Hektor je dobio svoj odeljak u kupatilu. Malo biće ostvojilo je, tako jako dobrodošlo, svoj prostor (ponovo imam psa među cipelama).

U stanu, svuda gde pogledaš, su još čvor za igru umesto resa na tepihu i pertli, mali peškir umesto odeće koju bi zatekao na podu, Ježurka Ježić, gumeni jež za zube umesto klompi i cipela.

Hectorius je stigao. Mali arogantni Hektor Hektorovič.

(…)

- Halo? Ovde sam, na sredini, između deterdženata i sokova, šta hoćeš?

- Pomeri se desno od kase, prema hlebu i mesu.

- Pomerio sam se, šta sad hoćeš? Konzerve, žute kese, keksi?

- Gornja polica, kažem! Na sredini. Žuta kesica. 200 grama.

- Pa, gledam gornju policu! Aspik od piletine s povrćem…

- Blizu si!

- … aspik sa junetinom i piletinom u sosu od…

- Ali, junior!

- Da, ima junior i senior.

- Junior. To. Htela sam samo da mu…

- Daj, bre! dobro, bre. U pičku materinu. Aj zdravo!

Klik.

Znam da će doći sa svečanom večerom za Hektora.

Hektor je tu. Moj poslednji pas. Mali, dobrodušni Hektor Hektorovič, za kojeg fantaziram da je srećan s nama.

Obezbedili smo svečanu večeru za Hektora. Inače, šta reći? Samo…

…srećan kraj.

Još jedno opšte mesto. Nisam mu odolela, ali sam mu se izvinila što će ipak morati da se zove Fifi i da ću na taj način, možda, obeležiti ceo njegov život.

Fifi je obeležio moj život, u celosti. Bio je prvi moj pas, u mom iznajmljenom stanu, kupljen od mojih para, kao moj izbor i moja lična volja da se posvetim. Iz ove perspektive mi deluje fantastačno da sam tako lako, sa nepunih 25 godina, odlučila da se obavežem da ću živeti sa jednim psom, zbog kojeg ću žuriti kući, obilaziti parkove, kuvati i redovno posećivati Veru, njegovu frizerku. Da ću raditi sve što mi ide na živce i da ću to raditi prirodno, kao jedinu moguću stvar na svetu.

Malo je anegdota sa Fifijem, jer je on sam po sebi bio opšte mesto: privržen, dobrodušan, poslušan i veran. Jedini problem s njim, iz vremena kada sam ga učila da nuždu obavlja napolju, bila je nekakva nesvesna greška koju sam napravila, tako da je Fifi nekako razumeo da ja ne želim uopšte da vidim kako on kaki! Taj nesporazum je podrazumevao da bi nas dvoje proveli po tri sata u parku a da on ne kaki, sve dok ne uđemo u kuću, a ja se izgubim u nekoj prostoriji. Povratak u dnevnu sobu bi bio ulazak u opasno minirano područje. Koliko je taj samo srao!

Sve dok jedne večeri nisam odlučila da probdim celu noć, ne bih li ga uhvatila u samom činu defekacije, jer suprotno tome nije bilo smisla da vičem NE! zbog davno minulog rada. I tako sam se namestila u dnevnoj sobi, gledajući na njegovo mesto i imajući u vidnom polju najveći deo stana. Gledam ja njega, gleda on mene. On bi tu i tamo odremao, pa bi se ponovo probudio, ugledao moj pogled prikovan za njega, te bi ponovo spustio glavicu na prednje šape i utonuo u san. Ponoć, jedan, dva, tri, četiri ujutru. Podlegnem umoru i trepnem. Kad sam nakon pet minuta otvorila oči, dnevna soba je ponovo bila minirana!

Tek s prvom selidbom, čini mi se, i ulaskom u novi prostor, Fifi se nekako osmelio da kaki na moje oči i to tamo gde treba: po parkovima.

Fifi i ja smo se selili četiri puta, takav mi je bio horoskop. Uđem u stan koji gazda izdaje na duže, neodređeno vreme, da bi tačno nakon godinu i po dana dobila ili dramatično poskupljenje stanarine, ili njegovu ispovest da mu taj stan ipak treba za rođaka iz provincije koji baš dolazi da studira u Novom Sadu. Stanodavci su poslovično nemaštoviti.

Sa Fifijem su i selidbe bile opšte mesto: odmah bi pronalazio svoj prostor, među cipelama, pa ko mari da li su one na ovoj ili na onoj adresi!

Sa rasnim psima sam upoznala i taj problem: samo odlikaši jebu. Morali smo da idemo na izložbu, bio je sav natapiran i ulickan, svaka dlaka na svom mestu, nokti podrezani, nisam mu dala ni da pošteno sere i piša tih par dana pred izložbu: Fifi gledaj pravo, Fifi pazi rep! Fifi gledaj drvo, Fifi nisi slep! Fifi lepo gazi, Fifi mašnu pazi! Fifi to ne njuši, Fifi gore uši!

Nakon mučenja u neizvesnosti takmičenja i parade, tiskajući se sa svim felama preambicioznih vlasnika ukrasnih pasa, šaputala sam mu na uho da je to za njegovo dobro i da će nam to biti poslednji put. Dobio je taj CAC i održala sam obećanje. Više ga nisam vodila na takmičenje, a on je ipak, suprotno svojoj visokoj oceni koja ga je kvalifikovala da bude poželjan jebač, opleo jednu komšijsku pekinezerku (koja je bila ljubimica mojih tadašnjih gazda u jednom od iznajmljenih stanova odakle sam dobila vrlo brzo otkaz), nasrnuo par puta na tri puta od sebe veću dalmatinku, jednom je probao sa ženkom doge (pažljivo tražim tu fotografiju pa ću je skenirati i staviti ovde ako je nađem) i nastavio da zavodi ženke po Telepu. On uopšte nije bio svestan svog punokrvnog porekla.

Opšte mesto je bila i Fifijeva procena da li je neki momak za mene, ili ne. Kao u nekom filmu, ako bi u stan došao neko ko mu se ne dopada, on je spuštao rep i tek jedva vidljivo poguren, odlazio među cipele. Nikakve kosti, kolačići za pse ili drugi mamci, obećane šetnje, nisu mogli da ga odobrovolje ukoliko je njegova procena bila takva, da mora da ode među cipele odakle je budno motrio na kretanje neželjenog stranca u kući. Dvojicu takvih, nepodobnih, ispratila sam zauvek, verujući Fifijevom osećaju.

Sa jednim, pogađate, Fifi je odmah uspostavio dobar odnos uzajamnog poverenja

Ima godinu dana kako je Fifi umro, živeći u kući mojih roditelja. Pre toga je ulepšao prve dane mom sinu i poslednje dane mojoj baki. Njegovo ranije preseljenje od mene, počelo je u vreme kada sam morala da radim po dva-tri posla istovremeno, te je vreme za parkove i šetnje bilo znantno skraćeno. Povremeno noćenje kod mojih pretvorilo se u vikend, vikend u produženi vikend, a onda su se polako i moji jako primili na njega, pa je bilo prirodno da ostane sa njima, sav onako lepo vaspitan i pun razumevanja za tatinu travu.

Bio je tamo u potpunosti srećan. Osim što je i dalje, do poslednjeg dana svog životića, uvek dolazio da me isprati do kola, čekajući kao zapeta puška da kažem, Upadaj! Nisam to više nikad rekla, on je već živeo na svojoj stalnoj i poslednjoj adresi.

Nešto me peku oči i pomalo mi drhti brada, pa ovde prekidam. Fifi je bio po svemu opšte mesto, osim što je u mom životu zauzeo jedno sasvim posebno, da pomenem samo ono u kojem je od mene napravio osobu kakva danas jesam.

Nastaviće se…

DUGI

Stigao je takođe s pune dve godine, nakon što je njegova gazdarica, Mađarica, počela da umire. Mojoj majci, tada patronažnoj sestri, zaveštala je Dugija, mađarskog ovčara, da ga čuva i pazi, neguje i hrani do kraja njegovog života i naziva Dugi s kratkosilaznim akcentom. Mađarica je umirala još jedno duže vreme, sve se plašim i da je nadživela Dugija.

S Dugijem sam upoznala netrpeljivost na prvi pogled. Iako se do tada nikad nisam zaljubila na prvi pogled, poverovala sam da takvo nešto postoji tek kada je naš pogled, uzjamni, rekao Neće ovo ići. Doduše, ja sam gledala ovim očima, a on tim šiškama.

Dugi je režao kad me vidi. Dugi je režao kad uveče dođem iz grada. Dugi je hteo i da me ujede u tri ujutru. Dugi je svaku noć morao da bude zatvoren iza vrata od dnevne sobe, koja su vodila i u kuhinju, da me ne napadne, a ja bih bezbednim putem odlazila na sprat do svoje sobe. Nisam smela da otvorim ta vrata i da jedem kad uveče dođem iz grada, već sam posle provoda jela vrele i masne piroške sa sirom u pekari Violeta, baš u onoj koju su klinci palili neko veče i taj snimak postavili na youtubeu.

Mađarica je zvala svaki dan. – Dugi razume samo mađarski. – Dugi voli kuvana jaja na dva minuta. – Dugi voli svoje šiške.

Mislim da je problem s Dugijem bio što je imao nesrećno detinjstvo. Onaj koji voli jaja na dva minuta, taj ne može ni da bude normalan, čak i u vreme kada nije bilo opasnosti od ptičjeg gripa.

Ili Dugi ili ja. Ta rečenica je ubrzo morala da bude izgovorena. Dugiju je ponuđen smeštaj izvan kuće, u luksuznom apartmanu našeg negovanog dvorišta i travnjaka pod konac, sa svim pogodnostima u vidu kućice i visoke zaštitne ograde koja je delila stražnji deo dvorišta od kapije, gde je mogao da sere i piša do mile volje, savesno uništavajući trud mog oca. Tako smo jedno vreme Dugi i ja režali jedno na drugo u tri ujutru preko visoke ograde na svežem vazduhu. Tata je veći akcenat stavio na uređenje travanjaka ispred kuće, dok je stražnji deo dvorišta prepustio ovom vladaru pod šiškama.

Sve dok.

Dugi je imao jednu opaku naviku. Rešen da pusti svakoga ko hoće da uđe u kuću, kovao bi plan kako da ga napadne na odlasku, tokom sveg vremena koje bi gost proveo u kući. U nekoliko navrata, uspeo je i da preskoči ogradu i iz mraka sačeka gosta koji je veseo nameran da ode kući. Tako je to veselje “blago gostima oni mogu da idu kući kad god hoče”, često prerastalo u pravu dramu očajničke borbe čoveka protiv pobesnelog psa.

Gotovo svake nedelje, moj otac je podizao ogradu za još koji centimetar, ali je Dugi bio u odličnoj kondiciji na kojoj je bez prekida vredno radio i nije znao za granice, tako da je uskoro njegov deo dvorišta izgledao bezbedno kao državni zatvor u Šoušenku.

Sve dok.

Pratila sam svoju drugaricu, izašle smo ispred ulaznih vrata verujući da se ona ograda, koja je delila dvorište na dva dela od čega sam i zaboravila kako drugi deo izgleda, kad se odjednom iz mraka pojavio Dugi, besan i nervozan.

Prokopao je rupu ispod ograde.

Moj otac, praveći Šoušenk, nije bio dovoljno oprezan kada je napravio suviše plitke temelje na zaštitnoj ogradi, i to je lukavi Dugi te večeri iskoristio. Doduše, uverena sam da je dovoljno dugo tajno kopao tu rupu i čekao da MENI dođu gosti, jer je sa mnom imao posebno veliki problem. Skočio je iz mraka grozno lajući i napao moju drugaricu. Ako mislite da pas koji laje ne ujeda, verujte mi da to nije istina. Tu laž su sigurno izmislili psi koji ujedaju.

Braneći drugaricu dobila sam ujed u lakat, a drugarica mi se javila nakon nekoliko sati da mi kaže da joj je Dugi raščupao butinu. Baš tim rečima. Nakon toga je Dugi preporučen čika-Milanu, prijatelju po šahu mog oca koji je imao nekakav voćnjak na Fruškoj gori, da ode tamo i da lepo čuva voćke kad već nema ovaca na vidiku. Nakon nekoliko nedelja, kad je zazvonio telefon i moj se otac oglasio sa Zdravo Milane… Dugi, šta?, mi smo svi kao jedan odmahivali rukom govoreći Neeeeeeeeeeee, ne primamo Dugija nazad.

Ne znam šta su radili s njim. Nikad nisam ni želela da saznam. Kad malo bolje razmislim, nisam više nikad videla ni čika-Milana.

Suvišno i bedno je reći da nikad nisam volela šiške preko očiju, ali kill me, to je istina. Tako da je i tu ležala moja nesličnost s Dugijem. To, što je to jedina rasa koje se iskreno plašim, to što prelazim na drugu stranu u sadašnjem komšiluku gde živi jedan takav beo, valjda ide na dušu ovoj istoriji i srećnoj okolnosti da ni malo ne ličim na tog psa, kao i da mi trajna ondulacija loše stoji.

Nastaviće se…

Prvo leglo američkog baseta koje je Vojvodina videla, bili su Lujzina braća i sestre iz Budimpešte. Lujzi je pravo ime bilo Paradicsamszigeti Afrodite, u lakšem prevodu – Afrodita sa Rajskog ostrva, ali je kod mene stigla već s kolokvijalnim imenom i dve godine.

Naime, neki moj površni prijatelj iz kraja je dobio Lujzu s kojom više nije znao šta će, te je ja prigrlim.

Lujza je bila melanholična, da iskoristim taj eufemizam da opišem njen karakter. Nije bila zainteresovana ni za šta. Kad krene po hranu, legne na pola dvorišnih stepenica na svom putu prema dole i odmah nakon toga zaspi. Sa štipaljkama na ušima, s kojima sam joj vezivala uši da se ne prljaju u hrani. Bila je lepo vaspitana, ali mislim da joj bio napor i da maše repom kojim bi pokazala bilo kakvu emociju. Uglavnom, najdraža komanda joj je bila Sedi! a još draža Lezi!

S Lujzom sam htela da pravim biznis, koji sam samo jednom i napravila i onda od tih para otišla u Trst da se ponovim. Kad je došlo vreme parenja, osim Suzane Mančić ako se ne varam, koja je imala u kući Lujzinog rođenog brata, mi u radijusu od nekoliko stotina kilometara nismo mogli da pronađemo đuvegiju za našu melanholičnu kraljicu rajskih ostrva, a da joj nije brat. Našli smo ga u Zagrebu.

I dečija karta za voz, uz moju, je kupljena i Lujza je zauzela u kupeu mesto pored mene i to sa povlasticama, jer smo u to vreme imali nekakve režijske karte, koje su dobijali samo zaposleni u Železnici i njihovi najbliži srodnici. Pa, zar Lujza nije bila od tih?

Kondukter je, treba li posebno da napominjem, bio bezmalo začuđen njenim prisustvom u putničkom delu voza, ali, kako je Zakon poznavao samo visinu grebena psa u čijih 30 cm se Lujza savršeno uklapala, nije do tada predvideo i težinu njenih 50-tak kilograma i dužinu od više od 70 cm od glave do korena repa. Lujza je bila gorostas na kratkim debelim nogama, čije uši, što se posebno ceni prilikom parenja i izložbi, su dodirivale zemlju i redovno se o njih saplitala zabadajući sopstvenu njušku u zemlju na sopstvenoj putanji. Nekad bi prilikom takve nezgode i ostala da leži i duboko bi zaspala, kao da pre toga kaže, Jebeš ti ovo hodanje.

Mislim da nismo ni pošteno napustili Beograd kada je Lujza zaspala tako da je zauzela i moje mesto, te sam ja put do njenog zagrebačkog đuvegije prestojala u hodniku. Šteta što tada nisam bila pušač, jer bih znala kako da prekratim vreme. Na železničkoj stanici su nas ispratili moji roditelji, na kolodvoru nas je dočekao najpoznatiji hrvatski odgajivač baseta, preuzeo devojku, a meni ostavio ostatak dana da konačno sednem i odmorim noge kod svoje teta-Koke.

Ujutru. Lujza ne zna šta treba da radi. Otac njene buduće dece ne zna šta da radi. Iskusni odgajivač mi objašnjava da položim devojku na leđa i da je čvrsto držim. On donosi mužjaka do nje i kada dođe do, meni se činilo slučajne penetracije, drži i on svog psa. I mi ih tako čvrsto držimo da se ne rastave i ne legnu da spavaju, čini mi se celu večnost.

Sutradan isto. Lujza je postala žena. Vraćamo se istim vozom za Beograd, ja isto prestojim na hodniku, nakon što sam objasnila kondukteru da je pas zaista visine do 30 cm i da je sve po Zakonu.

Lujza se bila obeznanila kada su krenuli trudovi. Vukla je tek rođeno štene na pupčanoj vrpci po celom dvorištu, ja sam vrištala, dok nisam pozvala Bilju iz komšiluka, akušersku setru, koja je uspela da pomogne da na svet dođu tri mala baseta, uskoro u dužini tela kraća od sopstvenih ušiju, od čije prodaje sam otišla u Trst po nekoliko pari obuće i famerica.

U to vreme, i jedina mačka koju sam u životu imala i volela a da je se nisam plašila, Cicuška, omacila je svoj peti okot u toj godini. Cicuške se nisam plašila zato što je bila muzikalna i znala je da otvori vrata od kuće. Ja čak verujem da se sećam kako je mahala repom kad bi me videla. S njom si bio načisto. S ostalim mačkama uglavnom nisi. Kada pomislim na svoj odnos s mačkama, pada mi na pamet da sam u prethodnom životu bila miš.

Lujza je nakon nekoliko godina obolela od tumora na bubregu, a potom i od epilepsije. Na poslednje putovanje sam je ispratila u državnom vetrinarskom zavodu, utisnuviši joj jedan dug poljubac između naboranih obrva. Imala sam utisak da je tada prvi put, pre nego što je usnila večiti san, pokazala da me voli i da ima poverenja u mene.

Plakala sam mesecima. Ako ljudi liče na svoje pse, ja sam od Lujze nasledila bore na licu. Ponekad imam utisak, kada sam tužna, da moje lice neobično podseća na nju.

Nastaviće se…

BOLE

Moj prvi i moj drugi pas, irski seter. Prvi je dobio ime po narodnom heroju Bošku Buhi, jer je bio pun buha kad je stigao, a drugi je dobio ime po prvom, jer su mama i tata probali da me izleče nakon Boletove nepovratne bežanije istim takvim psom, istog imena. I drugi Bole je bežao iz dvorišta, drugi put zauvek iako je imao na ogrlici oko vrata ispisan naš broj telefona, adresu i svoje ime. Mesecima sam bila neutešna i rešena da više nikada, ali nikada u životu neću imati irskog setera, pobegulju.

Neki ljudi su mi rekli da su irski seteri veliki ljubavnici i da osete ženku na kilometar. Lakše mi je da verujem da je tako, pomišljam da su odlazili iskonski. Teže mi je da verujem da je tako jer sam zamišljala kako cvile kraj nečije ograde, čeznutljivo gledajući u ženku, dok ih neko ne ukrade.

S Boletom, dok je bio koji god da je, postojao je samo jedan problem – i komšija, dve kuće od nas, zvao se Bole, a njegova žena Boja. Kad god smo dozivali Boleta, njih dvoje su se odazivali. Od tada sam rešena da ljudska imena, čak i kad skroz odgovaraju psu, ne smeju biti data psima, jer ih ljudi kradu od njih.

Dok ga je bilo, kojeg god Boleta, znao je da me pozdravi kad dođem iz škole tako da skoči na mene i obgrli me oko vrata prednjim šapama. Dok me lizao po uhu, ja sam njega ljubila po obrazu. Ako šapnem, Pa gde si ti, mahao je repom tako da me je lupao po dupetu. Bole, koji god da je bio, bio je macan.

U vreme Boleta, dok je bio, farbala sam kosu u mahagoni crveno i zadovoljno verovala da ličim na svog psa. Od kuće sam pobegla samo jednom, i to u podrum od iste, gde su me našli nakon pola sata, jer sam glasno šuškala po omotu zimnice i ridala.

Nastaviće se…