Category Archives: Paket za preživljavanje
Moda je prolazna, samo je stil večan
Policija u Nemačkoj je zabranila svojim zaposlenima da nose odeću marke Fred Perry i još nekolicine robnih marki koje su meni nepoznate. Navodno, Fred Perry i ostale pominjane marke su omiljene i neonacistima, kupuju se preko njihovih online šopova kao must-have i predstavljaju deo njihovih obeležja, a, uzgred, proizvođači se nikada nisu javno distancirali od svojih kupaca koji mnoge od ovih robnih marki nose razvrstano po grupama koja ih definiše: neonacisti, skinhedi, ulični huligani…
Nakon ovog poteza berlinske policije, PR kompanije Fred Peri je izjavio da je jedan na hiljadu kupaca ekstremni desničar. I ostali proizvođači su izrazili nezadovoljstvo ovakvim obeležavanjem, navodeći da su njihove firme “čiste”, a sve to nakon što je policija donela ovu odluku, jer je u jednoj od akcija praćenja neonacističke grupe u javnom okupljanju, policijac u civilu imao majicu koja se asocijativno vezije za pripadnost estremnim desničarima, što je naišlo na osudu javnosti.
Možda će se nekome ova odluka berlinskog šefa policije učiniti ekstremnom, rigidnom ili besmislenom, a meni je ona probudila asocijaciju na činjenicu da kod nas policija nije ograničena u izboru privatnog odevanja, što mi je razumljivo, ali isto tako nije ograničena ni da službene automobile zaodeva insignijama pravoslavlja.
Da li i vama to smeta? Odakle pravo našoj policiji da stavlja krstove na retrovizore i da li bi isto bilo normalno da kače “anti-radar” CD-e ili slike golih žena na haube? Čija su to vozila, majka mu stara? I čija je to policija?Ili su ova pitanja istinski izlišna imajući u vidu šta sve ostalo policija sebi dozvoljava / joj je dozvoljeno?
Ili, da se prosto poslužimo parafraziranim sloganom kompanije Fred Pery: moda je prolazna, samo je pozicija sile večna.
Fred Peri za početnike
Smatra se jednim od najvećih igrača tenisa svih vremena, koji je je osvojio sve najvažnije teniske turnire. Kreator je polo majice namenjene tenisu, a njegov dizajn se sastojao od posebno izabranog materijala – pamučnog pikea, kroja kratkih rukava, s kragnicom i kopčanjem spreda. Znak na levoj strani, lovorov venac preuzet sa starog wimbldonskog znaka, postao je zaštitni logo, a 1952. godine, kada je promovisana na Wimbldonu, postigla je ogroman uspeh. Do kraja pedesetih, u ponudi je bila samo bela varijanta, da bi se tokom šezdesetih pojavila u svim kolornim varijacijama, a izvan teniskih krugova, nosili su je tinejdžeri, potom skinhedi, a u novije vreme indie-klinci, koji je nose zakopčanu do grla.
Lovor je naš prevod latinske reči Lauraceae, odakle i izraz: lauerat – pobednik.
Koliko je sati?
Pa, dobro ljudi, da li smete da priznate, da li ste gledali ulazak u kuću Velikog blata? Ja jesam, časna pionirska, otkad sam čula da će u freak-show ući i Čanak. Primila sam to kao Vest. Sa velikim V. I onda promašim, avaj, njegov “profil” i upadnem kada je već sedeo, s kraja ugaone garniture na kojoj će ukućani narednih trideset dana češati dupe i čačkati nos i pričati gluposti, sedeo je tamo i smeškao se, rekla bih, ipak se pitajući šta mu je to trebalo.
Osobi koja je po svojoj prilici patentirala majčinstvo i trudnoću, Jeleni Karleuši, tamo je i mesto. To nije vest. Niko od VIP ukućana nije Vest, osim Nenada Čanka, rekla bih. Niko nije više od Nenada inspirisao voditelje, Macu i Kalinića, od čijih opaski je sadržajnija izlapela kisela voda, a harizma upravo proporcionalna harizmi prazne flaše piva, da se naslađuju dispoziciji kojoj su se ukućani, svesno i svojom voljom, bez prinude i kazne, sami izložili.
Volter: pojam lepote za žabu je – žaba.
Jednostavnije: ljudi se povezuju, grupišu, pripadaju jedni drugima formacijski, ideološki, sociološki, psihološki, tako što negde pronalaze najmanji zajednički sadržalac među sobom.
Matematički posmatrano, grupacija koja je u kući i zato na trenutak (tek 30 dana) čini svet pametnijim i svrsishodnijim mestom, ima NMZ u estradi. Svi su, na ovaj ili na onaj način deo te jadne kategorije, koju i mi ovde zovemo estrada, ili makar, javni prostor. Ima tu uspelijih i manje uspelih primeraka ničim izazvanih zvezda, ali svakako ne možemo naći, bez prisustva mentalne sile i prinude, folk paradu u poslu kojim se bavi Nenad Čanak, inače obrazovan, duhovit i svestran čovek – političar. Ali su zato, neke njegove političke kolege brže bolje okarakterisale njegov celokupni javni politički život – estradom. Treba li mu to? Sumnjam. Da li je računao na to? Sigurno. Da li Nenad Čanak dobro računa? Uglavnom. Da li to donosi nove sigurne glasove? Ne bih rekla.
Iako najstariji, iako najobrazovaniji, iako jedini, praktično (samo da zaboravimo ovom prilikom na političku ideologiju koja ne pripada ovoj situaciji niti ovom tekstu) koji pripada intelektualnoj eliti, ili intelektualnoj estradi ako baš hoćete da cepidlačite, on je ipak sam sebe doveo u situaciju da bude predmet sprdačine cele misleće Srbije i neduhovitih i neukusnih opaski dva neduhovita voditelja, čija se spontanost može porediti samo sa abortusom.
Koliko je sati
Zovite me dvoličnom, ali mi ni najmanje ne smetaju opsene i degutante opaske voditeljskog dvojca na bilo koga drugog u kući, mislim da su svi redom zaslužili tu retoriku a to je, uostalom, i koncept Velikog blata – dobrovoljno se izložiti ponižavanju pred milionskim svedocima, ali me je nekako bilo stid svaki put kada je komentarisan Nenadov prijem nove razgolićene ženske “VIP” osobe i one jedne “EIP” i karakterisan njegov pogled, smer pogleda ili količina sjaja u očima.
Pa, sunce ti kalaisano, zašto bi to čovek sebi uradio? Radi životnog mota izdvojenog na oficijelnoj stranici ove priredbe: Nikada se neću predati?
Sigurna sam da će Čanak imati racionalno, duhovito i neosporivo objašnjenje za svoj potez, jednom kada izađe iz Velikog blata u neplaćenom odsustvu i vrati se u freak show – Brod ludaka, skupštinskoj priredbi o našem trošku. Formalno – samo će zameniti emitera reality showa, Pink za RTS i naziv emisije. I ja ga čekam s nestrpljenjem. Kao i na recepciju buduće težine njegove političke reči, sada, kada je postao Ukućanin i nakon što se prvi put probudio javno, uz pesmu Jelene Karleuše, Dan 02, “Koliko je sati”.
Srećna okolnost je da je u Srbiji pamćenje kratko, a svako čudo tri dana. Ili će, baš naprotiv, neki neodlučni glasač baš nakon ovoga postati Ligin siguran glas? Neam pojma. I tako sam dokazala da ne poznajem naravi i pobude naših ljudi.
- sve fotografije preuzete iz arhive oficijelnog sajta
- UPDATE: Sve fotografije skinute zbog naknadne pameti: uslovi korišćenja materijala sa sajta su regulisani ovde. Poštovaćemo to.
- Samo mi još taj đavo fali da me zvekne Veliki Brat
Bullying me, bullying you
Buling. Kad smo mi išli u školu, to se zvalo “dečja posla” i stvarno nije bilo više od toga. Postojali su dripci, bilo je štrebera, mamine dece, dobre dece… Dripci su ostali dripci po zatvorima ili ulicama, štreberi su uglavnom zauzeli dobre, ili makar pristojne poslovne pozicije, a ostali, ostali tamo gde su bili – u zlatnoj ili manje zlatnoj sredini. Nejneprijatnije što je moglo da nam se dogodi bio je pokušaj da ti neko na Varadinskom mostu pokuša da proda ciglu, dok se vraćaš sa Đave. Ništa, kupiš ciglu za siću koja ti je ostala od džeparca i posle pričaš kako je bilo strašno i opasno.
Danas je nasilje među ljudima toliko razvijeno, da možemo da razlikujemo podgrupe:
- mobing – psihički (vodoravni) teror grupe nad pojedincem,
- bossing – psihički (vertikalni) teror nadređenog prema podređenom (koji novinari vole da izdvajaju kao jedini primer nasilja, nazivajući to paušalno i pogrešno mobingom, pa svaka kasirka, koja ne sme za vreme radnog mesta da ode u toalet jer im je šef smene zabranio, vrišti da je žrtva mobinga, isto kao i radnik koji je degradiran u poslovnoj poziciji, bez obzira da li se to desilo s razlogom nerada ili samovoljom direktora), i
- buling – vršnjačko nasilje u celom svom koloritu: psihološko, socijalno, verbalno i/ili fizičko nasilje.
Za razliku od prva dva oblika nasilja kojima su žrtve odrasle i punoletne osobe, poslednja, najugorženija grupa – deca – ostaju u zapećku interesovanja društva, dok ne dođe do nekog od primera, isključivo fizičkog vršnjačkog nasilja: do prebijanja srednjoškolca do pada žrtve u komu, dok se ne okači neki užasavajući video uradak zlostavljanja u školskom WC-u ili na, školi obližnjem, atomskom skloništu, dok ne ulete dvojica golobradih na prvi čas i ne prebiju dečka koji ih je iznervirao pre prvog školskog zvona…
Buling – da li se to maže na hleb?
Dok se to ne desi – buling ne postoji. Kada se to desi – zove se “naše društvo je bolesno, šta gledaju na TV-u, šta slušaju sa skupštinske govornice - nije ni čudo “. Kad se desi nešto zanimljivo za medije – krivo je društvo (uopšte), a predstavnici tog društva zaduženi za zdravlje nacije, uglavnom upiru prstom na prezauzete i borbom za goli život obuzete roditelje, koje po potrebi možemo zvati i nezainteresovanim stranama, posebno ako im je dete pronađeno u ulozi zlostavljača, a ne žrtve.
Ipak, istraživanja pokazuju da se 7% školske dece našlo u obe uloge: zlostavljača i žrtve, a da broj muških zlostavljača raste s uzrastom, kao i broj muških žrtvi. Posebna pažnja, retorička doduše, se obratila na porast nasilja među devojčicama, tako da se izdvaja i termin “ženski buling” ili “buling među devojčicama”.
Dobra vest je da čak 70% učenika tokom celog školovanja ne postane ni žrtva ni nasilnik, te se, shodno tome, svrstava u grupu “neuključenih”, ali se misli pre svega na odsustvo ličnog iskustva, pri čemu ne treba zaboraviti “iskustvo posmatranja” što je takođe svojevrsni psihički teror.
Dok zlostavljanje traje, učenici uglavnom nemaju kome da se obrate: nezainteresovani, slabo plaćeni i nesenzbilisani radnici škola, uglavnom ne reaguju doklegod zlostavljanje ne postane incident oko kojeg se okupe mediji. Do prisustva medija to uglavnom ostaje lična drama pojedinačnih porodica, bez obzira da li su im deca žrtve ili zlostavljači. Kada do medija dođe, škola upire prstom u roditelje, roditelji upiru prstom u prosvetare, novinari izveštavaju senzacionalistički bez nepohodnog istraživanja celog problema. U međuvremenu, dobar primer da se delikvencija isplati daju nam sudovi i Vlada (slučaj Uroš i slučaj Miladin).
Buling – to je nešto što postoji u novinama
Poslednji slučaj koji pratim par dana kroz vesti b92, odnosi se na dramu devojčice drugog razreda osnovne škole, koju su zlostavljale drugarice iz odelenja, o čemu je, konačno, porodica zlostavljane devojčice obavestila inspekciju i medije, a publika požurila da linčije zlostavljačice od devet godina, s posebnim akcentom na roditelje.
S velikim u žasom pratim i komentare koji redom, njih 90-tak, poziva na linč roditelja čija deca su se našla u ulozi zlostavljača, previđajući, pri tome, nekoliko važnih stvari:
- nije utvrđeno šta se tačno događalo, odnosno, mediji su preneli samo jednu stranu priče, priču žrtve i njenih roditelja
- deca od devet godina, koja su zlostavljači, takođe su žrtve (sistema, nerazumevanja, nedovoljne pedagoške, roditeljske ili psihološke brige…)
- deca – zlostavljači postaju još veće žrtve javnim progonom koje se odvija na komentarima vesti na b92
- jedini zlostavljač je školski sistem (konkretna škola, konkretna učiteljica, konkretna pedagoško-psiloška služba škole, konkretni direktor) koji su – svi listom, u nemoći ili nebrizi, dozvolili da problem i jedne i druge strane eskalira do neizdržljivosti i slasti krvožedne publike.
Nerado bih stala na bilo koju stranu, raspolažući samo informacijama koje su dostavljene u vesti b92, sa tendencioznim naslovom da izazove revolt. Ali bih, svakako, podsetila da deca uzrasta od devet godina ne smeju biti etiketirana kao dželati i delikventi, da je problem vršnjačkog nasilja problem odraslih članova društva i da je, stoga, društvo odgovorno da radi na prevenciji, na prepoznavanju i priznavanju problema i, konačno, na rešavanju problema.
A šta društvo čini?
Iz ovog primera i ovakvog izveštavanja, a po svoj prilici i pod pritiskom medijske pažnje, neće moći da se utvrdi, na primer, da li je kod devojčice označene kao žrtva bilo pritajene agresije kao pokretača za agresiju druge strane? Da li je potrebna pomoć i zlostavljačicama? Odnosi među ljudima, pa i među decom, nikada nisu u potpunosti jednosmerni, već bazirani na principu interakcije.
Strašna mi je pomisao da je neko dete od devet godina trpelo višemesečnu torturu od svojih vršnjaka, ali sam izgleda jedina kojoj je strašno da čita raspoloženje nacije prema drugoj strani, u ovom slučaju već novinarski potvrđenim dželatima. Pominje se psihijatrija, oduzimanje dece roditeljima, zatvor za maloletne siledžije…
Da ne govorimo o tome da je mesto radnje locirano, da su imena objavljena i da je strašno veliki broj posmatrača koji će decu, u ovom slučaju označenu kao siledžije, obeležiti ako ne za ceo život, onda svakako za vreme trajanja školovanja.
I niko ne primećuje to zlostavljanje – da je problem samo primećen, a potom ostavljen gomili da se sladi i da je pečat na neku decu udaren. Nijedna strana u ovom slučaju ne dobija pomoć, jer je od njihove drame napravljena predstava za javnost.
Prosto me sramota od ovakvog društva. Pogledajte te komentare, “opipajte puls nacije” i kažite šta vidite.
Slični tekstovi:
Autorska trava
Da li ste svesni koliko se kod nas, svakodnevno, krše autorska prava? Osim kampanje za legalizaciju softvera, da li ste razmišljali o tome da NEMATE PRAVO ni da odete u fotokopirnicu i da kopirate udžbenik ili roman koji želite da pročitate, jer tako kršite autorska prava izdavača i autora knjige, i vi, i fotokopirnica koja vam izvršava tu uslugu?
Zašto ne mislite o tome kada kopirate potreban udžbenik u kopirinici, umesto da izvadite novac i da ga kupite? Zato što je zakonodavac, doduše, predvideo da to ne smete da radite, predvideo je, doduše i kaznu ako vas uhvati da to radite, jedino što to niko ne proverava, osim ako neki autor glasno ne zavapi: Tužiću vas zato što me potkradate!
Analogija između kopiranja nekog programa i krekovanja za sopstvenu neovlašćenu upotrebu, i kopiranja knjige ili CD-a s muzikom, više je nego jasna iako svest o tome u našim krajevima nije rasprostranjena.
Šta su autorska prava? To je ono pravo koje kreator nečega (pisac, slikar, kompozitor, pevač, programer) zadržava kao sopstveno i neotuđivo i može da raspolaže tim pravom u smislu poklona ili prodaje drugom licu na korišćenje, (uglavnom) sa ili (retko) bez roka i uslova korišćenja.
WP komuna tako daje teme na besplatno korišćenje i modifikovanje, uz jedan uslov, da korišćena tema zadrži link na autora teme. To nam je jasno, je l’?
Međutim.
Recimo, imate u rukama knjigu izdavača VEGA media 
, odličan filozofski esej Harija Frankfurta, “O proseravanju”. Vašem prijatelju se dopadne, on neće ili nema da je kupi, vi mu velikodušno ponudite da je negde iskopira i, eto ti kršenja autorskog prava.
Ko je tu sve oštećen? Nećete verovati, ali jako mnogo strana u lancu koji ste kopiranjem ignorisali:
- Osim autora, što vam je verovatno prvo palo na pamet,
- oštećena je i VEGA medija koja je ta prava kupila za određenu cenu i pod određenim uslovima,
- oštećen je zastupnik prava koji nam je kupovinu tih prava obezbedio,
- oštećen je posrednik koji je pomogao kupovinu prava do posrednika i,
- oštećen je prevodilac.
Nije li to suviše mnogo ljudi da bi deo države zadužen za sprovođenje zakona i kontrolu sprovođenja, tek tako ostavio mogućnost da to ipak radimo nesmetano i stalno?
Najgrublje kršenje autorskih prava nalazimo na internetu. Svi ti sajtovi koji nude besplatan download tuđeg vlasništva, najgrublje krše prava jako puno lica: rapidshare, 4shared, serbianshare, da se zadržim samo tamo gde se pojavljuju knjige (slobodni ste da dopunite ovaj kratki spisak). I, naravno, tu da izostavim čuveni Gutenberg, tamo se nalaze isključivo tekstovi čija prava pripadaju public domenu.
Za mene je zapanjujuće ovo. S obzirom da poznajem vlasnika prava dela pokojnog Aleksandra Tišme, skrenuću im pažnju.
Neverovatno mi je i ovo. Slična vest se pojavila i na elitesecuritiju, kaže frajer, ne skidajte vest, 100% je legalno?! Šta je legalno tu? Šta je za ime sveta, od tone tuđeg materijala koje je neovlašćeno dato na upotrebu svima, legalno?
Država je zatajila. Danas je nakon kampanje za legalizaciju softvera, na koju nas je naterao svet – nismo mi to sami od sebe, sve ostalo iz domena zaštite autorskih prava zamagljeno. Onaj ko postavi neki materijal na serbian share možda stvarno smatra da je to njegov materijal te da shodno tome može slobodno da raspolaže njime, ali se pri tome zaboravlja da je kupovinom tog materijala zapravo platio i neka autorska prava, koja ga ograničavaju u “kopiranju, distribuciji i neovlašćenom korišćenju bez prethodne dozvole vlasnika”.
Međunarodna asocijacija izdavača tuži Google za neovlašćeno korišćenje izdavačkog materijala (delova i/ili celih knjiga) koji su opterećeni autorskim pravima, i ne pripadaju tzv. public domainu. I tuži ga za oooooogromne pare. Pitam se, kada će neko ovde da tuži razne share sajtove i ine, kada će na pamet pasti Andrićevoj zadužbini, na primer, da primeti da se sva dela Ive Andrića nalaze ovde na besplatnoj upotrebi, dok smo mi platili ne mala prava, pod strogo kontrolisanim uslovima, da objavimo Ćupriju?
Inicijalna kapisla za ovu temu je zapravo jedan iz mase primera, koji je privlačan zbog činjenice da sajt pripada autoprevozniku. Uz trotonca i šestotonce, selidbe i prenos robe, Bane je odlučio i da ponudi na download ono što nije njegovo. Fenomenalno. A zašto ja ne bih tebi ponudila jedan Banetov kamion za selidbu? Šta bi Bane mislio o toj mojoj domišljatosti?
Elem, moj muž, u manjku vremena i direktor Udruženja izdavača i knjižara Vojvodine, obavesti čoveka da ono što čini sa knjigama nije dozvoljeno i, Bane odgovori: U redu, slažem se. Recite mi šta od toga nije za slobodnu upotrebu.
Strejt.
Jedino što, čini mi se na prvi pogled, NIJEDNA stvar koja može da se skine kod njega, nije u public domainu. Recimo, Čehov možda jeste, ali, da li je prevod na srski isto tako? Čovek se zaneo. Ali, fora je u tome što nije on sam kopirao knjige i kačio ih na svoj sajt. On ih je preuzeo sa već postojećih mesta. Nije, dakle, Bane problem. Problem je… ne znaš ni odakle da počneš.
Ne kopirajte knjige u fotokopirnici, eto to sam htela da kažem. Ne kopirajte CD-e, ponašajte se osvešćeno i odgovorno i pozajmljujte ono što vam treba a nećete da kupite, umesto da odete u najbližu kopirnicu i umnožite to. Ne kršite autorska prava
Ni vama se ne dopada kada vam neko ukrade tekst koji ste na blogu lično pisali, prenese ga i ne potpište vas ili ne navede izvor. A zamislite da živite od toga! Od nekog programa, u koji ste uložili vreme, znanje i trud, a onda, dok vi nastojite da ga prodate jer zaslužujete da naplatite svoj proizvod, na nekom share sajtu može da se skine besplatno. Koliko, zapravo, gubite što meni treba to što vi prodajete, a ja ne dođem da kupim, već to skinem sa nekog sajta, brate, 100% legalno?
*******
I, dok ja pripremam ovaj tekst, ugledam slične na webu:
Gubitak i dobitak
Vrednost jedne biljke
Veče kad smo se vratili iz Zagreba, prepuni utisaka i veselog čavrljanja, s osećajem uspeha i zadovoljstva. I pred vratima stana praznina: neko nam je ukrao bršljan sklonjen s vetra i hladnoće na terasi, prilično napredan što je manje važno i prilično pažen što se tiče mojih muškaraca, što je od ogromne važnosti. Razočaranje je bilo ogromno, čovek prosto oseti bol u stomaku kada ugleda prazan prostor na mestu koje je bilo ispunjeno, pa makar to bila i biljka. Sin je izjavio da je tužan, jer je voleo da gleda tatu dok ga zaliva. Muž je izjavio ono što nije za novine.
Vrednost jednog bića
Nekoliko minuta nakon tog saznanja, već sam raspakivala stvari i poklone, sin je razvrstavao knjige koje je doneo, pozvao me je moj otac, zadužen da čuva Hektora u vreme našeg odsustva:
- Ne znam to drugačije da ti kažem: Hektor je nestao.
Ja sam izjavila takođe nešto što nije za nežno uho i spustila slušalicu i stropoštala se na pod. Sin je pao do mene. Neko je morao da ostane gore, tu ulogu je izabrao muž. Zbog ravnoteže na svetu.
Malo buljooko, dlakavo srce sa vrckajućom guzom na čijem vrhu je raskošan rep i osobinama mačke i pamuka je nestalo, skoro dva dana ranije. Bol je bio nepodnošljiv. Kiša pada, valjda ga je neko prigrlio. Vetar duva, možda je ipak u nečijem stanu. Možda nije gladan, možda ga neko mazi, a možda… Svako novo možda nas je rušilo na pod, na tepih na kojem se tako vedro igrao. Igračke, mantilić za kišu i bundica za zimu, moje čarape koje sam mu poklonila za besomučno žvakanje i razvlačenje.
Noć koja je pala nije ni postojala. Samo se nešto crno sručilo na naše grudi i mi smo se trudili da ipak dišemo. Jutro je otpočelo rečenicom: Nema Hektora.
Ja nisam ni spavala.
Muž je ustao i rekao: Nema Hektora i vratio se u krevet.
Sin je ustao i rekao: Nema Hektora i odjurio u kupatilo.
Ja sam cele noći živela to saznanje, možda je i bolje što nisam spavala, jer znam da im je bilo teško kada su se susreli sa danom. U nekim situacijama je bolje kada treniraš srce, nego kada mu daš šansu da se odmori pa ga ponovo stegneš kad se setiš.
Vrednost jednog predmeta
- Stavi sat pre nego što kreneš u školu, kažem sinu i shvatimo da nema sata. Posejali smo ga već negde, po Zagrebu.
Treći gubitak, predmeta, ne tako jefitnog predmeta i ne tako bezvrednog iz perspektive emocinalne vrednosti, obično bi značio mnogo, ali stvarno, stvarno su nastali uslovi kada nas je sve bolelo dupe za to. Osim što je stvarno, ali stvarno neprijatno suočavati sa novim i novim gubicima.
I da gornji pasus ne bi bio potpuno neupotrebljiv zbog ponavljanja reči u nedostatku boljih, odmah da vam kažem: sat je pronađem u hotelu, prijatelji iz ZG su ga preuzeli već sutradan.
Vrednost po sebi
Sutradan je i Hektora doneo jedan čovek u veterinarsku stanicu, skeniran je čip i ja sam dobila poziv. I nije mi se obradovao kada sam ga preuzela. Prožimala ga je jeza, bio je mokar, disao je kao da ima dabra u plućima i delovalo je da ima upalu pluća. Šantao je na sve noge, nije mogao da stoji. Stomak mu je upao i mogla sam da osetim njegova rebra u naručju.
I smogao je snage da se obraduje svom dvorištu i smogao je snage da se uspe uz stepenice do stana i smogao je snage da se okrene od sreće par puta po svom omiljenom tepihu i smogao je snage da pronjuška sve prostorije u stanu. Onda se napio vode i našao ćošak da spava.
Trebalo mu je samo dva dana, pa da primim na poslu poziv od sina: Hektor se skroz vratio, otima mi čarapu!
Mnogo smo se grlili tih dana. Taj iznenadni, nepravedni, nepodnošljivo bolni gubitak najmanjeg člana porodice, podsetio nas je da ništa od toga što živimo nije palo s neba i nije tu zauvek i da svaki sekund života treba prigrliti nežno, jer je krhko sve što god dohvatimo. I tako nas je jedan gubitak opomenuo na to koliko smo zapravo bogati što imamo jedni druge.
Bršljan nije pronađen.
Sunčana jesen života
Sunčana jesen života. Kogod je išao u školu u vreme SFRJ i domaćinstva, sigurno je radio bar jedan rad na ovu temu, bilo iz likovnog, bilo iz maternjeg jezika, bilo iz muzičkog.
Drugi put zovem socijalne radnike Novog Sada, jer imam tu komšinicu, bakicu, kad god je pitam kako je, kaže, E, evo na tri noge. Baka se jedva kreće, ali prošeta sa štapom. Dolazi joj kuma, isto tako stara ali vitalnija, unuk u vreme kada stigne penzija, i ostali tek onako i tek ponekad, veeeeoma retko.
Baka je počela da halucinira.
Prvi put je videla ovako debele crve na mestu gde je bio pas. Jer su joj bili jedan dalji rođak s kucom na ručku i, kad su otišli, na mestu gde je bio pas, ostali su ovako debeli crvi. Stoji na našim vratima i plaši se da uđe u svoj stan. Mm odlazi da je uveri da u sobi nema ništa, ugleda lepo postavljen sto za dve osobe, i čančić na podu, tamo gde je bio pas a sada su tamo ovako veliki crvi.
Dalji rođak je ovde ručao, ovde je ručao njegov pas. Mm odustane od uveravanja da nikog nije bilo, tanjiri fino postavljeni i čisti, netaknuti, ipak se ispričaju o bakinoj poseti, nekako mm je uveri da nema nikakvih crva i da je to samo senka.
Zovem socijalne radnike, kažem, dajte, neka se neko pobrine za ovu baku.
Niko, ništa, svi su šatro na godišnjem, čak i teta čije ime znam, koja je dobila taj predmet, našu baku kao predmet, zaprimila predmet pa onda otišla na bolovanje.
Naša baka opet bila prekjuče, digla na noge ceo komšiluk. Samo je nešto kvrc, a onda, kada se ponovo upalilo svetlo, njena kuma i kumina snaja su ležale mrtve, ovako, ukočene, baka pohitala po komšiluku da potraži pomoć. Pomoć, troje stanara sa donjih spratova je došlo, ali su kuma i kumina snaja nestale, baka se plaši da uđe i dalje jadnički doziva pomoć. Mene dozivaju komšije, jer, zaboga, tu smo, vrata do vrata, baka i mi, to je valjda, naša stvar.
Zovem kumu. Da uverimo baku da je kuma živa. Baka ne sluša kumu sa druge strane žice, maše telefonom pored sebe i viče, Ali ležala si ovako, mrtva i ukočena, samo je nešto kvrc, ja sam vas drmala ukočene i onda ste nestale, pa šta me svi sad ubeđujete da sam luda! Bila si ovde, mrtva!
Opet sam se razbolela od tuge, ujutru zvala tetu iz službe za brigu o starima, e, pa kad je ona bila na bolovanju, oni stvarno ne mogu ništa da urade ako ja ne pronađem bakine ćerke.
Ja da pronađem bakine ćerke.
Vraćam se danas u stan, baka čuje korake i otvara vrata sa sedam brava, Mislila sam da je moj unuk.
Ja mislim da je suviše rano za unuka, penzije su tek sledeće nedelje.
‘Šmi mater, koliko je ovo društvo nehumano. Sunčana jesen života, my ass. Zima. Zima – duga i hladna.
Frrrrrrrrrrrr… i prolete
Pokušaj da sveže misli prenesem na blog, vruće od frankfurtskog iskustva, taze i nadahnute, prekinuo je glas razuma iza mojih leđa: Biti u Frankfurtu i pisati blog!? Pa to je bolesno.
Ok.
Sada sam manje nadahnuta, supica je gotova, dve mašine oprane, pripreme za beogradski sajam započete, B92 je izveštavao “Borski slučaj” sasvim korektno — naletim na to kao na prvu informaciju iz zemlje, inače kupim parčiće aktuelnih i bajatih informacija, back to life. Ne umem da razdvojim bitno od nebitnog.
Da li je važno da je na Sajmu knjiga u Frankfurtu učestvovalo 7000 izlagača iz 100 država, među njima i Srbija, ali i malo dalje, na istom spratu, Kosovo?
Parastos za platni promet SOGE
Da je onog jutra neko iz banaka kojima je stalo do imidža među korisnicima bio u Boru u našem društvu, kada je na jutarnjoj kafici zasedao trust informatičkih mozgova, mislim da bi imao šta da čuje.
A vi mi se sad slobodno slatko smejte što sam ispala magarac sa svojom bankom Societe Generale Srbija, glede home-bankinga.
Trudovi
I dobijem konačno pristupne parametre, debil nisam, elektronsko bankarstvo mi nije nepoznato, ovaj softver (to li je) mi se učini veoma handy. Dam jedan nalog, interni, sa dinarskog na devizni račun. Ups, nalog je naišao na grešku i ne može se realizovati (ovu poruku gledam danima, svaki put kad se ulogujem, neće valjda tu da stoji do penzije, pa pročitala sam je već jednom, majku mu).
Sutradan, opa, pokušam da napravim još jedan interni nalog i da platim jedan mali eksterni nalog . Nalog je poslat na izvršenje. Juhu. U istoriji naloga odjednom vidim i da prvi interni nalogčić stoji zajedno sa nova dva u statusu “poslato na izvršenje”. Prolaze dani, a moji nalozi i dalje poslati negde na izvršenje. Imam utisak da putuju preko Kamčatke i Kuala Lumpura, da će napraviti puš-pauzu u Kinšasi i da će onda možda, nakon užine na Santoriniju, stići iz mog stana do DDOR-a Novi Sad. Valjda neću ostariti do tada.
Izlišno je da pominjem da mi se isti nalog koji je pre izvršenja poslat u Bora-Bora na kafu, još uvek javlja kao prva poruka kada se ulogujem: nalog je naišao na grešku (iz mladosti). Imam frku, bokte, da se logujem na home-banking, bojim se, do kraja života ću sanjati ekran sa kojeg mi se ceri ova poruka i govori: neće biti izvršen, neće biti izvršen i ko te šiša, neće utata-utata.
Kontrakcije
Znate me. Pisala sam (stanovnistvo.sgs@socgen.com) i zvala telefonom (011 300 11 555) — podsetite me da vam kažem zašto je važno da okrenete taj broj, čiji god da ste korisnik. Hoće li se ovi nalozi realizovati dok smo još mladi?? Pukovniku Mooshemi nema ko da piše, ali zato ima ko da objasni na korisničkom broju. Objašnjenje nije poznato u istoriji razvoja logičkog mišljenja: ako vam do sutra nalozi prođu, prošli su, ako ne prođu, nisu prošli pa zovite svog ličnog bankara. WTF?!
Jutros je osvanulo i to sutra. Nisu prošli, zadržali se valjda u Rejkjaviku na čaju s rumom. Reko’ daj da sada probam da platim telefonski račun sa muževljevog home-banking naloga, da vidimo da ono sa mojim iskustvom nije nešto lično.
Pobačaj
Buahahahahahahaha (klikni na sliku)! Kod njega je stanje još gore! On čak ne može ni da stigne do mogućnosti da mu se nalog nađe na zasluženom odmoru u Šarm el Šeiku, mislim, da krene makar, pa kad stigne, stigne, nismo kicoši. Program ne razlikuje numeričko od numeričkog. Šta je “numeričko” ako cifre nisu, neka mi kaže neko pametniji od mene.
Nego, ja i dalje čekam odgovor na ponovoljeno pismo. Opomenula sam ih da krše Član 9. Opštih uslova koje su sami sastavili. I da lažu. Nije usluga besplatna (to biste saznali pozivanjem onog korisničkog broja). Tarifira se svaki nalog (nadam se samo onaj koji se realizuje). Nemam ništa protiv tarifiranja, dapače, ali onda ne pričajte da usluga besplatna, Jelašiću, čuješ li ih?
A vi, ako slučajno negde sretnete neke zalutale naloge ili naloge na čekanju, javite meni ili najbližoj filijali ove ažurne banke. Il’ da organizujem parastos svom računu u ovoj banci, na koji ste svi pozvani.
Opet pitanje za stručnjake :))
Čime se štitite od virusa u ovo hladno vreme?
Zezam se, mislim na antivurs programe, ali to me podseti na nekoliko istinitih iskustava, odličnih za emisiju “(I) ovo je Srbija”:
1. Kada smo testirali neke kandidate za posao, devojka, nekih 30-tak godina, na pitanje da li koristi računar, reče odlučno: Ne! Taman posla.
?
Zato što neću da se zarazim.
Izražavajući zabrinutost povodom ovog slučaja jednom momku koji je došao da nam uradi neku sitnu opravku na kompu, on nam ispriča svoj slučaj:
2. Došao je po pozivu u malu firmu, sa jednim kompjuterom, koja se bavi distribucijom raznih deratizacionih sredstava. Oko kućišta kompjutera je bio posut debeli sloj belog praha (a nije kokain
?
Prašak je služio kao prevencija protiv virusa.
Svako se bori protiv virusa onako kako zna. Elem, meni osim vitamina C ne pada na pamet ništa drugo, pa molim za savete, ali stvarno.
Imala do sada Zone alarm, koji mi je strašno usporavao sve kompjutere i on više ne dolazi u obzir. Sada sam, uz kupljen notebook, dobila 30 dana probe McAffe koji mi ističe za koji dan. Nisam nezadovoljna ovim probnim periodom, pa se pitam, da li da uplaćujem ovaj antivirus program, ili imate neko bolje rešenje ili sugestiju.
Uz vaše ljubazne odgovore i savete, bila bih zahvalna za linkove i/ili cene.
Srdačno vašaaaaaaaaaaAPĆIHA!
Gadni su ovi virusi, stvarno.
E-administracija
Iliti: Informatičko društvo na noši. ako, ako, prohodaće.
Došao je i taj nemili čas: treba da izvadim novu ličnu kartu. Sećate se? Malo toga se promenilo od tada. (Posle moram i pasoš. Uredno se informišem kako je to u Srbiji i unapred se nerviram.) Krenula sam, elem, u prikupljanje dokumenata, najpre Izvod iz matične knjige rođenih (Subotica), potom Državljanstvo (Novi Sad).
Obe opštine daju mogućnost za potraživanje ovih papira preko interneta, znači, ne moram više da moljakam kumicu iz Subotice. Jupi.
Petak. “Odem” u Suboticu, i popunim sva polja online, prihvatim sve uslove i pošaljem podatke, kad!, “niste popunili sva polja” vratite se nazad. Vratim se, tamo prazna polja. Sva! Popunim ponovo sva polja – isto, vratite se nazad. Zovem telefon dat na sajtu, ljubazan službenik mi reče da se “dešava” i da su “kompjuteri ćudljivi”, ali mi zatraži iste podatke i on ih odmah popuni. Kako ćete da vam pošaljemo? Preporučenom poštom za dva tri dana. Dobro.
Petak, koji minut kasnije. “Odem” u Novi Sad, popunim formulare, pošaljem. Ovi kompjuteri nisu bili ćudljivi, jedino što je nužno da pošaljem kopije uplatnica faksom, pa tek onda. Šatro, sve online, jedino što. Popuni 6 uplatnica, kopiraj, šalji faksom. Kao operacija simuliranja velikog praska. A žurka s kampovanjem tek me čeka.
Ponedeljak. Poštar na vratima. Imate preporučenu poštu iz Subotice. Potpišite ovde, 400,00 dinara.
Javiću kad mi stigne Državljanstvo iz Novog Sada. Ipak, iz Novog Sada u Novi Sad… Pošta je ponekad ćudljiva. A i administracija.
Ne znam. Pitajte ove u Subotici. Kako su se dosetili da prosto reše jednu takvu (istu) stvar?
Uzgred, zna li neko, da li su elektronski potpisi već u funkciji u Srbiji ili je to tek neka priča za futur kondicional?
RDFM
Dok dlanom o dlan, ponovo sam na početku. U tehnološkom smislu. Vreme me je pregazilo, dinamika kojom kupujem nove mašine (jednom u tri godine mobilni, jednom u deset kompjuter) čini da se osećam kao da sam u penziji, toliko sam glupa i umorna da učim.
Kaže Tamburix, A Vista, imaš Vistu? – Imam, kažem. – Je l’ da da je super, pita. – Neam pojma šta je tu super, vidim da je organizovana tako, da ću morati da upišem neki fakultet ako hoću da je koristim.
Ne razumem Viiiiiistu!
Da ne moram (nadam se i da neću, pupu daleko bilo), ne bih više ni novu rernu kupila. To je sve otišlo tako daleko, da ne možeš ni rernu da koristiš bez debele knjižice uputstva za upotrebu.
RDFM, draga, RDFM. Read the Fucking Manual.
Tvoj telefon koji je izašao u julu ove godine podrazumeva da si se rodila, najmanje u julu pre dvadeset godina da bi mogla da ga koristiš k’o svet. Između tebe i tvog telefona zjapi jaz koji deli srednji vek u kojem se nalaziš i dvadeset i prvi odakle si ga izabrala.
I ovaj notebook, pa lakše ti je da ga finom flanelskom krpicom brišeš od tragova prstiju na njegovoj super sjajnoj podlozi, nego da pod stare dane učiš šta je to Vista i pogledom retardiranog teleta buljiš u svaki novi prozor koji ti se otvori.
RDFM, tetka Tanja, RDFM!
Razmišljam da uzmem dvesta dana slobodno, pa da pročitam te debele knjižurine uputstava. Razmišljam da na godinu dana odem na neko pusto ostrvo, koje naravno ima Wifi, pa da sve lepo proučim, ne bih li uspela da koristim makar 10% onoga što sada imam.
Razmišljam da se penzionišem. Da prilegnem.
Mislim, kako da savladam ova tehnološka čudesa pre nego što postanu prevaziđena? Pre nego što odem u menopauzu?
A, da ipak prilegnem?
