Category Archives: Politika?
ako jednom vidiš mariju…
Danas je rođendan mom gradu. Ovaj datum mi se čini najvažnijim za istoriju Novog Sada, nije gradska slava, ‘elde, već građanski dan koji obeležavamo zato što je na taj dan, pre 264 godine, Marija Terezija, svojim carskim dekretom koji nije arčila na gluposti, elibertirala grad i proglasila ga Slobodnim kraljevskim gradom.
Slobodnim. Kraljevskim. Gradom.
Kampanja
U jeku kampanje protiv nasilja nad ženama, prošli smo i kampanje bez nasilja u školama, pa kampanje protiv nasilja nad decom, dobili smo porodični zakon, dobili smo zakon o obrazovanju, u proceduri je novi zakon kojim će batinanje dece postati kažnjivo, pogledali smo Paradu, nismo imali ove godine Paradu ali smo imali kampanju za prava gej populacije i tako.
Stalno neka kampanja. Ja razumem zašto kampanje, ali su one meni ovde više neki trla-baba-lan, nego stvarno osvešćivanje problema i ljudi.
Evo, baš ova poslednja kampanja apeluje na mene i tebe, da ne okrećemo glavu kad vidimo nasilje. Kampanja se tek posredno obraća ženi da ima pravo da uradi nešto da se nasilju suprotstavi. Ali, kampanjom joj je sugerisano da ćemo to uraditi ti i ja umesto nje, jer mi ne treba da okrećemo glavu dok je ona sklanja od udaraca.
Sram te bilo, Srbijo!
Mislim da je ovo predstavlja nacionalni dan žalosti: kada roditelji povedu u smrt i svoje dete. Nadam se će ono preživeti, ne umem da se molim, ali umem da se nadam i da dobro želim.
Žališ li, Srbijo? Nije li te sram tog belog čaršava preko tela tvojih građana?
Teško da se može dobiti evidentniji dokaz koliko čovek tebi nije bitan, koliko ti je socijalna nepravda izrazita, koliko si nas daleko odvukla i nisko sroljala, opštom nebrigom o najvažnijem segmentu svakog društva: čoveku.
Neko nas posmatra
Iliti: zašto ja hoću da plaćam održavanje kamera u Novom Sadu.
Preko 800 kamera u Novom Sadu, najviše na raskrsnicama
Uz standardno ne mali račun za komunalije, ovog meseca nam je stiglo i prateće pisamce u kojem smo obavešteni da je video nadzor u Novom Sadu važan,
Smeh i kazna
Vest je da je Gradski odbor DS Niš, raspustio Opštinski odbor DS Palilula u Nišu.
Zbog okaljanog ugleda DS.
Zbog političke štete koja je naneta DS-u. Čime?
Video snimkom okačenim na Youtube koji je videlo skoro milion ljudi i smejalo se. Čemu?
Montaži snimka na kojem se vidi dvoje ljudi koji nisu ni talentovani da javno govore, ni talentovani da recituju, ali zato imaju tremu od javnog nastupa. I zato što je članica omladine DS, koja ima loš ukus u odevanju, lošu dikciju, manjak talenta za recitovanje i višak centimetara na obući, pala pred kamerama.
Big dil.
Niste nikada pali? Niste nikada izgovorili nešto glupo zbog čega niste mogli da spavate noćima? Niste nikad dali izjavu za medije koja vam zvuči toliko idiotski da vas stomak zaboli kada čujete da je to još neko čuo?
Niste nikada poželeli da možete nešto što ne možete, pa da vas još okolina i ohrabri da to uradite i da onda to uradite i da se svetski zbog toga izblamirate?
Mene je, na primer, momak u srednjoj školi ostavio zato što sam pala na zaleđenim stepenicama ispred Srpskog narodnog pozorišta. Svi su mi se smejali. MENI, ne njemu. A on mi je pre toga rekao, videvši moju obuću, Molim te, samo nemoj ovde sad da mi padneš.
I? Ja pala. I? On me ostavio.
I?
Stojiš sa strane, i gledaš. Na čijoj si strani? Na njegovoj, jer nije mogao da podnese tu sramotu, ili na mojoj, u presmešnom i ponižavajućem prizoru kako u neadekvatnoj obući za meteorološke uslove, sva napirlitana za pozorište, letim preko stepenica i zabadam nos pravo u sneg?
Jeste, ja sam bila kreten jer sam obula 12 cm na sneg od 30 cm, ali, zar zbog toga treba da budem, osim što sam bila ismejana, još i ostavljena? I, kakav je on to frajer kada nije, kada sam pala, učinio nešto zaštitnički, već je osetio toliku sramotu da je morao još i dodatno da me kazni (hvala mu) ostavljanjem?
Dakle, nisam sigurna da je potez DS-a, da kazni svoj Opštinski odbor raspuštanjem, prava i dovoljno promišljena odluka. Ne znam za njihove unutrašnje stvari i koncepte, nego posmatram sa strane, nakon što sam prestala da se smejem tom video-snimku.
Šta se desilo? Ni iz čega se stvorila krizna situacija. Neko je zlonemarno isekao sve što je bilo dobro, jer nije zanimljivo i spojio tu sramoticu u jedan snimak. Smejalo se pola Srbije. Ta devojka i taj mladić su propali u zemlju od sramote. Opštinski odbor Palilula je verovatno morao da odgovara na pitanja Gradskog odbora, koje je ovaj postavljao odgovarajući na pitanja nekog od gore. I tako. Redom. Stomak je bolelo mnogo ljudi.
Srbija se i dalje smejala.
I?
Big dil.
Smejemo se zato što se desilo nešto čime osoba nije mogla da upravlja. Zbog nečega što je iznenadilo i tu osobu i njene posmatrače. Kada je zbog omaške, pažnja sa suštine, prešla na formu. U svojoj studiji “O smehu”, Anri Bergson tumači da nam je smešan “svaki događaj koji skreće pažnju na ono što je fizičko kod jedne ličnosti” onda kada je trebalo da posmatramo njen intelekt ili dušu. Kada čovek padne, smešno nam je što je iznenada promenio položaj zato što telo nije bilo u stanju da odgovori na prepreku. Nije bilo dovoljno gipko.
Bergson takođe kaže da smeh kažnjava ponašanje i čini da tu gipkost vežbamo, bez obzira da li je reč o gipkosti tela ili intelekta. Svaki put kada telo ili mozak pokažu krutost, desiće se nešto komično zbog čega ćemo se smejati.
Zato, zar ne bi bilo efektnije da su, nakon smeha nacije, iz DS-a izašali u javnost, zahvalili se svima koji su skrenuli pažnju na propuste sa te priredbe, pronašli opravdanje za organizatore koji su napravili “pažnje vredan program iz kojeg je izvučen deo sa gafovima”, apostrofirali članove koji su bili nevešti i pokazali krutost i najavili da će se sa tim podmaltkom još dosta raditi dok ne budu bili dovoljno gipki i dovoljno zreli za javne nastupe, baš koliko su sada voljni da uče i rade?
I pomoći tim mladim ljudima da tako i bude.
Nije sramota pasti, kaže poslovica, sramota je posle ne ustati.
Ima onih roditelja koji prebiju decu kada ova uđu u kuću s krvavim kolenom, zato što su pocepala nove pantalone.
Dakle, pomoć. Previjanje rane na kolenu. A ne kazna.
A oni su kažnjeni, i Srbiji je javljeno da je to urađeno iz odgovornosti prema stranci i njenom političkom imidžu, a Srbija je primila poruku da DS ne trpi ljudsku nesavršenost, da je se stidi i da je kažnjava.
Ponajviše zato što su se drugi smejali.
Kao građanka, kao političko biće, kao glasač, kao ja, osećam se neprijatno zbog javnog kažnjavanja onih koji su učinili jednu nebitnu, efemernu, ljudsku omašku, krutosti tela i bića.
Šta vi mislite?
Čekaj, i ti ćeš sigurno stići. Samo čekaj dugo.
Foto preuzet sa Blic.rs
Red nam je poznat još iz vremena Miloševića, kada su ga zvali “čuvar socijalnog mira“. Građani su čekali u redu za kafu, WC papir, deterdžent i kafu. Potom su čekali redove ispred šaltera Jezdine i Dafinine banke. Oduvek se čekalo u redovima na šalterima Opština.
Čekanje u redu u policijskim stanicama je postalo deo folklora.
Čekamo u redu kod lekara, prvo za pregled i uput, onda posle mesecima čekamo na specijalistu ili operaciju, daleko bilo.
Čeka se na pumpama pre poskupljenja benzina, čeka se na šalterima banaka i obavezno ispred šaltera u poštama.
Čeka se u državnim apotekama i obavezno u Sudovima. Čeka se na telefonskim vezama besplatnih brojeva telefona institucija i kompanija.
Kad znaš da će ti nešto sa nekog šaltera u dogledno vreme zatrebati, ti počneš da čekaš dan kada ćeš morati da staneš u red da čekaš.
Čekač amater i čekač profesionalac
Zna se. Amateri čekaju za svoje potrebe.
Profesionalni čekači u redovima prave biznis.
Za neke stvari možeš da platiš čekača od 20 do 100 evra, zavisi koliki je red, kad treba da se ustane i koliko ti je hitno. Cena zavisi i od potražnje za onim što se čeka. Ako je potražnja veća, cena za profesionalno čekanje u redu može da dostigne 100 evra, baš kao što je to slučaj ovih dana u Novom Sadu, u redovima za nove tablice i saobraćajnu, nakon štrajka policijskih sindikata.
Svaka porodica je bar jednom iskoristila penzionera da stane u red, to spada u nevidljivu ekonomiju čekanja i potreba za onim što stoji iza tog dugačkog reda.
Veština čekanja
Čekanje može da počne u ranu zoru, odmah iza ponoći, ili po zatvaranju šaltera prethodnog dana. Onda se od čekanja pravi društveni momenat jer se donose kamperske stolice, sendviči i kafa, muzika, zapodene se razgovor, šala i šega, i sve bi bilo super da nije komšija iz obližnjih zgrada koji nemaju razumevanja za čekače.
Prošlog leta je viđen i stari dvosed ispred policijske stanice na Grbavici koji je doneo jedan čekač za svoje potrebe i ostavio ga za opšte dobro i upotrebu generacijama čekača koji dolaze. Ostali su tu ostavljali masan papir od bureka, opuške i plastične boce od litarskog jogurta i dvolitarskog piva.
Može se čekati i u smenama, porodično ili u okviru kruga prijatelja. Dogovori se dužina čekanja svakog člana domaćinstva, pa se smena radi na 3, 4 ili 5 sati čekanja. Preuzimanje smene ne bude protokolarno svečano. Više mamurno.
Čekanjem u redovima, u Srbiji se prosečno izgubi 10 radnih dana godišnje. Čekač mora da se snađe: da uzme slobodne dane, da otvori bolovanje ili da otvoreno porazgovara sa šefom. Čekač neće da mu se umanji plata, kad su mu već umanjili dostojanstvo.
Zaobilaženje čekanja
Čekanje može da se zaobiđe. Ako imate vezu u instituciji čekanja. Ako vaš komšija ima vezu na mestu čekanja. Ako znate nekoga ko zna nekoga ko radi tamo gde morate da čekate, a ne biste.
Što je bliža realacija sa vezom, proces zaobilaženja čekanja je jeftiniji. Što vam je jača pozicija u društvu i možete nekada uzvratiti uslugu, opet ćete jeftinije proći. Vaša bezvrednost i udaljenost konekcije vaše veze koja se prostire u treće ili četvrto koleno sa vašim željenim dobrom, može u značajnoj meri da poskupi intervenciju.
(n)Emoguća misija
Ovih dana, u okviru kampanje eMoguća misija, na blogu MTID pojavila su se dva predloga istog autora, kako da se zaobiđe čekanje.
Nisam optimistična. Čekanje se ukorenilo u ovom narodu. Država nije napravila jedinstveni registar građana i jedinstvenu bazu po JMBG. Još građani nemaju ni jedinstveni poreski broj, iako se o tome onoliko pričalo. Zakazivanje telefonom što je ponegde urađeno, napravilo je samo nov način čekanja – do javljanja operatera.
FTJP
Još uvek iznova moramo da dokazujemo svoje postojanje, da čekajući prikupljamo papire po drugim šalterima da na ovom šalteru dokažemo ko smo i odakle smo.
Uz svako čekanje u državnim institucijama, obavezno ide i jedan prepad na čekača, interludij čekanja: FTJP, iliti fali ti jedan papir. Onda se od čekanja napravi jurnjava po drugim šalterima, da bi se ponovo, ako je sreće sa tim jednim nedostajućim papirom, ako je on pravi i ima plavi pečat, obnovio na trenutak prekinut delikt čekanja tamo gde se jednom već stigli.
Ne vredi nam ni online ažurna baza podataka na APR-u na primer, dostupna svim građanima i institucijama, mi opet moramo da vadimo original tog ispisa, ne stariji od 3 meseca, kada hoćemo da uradimo nešto kao pravno lice. Ne zato što nam ne veruju, nego brinu za nas šta ćemo, ako ne budemo morali nigde da čekamo.
Možda ćemo onda morati da radimo. Baš kao i šalterski službenici, samo oni na nekom drugom poslu koji (ne)će pronaći na birou rada.
Čekaćemo se. Još.
A, kako vi to radite? Čekate?
Igore Pavličiću, evo ruke!
Poštovani Igore,
Ne sećam se kada sam se ovako osećala u vezi sa nekom političkom odlukom ili događajem. Lažem. Sećam se. Ovako sam se samo još osećala 5. oktobra i više nikada od tada. Do jutros, do danas, kada sam čula vest:
- Zbog teške finansijske situacije, polovinu planiranog novca za tu namenu, dakle 10 miliona dinara, potrošićemo za organizaciju dočeka 2011, na jednoj lokaciji. Drugu polovinu daćemo u humanitarne svrhe, kao pomoć Kraljevu posle zemljotresa, ali i našim sugrađanima – zaključio je Igor Pavličić. (Radio Sajam)
Tako sam inače nazoljena. Rezignirana. Odmaknuta od ove zemlje. Distancirana na neopatriotski način (zluradi, nemojte prevideti ono slovo “o”): samo zakeram i upirem prstom. Ceo ovaj blog je krik za bolje, nikako dosegnuto. Ceo život mi je prošao u infantilnom uverenju da ću doživeti da ova zemlja sazri. Od svega toga, samo sam ja omatorila i okasnila.
Ne verujem političarima, ne verujem u politiku. Da verujem, već bih se njome bavila.
Ni vama nisam verovala.
Ali, uf, ovakav potez mi vraća veru u ljude. Pa, i u politiku, ako baš hoćete. Da li će neko sad da kaže da je ovo “politički poen”? Pa, ako jeste, onda se to zove poen i, što se mene tiče, poentirano je. I ovo nije jeftin politički poen. Uopšte nije jeftin. Skuplji je od tih 10 miliona koji će sada biti potrošeni na nečiji život.
Znači, može. Znači, realnost se računa. Znači, nije izgubljen kontakt sa stvarnošću.
Gogolj je rekao, “vlast je težak rad za dušu”. Izgleda da ponekad duša izdrži to veliko iskušenje.
Bravo, gradonačelniče!
Sad ste postavili visok i odgovoran kriterijum. Radosna sam što ćete baš vi i baš iz mog grada dati dobar primer i drugim lokalnim samoupravama. Zbog vas sam danas tako ponosna na svoj grad.
Ako još do kraja mandata revidirate i svoj umetnički ukus i razmotrite postojanje i ostalih kulturnih delatnika u ovom gradu, osim Exita, kao što izjaviste onomad da je to najvažnija kulturna industrija u Novom Sadu, još ćete i imati moj glas.
Evo ruke!
Budžet za NG je sveta krava. A evo i zašto.
Kil mi: posebno sam nafiksirana na budžete za novogodišnje proslave na trgovima gradova Srbije. Sve sam više nafiksirana što nam više krešu budžete za kulturu, obrazovanje i osnovne ljudske naDOGRADNE potrebe. Kad god skrešu platu ljudima u kulturi, ja se nazoljim na budžet za ng.
Kad čujem da je u rebalansu opet ispao neki kulturni program, i dalje nije završen neki muzej, nije održana neka izložba, nije objavljena neka knjiga, ja oštrim bodlje zbog budžeta za ng.
Kad god moram da pišam u veceima u domovima zdravlja i bolnicama, kad upadnem u rupu na putu, ja besnim na budžet za ng.
Kad čujem da opet nije bilo para da se obnovi neka sala za fizičko, nakostrešim se na budžet za novu godinu. Jedna radikalka mi je pre tri godine spočitnula da sam tužna, ružna i frustrirana, zato što sam Gradu predložila da smanji Čolin honorar od 100.000 evra i trošak za ozvučenje od 80.000 evra za 20% da se neki socijalni slučajevi stambeno reše u Gradu. Da nam ne umiru deca u sred Grada od požara sveća kojima se greju.
Pa jesam, frustrirana sam.
Kad mi radikal to kaže, ja to primam kao kompliment.
Jedan VD demokrata mi je tim povodom rekao da sam populista.
Pa jesam. Kad mi jedan demokrata koji je završio karijeru za jednu VD upotrebu to kaže, kad mi jedan demokrata kojem bi danas na populizmu pozavideo svaki espesovac iz najboljih vremena to kaže, osećam se svetski.
I dovoljno demokratski da mu to u lice kažem. Pa da posle opet promašim na nekom konkursu. Mislim, vats nju end eksajting? Pa, taj moj “populizam” mi nije doneo nijedno povoljno rešenje na nekom državnom konkursu. Ni pre populizma, posebno ne kasnije. A populizam budžeta za ng je obradovao mnoge u vlasti.
Jutrenje i bdenije
Ahm. Da vas pitam nešto.
Pa, kako smo mi to živeli ranije, bez tih proslava novih godina na trgu? Skoro da ne mogu da zamislim te jadne dočeke u krugu porodice, na žurkama po stanovima iz kojih matorci odu, u zakupima omiljenog kafića, kratkim putovanjem.
Jadnost, što bi rekao moj sin. To nisu bile proslave, to je bila jadnost.
Ima li života i Nove godine bez te skupe zajebancije? Ili Nova godina bez trga nije život, već preživljavanje?
Možda neće stići ako ne odemo na to preskupo turbo-folk bdenije?
I, šta će biti na jutrenju, kada se večernje i k nefimonu završi? To ne spada u Budžet. To kresanje je individualno. Nije institucionalno.
As time goes by
Živimo ti mi, kako-tako, kolku-tolku, od prvog do drugog, trećeg smanjimo horizont očekivanja, petog smanjimo potrošačku korpicu, desetog se derememo na decu, 15. nam jave da smo prvi izašli iz krize, a to što ne vidimo to je zato što smo defetisti, pretkraj meseca tučemo žene zbog ludila besparice i sveopšteg ludila. Upadamo u rupe na putu, pijemo lošu vodu, jedemo loš hleb, mleka nema – i krave presušile, poskupljuju nam grejanje dok nas uveravaju da ćemo u stvari tako plaćati manje.
Dok mi uradimo rebalans sopstvenih potreba u skaldu sa debalansom zarade, shvatismo jedno: biće Nove godine! Bokte, da nije tih Budžeta, strahujem da bi nas obišla. A sigurno ne bi svratila kada bismo razgradili malo ugradnju i prepolovili je u korist izgradnje.
Kresanje
Kreše se sve gde može da se kreše. Posebno se dobro pokazala kultura kad nešto treba da se kresne, eksjuz maj svahili.
Ako dođe do kresanja, prvo kresnu kulturu. Onda krešu obrazovanje. Onda, uveravajući nas da je to za naše dobro, krešu nam novčanike odobrenim poskupljenjem struje. Sve za naše dobro.
Treba, bokte, da se osećamo zahvalno što nas kreše kako ko stigne.
I kad nam zdravu pamet kresnu, treba da se osećamo prosvećeno. Nedokresano, takoreći.
Samo ne sme da se kresne budžet za novu godinu. To je sveta krava, u svetinju se ne dira. U tom budžetu su sve svete ugradnje od kojih se nakrmljuje sveta baza, da bi sveta centrala mogla na miru da se sprema za tamo neke svete izbore.
Ne dirajte mi budžet za ng, ja i dalje držim vlast! A Kraljevu “treba da pomogne svako ko može”. Pa, ko može? Još?
Paštete, sira i vojne muzike
Na primer, meni nije jasno šta će Kraljevu, posle zemljotresa – paštete i mesnih narezaka? Za užinu, između čišćenja šuta i popravki crepa? Ili za doručak, pre posla? Ili, za večeru pre nego što ljudi legnu na počinak pod zvezdama?
Pa da ih ugreje pašteta, ili hranljivost nitrita iz mesnog nareska. Onda kada sednu na svoj razvaljeni krevet i gledaju u svoj razvaljeni zid koji su letos krečili, kad su skrpili koju kintu. pašteta bi to mogla da zamaže. Zašto mi pada na pamet baš taj glagol?
Poklonu se ne gleda u zube, istina, ali dajmo malo razuma. Onog, koji nam nisu kresnuli. Pa razmišljajmo od onoga što nam je ostalo nekresnuto.
Pada mi na pamet da u Kraljevo pošaljem knjige i odmah pustim informaciju za medije: VEGA media se uključila u pomoć Kraljevu posle zemljotresa – poslala je Kraljevčanima knjige.
Da ih stave pod glavu, kad spavaju pod nebom. Da čitaju deci pred spavanje, bajku o obećanom životu koji im se srušio na glavu u jednoj noći. Da se uzvišenom poezijom teše oni koji su puštali suze zato što im je sve što su gradili ceo život, srušeno u jednoj noći.
A sve to kad podrignu od paštete i leba.
Da li je neko javio da tamo nije zavladala glad? Već beskućništvo. Ljudima su se srušili životi, ne samo krovovi.
Pomoć u paštetama? Pa nemojte više pomogati.
Tako je onomad bilo i sa Jašom Tomićem. Ljudi su praznili svoje magacine i to proglašavali za humanitarnu pomoć. Poplavljeno selo su zatrpavali napolitankama i brašnom, koji ne samo da više nisu bili potrebni, već nisu imali ni gde da se smeste.
Ali, juče je odlučni vođa rekao neka svako pomogne koliko može. Samo da ne diramo budžete za nove godine na trgovima. To je nacionalna stvar. Povećava se i zapošljavanje. Rodbine. I prijatelja. A ostali neka pomažu koliko god mogu.
Ako je pao jedan grad, pa nije pao ceo koncept ugradnje. I, neće.
Država nema para i zato ne plaća komunalije, rekao je srpski PreCednik danas, ali sveti Budžet za novogodišnje zajebancije na trgu mora preživeti. Zbog ugradnje, uverena sam. Po cenu neizgradnje srušenih kuća u Kraljevu. kmon!
pro-bu-di-te-se!
Najveći car: srešćemo se on i mi u budućnosti
Pridružujem se akciji Istoka Pavlovića da pomognemo malenom Google da sazna ko je bio najveći car.
Ideja je da svi koji, pre svega, veruju da je ova zemlja imala jednu ljudsku gomadu – cara, i da je najveći car bio Zoran Đinđić, linkuju frazu “najveći car” (kao ja ovde) na sajt Zorana Đinđića na adresi www.zorandjindjic.org.
Time će se postići da ukucavanjem fraze “najveći car” u Google browseru, prvi rezultat bude Zoran Đinđić. Takođe, ako volite opciju “I’m feeling lucky” na Google, ukucavanjem fraze “najveći car” i odabirom opcije “I’m feeling lucky”, odmah će izaći jedan jedini rezultat, sajt www.zorandjindjic.com (za sada nam još uvek izlazi Gidra Bojanić)
Zoran Đinđić (Fotografija preuzeta sa e-novine.com)
Off the record: osećam se infantilno kada pišem “najveći car“, ali u isto vreme Zoran Đinđić jeste bio carina, tako da se punim srcem i sećanjem na budućnost koja nam je odložena na neodređeno vreme njegovom smrću, uključujem u ovu akciju.
Jer, verujem, srešćemo se on i mi u budućnosti. Kadli-tadli.
Lament nad Srbijom
Juče sam se ponovo stidela svoje zemlje. Nije to bio samo stid, bilo je tu i užasnog bola zbog tragične smrti jednog običnog momka koji je došao u moju zemlju zbog sporta, pa onda još i malo ranije, jer je čuo da je ovde dobar provod.
Ta sitna okolnost koja je bila samo deo nekih vesti, “došao je ranije jer je čuo da je ovde dobar provod” za mene predstavlja najtragičniji okvir ovog užasnog događaja. Bris Taton, nečiji sin, krenuo u Srbiju ranije, jer je čuo da je u njoj dobar provod…
Provod, da umreš.
Već dugo imam utisak da sve strukture u Srbiji čine sve da Srbija ostane zatvorena zemlja. Da u nju ne dolaze i da se iz nje ne putuje. Da ostane što duže učaurena u rupi neke evropske zapizdine, zaglavljena u svojoj sjajnoj prošlosti, svojim bojevima na Kosovu, srpskim svetinjama na Kosovu, kolevkama na Kosovu, retorički predstavljana kao nebeska zemlja koju vode patriote.
Brisova nebeska zemlja dobrog provoda.
Srbija je zemlja kojoj su konzervirali mane. Namerno. Da bi oni koji njome vladaju mogli da to čine bez ikakve odgovornosti. Da bi oni koji su bliski vlasti mogli nesmetano da kradu. Da bi oni koji su pobedili dobili sve upravne odbore i sve fotelje. Da bi oni koji imaju koalicioni potencijal mogli da zauzmu fotelje pored. Srbija pripada nekolicini ljudi na vlasti, a ne svojim građanima.
U ovoj zemlji nije važno ko si i šta umeš i znaš, već kojoj partiji pripadaš. U ovoj zemlji ne možeš da dobiješ novac po njenim konkursima za finansiranje, ako nisi blizak partiji koja drži ministarstvo koje objavljuje konkurs. Ne možeš da dobiješ posao, ako nisi u partiji kojoj je pripala ta kompanija. Ne možeš da dobiješ poslovni prostor u svom gradu, ako nisi kontroverzni biznismen.
Ovo je zemlja koja je u svojoj državnoj banci čuvala na tone heriona. Ovo je zemlja koja diluje herion za svoje potrebe i maže oči svojim građanima hapšenjem sitnih i neposlušnih dilerčića.
Ovo je zemlja koja je odnegovala “navijače” i desničarske grupe za sopstvene potrebe.
Ovo je zemlja koja je rasprodala sve za sitne pare, a potom potkrala svoje građane.
Ovo je zemlja najviših kamata i najnižih ljudskih prava.
Ovo je zemlja najskupljeg goriva i najjeftinijeg ljudskog života.
Ovo je zemlja koja je donela zakone kojima je svoju vlast u potpunosti zaštitila a prava građana u potpunosti ograničila.
Ovo je zemlja u kojoj je šačica odabranih izvan svakog zakona.
Ovo je zemlja u kojoj daš dinar da otvoriš privatnu kompaniju, a onda te natera da sve radno vreme posvetiš opsluživanju manjakavosti njenog birokratskog sistema i više nemaš tih para da kompaniju zatvoriš.
Ovo je zemlja u kojoj pauk ne odnosi automobile opasnih momaka.
Ovo je zemlja u kojoj u radno vreme ne možeš da nađeš mesto u kafiću.
Ovo je zemlja u kojoj kontroverzni bisnismeni parkiraju na zaustavnoj traci.
Ovo je zemlja u kojoj se svaki dan otvori po jedna prodavnica patika, a muzeji drže zatvoreni.
Ovo je zemlja u kojoj se otvaraju prodavnice sportske odeće, a zatvaraju knjižare.
Ovo je zemlja koja je dozvolila da na smrt prebijaju njene goste i njene građane koji drugačije misle, drugačije vole, drugačije izgledaju i drugačije se prezivaju.
Ovo je zemlja koja se plaši drugačiosti jer je to pretnja za sve gornje navike u kojima se tako dobro snašla.
Ovo je zemlja koja je dozvolila da joj šačica huligana bude lice kojim se predstavlja svetu.
Ovo je zemlja u kojoj više nemam za koga da glasam.
Ovo je zemlja zbog koje sam se ponovo stidela ovih dana.
Zemlja, čijem odvratnom licu ponekad moram da okrenem leđa, da bih uopšte mogla da preživim u njoj.
***
PRINCIP STROGOSTI
E, pa Tadiću, dužan si da se ovoga pridržavaš i nadamo se da ozbiljno misliš:
Potemkinova tribina
Nakon što je jedna olako data izjava prvog čoveka grada izazvala oštru reakciju i generisala energiju, pri tome ne rušilačku već konstruktivnu, da se konačno definišu makar pojmovi zabave i kulture u Novom Sadu, održana je i tribina u CK13 na kojoj su bili prisutni svi oni koje znamo da godinama rade u takozvanom trećem sektoru. Član IO zadužen za kulturu, gospodin Bursać, bio je pozvan, ili poslat, ne znam, ali je bio prisutan i dobio dobro iskorišćenu šansu da doda još malo šećera u vodicu i da se nekoliko puta politički nekorektno obrati Ivani Inđin, potencirajući dvoumljenje da li joj se treba obraćati sa gospođo ili gospođice, što se u Evropi danas zove mizoginija i kažnjivo je.
Tema tribine, bar koliko se moglo razumeti iz pisma javnosti, bila je ukazivanje na nepostojanje kulturne politike grada, prožeta potom meni nejasnom potrebom organizatora da se oglasi i Exit po ovom pitanju. Nekako olako, i bez osvrta, svi učesnici tribine su zaboravili šta je rekao gradonačelnik, nemajući potrebu da zatraže izvinjenje ili dodatno objašnjenje. Ne slučajno, na dan organizovanja tribine, Grad je prebacio zaostali deo sredstava po konkursu za projekte iz kulture za prvu polovinu 2009. godine.
Elem, kako to obično biva, front se sa pravog problema preselio na lateralne koordinate i ovih dana, dok je trajao najposećeniji Exit ikada, prozvani i samozvani akteri različitih kulturno-političkih opcija započeli su “javnu raspravu”, čitaj međusobnu prozivku preko medija, ostrašćenom retorikom na granici, ili preko nje, uvredljivog.
I bez ove javne razmirice, za svakog mislećeg građanina bilo je tužno slušati jednog Želimira Žilnika prinuđenog da podseti na broj festivala u svetu kojima je prisustvovao sa svojim filmovima ili broj retrospektiva koje je u svetu imao, za šta, po sopstvenoj tvrdnji, nije dobio ni dinara od grada u kojem živi i stvara. Grad koji natera jednog takvog žitelja da to sam kaže i to još u želji da opravda moguću zamenu teze, treba da se stidi.
Ipak, i sam je Žilnik nekoliko puta izrazio potrebu da se Exit oglasi povodom gradonačelnikove izjave, to je valjda bio zajednički stav organizatora, te se konačno oglasio mučeni Lalić, direktor Sterijinog pozorja i umetnički direktor Cinema city-a i direktor još nečega sudeći po tome što ga Žilnik oslovljava sa “trostruki direktore”, nisam baš u toku. Zaista, teško je zamisliti da se Bojan Bošković, primalac budžetskih para i tata celog Exita, u trenutku dok počinje 10. festival i traje uz prisustvo 150.000 ljudi, lati hartije i sačini reakciju koju je treći sektor želeo. I, šta je uopšte, treći sektor okupljen oko Zorana Pantelića, želeo da čuje?
- Da će se Exit sledeće godine odreći budžetskih dotacija sa svih nivoa?
- Da će Exit retroaktivno vratiti sav ikada primljen novac poreskih obveznika?
- Da će Exit od svog profita početi da finansira treći sektor iz domena kulture?
- Da će Exit “vratiti” svom gradu tačno 10 ili tačno 20 miliona evra kroz ugostiteljstvo (Ivan M. Lalić nije znao tačno koliko)?
- Da će objaviti putem oglasa završni račun 10. festivala?
Šta sad kad se Lalić oglasio sa argumentacijom “što se bunite kad ste bili pozivani i plaćani u raznim organima i priredbama Exita?” I ode sve u vetrić nad Novim Sadom.
Da se zamisliš. Gradonačelnik se pežorativno osvrne i olako odbaci celokupnu stvaralačku kulturnu industriju grada koja po pravilu nije profitna i suprotna je postulatima (kod nas nepostojeće) kulturne politike, određena grupa stvaralaca se pronađe u toj kategoriji i pobuni, zatraži da se privilegovana firma Exit doo oglasi i ona se konačno oglašava kroz Lalićeva usta i, šta? Sve se pomeri sa kursa konstrukcije i baci na lične razmirice nekolicine ljudi, pokaži mi svoje račune, ja ću tebi svoje. Bah.
Ovo je bila prilika. Koja je tako lako izgubljena. Da li je neko, buneći se na jedan potpuno pogrešan način, tome namerno pomogao?
Kulturno-politički monopol
Da kultura ima nisko mesto na listi prioriteta u ovoj državi, već je dokazala republička, potom pokrajinska, a nedavnom izjavom prvog čoveka Novog Sada i gradska vlast.
Moramo da se jednom odlučimo da je nešto od interesa za grad ili nije! Za kulturu izdvajamo više od 900 miliona dinara i smatramo da Egzit spram rezultata koje postiže zaslužuje dobar deo tog novca. Masa poslovnog prostora se izdaje bez nadoknade, razna udruženja i razne “Art klinike”, a pitanje je rezultata i šta grad ima od toga*, utvrdio je gradonačelnik Igor Pavličić. (Izvor: Radio 021).
Na ovo je reagovala kulturna javnost grada oštrim saopštenjem (integralna verzija ovde), i najavila tribinu o zloupotrebi budžetskog novca od strane političkih struktura, koja će se održati u ponedeljak, 6. jula u 13:00 časova, u Omladinskom centru CK13, Vojvode Bojovića 13.
Gornjom izjavom je gradonačelnik Novog Sada, nedvosmisleno izneo stav grada da je trošenje budžetskog novca na kulturu i umetnost i one koji je stvaraju, zapravo uvreda za opštu dobrobit građana, koja će se uspešno prevazići prelivanjem većine budžetskih sredstava jednom visoko-profitnom preduzeću specijalizovanom za spektakl i zabavu.
Takođe, nametnuo je ideju da ničije umetničko delovanje, osim Exita, nije u interesu grada. Takođe, pokazao je da ne zna šta je kultura i umetnost, šta su vrednosti stvaralaštva za jedan grad i naciju, i da ne razlikuje institut zabave od kulturne industrije.
Nećemo ovde umanjivati privredni i turistički značaj EXIT-a za Novi Sad, ali ćemo morati, jednom za svagda, da delatnost ovog preduzeća odvojimo iz domena kulture i prebacimo u domen privrede, gde i pripada. Takođe, apelovaćemo na sve nivoe vlasti da ubuduće, ukoliko imaju baš tako snažnu potrebu da jedan visoko-profitni događaj koji organizuje jedno stabilno profitno preduzeće i dalje dodatno, i sve više finansira sredstvima građana angažujući pri tome i kompletnu javno-komunalnu logistiku, to čini iz drugih izvora, preko drugih ministarstava, kao što su ministarstva za privredu ili turizam.
Kultura i umenost pripadaju stvaralaštvu, ne profitu, i tako se prema tome treba odnositi. U kulturi je malo toga isplativo i veći deo kulture nema nameru da gubi novac, ali njena svrha nije u tome ni da ga zarađuje. Država ne sme da podstiče svojim odnosom, i nečuvenim pežorativnim ostvrtanjem na male kulturno-umetničke industrije, stvaranje klime u kojoj se stiče javni utisak da je umetnost nepotrebna, neisplativa i trošardžijska i da na pročelju te ideje stoji prvi čovek demokratski izabrane vlasti jednog grada.
Konačno pronalaženje balansa u politici koja brine o umetnosti, treba da bude jedan od pioriteta. Sistematski niz činjenja vlasti kroz koje se stvaraju uslovi za zatvaranje malih kulturnih centara, pežorativno pominjanje stvaralačkih grupacija, ignorisanje postojećih manifestacija koje, uz pomoć države, guraju u ruke monopolistima, moraće da postane samo opominjuća greška koja ne sme biti ponovljena.
Moja drugarica Ivana Inđin, i osoba čije napore u kulturi pratim dve decenije i koja je 20 godina u Novom Sadu donosila nove i sveže ideje i koncepte kroz Kamerno pozorište muzike “Ogledalo”, juče je obavestila javnost da gasi ovaj centar zbog nerazumevanja gradske i pokrajinske vlasti. Čak i više, jedini festival nove muzike, INTERZONE, koji devet godina vodi i organizuje s uživanjem svih autorskih prava na koncept i organizaciju, upravo od Ogledala preuzima Exit, uz podršku pokrajinske vlasti.
Dobro ste pročitali: Ivana je uslovljena, odbijanjem vlasti da je finansijski podrži po javnom konkursu, a potom iz vlasti i savetovana, da festival koji je u celosti njeno autorsko delo, ustupi Exitu.
Ovo je njeno saopštenje za javnost:
Dragi prijatelji,
Obavestavam vas da je demokratska vlast u Novom Sadu izbrisala međunarodni festival Aktuelne muzike INTERZONE sa mape kulturnih događaja i time izbrisala prostor u kome se učilo novo slušanje drugačijih muzika, prostor u kome su nastajale nove muzičke pojave/grupe/autori/izvođači/estetike, prostor u kome se muzika tumačila kroz različite teorijske perspektive, prostor u kome su se podržavale umetnici/e različitih kulturnih i društvenih pozadina, prostor u kome je publika mogla da pita i dobije odgovore od svojih muzičkih uzora, PROSTOR U KOME SE KROZ PRAKSU OSTVARIVALA DEMOKRATIJA U KULTURI.
Srdačan pozdrav,
Ivana Inđin
Od Ivane danas saznajem da je, valjda na b92, Exit obavestio javnost da ne treba da bude zabrinuta, jer će Interzone festivala ipak biti. (!) To je kao da napišete knjigu, a kad ne možete da nađete sredstva za objavljivanje ili izdavača, distributer novina i časopisa vas obavesti da ne treba da brinete jer će je oni sada objaviti i potpisati.
Lekcija za vlasti koje očigledno nisu dorasle kreiranju kulturne politike:
Razumite razliku između stvaralaštva s jedne i karnevala i spektakla sa druge strane
Pomozite pojedincima da ostvare svoj kulturni potencijal
Vodite politiku u pravcu stimulacije stvaralaštva
Pripremite stanovništo za uživanje u rezultatima
Ohrabrujte pojedince i grupe da doprinesu kulturnom razvoju kroz aktivnu ulogu
Obezbedite svima fizički i socijalni pristup kulturnim dogadjajima
Zahtevajte od medijskih kuća da rade za sve ukuse i interese, jer smo svi deo neke manjine. Oni treba da imaju otvoren pristup prema poeziji, drami, plesu, operi, vizuelnim umetnostima i klasičnoj muzici – formama koje maju veliku ali ne uvek masovnu publiku.
Cilj neka vam bude da dostignete osećanje kulturne sigurnosti u celokupnom stanovništvu.
Sajmon Mandi*: Kulturna politika (VEGA media, 2002.)
*konsultant za kulturnu politiku UNESCO-a, Saveta Evrope, Evropske kulturne fondacije. Osnivač i predsednik Evropskog foruma za umetnosti i nasleđe i direktor Britanske nacionalne kampanje za umetnosti.
Linkovi do postova na ovu temu:
Exit je privredno, ugostiteljsko, turistička manifestacija
