Category Archives: Politika?
Bold font veličine 16
Ministar za (kulturu) i medije je objavio da će pružiti pomoć socijalno odgovornim medijima u ova teška vremena krize. Ta vest bi bila optimistična iako se iz opisa uslova za pomoć iz aviona vidi koji medij će biti pomognut, da nije delatnosti koje ovo ministarstvo pokriva a nalazi se u zagradi, bukvalno.
Ministar za kulturu je otišao na privremeni odmor, da bi ministar za medije mogao da radi svoj posao. Ministar za kulturu je pozavrtao slavine da bi ministar za medije mogao da pomogne ugroženim medijima.
Teško je pobrojati sve uspehe ministra za kulture od početka ove godine, pre nego što ne konačno i neopozivo rešio da se malo odmori od kulture, ali setimo se samo nekih: ostavke čelnih ljudi Beogradske filharmonije, Narodnog pozorišta, Narodnog muzeja. Odluka o povratu državi 40% sopstvenih prihoda koje ostvare budžetske ustanove, zbog čega pozorišta mogu komotno da stave katanac. Zavrtanje slavine pozorištima za nove projekte i svodeći ga na plate koje prima čak oko 50% onih koji ništa ne rade, jer nikada nije donet Zakon o pozorištu. Obustava finansiranja Belefa, držanje Sterijinog u neizvesnosti do poslednjeg časa.
Konačno prevara izdavača: poslao je izdavačima na potpis ugovore koji sadrže određeni iznos za otkup knjiga po konkursu, a potom, umesto potpisanog ugovora i para, poslao izdavačima nove ugovore koji sadrže iste odluku o otkupu istih knjiga, ali za 50% manje novca. Uz novi ugovor ne ide objašnjenje, samo uputstvo na propratnom papiru bez zaglavlja i potpisa, na kojem stoji, u bold ćiriličnom fontu veličine 16, kako izdavači imaju postupiti.
Iz ovoga je jasno zašto je ministar za kulturu otišao na odmor, i zašto je ministar za medije postao tako aktivan u pomoći socijalno odgovornim medijima: pa, neko mora da prećuti ono što ministru za kulturu nije zgodno i da javlja samo ono što ministru za medije odgovara.
Koliko je sati?
Pa, dobro ljudi, da li smete da priznate, da li ste gledali ulazak u kuću Velikog blata? Ja jesam, časna pionirska, otkad sam čula da će u freak-show ući i Čanak. Primila sam to kao Vest. Sa velikim V. I onda promašim, avaj, njegov “profil” i upadnem kada je već sedeo, s kraja ugaone garniture na kojoj će ukućani narednih trideset dana češati dupe i čačkati nos i pričati gluposti, sedeo je tamo i smeškao se, rekla bih, ipak se pitajući šta mu je to trebalo.
Osobi koja je po svojoj prilici patentirala majčinstvo i trudnoću, Jeleni Karleuši, tamo je i mesto. To nije vest. Niko od VIP ukućana nije Vest, osim Nenada Čanka, rekla bih. Niko nije više od Nenada inspirisao voditelje, Macu i Kalinića, od čijih opaski je sadržajnija izlapela kisela voda, a harizma upravo proporcionalna harizmi prazne flaše piva, da se naslađuju dispoziciji kojoj su se ukućani, svesno i svojom voljom, bez prinude i kazne, sami izložili.
Volter: pojam lepote za žabu je – žaba.
Jednostavnije: ljudi se povezuju, grupišu, pripadaju jedni drugima formacijski, ideološki, sociološki, psihološki, tako što negde pronalaze najmanji zajednički sadržalac među sobom.
Matematički posmatrano, grupacija koja je u kući i zato na trenutak (tek 30 dana) čini svet pametnijim i svrsishodnijim mestom, ima NMZ u estradi. Svi su, na ovaj ili na onaj način deo te jadne kategorije, koju i mi ovde zovemo estrada, ili makar, javni prostor. Ima tu uspelijih i manje uspelih primeraka ničim izazvanih zvezda, ali svakako ne možemo naći, bez prisustva mentalne sile i prinude, folk paradu u poslu kojim se bavi Nenad Čanak, inače obrazovan, duhovit i svestran čovek – političar. Ali su zato, neke njegove političke kolege brže bolje okarakterisale njegov celokupni javni politički život – estradom. Treba li mu to? Sumnjam. Da li je računao na to? Sigurno. Da li Nenad Čanak dobro računa? Uglavnom. Da li to donosi nove sigurne glasove? Ne bih rekla.
Iako najstariji, iako najobrazovaniji, iako jedini, praktično (samo da zaboravimo ovom prilikom na političku ideologiju koja ne pripada ovoj situaciji niti ovom tekstu) koji pripada intelektualnoj eliti, ili intelektualnoj estradi ako baš hoćete da cepidlačite, on je ipak sam sebe doveo u situaciju da bude predmet sprdačine cele misleće Srbije i neduhovitih i neukusnih opaski dva neduhovita voditelja, čija se spontanost može porediti samo sa abortusom.
Koliko je sati
Zovite me dvoličnom, ali mi ni najmanje ne smetaju opsene i degutante opaske voditeljskog dvojca na bilo koga drugog u kući, mislim da su svi redom zaslužili tu retoriku a to je, uostalom, i koncept Velikog blata – dobrovoljno se izložiti ponižavanju pred milionskim svedocima, ali me je nekako bilo stid svaki put kada je komentarisan Nenadov prijem nove razgolićene ženske “VIP” osobe i one jedne “EIP” i karakterisan njegov pogled, smer pogleda ili količina sjaja u očima.
Pa, sunce ti kalaisano, zašto bi to čovek sebi uradio? Radi životnog mota izdvojenog na oficijelnoj stranici ove priredbe: Nikada se neću predati?
Sigurna sam da će Čanak imati racionalno, duhovito i neosporivo objašnjenje za svoj potez, jednom kada izađe iz Velikog blata u neplaćenom odsustvu i vrati se u freak show – Brod ludaka, skupštinskoj priredbi o našem trošku. Formalno – samo će zameniti emitera reality showa, Pink za RTS i naziv emisije. I ja ga čekam s nestrpljenjem. Kao i na recepciju buduće težine njegove političke reči, sada, kada je postao Ukućanin i nakon što se prvi put probudio javno, uz pesmu Jelene Karleuše, Dan 02, “Koliko je sati”.
Srećna okolnost je da je u Srbiji pamćenje kratko, a svako čudo tri dana. Ili će, baš naprotiv, neki neodlučni glasač baš nakon ovoga postati Ligin siguran glas? Neam pojma. I tako sam dokazala da ne poznajem naravi i pobude naših ljudi.
- sve fotografije preuzete iz arhive oficijelnog sajta
- UPDATE: Sve fotografije skinute zbog naknadne pameti: uslovi korišćenja materijala sa sajta su regulisani ovde. Poštovaćemo to.
- Samo mi još taj đavo fali da me zvekne Veliki Brat
Pokaži mi projekat da ti kažem ko si
Iliti: Kako su građani Bora testirali opštinske projekte
Dok se većina blogsfere bavila nekim svojim stvarima, gotovo neopaženo je prošla jedna građanska akcija čije se jezgro otpora dešavalo baš na blogovima, odnosno, pre svega na jednom: Opština Bor, kojeg uređuje naš Rain Dog, a oko kojeg su se okupili građani Bora.
Koliko god da je svojevremeno akcija David bila masovna, ona zapravo, za razliku od borske, predstavlja i primer neuspeha te masovnosti. Za razliku, borska akcija, sa daleko manjim odjekom među građanima izvan Bora, donela je pobedu. Reč je o iznošenju na videlo troškovnika (recept isti istacki!) za još jedan “besplatan” koncert i ovoga puta, verovali ili ne, Zdravka Čolića!
48 postova u draftu! Koliko ih vi imate?
Napisala sam jedan kratak post pre par dana, kada je partija s ideologijom od-zla-oca-i-još-gorih-majki, počela da se cepa, na zadovoljstvo svih mislećih ljudi u ovoj zemlji. Eno mi ga u draftu, zove se Čestitke, želje i pozdravi.
I onda me zabole baš da ga objavim, te napisah kroki novog posta, koji je trebalo da sadrži nekoliko zaumnih rečenica koje su izgovorile vračare za skupštinskom govornicom, onaj fini civilizovani deo o rodu i porodu.
Te sam morala tetki po lekove, pa nisam ni taj post, niti završila niti objavila.
Akronimi naših života
Napisala sam deo teksta o važnosti glasanja, neko opšte mesto, ali sam ga izbrisala. Niz stereotipnih rečenica koje svi znaju.
To mora da bude nešto lično, na primer: ja izlazim na izbore i glasaću za LDP, najverovatnije na svim nivoima iako su mi ovdašnji ljudi potpuno nepoznati, pa još uvek dozvoljavam sebi slobodu izbora i pravo da biram i da na lokalu menjam odluke do nedelje. Moja šira porodica je podeljena između glasača LDP i DS, s tim da nam se deo glasova i prelio u korist DS u odnosu na prethodne parlamentarne izbore. Kako? Ne zbog SSP-a i harizme Borisa Tadića (ja mislim da kisela voda ima više harizme od njega), već iz panike da je DS-u potreban svaki glas, što u meni izaziva neodoljivu asocijaciju o partiji na prosjačkom štapu. Toliko politički slaboj, da svaki jači građanin ima potrebu da pripomogne, kol’ko može, nekom milostinjom.
Nemam naslov, a nemam ni Dormeo. Ne možeš imati sve.
Nenamerno dvodnevno gledanje kanala B92 info, u kojem su obećali vesti iz minuta u minut i tako u krug 24 sata, na trenutak je u meni, a verujem i u svakom drugom dobronamernom gledaocu, izazvalo asocijaciju na dan mrmota. Jeste, vesti iz minuta u minut, ali iste vesti dok ih svi ne naučimo napamet. Između intervala iz minuta u minut, nevini gledalac može da kupi nešto iz fotelje putem nenametljivog Top-shopa (preporučujem antialergijski Dormeo jastuk priznat od međunarodnog komiteta za jastuke), pre nego što se ponovo vrati na vesti koje je već čuo pre koji minut, proizašle iz prethodnog minuta.
Wanted!
Moje političko biće (PB) je izgubljeno. Poštenom nalazaču sledi nagrada.
Poslednji put PB je viđeno na parlamentarnim izborima prošle godine. Nosilo je u sebi snažnu energiju i veliko uverenje. Već na drugom krugu predsedničkih izbora postojala je realna sumnja da se PB povuklo pred moćnijim razumom. Sumnje rodbine i prijatelja, da je u borbi razuma i PB, razum koristio raznorazne trikove i smicalice i tako porazio PB, postaju sve utemeljenije na osnovu izjava raznih anonimnih svedoka koji su postali brojniji nakon objava novih izbora za 11. maj.
Sledbenici kalendara
Q: Šta vam je veliko?
A: Petak i Ponedeljak.
Odmah da kažem u preambuli: Odlučila sam da budem sledbenik Kalendara (veroisposvest – kalendarska), to mi se čini najprihvatljivije, kad već mora nešto da se bude. Evo, kako je do toga došlo.
Helga
Ako ne gledam vesti, nemam perut. 
Lepši mi je dan, lepši mi je muž, lepši mi je položaj leđa za kompjuterom. Jedino što tada, kada ne gledam vesti, ni ne sedim za kompom. Sin mi je uvek lep i bezobrazan, bez obzira koliko pažljivo da gledam vesti.
Gledam tenis, gledam u oči, gledam semafor. Kada ne gledam vesti, skoro da sam u mogućnosti da budem potpuno srećna.
Ima nešto toliko staro novo? Neka svinjarija? Šab me gabri. Čitam uz kafu svako jutro Hogara Strašnog i spremam ulogu Helge za tekući dan. Nikada ne možete dovoljno puno puta da ponovite čitanje Hogara Strašnog i nikada ne možete biti dovoljno netalentovani da vam ne uspe uloga Helge.
Kad ne gledam vesti, primećujem da dolazi proleće. Kolebljivo i mestičavo, ali stiže. Kad ne gledam vesti, primećujem da se bolje osećam pred kišu, za razliku od toga da se pospano osećam pred suncem.
Kako bih mogla da uočim tu zakonitost da sam gledala vesti? Bila bih nervozna a ne bih znala zašto. Ili, optužila bih opet posve nevinog Koštunicu.
PS.
Uspela sam da uspem da navijam za Baraka Obamu, iz ko zna kog razloga i ko zna kada. Čujem da je u Srbiji viđen natpis na bilbordu: Barače Obama, budi uvek s nama. Muž (koji još uvek sluša vesti u autu i ima kontakte) mi javlja da Luković ima bolji odgovor: Predsedniče Putine, raširi nam butine!
PS1.
Kako tačno izgleda klimaks i ima li mogućnosti za odlaganje izvršenja?
PS2.
Srećan Uskrs, ko slavi. Ja sutra kuvam šunku i lupam šarena jaja. Molim nove neprijatelje da odstupe, pre nego što potrošim stare.
Pada pada pada pada
pada pada pada pada pada pada pada pada pada pada pada pada pada pada pada pada pada pada pada pada…
šta to pada, pada vlada
Iju, iju, ijuju.
Ja ću na keca!
Bezrazložan
Brinem se za Lončara.
Ko je Lončar? Ne znam da li umem dovoljno patriotski verbalno da objasnim, ali mogu patriotskom pantomimom. Četiri reči. Domaći film. Prva reč – najskuplja. Druga reč, skraćeni oblik glagola biti trećeg lica, samo što nije. Treća reč – vitalni organ bez kojeg nema života. Četvrta reč – država koja ide svima uskurac i misli da je to baš geo-političko-istorijska fora.
Pomoć prijatelja za četvrtu reč: najlepši vez ili rupa na persijskom tepihu Evrope, zavisi ko procenjuje vrednost, odnosno, štetu.
