Slobodnim. Kraljevskim. Gradom.

Mnogo toga je ta žena uradila za Novi Sad, do tada samo petrovaradinsku prćiju. Istorija nas je učila da je pokatoličavala Srbe sa ovih prostora, a i ne samo Srbe, a i ne samo sa ovih prostora. Međutim, nije nas štedro učila (istorija u našim udžbenicima) i da je nekatolicima dozvoljavala obrazovanje na najvišim carskim univerzitetima i da je na taj način praktično omogućila Srbima da otvaraju svoje škole. Da nije dozvoljavala katočkoj crkvi da se meša u carske odluke i u sistem života građana. Da je praktično udarila temelje kraju feudalizma, uvodeći plaćene nadoknade za rad kmetova.

Da je uvela građanski zakonik, Codex Theresianus.

Da je uvela POREZ crkvama.

Da je uvela sistem obaveznog obrazovanja za svu decu, bez  obzira na veru i imovinsko stanje.

Da je uvela obaveznu istragu smrti beba i autopsijsku istragu svih smrti u bolnicama.

Da je uvodeći učenje prava, smanjila ulogu teologije.

Kažu da je slušala Državni savet koji je osnovala i da je taj savet stvarno bio to što jeste: pitala ga je kad ne zna, i priznavala svoje greške kad ih je činila.

Bokte,  baš bi nam dobro došlo nešto od te, dva i po veka stare, pameti.

Da li ste znali da Marija Terezija ipak nema nijednu uličicu, nijedan trgić, nijednu ploču u ovom gradu? Vratila sam se iz Bratislave, pa tamo su podignute ploče na svakoj zgradi u kojoj su samo svirali Mocart ili List. Ljudi se ponose svakakvom “sitnicom”, prave od svoje istorije big deal.

Zar je moguće da smo mi imali volje i interesa da imenujemo ulice u Novom Sadu ljudima prema kojima nemamo dovoljnu istorijsku distancu da bismo znali da vrednujemo njihova imena, a da nemamo niti jednu uspomenu na Mariju Tereziju?

A, slavimo ovaj dan. I delimo februarske nagrade (Dušan Popov je dobio ove godine).

A da neku uličicu nazovemo njenim imenom, neki mali trg, ništa.

Mislim da bi Novom Sadu baš prijala makar jedna uspomena na kojoj bi turista, a bogami i poneki sugrađanin, mogao da sazna kome Novi Sad duguje svoj status grada.

Novi Sade, srećan/sretan ti rođendan, boldog születésnapot, všetko najlepšie k narodeninám, fericit ziua de naştere… zna li neko kako se kaže na romskom?

Stalno neka kampanja. Ja razumem zašto kampanje, ali su one meni ovde više neki trla-baba-lan, nego stvarno osvešćivanje problema i ljudi.

Evo, baš ova poslednja kampanja apeluje na mene i tebe, da ne okrećemo glavu kad vidimo nasilje. Kampanja se tek posredno obraća ženi da ima pravo da uradi nešto da se nasilju suprotstavi. Ali, kampanjom joj je sugerisano da ćemo to uraditi ti i ja umesto nje, jer mi ne treba da okrećemo glavu dok je ona sklanja od udaraca.

Nije to bez đavola, da vam kažem. Zato što mi volimo da gledamo svoja posla i ne boli nas tuđa rana sve dok je ne osetimo na svojoj koži.

Nego, da li ste ikada probali da uradite nešto, pa da vidite kako to sistem funkcioniše kada ne okrećeš glavu već zasučeš rukave? Kad nisi u kampanji, već na delu?

slučaj jedan

U novosadskom naselju “blokovi”, sa četvrtog sprata našeg stana koji je gledao na zgradu u dvorištu, jedne letnje večeri, negde oko pola osam, jedna majka je počela da prebija svoje dete. I to je trajalo, trajalo, čula se lomljava nameštaja, čuli su se udarci, čulo se dečije zapomaganje, čuli su se urlici te žene. Što je dete više zapomagalo, ona ga je više udarala, i to je nekako iz tih zvukova koji su se širili bilo jasno.

Skoro svi stanari naše zgrade čiji stanovi gledaju na zgradu preko puta, izašli su na svoje terase i gledali u pravcu nekog prozora, za tim užasnim zvucima. Nakon 10-tak minuta u kojima sam slušala i ja to, ali i bila zauzeta kupanjem svoje bebe pred spavanje, upitala sam komšije da li su zvali policiju.  Niko nije.

Pa sam ja.

Policija je pitala gde, tačnu adresu (nisam znala na kom je broju ta zgrada i kojoj zapravo  ulici pripada), koji stan (kako bih to mogla da znam), ime i prezime žene (kako bih tek to mogla da znam). Opisala sam im gde se nalazi zgrada, krici iz nje su se i dalje čuli, dala svoje podatke i oni su došli posle jedno pola sata.

Tada je već svu utihnulo, ali su komšije iz moje zgrade, u nešto manjem broju doduše, i dalje stajale na svojim terasama. Niko nije mogao ili želeo da kaže iza kog prozora se dešavao taj užas, policija je ušla, policija je izašla brzo i ništa se nije desilo. Nisu obratili pažnju na svedoke, nikog ništa nisu pitali.

Potom sam zvala policiju da čujem šta su uradili po mojoj prijavi. Rekli su da nisu ništa, jer nemaju pravo da ulaze u tuđe stanove, nije se više ništa čulo, a ja im nisam dala tačnu adresu i broj stana, te shodno tome, i nisam bila od neke pomoći. Javite se socijalnim radnicima sutra.

To i učinim. Socijalni radnici mi zatražiše ponovo adresu, ime majke, broj stana. Ne znam. E, pa ne možemo mi ništa onda. Pokušajte da saznate te podatke, pa nam se javite. A, policija, pitam? Nama policija nije dostavila nikakav izveštaj. Zovem policiju, pa nismo dostavili nikakav izveštaj kada ne znamo ko je i šta je uradio. Probajte da saznate ime žene i tačnu adresu. Pomenem policiji da bi moglo da se ode u školu, da bih rekla po glasu da je detetu između 10 i 12 godina, neko će na fizičkom videti posledice te večeri, možda neko dete fali, možda neko dete neće da se skine na fizičkom… Pomenem i dom zdravlja, možda je tamo primljeno neko dete zbog kontuzije glave padom na stepenicama? Obično su stepenice, je li?

Ništa od toga, ime i prezime, podatke dajte, gledali ste suviše američkih filmova.

Vidim ja da kreće krug, pa krenem da pajem po komšiluku, napikiram se na komšinicu sa višeg sprata koja ima bolji pregled na prozore zgrade preko puta, i ona je majka, reći će. C. Videla je, ali neće da kaže ništa, nije njena stvar. Jok. Predložim joj da kaže meni, pa ću ja da kažem policiji i socijalnim radnicima i nju neću pominjati. C. Nije njena stvar, a i, zar ja nemam pametnija posla nego da guram nos u tuđ život?

Potom odem u zgradu preko puta, tamo ne znam baš nikoga, ali pozvonim na stanove u prizemlju, sigurna da se tamo nije dešavao užas prošle večeri, da li znate, nije naša stvar, gledajte svoja posla.

Vrlo brzo se po komšiluku pročulo da sam se raspitivala o tom događaju, tražila svedoke, pokušala da gurnem nos u tuđ život. Neki su odmahivali glavom kad me vide, a neki su je okretali od mene.

I ja sam nakon nekoliko dana odustala. I nadalje ćutke gledala jednu od komšinica čijem najmlađem detetu je jedina zabava iz detinjstva bila da samo pretrči put, ne tako pust, ni najmanje pust i da sedne pored oca i strica koji tamo piju pivo ispred radnje, i igra se sa čepovima od piva utisnutih u zemlju. Na primer, ja bih i to prijavila. Ali, kome? I sa kakvim rezultatima? Za zanemarivanje dece još nije bilo nikakvih kampanja, kako bih se s tim izgombala kada ni ove stvari s kampanjama ne idu u praksi…

slučaj drugi

Dok je sin išao u vrtić, ispričao nam jednog dana da su on i dečak N. zajedno piškili, te da je tom prilikom video na dečakovim butinama tamne i široke modrice. Upitavši ga od čega mu je to, dečak je rekao od kaiša. Tatinog. Mi ispričamo naša saznanja vaspitačici. Vaspitačica kaže da su roditelji fin svet i da ona ne može da veruje. Pitam je da li je videla modrice. Jeste, možda je dete palo negde na stepenicama, dečaci su nestašni i stalno padaju.

Znači, videla je, znači ima modrica, znači bilo je verovatno i kaiša kako je dete reklo. Zaintačim se, počnem da insistiram da se to prijavi. Ona ne zna kako, neprijatno je. Predlažem da dovedu doktorku koja inače dolazi jednom nedeljno i pregleda grlo, pa bi mogla da ih pregleda cele. Za takav pregled je potrebna dozvola roditelja.

I tako, odustanem. Šta drugo?

i, šta?

Zamislite sada, pupupu daleko bilo, da je jednog dana, nekom prilikom besa, ta žena smrtno povredila dete ili je kaiš tog čoveka poleteo prema glavi i usmrtio dečaka? Kako bismo reagovali? Vest bi bila, roditelj ubio dete. Optuživali bismo roditelja, dabome. Ali, šta sad, kad  znamo da je makar neko pokušao da uradi sve da to toga ne dođe, da je bilo indicija da bi do toga moglo da dođe, ludilom ili nesrećnim slučajem, i da kroz sistem i druge  ljude ama baš ništa nije moglo preventivno da se uradi?

Iza svakog porodičnog nasilja, iza svakog bezumnog čina grupe ili pojedinca, postoji i prethodno nečinjenje društva i kolektivno okretanje glave.

Zato je meni Srbija kriva, kao takva. Zato su meni svi krivi. Smo krivi. Ova država zato što nam isključivo šalje iskrivljene poruke, mediji zato što glorifikuju kriminal i izvrnute vrednosti. Građani, zato što su se složili da je najbolje da gledaju svoja posla.

Ok. Mrzi me dalje. Sada, kada sam prespavala, dok još uvek život malog dečaka visi o koncu, i dalje čin očajnika od juče, samoubistvo s pokušajem ubistva deteta (tako bi se to moglo pravno okarakterisati?) razumem kao naš zajednički problem i problem ove zemlje, koja je u dubokoj krizi vrednosti.

Eto, navijam za to detešce i unapred mi se gadi kako će se političari oko  njega rastrčati, kao, božemeoprosti, onomad oko keruše Mile.

U kampanji.

Žališ li, Srbijo? Nije li te sram tog belog čaršava preko tela tvojih građana?

Teško da se može dobiti evidentniji dokaz koliko čovek tebi nije bitan, koliko ti je socijalna nepravda izrazita, koliko si nas daleko odvukla i nisko sroljala, opštom nebrigom o najvažnijem segmentu svakog društva: čoveku.

Odlepila sam. Nemam teksta. Srce će mi pući.

Ne moraš da imaš dete da bio pojmio sav beskonačni svemir ove tragedije koja nije samo lična. Dovoljno je da si čovek i da znaš da samo neopozivo očajan čovek može da odluči da povede i svoje dete u smrt sa sobom. Jer nema nadu, sada kada više nema ni snage, nema više poverenja čak ni da sačuva život svom detetu izuzimajući ga iz svoje očajničke i tragične odluke.

Zna da ni detetu neće biti bolje ako ga ostavi s druge strane simsa, jer tek tamo nije sigurno. Jer, jedino što oseća da je sigurno i izvesno u njegovom životu – je smrt.

Samo zastani i pomisli na ovo prepodne u njihovom životu, dok si ti radio ko zna šta: zamisli im lica, zavuci im se u dušu. Slobodno se užasni od onoga što vidiš.

Pa da ih toliko izdaš, crna moja zemljo, da ti ni taj životić ne ostaviše s druge strane simsa, samačkog hotela, pa, jebem ti, kada je neki političar u ovoj zemlji ušao u samački hotel? Ima li i jedan političar u ovoj zemlji da zna kako izgleda samački hotel, uopšte?

Prvo sam pomislila, pa kako je moja zemlja mogla da dozvoli da joj se cela porodica kroz prozor baci.

Onda odbacim tu naivnu misao: nije dozvolila, ona ih je još i šutnula nogom, da im pomogne da sigurnije padnu u ponor, da ne stignu slučajno da se predomisle hvatajući se za najhkrhkiju slamku makar i neispunjenog obećanja.

Toliko sam tužna i toliko razočarana i ranjena ovim, da ću svisnuti. Nemam snage ni da se zgadim nad ovom zemljom.

Sram te bilo, Srbijo, da te sram!

Preko 800 kamera u Novom Sadu, najviše na raskrsnicama

Uz standardno ne mali račun za komunalije, ovog meseca nam je stiglo i prateće pisamce u kojem smo obavešteni da je video nadzor u Novom Sadu važan,

a) zbog mališana pred vrtićima

b) zbog dece, zbog droge i nasilja

c) zbog bezbednosti svih nas na ulicima

d) zbog Evrope i koraka s njom

e) zbog toga što svi želimo da Novi Sad bude najbolje mesto za život.

Slažem se 100%.

Otkad je za vakta radikalskog gradonačelnika, kojA ima amneziju na svoja politička nedela iz devedesetih i rupu od cele dekade u biografiji za potrebe nove političke kampanje bazirane na kokošijem pamćenju birača,  uvezen u Novi Sad sav go kriminilac iz Beograda i Crne Gore, ja bih stvarno volela da ponovo počnem da se osećam sigurno u svom gradu.

Sve računam da gradski  menadžer više nikada neće biri frizer iz Beograda a šef kabineta vlasnik diskoteke iz Novog Sada koji vreme prekraćuje u kockanju.

Hoću da budem bezbedna. Ja, a ne kriminalci, jer je sada obrnuto. Kriminilaci su u Novom Sadu svoj na svome, njima je super, a našoj deci nije. Novi Sad prednjači po broju izvršenih kriminalnih dela u Srbiji, razni Šarići i njihovi pomoćnici žive u mom gradu, u ovom gradu se životima potkusuravaju razmirice kriminalnih grupa iz prestonice, droge ima kao na rasprodaji.

Poslednji izveštaji govore da je trećina od svih krivičnih dela na teritoriji Srbije počinjena u Vojvodini a da je od toga skoro polovina u Novom Sadu. Takođe, prošle godine je 100%, pajstito, 100% zaplenjenog ekstazija na teritoriji cele zemlje zaplenjeno u Vojvodini! Zašto je to tako? Otkud sva ta droga u Vojvodini? Pa, zato što je za NJIH tu BEZBEDNO, elde? 

Grafite koji slave Ratka Mladića u Novom Sadu ne kreče.

U Novom Sadu pale zastave drugih država.

U Novom Sadu izuvaju deci patike u sred bela dana u sred belog centra grada.

Ovde zelene površine zauzimaju parkirani džipovi i audiji sa zatamnjenim staklima, a ne drveće.

OK, shvatili smo!

Dopis uz račun još kaže da je “Od uvođenja video nadzora Novi Sad bezbedniji grad”.

C. Nije.

Ali, ja bih stvarno volela da jeste.

I hoću da plaćam za video nadzor 30 dinara. (Klikni na mapu da saznaš na kojim raskrsnicama se nalaze kamere)

Ali, hoću i efekte. Ne vidim ih.

Pratila sam gnev svojih sugrađana zbog ovih 30 dinara. Neustavnih! Sudom ukinutih i prebačenih u dobrovoljnost.

Ne razumem. Šta je 30 dinara mesečno? Uz, efekte koje svi, bar deklarativno, očekujemo?

Šta je 30 dinara za video nadzor u jednom gradu, u poređenju sa:

Račun za komunalije (Novi Sad, oktobar 2011)

Meni smeta visina cene grejanja, jer se smrzavam cele  zime, a posebno s jeseni i proleća.

Smeta mi što ne razlikujem u svakodnevnom životu, niti tu razliku uspevam da primetim u praksi, šta je održavanje – promenljivo, održavanje – po ugovoru, održavanje – stalno. Šta znače sva ta silna održavanja, dođavola, kad mi, stanari, stalno nešto održavamo?

Smeće me posebno što imamo još dve stavke koje se odnose na ta nekakva održavanja, a) čistoće, pa onda b) higijene, koje su obe 8,5 puta više od cene održavanja grada u pristojnom stanju kamerama.

Smetljuje me ekološka taksta, strašno! Kako se ona troši, na šta?

Smetka me i gradsko zemljište, to je MOJE zemljište od pre koju godinu!

Ne znam kako je sa drugim sugrađanima, i stvarno ne znam kako im, od svih tih održavanja, jedino održavanje bezbednog života smeta, koje nas, eto, najmanje košta, a čije efekte bismo, eto, stvarno mogli da vidimo i u koje ja,  usuđujem se da kažem, iskreno verujem kao u korak ka bezednijem životu pobrojanom po tačkama tamo gore.

Kako Novosađani razmišljaju

I, tako zaključujem da sa većinom Novosađana više nemam ništa zajedničko.

I neću da odjavim ovih 30 dinara. I, hoću da, nedajbože mi zatreba, mogu da se pozovem na tu jednu kameru čije održavanje plaćam. I, volela bih još više kamera, ne samo na raskrsnicama.

Jer hoću da se osećam sigurno na ulicama svog grada. Ja, a ne bagra. Moje dete, a ne diler droge.

Mi, a ne naši.

Nikako da primetim tih 30 dinara u ukupnoj sumi na aktuelnom računu. A, ti?

Cijena, prava sitnica

]]> http://www.mooshema.com/2011/11/13/neko-nas-posmatra/feed/ 15 http://www.mooshema.com/2011/03/20/smeh-i-kazna/ http://www.mooshema.com/2011/03/20/smeh-i-kazna/#comments Sun, 20 Mar 2011 14:13:02 +0000 Moo http://www.mooshema.com/?p=2019 Vest je da je Gradski odbor DS Niš, raspustio Opštinski odbor DS Palilula u Nišu.

Zbog okaljanog ugleda DS.

Zbog političke štete koja je naneta DS-u. Čime?

Video snimkom okačenim na Youtube koji je videlo skoro milion ljudi i smejalo se. Čemu?

Montaži snimka na kojem se vidi dvoje ljudi koji nisu ni talentovani da javno govore, ni talentovani da recituju, ali zato imaju tremu od javnog nastupa. I zato što je članica omladine DS, koja ima loš ukus u odevanju, lošu dikciju, manjak talenta za recitovanje i višak centimetara na obući, pala pred kamerama.

Big dil.

Niste nikada pali? Niste nikada izgovorili nešto glupo zbog čega niste mogli da spavate noćima? Niste nikad dali izjavu za medije koja vam zvuči toliko idiotski da vas stomak zaboli kada čujete da je to još neko čuo?

Niste nikada poželeli da možete nešto što ne možete, pa da vas još okolina i ohrabri da to uradite i da onda to uradite i da se svetski zbog toga izblamirate?

Mene je, na primer, momak u srednjoj školi ostavio zato što sam pala na zaleđenim stepenicama ispred Srpskog narodnog pozorišta. Svi su mi se smejali. MENI, ne njemu. A on mi je pre toga rekao, videvši moju obuću, Molim te, samo nemoj ovde sad da mi padneš.

I? Ja pala. I? On me ostavio.

I?

Stojiš sa strane, i gledaš. Na čijoj si strani? Na njegovoj, jer nije mogao da podnese tu sramotu, ili na mojoj, u presmešnom i ponižavajućem prizoru kako u neadekvatnoj obući za meteorološke uslove, sva napirlitana za pozorište, letim preko stepenica i zabadam nos pravo u sneg?

Jeste, ja sam bila kreten jer sam obula 12 cm na sneg od 30 cm, ali, zar zbog toga treba da budem, osim što sam bila ismejana, još i ostavljena? I, kakav je on to frajer kada nije, kada sam pala, učinio nešto zaštitnički, već je osetio toliku sramotu da je morao još i dodatno da me kazni (hvala mu) ostavljanjem?

Dakle, nisam sigurna da je potez DS-a, da kazni svoj Opštinski odbor raspuštanjem, prava i dovoljno promišljena odluka. Ne znam za njihove  unutrašnje stvari i koncepte, nego posmatram sa strane, nakon što sam prestala da se smejem tom video-snimku.

Šta se desilo? Ni iz čega se stvorila krizna situacija. Neko je zlonemarno isekao sve što je bilo dobro, jer nije zanimljivo i spojio tu sramoticu u jedan snimak. Smejalo se pola Srbije. Ta devojka i taj mladić su propali u zemlju od sramote. Opštinski odbor Palilula je verovatno morao da odgovara na pitanja Gradskog odbora, koje je ovaj postavljao odgovarajući na pitanja nekog od gore. I tako. Redom. Stomak je bolelo mnogo ljudi.

Srbija se i dalje smejala.

I?

Big dil.

Smejemo se zato što se desilo nešto čime osoba nije mogla da upravlja. Zbog nečega što je iznenadilo i tu osobu i njene posmatrače. Kada je zbog omaške, pažnja sa suštine, prešla na formu. U svojoj studiji “O smehu”, Anri Bergson tumači da nam je smešan “svaki događaj koji skreće pažnju na ono što je fizičko kod jedne ličnosti” onda kada je trebalo da posmatramo njen intelekt ili dušu. Kada čovek padne, smešno nam je što je iznenada promenio položaj zato što telo nije bilo u stanju da odgovori na prepreku. Nije bilo dovoljno gipko.

Bergson takođe kaže da smeh kažnjava ponašanje i čini da tu gipkost vežbamo, bez obzira da li je reč o gipkosti tela ili intelekta. Svaki put kada telo ili mozak pokažu krutost, desiće se nešto komično zbog čega ćemo se smejati.

Zato, zar ne bi bilo efektnije da su, nakon smeha nacije,  iz DS-a  izašali u javnost, zahvalili se svima koji su skrenuli pažnju na propuste sa te priredbe, pronašli opravdanje za organizatore koji su napravili “pažnje vredan program iz kojeg je izvučen deo sa gafovima”, apostrofirali članove koji su bili nevešti i pokazali krutost i najavili da će se sa tim podmaltkom još dosta raditi dok ne budu bili dovoljno gipki i dovoljno zreli za javne nastupe, baš koliko su sada voljni da uče i rade?

I pomoći tim mladim ljudima da tako i bude.

Nije sramota pasti, kaže poslovica, sramota je posle ne ustati.

Ima onih roditelja koji prebiju decu kada ova uđu u kuću s krvavim kolenom, zato što su pocepala nove pantalone.

Dakle, pomoć. Previjanje rane na kolenu. A ne kazna.

A oni su kažnjeni, i Srbiji je javljeno da je to urađeno iz odgovornosti prema stranci i njenom političkom imidžu, a Srbija je primila poruku da DS ne trpi ljudsku nesavršenost, da je se stidi i da je kažnjava.

Ponajviše zato što su se drugi smejali.

Kao građanka, kao političko biće, kao glasač, kao ja, osećam se neprijatno zbog javnog kažnjavanja onih koji su učinili jednu nebitnu, efemernu, ljudsku omašku, krutosti tela i bića.

Šta vi mislite?