Category Archives: Politika?
Ma, je l’ znaš ti bre ko sam ja?
O.B.: Telefon ministra Đilasa, izvolite.
Ministar Velimir Ilić: Daj mi tog tvog ministra.
O.B.: Ministar je na sastanku, preneću mu poruku, molim vas kažite ko ga traži.
Ilić: Ma ne foliraj se kurvetino jedna, ja sam Velja Ilić, daj mi tog lopova.
a možda je baš trenutak. pa zbrdazdola petog oktobra
Nisam nosila crveno onaj dan. Osetila sam se odjednom starom i umornom. Iznenada, osetila sam da ne mogu sve i stalno. Da moram da se fokusiram. Da ovako u rasplinjavanju neće moći.
Izgubila sam dete taj dan, jer nastava u Dečijoj nedelji nije trajala do 13:00 kako je napisano na papiriću, nego do 12:30. U petnaest do jedan više nigde nije bilo mog deteta, ni u školskom dvorištu, ni u blizini škole, ni ulicom do kuće.
Tada sam pukla – ne mogu da se rasplinjavam.
Danas je peti oktobar
Moj muž ima jednu majicu, radio je Bane Radošević, na njoj piše:
1. oktobar
2. oktobar
3. oktobar
4. oktobar
1. april
6. oktobar
7. oktobar
Sedam godina je prošlo a makli se s mesta nismo.
Pravo na kajganu
U udžbeniku radnom listu Svet oko nas za drugi razred osnovne škole, prekršena je ustavom garantovana sekularnost države i prekršena su ustavna i ljudska prava mog deteta – pravo da ne slavi nijednu slavu i pravo da ne unosi osušeno granje u kuću slaveći crkvene običaje koji nisu i njegovi.
Garantovana ustavna ćiričnost naše države ovim udžbenikom radnim listom nije ugrožena.
StealingSession + Upd: mediji su se probudili
ahtung! ahtung!
Raspisan je konkurs za otkup krompira. Otkup će realizovati Poslovno udruženje izdavača i knjižara Vojvodine, a ekskluzivno za blogere i dokone surfere, dajem i tekst konkursa, ali u linku, da ne davimo one koji ne gaje krompir već nedajbože samo proizvode knjige i čekaju otkup knjiga.
Letnji festival knjige – šta je to?
Stalno propuštam samoreklamerstvo putem ovog “veoma posećenog bloga” 
Ipak, izgleda da ću morati da savladam stid, te da o posebnim događajima u kojima učestvujemo mm i ja, ili makar firme u kojima radimo, dam tačne informacije.
Mini sajam? Ne, Festival knjige
Potpuno netačni a uz to i polovični podaci na ovom sajtu, čiji link sam dobila od walkera u njegovom komentaru, zaslužuju da kažem reč-dve o festivalima knjige koje Poslovno udruženje izdavača i knjižara Vojvodine (PUIKV) organizuje po 6. put na gradskom trgu u Novom Sadu, prve tri godine u redovnom junskom terminu odmah nakon Infanta, ali od kada je radikal Jokić gradski štagod za kulturu, termini su klizni, a zavise od svih drugih varijanti i neretko raznoraznih intervencija da dobijemo termin. Nikada niko nije dao novac poreskih obveznika za ove manifestacije. Prva obrazloženja u prvim odbijenicama su glasila: to je komercijalno (sic!)
Da ne truli u meni – Guče do guše, Naci do nacionalne klase
Festival, tradicionalni, #1
Ove nedelje je u Novom Sadu održan Nacionalni filmski festival, čiji budžet je tek nešto bedno manje od polovine godišnjeg državnog budžeta za nacionalni film u nastajanju. Kažu da međunarodnom žiriju nisu rekli ko u stvari treba da dobije nagrade, tako da je dodela prošla u zblanuću organizatora iako je budžet bio mašala i za Kan, pa se je moglo nešto i šapnuti tom nesrećnom, što nezavisnom, što međunarodnom žiriju.
Ja sam bila fascinirana sumom od 1,3 M evra što je bio zvanični budžet tzv. Naci(o) festivala, a još više impresionirana da su se s početka i s kraja manifestacije, centrom grada vozili kamioni i pikapovi čačanske registracije koji su na festivalu imali neka velika posla. Izgleda da je ministarstvo za kapitalne provizije opet bilo izdašno i tu imalo neke vojvođanske poslove, kao kada je bilo reči o Guči. Ou kej. Kud je para, tu je i Čačka (đa Guča, đa Exit), a knjige nemoj da nam pominjete, posebno nemojte o otkupu knjiga za biblioteke od prošle godine iz oktobra. To nas vređa, nas, Vladu za sve i svašta, koja imamo svoju kulturnu politiku zvanu Guče do guše. A nas izdavače, ko šiša.
Počinjem da dobijam gorušicu od Exit teama. Na moralnoj, a ne na preferencijalnoj bazi. Mislim, ako njih nije sramota da se ovako ponašaju, nije ni mene da priznam da me muči kiselina od njihovih poslovnih poteza.
Molitva za Srbistan
Da je reč o nekoj Državi o kojoj ovde nije reč, onda bi se takva izvinila celoj Evropi a ne samo Finskoj.
Da je reč o nekoj Državi o kojoj ovde svakako nije reč, onda bi ta država priznala da nije u stanju da sledeće godine organizuje taj događaj, jer persona koja je Državi donela pobedu i teret organizacije Događaja nije i ne može biti osoba od digniteta, te da Država ne može da garantuje minimum očekivane pristojnosti koju neće moći da nadoknadi ili nauči za samo godinu dana, kad nije za nekoliko prethodnih vekova.
Zblanuto ceo dan razmišljam o tome.
Gospođici mariji šerifović se ne sviđa jedna nacija, zato što su joj ljudi žuti i providni.
Njoj se, eto, ne sviđa, i to će nam reći javno.
I kada nam ona to saopšti, ne stideći se sebe, nego naprotiv, s izvesnim potentnim ponosom, njoj neće biti dosta već će, poneta odobravajućim smehom ober menadžera i neke crnke koja je, pretpostavljam, jedna od predstavljenih Marijinih prijatelja koji su joj doneli pobedu, ona pojasniti, za slučaj da se nismo dovoljno sablaznili i smrznuli od užasa i stida: prezirem ih.
Buling: konjske snage u rukama konja
U noći između subote i nedelje, gliser na Dunavu, na potezu od Futoga ka Novom Sadu, udario je u “nepoznati plovni objekat”, nakon čega je pronađem vidno oštećen. Dve osobe, od 35 i 21 godinu su poginule , a dve mlade osobe su ranjene.
Čitam o tome na sajtu Radija 021. Setim se da je neki čovek nedavno želeo da besplatno izvrši popravku rečnoj policiji jedinog, neispravnog patrolnog čamca, ali da je odbijen. Tako da, ako neko još ne zna, u Novom Sadu ne postoji rečna policija koja bi svoj posao na reci mogla da obavlja u čamcu!
Potom mi padne na pamet koliko više ne volim Dunav i nekada omiljenu plažu Štrand, jer je tokom godina postalo sve neprijatnije i nesigurnije boraviti među podivljalim i pripitim skuterašima, sa redovnim nadletanjem vojnog aviona “galeb” kojeg tik iznad Dunava i tik iznad mosta i tik iznad zgrada, vozi izvesni Amidža, kojeg svi znaju a ja čula za njega tek kada sam se jednom javno stresla zbog te njegove rekreativne vožnje.
Pesma nad pesmama – na marginama opšte egzaltacije
Samo gledam, pomalo i čitam, i pitam se.
Onda kažem sebi, pa što ne bih i vama: fuck you and grow.
Pljuni, nemoj da truli u tebi!
Sinoć se desila ona Srbija koju smo slutili: ukrupnjavanje desničarskih snaga. Granica između DSS i SRS se potpuno izbrisala, ne samo odlukom Koštuničine stranke da Prvo mesto Skupštine preda ‘ladno u ruke radikalima, već i retorikom koju su koristili.
Radikali, sa svoje strane, ponovo su zbacili sa sebe stege nakratko uljuđene retorike koja im je i tako stajala kao piletu sise i vratili se u dobro poznati diskurs iz devedesetih.
Neki od nas su bdeli do jutra, neki popustili u sitne sate. Budni ili zaspali, od jutros (ponovo) više ništa neće biti isto.
Mislila sam – ako ne pljunem, istruliće u meni. Šta vi kažete?
Tante za kukuriku
Q: Ko je najseksepilniji, najpoželjniji političar u Srbji?
A: Velja Ilić, drugovi i drugarice.
Kažem, neću pisati svaki drugi dan, jer ko će onda da pegla? A ne možeš, kad nas peglaju sa svih strana. Pa neka su malo peglali i Velju Ilića, najseksepilnijeg i najpoželjnijeg muškarca u Srbiji, koji je čak postao i gej ikona jer 89% ljudi iz gej populacije na pitanje S kojim političarem biste najradije otišli u krevet, izabralo je baš lepog magistra Velju za objekt svojih fantazija. A čak 90% populacije diljem nam zemlje (bez Kosova) vidi stasitog Velju kao političara od poverenja.
Čestitke stižu sa svih strana, a on će lakonski i verzirano: i ranije sam više puta pobedjivao u sličnim kategorijama. Ehej!
Sunce naše lepo, zajebantsko.
