, kome pripada i gde nikako ne može i ne treba da se dene. Prema svecu i tropar, prema članu i grupa.
Ne vidim zašto se na internetu ne bismo ponašali kao i u ostatku svog realnog života “malih higijeničarskih radosti”: poštujem sebe, poštujem druge i tačno znam ko ne zaslužuje ni mrvu mog vremena.
