Priča o tome kako mi je i šta sam ra-di-la, kada sam bila na svom treningu kendoa i kako je to jedna od najdivnijih izmišljotina u mom inače maštovitom životu i koliko sam samo srećna jer imam to iskustvo nakon kojeg sam zenovana i ništa mi niko ne može. Eto, takav je to post.

S velikom znatiželjom, sve hladeći se pod klimom, juče slušala vesti b92, početak sami, u 18:30. Udarne vesti, o njima govorimo, je l’?
Te vruće je, te prevruće je, te cisterne u Beogradu i voda za piće biće je dovoljno, te umro jedan čovek javili lekari, te ljudi se hlade kako ko može, prezenterka vesti podigla obrve u jako zabrinut položaj i ne skida ga, gledam na sat, već sedam minuta.
Potpuno se zainteresujem, takoreći prikujem se za fotelju u svom lepo ohlađenom stanju, hipnotisana prezenterkinom brigom u obrvama, glasu i držanju …

I, konačno, zabaviš nekim stvarima u socijalnom, odjave i prijave, kad! Tamo se prezivaš Devojački, uopšte nemaš stručnu spremu (piše: BEZ STRUČNE SPREME) i firma u kojoj si radila 1992. godine i koja više ne postoji, te nikad nije odjavila, tako da nećeš moći ni u penziju.

Izjavom da grad nema interesa za “razna udruženja i razne Art klinike”, gradonačelnik Novog Sada je nedvosmisleno izneo stav grada da je trošenje budžetskog novca na kulturu i umetnost i one koji je stvaraju, zapravo uvreda za opštu dobrobit građana, koja će se uspešno prevazići prelivanjem većine budžetskih sredstava jednom visoko-profitnom preduzeću specijalizovanom za spektakl i zabavu.

Nisam izgovorio svoju završnu reč na ovom poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju preživljavaju. Ali, sve moje reči, svi napori drugih ljudi i samog suda, ostajali su bez razumevanja i prihvatanja. Znam da bol ne čuje, ali od mene ne bi bilo srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopšte. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi lakša zora bila. Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece. Došao sam da ispoštujem odluku suda, i doći ću opet, ma gde bio.