Ta sitna okolnost koja je bila samo deo nekih vesti, “došao je ranije jer je čuo da je ovde dobar provod” za mene predstavlja najtragičniji okvir ovog užasnog događaja. Bris Taton, nečiji sin, krenuo u Srbiju ranije, jer je čuo da je u njoj dobar provod…

Provod, da umreš.

Već dugo imam utisak da sve strukture u Srbiji čine sve da Srbija ostane zatvorena zemlja. Da u nju ne dolaze i da se iz nje ne putuje. Da ostane što duže učaurena u rupi neke evropske zapizdine, zaglavljena u svojoj sjajnoj prošlosti, svojim bojevima na Kosovu, srpskim svetinjama na Kosovu, kolevkama na Kosovu, retorički predstavljana kao nebeska zemlja koju vode patriote.

Brisova nebeska zemlja dobrog provoda.

Srbija je zemlja kojoj su konzervirali mane. Namerno. Da bi oni koji njome vladaju mogli da to čine bez ikakve odgovornosti. Da bi oni koji su bliski vlasti mogli nesmetano da kradu. Da bi oni koji su pobedili dobili sve upravne odbore i sve fotelje. Da bi oni koji imaju koalicioni potencijal mogli da zauzmu fotelje pored. Srbija pripada nekolicini ljudi na vlasti, a ne svojim građanima.

U ovoj zemlji nije važno ko si i šta umeš i znaš, već kojoj partiji pripadaš.  U ovoj zemlji ne možeš da dobiješ novac po njenim konkursima za finansiranje, ako nisi blizak partiji koja drži ministarstvo koje objavljuje konkurs. Ne možeš da dobiješ posao, ako nisi u partiji kojoj je pripala ta kompanija.  Ne možeš da dobiješ poslovni prostor u svom gradu, ako nisi kontroverzni biznismen.

Ovo je zemlja koja je u svojoj državnoj banci čuvala na tone heriona. Ovo je zemlja koja diluje herion za svoje potrebe i maže oči svojim građanima hapšenjem sitnih i neposlušnih dilerčića.

Ovo je zemlja koja je odnegovala “navijače” i desničarske grupe za sopstvene potrebe.

Ovo je zemlja koja je rasprodala sve za sitne pare, a potom potkrala svoje građane.

Ovo je zemlja najviših kamata i najnižih ljudskih prava.

Ovo je zemlja najskupljeg goriva i najjeftinijeg ljudskog života.

Ovo je zemlja koja je donela zakone kojima je svoju vlast u potpunosti zaštitila a prava građana u potpunosti ograničila.

Ovo je zemlja u kojoj je šačica odabranih izvan svakog zakona.

Ovo je zemlja u kojoj daš dinar da otvoriš privatnu kompaniju, a onda te natera da sve radno vreme posvetiš opsluživanju manjakavosti njenog birokratskog sistema i više nemaš tih para da kompaniju zatvoriš.

Ovo je zemlja u kojoj pauk ne odnosi automobile opasnih momaka.

Ovo je zemlja u kojoj u radno vreme ne možeš da nađeš mesto u kafiću.

Ovo je zemlja u kojoj kontroverzni bisnismeni parkiraju na zaustavnoj traci.

Ovo je zemlja u kojoj se svaki dan otvori po jedna prodavnica patika, a muzeji drže zatvoreni.

Ovo je zemlja u kojoj se otvaraju prodavnice sportske odeće, a zatvaraju knjižare.

Ovo je zemlja koja je dozvolila da na smrt prebijaju njene goste i njene građane koji drugačije misle, drugačije vole, drugačije izgledaju i drugačije se prezivaju.

Ovo je zemlja koja se plaši drugačiosti jer je to pretnja za sve gornje navike u kojima se tako dobro snašla.

Ovo je zemlja koja je dozvolila da joj šačica huligana bude lice kojim se predstavlja svetu.

Ovo je zemlja u kojoj više nemam za koga da glasam.

Ovo je zemlja zbog koje sam se ponovo stidela ovih dana.

Zemlja, čijem odvratnom licu ponekad moram da okrenem leđa, da bih uopšte mogla da preživim u njoj.

***

PRINCIP STROGOSTI

E, pa Tadiću, dužan si da se ovoga pridržavaš i nadamo se da ozbiljno misliš:

Tema tribine, bar koliko se moglo razumeti iz pisma javnosti, bila je ukazivanje na nepostojanje kulturne politike grada, prožeta potom meni nejasnom potrebom organizatora da se oglasi i Exit po ovom pitanju. Nekako olako, i bez osvrta, svi učesnici tribine su zaboravili šta je rekao gradonačelnik, nemajući potrebu da zatraže izvinjenje ili dodatno objašnjenje. Ne slučajno, na dan organizovanja tribine, Grad je prebacio zaostali deo sredstava po konkursu za projekte iz kulture za prvu polovinu 2009. godine.

Elem, kako to obično biva, front se sa pravog problema preselio na lateralne koordinate i ovih dana, dok je trajao najposećeniji Exit ikada, prozvani i samozvani akteri različitih kulturno-političkih opcija započeli su “javnu raspravu”, čitaj međusobnu prozivku preko medija, ostrašćenom retorikom na granici, ili preko nje, uvredljivog.

I bez ove javne razmirice, za svakog mislećeg građanina bilo je tužno slušati jednog Želimira Žilnika prinuđenog da podseti na broj festivala u svetu kojima je prisustvovao sa svojim filmovima ili broj retrospektiva koje je u svetu imao, za šta, po sopstvenoj tvrdnji, nije dobio ni dinara od grada u kojem živi i stvara. Grad koji natera jednog takvog žitelja da to sam kaže i to još u želji da opravda moguću zamenu teze, treba da se stidi.

Ipak, i sam je Žilnik nekoliko puta izrazio potrebu da se Exit oglasi povodom gradonačelnikove izjave, to je valjda bio zajednički stav organizatora, te se konačno oglasio mučeni Lalić, direktor Sterijinog pozorja i umetnički direktor Cinema city-a i direktor još nečega sudeći po tome što ga Žilnik oslovljava sa “trostruki direktore”, nisam baš u toku. Zaista, teško je zamisliti da se Bojan Bošković, primalac budžetskih para i tata celog Exita, u trenutku dok počinje 10. festival i traje uz prisustvo 150.000 ljudi, lati hartije i sačini reakciju koju je treći sektor želeo. I, šta je uopšte, treći sektor okupljen oko Zorana Pantelića, želeo da čuje?

- Da će se Exit sledeće godine odreći budžetskih dotacija sa svih nivoa?

- Da će Exit retroaktivno vratiti sav ikada primljen novac poreskih obveznika?

- Da će Exit od svog profita početi da finansira treći sektor iz domena kulture?

- Da će Exit “vratiti” svom gradu tačno 10 ili tačno 20 miliona evra kroz ugostiteljstvo (Ivan M. Lalić nije znao tačno koliko)?

- Da će objaviti putem oglasa završni račun 10. festivala?

Šta sad kad se Lalić oglasio sa argumentacijom “što se bunite kad ste bili pozivani i plaćani u raznim organima i priredbama Exita?” I ode sve u vetrić nad Novim Sadom.

Da se zamisliš. Gradonačelnik se pežorativno osvrne i olako odbaci celokupnu stvaralačku kulturnu industriju grada koja po pravilu nije profitna i suprotna je postulatima (kod nas nepostojeće) kulturne politike, određena grupa stvaralaca se pronađe u toj kategoriji i pobuni, zatraži da se privilegovana firma Exit doo oglasi i ona se konačno oglašava kroz Lalićeva usta i, šta?  Sve se pomeri sa kursa konstrukcije i baci na lične razmirice nekolicine ljudi, pokaži mi svoje račune, ja ću tebi svoje. Bah.

Ovo je bila prilika. Koja je tako lako izgubljena. Da li je neko, buneći se na jedan potpuno pogrešan način, tome namerno pomogao?

Moramo da se jednom odlučimo da je nešto od interesa za grad ili nije! Za kulturu izdvajamo više od 900 miliona dinara i smatramo da Egzit spram rezultata koje postiže zaslužuje dobar deo tog novca. Masa poslovnog prostora se izdaje bez nadoknade, razna udruženja i razne “Art klinike”, a pitanje je rezultata i šta grad ima od toga*, utvrdio je gradonačelnik Igor Pavličić. (Izvor: Radio 021).

Na ovo je reagovala kulturna javnost grada oštrim saopštenjem (integralna verzija ovde), i najavila tribinu o zloupotrebi budžetskog novca od strane političkih struktura, koja će se održati u ponedeljak, 6. jula u 13:00 časova, u Omladinskom centru CK13, Vojvode Bojovića 13.

Gornjom izjavom je gradonačelnik Novog Sada, nedvosmisleno izneo stav grada da je trošenje budžetskog novca na kulturu i umetnost i one koji je stvaraju, zapravo uvreda za opštu dobrobit građana, koja će se uspešno prevazići prelivanjem većine budžetskih sredstava jednom visoko-profitnom preduzeću specijalizovanom za spektakl i zabavu.

Takođe, nametnuo je ideju da ničije umetničko delovanje, osim Exita, nije u interesu grada. Takođe, pokazao je da ne zna šta je kultura i umetnost, šta su vrednosti stvaralaštva za jedan grad i naciju, i da ne razlikuje institut zabave od kulturne industrije.

Nećemo ovde umanjivati privredni i turistički značaj EXIT-a za Novi Sad, ali ćemo morati, jednom za svagda, da delatnost ovog preduzeća odvojimo iz domena kulture i prebacimo u domen privrede, gde i pripada. Takođe, apelovaćemo na sve nivoe vlasti da ubuduće, ukoliko imaju baš tako snažnu potrebu da jedan visoko-profitni događaj koji organizuje jedno stabilno profitno preduzeće i dalje dodatno, i sve više finansira sredstvima građana angažujući pri tome i kompletnu javno-komunalnu logistiku, to čini iz drugih izvora, preko drugih ministarstava, kao što su ministarstva za privredu ili turizam.

Kultura i umenost pripadaju stvaralaštvu, ne profitu, i tako se prema tome treba odnositi. U kulturi je malo toga isplativo i veći deo kulture nema nameru da gubi novac, ali njena svrha nije u tome ni da ga zarađuje. Država ne sme da podstiče svojim odnosom, i nečuvenim pežorativnim ostvrtanjem na male kulturno-umetničke industrije, stvaranje klime  u kojoj se stiče javni utisak da je umetnost nepotrebna, neisplativa i trošardžijska i da na pročelju te ideje stoji prvi čovek demokratski izabrane vlasti jednog grada.

Konačno pronalaženje balansa u politici koja brine o umetnosti, treba da bude jedan od pioriteta. Sistematski niz činjenja vlasti kroz koje se stvaraju uslovi za zatvaranje malih kulturnih centara, pežorativno pominjanje stvaralačkih grupacija, ignorisanje postojećih manifestacija koje, uz pomoć države, guraju u ruke monopolistima, moraće da postane samo opominjuća greška koja ne sme biti ponovljena.

Moja drugarica Ivana Inđin, i osoba čije napore u kulturi pratim dve decenije i koja je 20 godina u Novom Sadu donosila nove i sveže ideje i koncepte kroz Kamerno pozorište muzike “Ogledalo”, juče je obavestila javnost da gasi ovaj centar zbog nerazumevanja gradske i pokrajinske vlasti. Čak i više, jedini festival nove muzike, INTERZONE, koji devet godina vodi i organizuje s uživanjem svih autorskih prava na koncept i organizaciju, upravo od Ogledala preuzima Exit, uz podršku pokrajinske vlasti.

Dobro ste pročitali: Ivana je uslovljena, odbijanjem vlasti da je finansijski podrži po javnom konkursu, a potom iz vlasti i savetovana, da festival koji je u celosti njeno autorsko delo, ustupi Exitu.

Ovo je njeno saopštenje za javnost:

Dragi prijatelji,

Obavestavam vas da je demokratska vlast u Novom Sadu izbrisala međunarodni festival Aktuelne muzike INTERZONE sa mape kulturnih događaja i time izbrisala prostor u kome se učilo novo slušanje drugačijih muzika, prostor u kome su nastajale nove muzičke pojave/grupe/autori/izvođači/estetike, prostor u kome se muzika tumačila kroz različite teorijske perspektive, prostor u kome su se podržavale umetnici/e različitih kulturnih i društvenih pozadina, prostor u kome je publika mogla da pita i dobije odgovore od svojih muzičkih uzora, PROSTOR U KOME SE KROZ PRAKSU OSTVARIVALA DEMOKRATIJA U KULTURI.

Srdačan pozdrav,

Ivana Inđin

Od Ivane danas saznajem da je, valjda na b92, Exit obavestio javnost da ne treba da bude zabrinuta, jer će Interzone festivala ipak biti. (!) To je kao da napišete knjigu, a kad ne možete da nađete sredstva za objavljivanje ili izdavača, distributer novina i časopisa vas obavesti da ne treba da brinete jer će je oni sada objaviti i potpisati.

Lekcija za vlasti koje očigledno nisu dorasle kreiranju kulturne politike:

Razumite razliku između stvaralaštva s jedne i karnevala i spektakla sa druge strane

Pomozite pojedincima da ostvare svoj kulturni potencijal

Vodite politiku u pravcu stimulacije stvaralaštva

Pripremite stanovništo za uživanje u rezultatima

Ohrabrujte pojedince i grupe da doprinesu kulturnom razvoju kroz aktivnu ulogu

Obezbedite svima fizički i socijalni pristup kulturnim dogadjajima

Zahtevajte od medijskih kuća da rade za sve ukuse i interese, jer smo svi deo neke manjine. Oni treba da imaju otvoren pristup prema poeziji, drami, plesu, operi, vizuelnim umetnostima i klasičnoj muzici – formama koje maju veliku ali ne uvek masovnu publiku.

Cilj neka vam bude da dostignete osećanje kulturne sigurnosti u celokupnom stanovništvu.

Sajmon Mandi*: Kulturna politika (VEGA media, 2002.)

*konsultant za kulturnu politiku UNESCO-a, Saveta Evrope, Evropske kulturne fondacije. Osnivač i predsednik Evropskog foruma za umetnosti i nasleđe i direktor Britanske nacionalne kampanje za umetnosti.

Linkovi do postova na ovu temu:

Exit je privredno, ugostiteljsko, turistička manifestacija

Novi Sad guši razvoj lokalne umetničke produkcije

Država, to sam ja

Potemkinov Novi Sad

Ministar za kulturu je otišao na privremeni odmor, da bi ministar za medije mogao da radi svoj posao. Ministar za kulturu je pozavrtao slavine da bi ministar za medije mogao da pomogne ugroženim medijima.

Teško je pobrojati sve uspehe ministra za kulture od početka ove godine, pre nego što ne konačno i neopozivo rešio da se malo odmori od kulture, ali setimo se samo nekih: ostavke čelnih ljudi Beogradske filharmonije, Narodnog pozorišta, Narodnog muzeja. Odluka o povratu državi 40% sopstvenih prihoda koje ostvare budžetske ustanove, zbog čega pozorišta mogu komotno da stave katanac. Zavrtanje slavine pozorištima za nove projekte i svodeći ga na plate koje prima čak oko 50% onih koji ništa ne rade, jer nikada nije donet Zakon o pozorištu. Obustava finansiranja Belefa, držanje Sterijinog u neizvesnosti do poslednjeg časa.

Konačno prevara izdavača: poslao je izdavačima  na potpis ugovore koji sadrže određeni iznos za otkup knjiga po konkursu, a potom, umesto potpisanog ugovora i para, poslao izdavačima nove ugovore koji sadrže iste odluku o otkupu istih knjiga, ali za 50% manje novca. Uz novi ugovor ne ide objašnjenje, samo uputstvo na propratnom papiru bez zaglavlja i potpisa, na kojem stoji, u bold ćiriličnom fontu veličine 16, kako izdavači imaju postupiti.

Iz ovoga je jasno zašto je ministar za kulturu otišao na odmor, i zašto je ministar za medije postao tako aktivan u pomoći socijalno odgovornim medijima: pa, neko mora da prećuti ono što ministru za kulturu nije zgodno i da javlja samo ono što ministru za medije odgovara.

Osobi koja je po svojoj prilici patentirala majčinstvo i trudnoću, Jeleni Karleuši, tamo je i mesto. To nije vest. Niko od VIP ukućana nije Vest, osim Nenada Čanka, rekla bih. Niko nije više od Nenada inspirisao voditelje, Macu i Kalinića, od čijih opaski je sadržajnija izlapela kisela voda, a harizma upravo proporcionalna harizmi prazne flaše piva, da se naslađuju dispoziciji kojoj su se ukućani, svesno i svojom voljom, bez prinude i kazne, sami izložili.

Volter: pojam lepote za žabu je – žaba.

Jednostavnije: ljudi se povezuju, grupišu, pripadaju jedni drugima formacijski, ideološki, sociološki, psihološki, tako što negde pronalaze najmanji zajednički sadržalac među sobom.

Matematički posmatrano, grupacija koja je u kući i zato na trenutak (tek 30 dana) čini svet pametnijim i svrsishodnijim mestom, ima NMZ u estradi. Svi su, na ovaj ili na onaj način deo te jadne kategorije, koju i mi ovde zovemo estrada, ili makar, javni prostor. Ima tu uspelijih i manje uspelih primeraka ničim izazvanih zvezda, ali svakako ne možemo naći, bez prisustva mentalne sile i prinude, folk paradu u poslu kojim se bavi Nenad Čanak, inače obrazovan, duhovit i svestran čovek – političar. Ali su zato, neke njegove političke kolege brže bolje okarakterisale njegov celokupni javni politički život – estradom. Treba li mu to? Sumnjam. Da li je računao na to? Sigurno. Da li Nenad Čanak dobro računa? Uglavnom. Da li to donosi nove sigurne glasove? Ne bih rekla.

Iako najstariji, iako najobrazovaniji, iako jedini, praktično (samo da zaboravimo ovom prilikom na političku ideologiju koja ne pripada ovoj situaciji niti ovom tekstu) koji pripada intelektualnoj eliti, ili intelektualnoj estradi ako baš hoćete da cepidlačite, on je ipak sam sebe doveo u situaciju da bude predmet sprdačine cele misleće Srbije i neduhovitih i neukusnih opaski dva neduhovita voditelja, čija se spontanost može porediti samo sa abortusom.

Koliko je sati

Zovite me dvoličnom, ali mi ni najmanje ne smetaju opsene i degutante opaske voditeljskog dvojca na bilo koga drugog u kući, mislim da su svi redom zaslužili tu retoriku a to je, uostalom, i koncept Velikog blata – dobrovoljno se izložiti ponižavanju pred milionskim svedocima, ali me je nekako bilo stid svaki put kada je komentarisan Nenadov prijem nove razgolićene ženske “VIP” osobe i one jedne “EIP” i karakterisan njegov pogled, smer pogleda ili količina sjaja u očima.

Pa, sunce ti kalaisano, zašto bi to čovek sebi uradio? Radi životnog mota izdvojenog na oficijelnoj stranici ove priredbe: Nikada se neću predati?

Sigurna sam da će Čanak imati racionalno, duhovito i neosporivo objašnjenje za svoj potez, jednom kada izađe iz Velikog blata u neplaćenom odsustvu i vrati se u freak show – Brod ludaka, skupštinskoj priredbi o našem trošku. Formalno – samo će zameniti emitera reality showa, Pink za RTS i naziv emisije. I ja ga čekam s nestrpljenjem. Kao i na recepciju buduće težine njegove političke reči, sada, kada je postao Ukućanin i nakon što se prvi put probudio javno, uz pesmu Jelene Karleuše, Dan 02, “Koliko je sati”.

Srećna okolnost je da je u Srbiji pamćenje kratko, a svako čudo tri dana. Ili će, baš naprotiv, neki neodlučni glasač baš nakon ovoga postati Ligin siguran glas? Neam pojma. I tako sam dokazala da ne poznajem naravi i pobude naših ljudi.

• sve fotografije preuzete iz arhive oficijelnog sajta
• UPDATE: Sve fotografije skinute zbog naknadne pameti: uslovi korišćenja materijala sa sajta su regulisani ovde. Poštovaćemo to.
• Samo mi još taj đavo fali da me zvekne Veliki Brat