Category Archives: Paket za preživljavanje
With my Father’s love – I can
A son says to his father: ‘Dad, would you be willingly to run a marathon with me?’ The father, despite his age and a heart disease, says ‘YES’. And they run that marathon, together.
The son asks: ‘Dad, can you run another marathon with me?’ Again father says ‘YES’. They run another marathon, together.
One day the son asks his father: Dad would you please do the Iron Man with me?’
Now just in case you wouldn’t know, ‘The Iron Man’ is the toughest triathlon in existence; 2.4 mile swim, then 112 mile by bike, and finally another marathon 26.2 mile running, in one stroke. Again father says ‘YES’.
Maybe this doesn’t ‘touch’ you yet by heart, until you see this:
Mene je razbilo.
Laku noć, kako ste
Samo dva dana nakon što sam obelodanila sreću zbog komšijskog para gugutki, pala je kiša, dunuo je snažan vetar i bračnog para više nije bilo. Ugledala sam jedno razbijeno jaje na krovu, daleko od gnezda, a u sledećem naletu vetra ni toga više nije bilo. Iza ovog pažljivog i privrženog ljubavnog para ostalo je nekoliko grančica u oluku. Rastureni dom.
Nešto mi se slošilo i odlučila sam da ne mislim o tome. Ono o čemu ne mislim, i ono što ne znam, ne može mi ništa.
Potom je Srbiju preplavila vest o građaninu Mariću koji je već u ovom trenutku dok pišem, pao u zaborav. Dva dana me je zasmejavala izjava nekakve kliničke psihološkinje kojoj ni novinarka b92 nije znala prezime, koja je, stručno i s autoritetom objasnila da su vremena a) inflacije, b) ratova, c) beznađa, d) svetske ekonomske krize, eeeeee) “te jučerašnja poseta predsednika SAD”, uticale na akumulaciju stresa kod građana Srbije. Pomislila sam da jako puno ljudi šeta slobodno ulicama umesto da je hospitalizovano.
Nismo se ni ohladili od Marića, a dok je Vlada preko RTS-a počela da šalje pozitivne poruke o rekordnoj proizvodnji presovanog lima i svetlu na kraju tunela, imali smo prilike da gledamo kako Država u Državi, SPC u Srbiji, praktikuje samovolju i izuzeće iz Zakona, Ustava i Zdrave Pameti. Već poslovično, u prvom redu odbrane prava na torturu, našli su se članovi Obraza, među kojima sam sa žalošću primetila i neke mlade, urbano izgledajuće devojke. Pogled na obezbeđenje protojereja sa rolex časovnikom i njegov džip, nisu me ražalostili ali jesu me ponovo opsetili na povlašćeni položaj Države u Državi, koja živi na našoj grbači ali zato obrće lovu za koju je niko ništa ne pita. Lepo ne mogu da nađem poštovanja prema SPC-u, baš kao ni prema Vladi koja joj je to sve omogućila.
Mada je za poštovanje da se drže tradicionalnih vrednosti, kao što je i vrednost jedne batine koja poreklo vuče iz raja.
Zato me je Dačić oduševio: obezbediće pasoš Adrijani Limi po ubrzanoj proceduri, a ona će zauzvrat promovisati Srbiju i biti supruga našem sportisti. Za to vreme Bradić, valjda zauzet pripremama za konferenciju o medijima u Rejkjaviku, nije imao komentar na otvorene pretnje i ucene koje je primila b92, čiji sam Poslednji Insajder zbog lake i kratke bolesti gledala u repriznom terminu, držeći usta otvorena kao fijoku, misleći se aman.
Rešim da neću da mislim ni na to.
Hoću da sačuvam zdravu pamet: Odem s drugaricom u pozorište. Gledam Šuma blista na Sterijinom. Posle najdužeg sata u životu, izađemo s predstave u sred iste, šetajući između ljudi u desetom redu, kao po korzou. Posle čujem da je trajala još toliko i da je to hit predstava, remek delo takoreći.
Strašno sam izdvojila mišljenje od većinskog, a da nisam primetila kad se to desilo.
Jednom ću pisati šta me to čini jako srećnom.
Porodica
Kad je ona uspela da donese tih par suvih grančica na oluk ispod našeg trpezarijskog prozora, ne znam. Primetili smo je kada je počela da se oglašava u rano jutro, gu-guuu-gu i izgledalo je kao da živi sa nama, pod istim krovom. Potpuno smo se srodili s njom, smenjujemo se na prozoru i ponašamo budalasto.
Gugutka. Divna, nežna, sivkasta ptičica nalik golubu, ali mnogo, mnogo krhkija, sa crnim okama uokvirenim belim. Ova naša izgleda i nije neka domaćica. Napravila je svoje šlampavo gnezdo koje joj nikako ne bi prošlo da je to isto pokušala na krošnji drveta. Ovako je, od našeg oluka, dobila temelje, pa je samo napravila malu prostirku i snela dva majušna, bože kako mala, jajeta. Bela.
Možda nije domaćica, a možda i njen mužjak nije rođeni arhitekta, ali su otac i majka za primer. To što mi znamo da je priroda to tako uredila, da ona leži na tim jajima 16 dana, bez hrane i pića, ne pomaže da ne ludujemo. Eno ga moj muž kako joj baca semenke i mrvice, eno mi ga sin kako niz krov pokušava da joj sipne vodu i eno ja, kako vrištim, napravićeš im poplavu i uništiti kuću! Eno nas one kišne noći kada nas je probudio vetar i užasna kiša kako virimo kroz prozor na njihov skromni dom i brinemo šta je sa porodicom. Čovek stalno zaboravlja da je priroda sve uredila.
S nama je već nedelju dana, družićemo se, valjda, još toliko. Konačno sam saznala da se mužjak i ženka smenjuju, da od večeri do jutra na jajima leži ženka, a od jutra do večeri, mužjak. Kolikogod da sam pratila stanje u našem gugućem komšiluku, nisam uspela da ih uhvatim na smeni. Mada, istina, svako malo nam se učini da nam je košinica oslabila, biće da je tada već tatu zamenila majka.
Sad se plašim da je priroda uredila da će nam otići, kad se mali izlegu. I nadam se da ću biti tada kod kuće – ne samo zato što nikad to nisam videla uživo, kad se mali ptići izlegu, već i zato što su to naše ptice. Ipak se nadam da nećemo toliko zabrazditi i da nećemo stražariti da nam male ne odnesu svrake ili sojke i da nećemo ostvariti prvu ideju da im napravimo nekakvu zaštitu od ostalih ptica i nedajbože mačaka koje bi naše ptiće poželele za obrok.
Mislimo se, ako ova porodica vidi šta smo sve spremni da učinimo za nju, možda će se u narednom ciklusu gneždenja, kad jednom mali ptići odlete u svoj život, vratiti da ponovo sagrade dom kraj našeg doma.
Bože, kakva sreća da je ptičji grip zamenio svinjski. Da li bismo znali da se radujemo ovom dokazu prirode, da je ova porodica prošlog proleća pokušala da se nastani kod nas?
Za sada smo zadovoljni što svinje ne prave gnezda.
Brojke i slova
Iz potpuno udobne fotelje svoje šizofrene države koju delim sa mnogima od vas, gotovo da su mi promakle dve vezane vesti, koje je urednik stavio jednu za drugom, a koje sam, kao i sve uostalom, slušala s pola uha radi očuvanja mentalnog zdravlja i borbe za smanjenje pušenja.
Međutim, ove dve vesti mi se zakače za uvo i ja, prvo ravnodušna, potom zainteresovana a onda i zblanuta, uspem da shvatim ono što je neshvatljivo:
1. Od “meksičkog gripa” do sada umrlo 50 i nešto ljudi širom sveta — ne hvatajte me za brojke, već za ono što imam da kažem,
i
2. Proteklog vikenda u bombaškim napadima na Šri Lanku, poginulo je više stotina civila, među njima i veliki broj dece.
E, da ga jebeš ako ja razumem šta je s ovim svetom, brojkama i statističkim podacima i redosledom važnosti vesti.
Moj razum mi javlja da je 50-i-nešto ljudi u svetu umrlih od nekakvog virusa rogobatne šifre H1N1, brojka mala, takoreći, nije vredna pomena i plašim se da svake godine od nekog drugog virusa gripa tipa A umre više ljudi u svetu nego što će od ovog o kojem pričamo svaki dan na svim svetskim informativnim stanicama. Da ne bismo mislili na… bilo šta.
S druge strane, potpuno postiđeno utvrđujem da nisam ni obratila pažnju da je sever Šri Lanke ratom pogođeno područje i da tamo neki pobunjenici svakodnevno ubijaju civile radi ostvarivanja ciljeva koji su mi nepoznati i dok pišem ovaj tekst. E, a vidiš, smrt nije zarazna, koliko znamo…
Nije mi opravdanje ni to što sam podigla filtere za a) nebitne b) loše i c) glupe vesti na najviši mogući nivo, ali opravdanje ni ne tražim. Htela sam samo da kažem da aman više! ovde sve lud zbunjenog, muntaju nas kao da smo svi slepci. Znam da statistika kaže da svakoga dana u svetu od gladi umre više stotina ljudi i da to više nisu vesti, već deo pobrojanih aktivnosti iz statuta raznoraznih NGO-a u odeljku Ciljevi i delatnost. Jer, vidiš, smrt od gladi nije zarazna, je l’…
I da li to uopšte treba i da me interesuje dok ja imam i svojih briga koje mi napadaju imuni sistem i stvaraju ozbiljne urogenitalne probleme: razmišljam da li da tražim onog pandura da mi vrati jednu sitnu uslugu tako što će mojoj porodici obezbediti prohodnost u redu za nove pasoše, ili da angažujem ljude koji se oglašavaju da za razumnu cenu čekaju u redu umesto vas, a otkad sam videla Mrkonjića, Tadića i Cvetkovića u ikonografiji koja liči na period Miloševićeve vladavine, kako mi otvaraju gradilište od 20 km puta (eto ga još jedna brojka) – svečani, lepi i puni razumevanja jedni za druge, kao da će da asfaltiraju sve puteve u Srbiji, lepo sebi kažem:
Imaš ti i svojih problema.
Sve po spisku
Nisam ni na jednom spisku u gradu, skoro da se osećam kao da sam totalno OUT. Nisam na spisku za izdavanje novih pasoša, a trebalo bi. Nisam bila ni na spisku za izdavanje novih kabina na Štrandu (које су успешно и без икаквих проблема издате) a trebalo je. Sigurno ima još neki spisak u ovom gradu, a da nisam na njemu.
Pitam se, u čemu je fora sa spiskovima i redovima, kada toga nije bilo ranije. Da li smo se brojčano uvećali ili je u svakoj javnoj službi administracija dobila neki zadatak za bonus, da formira redove, a da ljudi u redovima onda formiraju spiskove, pa da im od uspešnosti i dužine reda i spiska zavisi trinaesta plata?
Ili je lakše, kad smo svi na gomili, da nam se onda j*** sve po spisku?
U Miloševićevo vreme su redovi za kafu, toalet papir i prašak za veš, bili čuvari socijalnog mira. Znalo se: čovek u redu nema vremena da misli kako mu je. Čovek u redu nema kad da štrajkuje, nema kad da se seti da mu nije dobro ili da bi moglo da mu bude bolje, jer je zabavljen čekajući. A, šta je sad?
Moja nezanimljiva ispovest sa kabinama na Štrandu teče u smeru koji me svrstava u kategoriju neredovnog zakupca. Prvi put smo imali jednu malu, u ulici Dan i noć, ako se ne varam, sa senovitim i maleckim delom “bašte” na koju su jedva stale sve stolice, plin za kafu i Ivanovi setovi za pesak. Nismo bili nešto preterano oduševljeni iako smo proveli skoro celo leto na tom parčencetu “bašte” na kojem je Ivan pokušavao da nauči da hoda, ali, istini za volju, to je bio bolji način da provedemo leto, bez kinte za more, sa stanom na poslednjem spratu ispod vrele ravne ploče.
Naredni put smo postali ponosni vlasnici VELIKE kabine, na čijim vratima je u trenutku plaćanja zakupa, velikim belim sprejom bilo napisano PIČKA. Mislim da u toj pički leži tajna uspeha da poslednjeg dana procesa zakupljivanja ušetamo u Gradsko zelenilo i pronađemo još jednu slobodnu i nezakupljenu kabinu.
- Ima jedna, – rekla je službenica, – koju niko nije hteo da zakupi, jer na njoj piše PIČKA.
- Dajte nam tu pičku (I-ju!), – kažem, – pa ćete je prefarbati do početka sezone.
Žena je diskretno odmahivala glavom i lupkala po stolu noktima, a ja sam tek posle shvatila što je bila tako nevesela i neubedljiva: nisu nam prefarbali pičku do avgusta.
Celo leto nam pička nije izlazila iz usta. – Gde ćete danas? – U pičku – Šta ste radili juče? – Bili na pički. – Nađemo se u 10 kod pičke. – Hoćete da dođete kod nas u pičku.
I tako do avgusta, kada su konačno uslišili naše zamolbe da nam ofarbaju vrata na veeeelikoj kabini (baš veeeelika vrata bila i stvarno ta pička bila velika), posle nikako nismo mogli iz prve da potrefimo kabinu, toliko smo bili srasli s natpisom na njoj.
Tu je kraj pripovesti o kabinama. U međuvremenu, stvorene su te kategorije starih i novih zakupaca, pibavljeni dokazi ko pripada kojoj vrsti, ali su i ovi drugi, novi i neredovni zakupci – dobili po pički, da tako kažem.
Dobili su, sve po spisku.
Uostalom, pogledajte i sami. Mene je sramota. A nikog u Gradu nije.
Gubljenje vremena
Kraj jučerašnjeg radnog dana odlučih da posvetim obaveštavanju srbijanskih spamera da ne želimo da primamo njihove poruke, ponude i obaveštenja.
Copy-paste pisma je glasio upravo ovako, i upućeno je na desetak adresa:
Jutros mi stigne jedan odgovor, sa adrese primaoca sa gornje slike, koji vrvi od gramatičkih i pravopisnih grešaka, ljutito jedno pismo (on se ljuti, pa naravno) u kojem me spamer upozorava da nisam morala da im “neosnovano pretim”.
Moda je prolazna, samo je stil večan
Policija u Nemačkoj je zabranila svojim zaposlenima da nose odeću marke Fred Perry i još nekolicine robnih marki koje su meni nepoznate. Navodno, Fred Perry i ostale pominjane marke su omiljene i neonacistima, kupuju se preko njihovih online šopova kao must-have i predstavljaju deo njihovih obeležja, a, uzgred, proizvođači se nikada nisu javno distancirali od svojih kupaca koji mnoge od ovih robnih marki nose razvrstano po grupama koja ih definiše: neonacisti, skinhedi, ulični huligani…
Nakon ovog poteza berlinske policije, PR kompanije Fred Peri je izjavio da je jedan na hiljadu kupaca ekstremni desničar. I ostali proizvođači su izrazili nezadovoljstvo ovakvim obeležavanjem, navodeći da su njihove firme “čiste”, a sve to nakon što je policija donela ovu odluku, jer je u jednoj od akcija praćenja neonacističke grupe u javnom okupljanju, policijac u civilu imao majicu koja se asocijativno vezije za pripadnost estremnim desničarima, što je naišlo na osudu javnosti.
Možda će se nekome ova odluka berlinskog šefa policije učiniti ekstremnom, rigidnom ili besmislenom, a meni je ona probudila asocijaciju na činjenicu da kod nas policija nije ograničena u izboru privatnog odevanja, što mi je razumljivo, ali isto tako nije ograničena ni da službene automobile zaodeva insignijama pravoslavlja.
Da li i vama to smeta? Odakle pravo našoj policiji da stavlja krstove na retrovizore i da li bi isto bilo normalno da kače “anti-radar” CD-e ili slike golih žena na haube? Čija su to vozila, majka mu stara? I čija je to policija?Ili su ova pitanja istinski izlišna imajući u vidu šta sve ostalo policija sebi dozvoljava / joj je dozvoljeno?
Ili, da se prosto poslužimo parafraziranim sloganom kompanije Fred Pery: moda je prolazna, samo je pozicija sile večna.
Fred Peri za početnike
Smatra se jednim od najvećih igrača tenisa svih vremena, koji je je osvojio sve najvažnije teniske turnire. Kreator je polo majice namenjene tenisu, a njegov dizajn se sastojao od posebno izabranog materijala – pamučnog pikea, kroja kratkih rukava, s kragnicom i kopčanjem spreda. Znak na levoj strani, lovorov venac preuzet sa starog wimbldonskog znaka, postao je zaštitni logo, a 1952. godine, kada je promovisana na Wimbldonu, postigla je ogroman uspeh. Do kraja pedesetih, u ponudi je bila samo bela varijanta, da bi se tokom šezdesetih pojavila u svim kolornim varijacijama, a izvan teniskih krugova, nosili su je tinejdžeri, potom skinhedi, a u novije vreme indie-klinci, koji je nose zakopčanu do grla.
Lovor je naš prevod latinske reči Lauraceae, odakle i izraz: lauerat – pobednik.
Koliko je sati?
Pa, dobro ljudi, da li smete da priznate, da li ste gledali ulazak u kuću Velikog blata? Ja jesam, časna pionirska, otkad sam čula da će u freak-show ući i Čanak. Primila sam to kao Vest. Sa velikim V. I onda promašim, avaj, njegov “profil” i upadnem kada je već sedeo, s kraja ugaone garniture na kojoj će ukućani narednih trideset dana češati dupe i čačkati nos i pričati gluposti, sedeo je tamo i smeškao se, rekla bih, ipak se pitajući šta mu je to trebalo.
Osobi koja je po svojoj prilici patentirala majčinstvo i trudnoću, Jeleni Karleuši, tamo je i mesto. To nije vest. Niko od VIP ukućana nije Vest, osim Nenada Čanka, rekla bih. Niko nije više od Nenada inspirisao voditelje, Macu i Kalinića, od čijih opaski je sadržajnija izlapela kisela voda, a harizma upravo proporcionalna harizmi prazne flaše piva, da se naslađuju dispoziciji kojoj su se ukućani, svesno i svojom voljom, bez prinude i kazne, sami izložili.
Volter: pojam lepote za žabu je – žaba.
Jednostavnije: ljudi se povezuju, grupišu, pripadaju jedni drugima formacijski, ideološki, sociološki, psihološki, tako što negde pronalaze najmanji zajednički sadržalac među sobom.
Matematički posmatrano, grupacija koja je u kući i zato na trenutak (tek 30 dana) čini svet pametnijim i svrsishodnijim mestom, ima NMZ u estradi. Svi su, na ovaj ili na onaj način deo te jadne kategorije, koju i mi ovde zovemo estrada, ili makar, javni prostor. Ima tu uspelijih i manje uspelih primeraka ničim izazvanih zvezda, ali svakako ne možemo naći, bez prisustva mentalne sile i prinude, folk paradu u poslu kojim se bavi Nenad Čanak, inače obrazovan, duhovit i svestran čovek – političar. Ali su zato, neke njegove političke kolege brže bolje okarakterisale njegov celokupni javni politički život – estradom. Treba li mu to? Sumnjam. Da li je računao na to? Sigurno. Da li Nenad Čanak dobro računa? Uglavnom. Da li to donosi nove sigurne glasove? Ne bih rekla.
Iako najstariji, iako najobrazovaniji, iako jedini, praktično (samo da zaboravimo ovom prilikom na političku ideologiju koja ne pripada ovoj situaciji niti ovom tekstu) koji pripada intelektualnoj eliti, ili intelektualnoj estradi ako baš hoćete da cepidlačite, on je ipak sam sebe doveo u situaciju da bude predmet sprdačine cele misleće Srbije i neduhovitih i neukusnih opaski dva neduhovita voditelja, čija se spontanost može porediti samo sa abortusom.
Koliko je sati
Zovite me dvoličnom, ali mi ni najmanje ne smetaju opsene i degutante opaske voditeljskog dvojca na bilo koga drugog u kući, mislim da su svi redom zaslužili tu retoriku a to je, uostalom, i koncept Velikog blata – dobrovoljno se izložiti ponižavanju pred milionskim svedocima, ali me je nekako bilo stid svaki put kada je komentarisan Nenadov prijem nove razgolićene ženske “VIP” osobe i one jedne “EIP” i karakterisan njegov pogled, smer pogleda ili količina sjaja u očima.
Pa, sunce ti kalaisano, zašto bi to čovek sebi uradio? Radi životnog mota izdvojenog na oficijelnoj stranici ove priredbe: Nikada se neću predati?
Sigurna sam da će Čanak imati racionalno, duhovito i neosporivo objašnjenje za svoj potez, jednom kada izađe iz Velikog blata u neplaćenom odsustvu i vrati se u freak show – Brod ludaka, skupštinskoj priredbi o našem trošku. Formalno – samo će zameniti emitera reality showa, Pink za RTS i naziv emisije. I ja ga čekam s nestrpljenjem. Kao i na recepciju buduće težine njegove političke reči, sada, kada je postao Ukućanin i nakon što se prvi put probudio javno, uz pesmu Jelene Karleuše, Dan 02, “Koliko je sati”.
Srećna okolnost je da je u Srbiji pamćenje kratko, a svako čudo tri dana. Ili će, baš naprotiv, neki neodlučni glasač baš nakon ovoga postati Ligin siguran glas? Neam pojma. I tako sam dokazala da ne poznajem naravi i pobude naših ljudi.
- sve fotografije preuzete iz arhive oficijelnog sajta
- UPDATE: Sve fotografije skinute zbog naknadne pameti: uslovi korišćenja materijala sa sajta su regulisani ovde. Poštovaćemo to.
- Samo mi još taj đavo fali da me zvekne Veliki Brat
Bullying me, bullying you
Buling. Kad smo mi išli u školu, to se zvalo “dečja posla” i stvarno nije bilo više od toga. Postojali su dripci, bilo je štrebera, mamine dece, dobre dece… Dripci su ostali dripci po zatvorima ili ulicama, štreberi su uglavnom zauzeli dobre, ili makar pristojne poslovne pozicije, a ostali, ostali tamo gde su bili – u zlatnoj ili manje zlatnoj sredini. Nejneprijatnije što je moglo da nam se dogodi bio je pokušaj da ti neko na Varadinskom mostu pokuša da proda ciglu, dok se vraćaš sa Đave. Ništa, kupiš ciglu za siću koja ti je ostala od džeparca i posle pričaš kako je bilo strašno i opasno.
Danas je nasilje među ljudima toliko razvijeno, da možemo da razlikujemo podgrupe:
- mobing – psihički (vodoravni) teror grupe nad pojedincem,
- bossing – psihički (vertikalni) teror nadređenog prema podređenom (koji novinari vole da izdvajaju kao jedini primer nasilja, nazivajući to paušalno i pogrešno mobingom, pa svaka kasirka, koja ne sme za vreme radnog mesta da ode u toalet jer im je šef smene zabranio, vrišti da je žrtva mobinga, isto kao i radnik koji je degradiran u poslovnoj poziciji, bez obzira da li se to desilo s razlogom nerada ili samovoljom direktora), i
- buling – vršnjačko nasilje u celom svom koloritu: psihološko, socijalno, verbalno i/ili fizičko nasilje.
Za razliku od prva dva oblika nasilja kojima su žrtve odrasle i punoletne osobe, poslednja, najugorženija grupa – deca – ostaju u zapećku interesovanja društva, dok ne dođe do nekog od primera, isključivo fizičkog vršnjačkog nasilja: do prebijanja srednjoškolca do pada žrtve u komu, dok se ne okači neki užasavajući video uradak zlostavljanja u školskom WC-u ili na, školi obližnjem, atomskom skloništu, dok ne ulete dvojica golobradih na prvi čas i ne prebiju dečka koji ih je iznervirao pre prvog školskog zvona…
Buling – da li se to maže na hleb?
Dok se to ne desi – buling ne postoji. Kada se to desi – zove se “naše društvo je bolesno, šta gledaju na TV-u, šta slušaju sa skupštinske govornice - nije ni čudo “. Kad se desi nešto zanimljivo za medije – krivo je društvo (uopšte), a predstavnici tog društva zaduženi za zdravlje nacije, uglavnom upiru prstom na prezauzete i borbom za goli život obuzete roditelje, koje po potrebi možemo zvati i nezainteresovanim stranama, posebno ako im je dete pronađeno u ulozi zlostavljača, a ne žrtve.
Ipak, istraživanja pokazuju da se 7% školske dece našlo u obe uloge: zlostavljača i žrtve, a da broj muških zlostavljača raste s uzrastom, kao i broj muških žrtvi. Posebna pažnja, retorička doduše, se obratila na porast nasilja među devojčicama, tako da se izdvaja i termin “ženski buling” ili “buling među devojčicama”.
Dobra vest je da čak 70% učenika tokom celog školovanja ne postane ni žrtva ni nasilnik, te se, shodno tome, svrstava u grupu “neuključenih”, ali se misli pre svega na odsustvo ličnog iskustva, pri čemu ne treba zaboraviti “iskustvo posmatranja” što je takođe svojevrsni psihički teror.
Dok zlostavljanje traje, učenici uglavnom nemaju kome da se obrate: nezainteresovani, slabo plaćeni i nesenzbilisani radnici škola, uglavnom ne reaguju doklegod zlostavljanje ne postane incident oko kojeg se okupe mediji. Do prisustva medija to uglavnom ostaje lična drama pojedinačnih porodica, bez obzira da li su im deca žrtve ili zlostavljači. Kada do medija dođe, škola upire prstom u roditelje, roditelji upiru prstom u prosvetare, novinari izveštavaju senzacionalistički bez nepohodnog istraživanja celog problema. U međuvremenu, dobar primer da se delikvencija isplati daju nam sudovi i Vlada (slučaj Uroš i slučaj Miladin).
Buling – to je nešto što postoji u novinama
Poslednji slučaj koji pratim par dana kroz vesti b92, odnosi se na dramu devojčice drugog razreda osnovne škole, koju su zlostavljale drugarice iz odelenja, o čemu je, konačno, porodica zlostavljane devojčice obavestila inspekciju i medije, a publika požurila da linčije zlostavljačice od devet godina, s posebnim akcentom na roditelje.
S velikim u žasom pratim i komentare koji redom, njih 90-tak, poziva na linč roditelja čija deca su se našla u ulozi zlostavljača, previđajući, pri tome, nekoliko važnih stvari:
- nije utvrđeno šta se tačno događalo, odnosno, mediji su preneli samo jednu stranu priče, priču žrtve i njenih roditelja
- deca od devet godina, koja su zlostavljači, takođe su žrtve (sistema, nerazumevanja, nedovoljne pedagoške, roditeljske ili psihološke brige…)
- deca – zlostavljači postaju još veće žrtve javnim progonom koje se odvija na komentarima vesti na b92
- jedini zlostavljač je školski sistem (konkretna škola, konkretna učiteljica, konkretna pedagoško-psiloška služba škole, konkretni direktor) koji su – svi listom, u nemoći ili nebrizi, dozvolili da problem i jedne i druge strane eskalira do neizdržljivosti i slasti krvožedne publike.
Nerado bih stala na bilo koju stranu, raspolažući samo informacijama koje su dostavljene u vesti b92, sa tendencioznim naslovom da izazove revolt. Ali bih, svakako, podsetila da deca uzrasta od devet godina ne smeju biti etiketirana kao dželati i delikventi, da je problem vršnjačkog nasilja problem odraslih članova društva i da je, stoga, društvo odgovorno da radi na prevenciji, na prepoznavanju i priznavanju problema i, konačno, na rešavanju problema.
A šta društvo čini?
Iz ovog primera i ovakvog izveštavanja, a po svoj prilici i pod pritiskom medijske pažnje, neće moći da se utvrdi, na primer, da li je kod devojčice označene kao žrtva bilo pritajene agresije kao pokretača za agresiju druge strane? Da li je potrebna pomoć i zlostavljačicama? Odnosi među ljudima, pa i među decom, nikada nisu u potpunosti jednosmerni, već bazirani na principu interakcije.
Strašna mi je pomisao da je neko dete od devet godina trpelo višemesečnu torturu od svojih vršnjaka, ali sam izgleda jedina kojoj je strašno da čita raspoloženje nacije prema drugoj strani, u ovom slučaju već novinarski potvrđenim dželatima. Pominje se psihijatrija, oduzimanje dece roditeljima, zatvor za maloletne siledžije…
Da ne govorimo o tome da je mesto radnje locirano, da su imena objavljena i da je strašno veliki broj posmatrača koji će decu, u ovom slučaju označenu kao siledžije, obeležiti ako ne za ceo život, onda svakako za vreme trajanja školovanja.
I niko ne primećuje to zlostavljanje – da je problem samo primećen, a potom ostavljen gomili da se sladi i da je pečat na neku decu udaren. Nijedna strana u ovom slučaju ne dobija pomoć, jer je od njihove drame napravljena predstava za javnost.
Prosto me sramota od ovakvog društva. Pogledajte te komentare, “opipajte puls nacije” i kažite šta vidite.
Slični tekstovi:
Autorska trava
Da li ste svesni koliko se kod nas, svakodnevno, krše autorska prava? Osim kampanje za legalizaciju softvera, da li ste razmišljali o tome da NEMATE PRAVO ni da odete u fotokopirnicu i da kopirate udžbenik ili roman koji želite da pročitate, jer tako kršite autorska prava izdavača i autora knjige, i vi, i fotokopirnica koja vam izvršava tu uslugu?
Zašto ne mislite o tome kada kopirate potreban udžbenik u kopirinici, umesto da izvadite novac i da ga kupite? Zato što je zakonodavac, doduše, predvideo da to ne smete da radite, predvideo je, doduše i kaznu ako vas uhvati da to radite, jedino što to niko ne proverava, osim ako neki autor glasno ne zavapi: Tužiću vas zato što me potkradate!
Analogija između kopiranja nekog programa i krekovanja za sopstvenu neovlašćenu upotrebu, i kopiranja knjige ili CD-a s muzikom, više je nego jasna iako svest o tome u našim krajevima nije rasprostranjena.
Šta su autorska prava? To je ono pravo koje kreator nečega (pisac, slikar, kompozitor, pevač, programer) zadržava kao sopstveno i neotuđivo i može da raspolaže tim pravom u smislu poklona ili prodaje drugom licu na korišćenje, (uglavnom) sa ili (retko) bez roka i uslova korišćenja.
WP komuna tako daje teme na besplatno korišćenje i modifikovanje, uz jedan uslov, da korišćena tema zadrži link na autora teme. To nam je jasno, je l’?
Međutim.
Recimo, imate u rukama knjigu izdavača VEGA media 
, odličan filozofski esej Harija Frankfurta, “O proseravanju”. Vašem prijatelju se dopadne, on neće ili nema da je kupi, vi mu velikodušno ponudite da je negde iskopira i, eto ti kršenja autorskog prava.
Ko je tu sve oštećen? Nećete verovati, ali jako mnogo strana u lancu koji ste kopiranjem ignorisali:
- Osim autora, što vam je verovatno prvo palo na pamet,
- oštećena je i VEGA medija koja je ta prava kupila za određenu cenu i pod određenim uslovima,
- oštećen je zastupnik prava koji nam je kupovinu tih prava obezbedio,
- oštećen je posrednik koji je pomogao kupovinu prava do posrednika i,
- oštećen je prevodilac.
Nije li to suviše mnogo ljudi da bi deo države zadužen za sprovođenje zakona i kontrolu sprovođenja, tek tako ostavio mogućnost da to ipak radimo nesmetano i stalno?
Najgrublje kršenje autorskih prava nalazimo na internetu. Svi ti sajtovi koji nude besplatan download tuđeg vlasništva, najgrublje krše prava jako puno lica: rapidshare, 4shared, serbianshare, da se zadržim samo tamo gde se pojavljuju knjige (slobodni ste da dopunite ovaj kratki spisak). I, naravno, tu da izostavim čuveni Gutenberg, tamo se nalaze isključivo tekstovi čija prava pripadaju public domenu.
Za mene je zapanjujuće ovo. S obzirom da poznajem vlasnika prava dela pokojnog Aleksandra Tišme, skrenuću im pažnju.
Neverovatno mi je i ovo. Slična vest se pojavila i na elitesecuritiju, kaže frajer, ne skidajte vest, 100% je legalno?! Šta je legalno tu? Šta je za ime sveta, od tone tuđeg materijala koje je neovlašćeno dato na upotrebu svima, legalno?
Država je zatajila. Danas je nakon kampanje za legalizaciju softvera, na koju nas je naterao svet – nismo mi to sami od sebe, sve ostalo iz domena zaštite autorskih prava zamagljeno. Onaj ko postavi neki materijal na serbian share možda stvarno smatra da je to njegov materijal te da shodno tome može slobodno da raspolaže njime, ali se pri tome zaboravlja da je kupovinom tog materijala zapravo platio i neka autorska prava, koja ga ograničavaju u “kopiranju, distribuciji i neovlašćenom korišćenju bez prethodne dozvole vlasnika”.
Međunarodna asocijacija izdavača tuži Google za neovlašćeno korišćenje izdavačkog materijala (delova i/ili celih knjiga) koji su opterećeni autorskim pravima, i ne pripadaju tzv. public domainu. I tuži ga za oooooogromne pare. Pitam se, kada će neko ovde da tuži razne share sajtove i ine, kada će na pamet pasti Andrićevoj zadužbini, na primer, da primeti da se sva dela Ive Andrića nalaze ovde na besplatnoj upotrebi, dok smo mi platili ne mala prava, pod strogo kontrolisanim uslovima, da objavimo Ćupriju?
Inicijalna kapisla za ovu temu je zapravo jedan iz mase primera, koji je privlačan zbog činjenice da sajt pripada autoprevozniku. Uz trotonca i šestotonce, selidbe i prenos robe, Bane je odlučio i da ponudi na download ono što nije njegovo. Fenomenalno. A zašto ja ne bih tebi ponudila jedan Banetov kamion za selidbu? Šta bi Bane mislio o toj mojoj domišljatosti?
Elem, moj muž, u manjku vremena i direktor Udruženja izdavača i knjižara Vojvodine, obavesti čoveka da ono što čini sa knjigama nije dozvoljeno i, Bane odgovori: U redu, slažem se. Recite mi šta od toga nije za slobodnu upotrebu.
Strejt.
Jedino što, čini mi se na prvi pogled, NIJEDNA stvar koja može da se skine kod njega, nije u public domainu. Recimo, Čehov možda jeste, ali, da li je prevod na srski isto tako? Čovek se zaneo. Ali, fora je u tome što nije on sam kopirao knjige i kačio ih na svoj sajt. On ih je preuzeo sa već postojećih mesta. Nije, dakle, Bane problem. Problem je… ne znaš ni odakle da počneš.
Ne kopirajte knjige u fotokopirnici, eto to sam htela da kažem. Ne kopirajte CD-e, ponašajte se osvešćeno i odgovorno i pozajmljujte ono što vam treba a nećete da kupite, umesto da odete u najbližu kopirnicu i umnožite to. Ne kršite autorska prava
Ni vama se ne dopada kada vam neko ukrade tekst koji ste na blogu lično pisali, prenese ga i ne potpište vas ili ne navede izvor. A zamislite da živite od toga! Od nekog programa, u koji ste uložili vreme, znanje i trud, a onda, dok vi nastojite da ga prodate jer zaslužujete da naplatite svoj proizvod, na nekom share sajtu može da se skine besplatno. Koliko, zapravo, gubite što meni treba to što vi prodajete, a ja ne dođem da kupim, već to skinem sa nekog sajta, brate, 100% legalno?
*******
I, dok ja pripremam ovaj tekst, ugledam slične na webu:
Gubitak i dobitak
Vrednost jedne biljke
Veče kad smo se vratili iz Zagreba, prepuni utisaka i veselog čavrljanja, s osećajem uspeha i zadovoljstva. I pred vratima stana praznina: neko nam je ukrao bršljan sklonjen s vetra i hladnoće na terasi, prilično napredan što je manje važno i prilično pažen što se tiče mojih muškaraca, što je od ogromne važnosti. Razočaranje je bilo ogromno, čovek prosto oseti bol u stomaku kada ugleda prazan prostor na mestu koje je bilo ispunjeno, pa makar to bila i biljka. Sin je izjavio da je tužan, jer je voleo da gleda tatu dok ga zaliva. Muž je izjavio ono što nije za novine.
Vrednost jednog bića
Nekoliko minuta nakon tog saznanja, već sam raspakivala stvari i poklone, sin je razvrstavao knjige koje je doneo, pozvao me je moj otac, zadužen da čuva Hektora u vreme našeg odsustva:
- Ne znam to drugačije da ti kažem: Hektor je nestao.
Ja sam izjavila takođe nešto što nije za nežno uho i spustila slušalicu i stropoštala se na pod. Sin je pao do mene. Neko je morao da ostane gore, tu ulogu je izabrao muž. Zbog ravnoteže na svetu.
Malo buljooko, dlakavo srce sa vrckajućom guzom na čijem vrhu je raskošan rep i osobinama mačke i pamuka je nestalo, skoro dva dana ranije. Bol je bio nepodnošljiv. Kiša pada, valjda ga je neko prigrlio. Vetar duva, možda je ipak u nečijem stanu. Možda nije gladan, možda ga neko mazi, a možda… Svako novo možda nas je rušilo na pod, na tepih na kojem se tako vedro igrao. Igračke, mantilić za kišu i bundica za zimu, moje čarape koje sam mu poklonila za besomučno žvakanje i razvlačenje.
Noć koja je pala nije ni postojala. Samo se nešto crno sručilo na naše grudi i mi smo se trudili da ipak dišemo. Jutro je otpočelo rečenicom: Nema Hektora.
Ja nisam ni spavala.
Muž je ustao i rekao: Nema Hektora i vratio se u krevet.
Sin je ustao i rekao: Nema Hektora i odjurio u kupatilo.
Ja sam cele noći živela to saznanje, možda je i bolje što nisam spavala, jer znam da im je bilo teško kada su se susreli sa danom. U nekim situacijama je bolje kada treniraš srce, nego kada mu daš šansu da se odmori pa ga ponovo stegneš kad se setiš.
Vrednost jednog predmeta
- Stavi sat pre nego što kreneš u školu, kažem sinu i shvatimo da nema sata. Posejali smo ga već negde, po Zagrebu.
Treći gubitak, predmeta, ne tako jefitnog predmeta i ne tako bezvrednog iz perspektive emocinalne vrednosti, obično bi značio mnogo, ali stvarno, stvarno su nastali uslovi kada nas je sve bolelo dupe za to. Osim što je stvarno, ali stvarno neprijatno suočavati sa novim i novim gubicima.
I da gornji pasus ne bi bio potpuno neupotrebljiv zbog ponavljanja reči u nedostatku boljih, odmah da vam kažem: sat je pronađem u hotelu, prijatelji iz ZG su ga preuzeli već sutradan.
Vrednost po sebi
Sutradan je i Hektora doneo jedan čovek u veterinarsku stanicu, skeniran je čip i ja sam dobila poziv. I nije mi se obradovao kada sam ga preuzela. Prožimala ga je jeza, bio je mokar, disao je kao da ima dabra u plućima i delovalo je da ima upalu pluća. Šantao je na sve noge, nije mogao da stoji. Stomak mu je upao i mogla sam da osetim njegova rebra u naručju.
I smogao je snage da se obraduje svom dvorištu i smogao je snage da se uspe uz stepenice do stana i smogao je snage da se okrene od sreće par puta po svom omiljenom tepihu i smogao je snage da pronjuška sve prostorije u stanu. Onda se napio vode i našao ćošak da spava.
Trebalo mu je samo dva dana, pa da primim na poslu poziv od sina: Hektor se skroz vratio, otima mi čarapu!
Mnogo smo se grlili tih dana. Taj iznenadni, nepravedni, nepodnošljivo bolni gubitak najmanjeg člana porodice, podsetio nas je da ništa od toga što živimo nije palo s neba i nije tu zauvek i da svaki sekund života treba prigrliti nežno, jer je krhko sve što god dohvatimo. I tako nas je jedan gubitak opomenuo na to koliko smo zapravo bogati što imamo jedni druge.
Bršljan nije pronađen.
Sunčana jesen života
Sunčana jesen života. Kogod je išao u školu u vreme SFRJ i domaćinstva, sigurno je radio bar jedan rad na ovu temu, bilo iz likovnog, bilo iz maternjeg jezika, bilo iz muzičkog.
Drugi put zovem socijalne radnike Novog Sada, jer imam tu komšinicu, bakicu, kad god je pitam kako je, kaže, E, evo na tri noge. Baka se jedva kreće, ali prošeta sa štapom. Dolazi joj kuma, isto tako stara ali vitalnija, unuk u vreme kada stigne penzija, i ostali tek onako i tek ponekad, veeeeoma retko.
Baka je počela da halucinira.
Prvi put je videla ovako debele crve na mestu gde je bio pas. Jer su joj bili jedan dalji rođak s kucom na ručku i, kad su otišli, na mestu gde je bio pas, ostali su ovako debeli crvi. Stoji na našim vratima i plaši se da uđe u svoj stan. Mm odlazi da je uveri da u sobi nema ništa, ugleda lepo postavljen sto za dve osobe, i čančić na podu, tamo gde je bio pas a sada su tamo ovako veliki crvi.
Dalji rođak je ovde ručao, ovde je ručao njegov pas. Mm odustane od uveravanja da nikog nije bilo, tanjiri fino postavljeni i čisti, netaknuti, ipak se ispričaju o bakinoj poseti, nekako mm je uveri da nema nikakvih crva i da je to samo senka.
Zovem socijalne radnike, kažem, dajte, neka se neko pobrine za ovu baku.
Niko, ništa, svi su šatro na godišnjem, čak i teta čije ime znam, koja je dobila taj predmet, našu baku kao predmet, zaprimila predmet pa onda otišla na bolovanje.
Naša baka opet bila prekjuče, digla na noge ceo komšiluk. Samo je nešto kvrc, a onda, kada se ponovo upalilo svetlo, njena kuma i kumina snaja su ležale mrtve, ovako, ukočene, baka pohitala po komšiluku da potraži pomoć. Pomoć, troje stanara sa donjih spratova je došlo, ali su kuma i kumina snaja nestale, baka se plaši da uđe i dalje jadnički doziva pomoć. Mene dozivaju komšije, jer, zaboga, tu smo, vrata do vrata, baka i mi, to je valjda, naša stvar.
Zovem kumu. Da uverimo baku da je kuma živa. Baka ne sluša kumu sa druge strane žice, maše telefonom pored sebe i viče, Ali ležala si ovako, mrtva i ukočena, samo je nešto kvrc, ja sam vas drmala ukočene i onda ste nestale, pa šta me svi sad ubeđujete da sam luda! Bila si ovde, mrtva!
Opet sam se razbolela od tuge, ujutru zvala tetu iz službe za brigu o starima, e, pa kad je ona bila na bolovanju, oni stvarno ne mogu ništa da urade ako ja ne pronađem bakine ćerke.
Ja da pronađem bakine ćerke.
Vraćam se danas u stan, baka čuje korake i otvara vrata sa sedam brava, Mislila sam da je moj unuk.
Ja mislim da je suviše rano za unuka, penzije su tek sledeće nedelje.
‘Šmi mater, koliko je ovo društvo nehumano. Sunčana jesen života, my ass. Zima. Zima – duga i hladna.
