Sacre Coeur: Sveto srce i sveta porodica

Ispod nas je Pigal, iznad nas je trg Emili Godo gde je Pikaso naslikao svoje Gospođice iz Avinjona, tamo gore desno je Katedrala Sakr Ker, a odatle vidiš ceo Pariz, čak do Monparnasa. Ispred gorostasne katedrale Svetog srca nalazi se crkvica Svetog Petra, u koju je dolazio na molitvu i Dante.

U uličicama na Buttu, kad silaziš stepenicama, na jednom odmorištu naići ćeš na ulaz u minijaturni bioskop koji su napravili Bunjuel i Kokto u koji stane 20-tak ljudi, tu odmah blizu je i Dalijev muzej.

Place du Tertre

Iznad stanice Abesses, na Place du Tertre, nalazi se kafe u kojem je nastala reč “bistro”. Navodno, to je najstariji kafić na Monmartru u koji su svraćali Rusi pre borbi i pili alkohol vičući “bistro, bistro!”, što će reći “brzo, brzo!”, a konobarice su mislile da je to reč za “piće s nogu”. U toj uskoj uličici koju vidiš sa ovog trgića, u kojem danas preko dana lokalni slikari prodaju svoja dela, živeli su Modiljani, Pikaso, Van Gog, Soten…

Odmah tu blizu, malo niže, je i ljupka bašta u kojoj je ogromna tabla na kojoj na svim jezicima piše “Volim te”.

Les Deux Moulins

Ako se vratiš niže dole na stanicu Blanš, koja je na raskrsnici Pigala i Abesses, tu gde pomenuh Mulen ruž, naletećeš na kafe Les Duex Moulins, isti onaj u kojem je radila Ameli Pulen. Samo nekoliko desetina koraka više uz ulicu pa levo, videćeš i mali dragstor, Des Trois Frères, u kojem je svaki dan kupovala junakinja tog filma. Oba mesta su se pohvalila gužvama nakon snimanja filma, a u Dve vetrenjače retko možeš naći slobodnog mesta, bez obzira na doba dana.

Šampanjac u Solferinu

I onda kada doručkuješ i popiješ kafu u Le Vrai Paris, ili uveče, kad se vratiš iz lutanja po Parizu i sedneš da popiješ čašu šampanjca u bašti Solferina, pored grejalice i ušuškan u toplo ćebe, e onda znaš zašto smo se radovali da od svih delova Pariza živimo pet dana baš na broju pet ulice Odran, na petom spratu stare zgrade 18. arondismana, u potkrovlju koje je nekada bio slikarski atelje vlasnika, lokalnog slikara. Gde je sve toliko lokalno i dobrodušno, boemski i dobroj duši slično.

5 rue Audran

Pa se okrenem u odlasku i mislim se, Monmartre, nous serons de retour.

Ponekad pokušam da doakam vremešnoj gospođi Petak tako što u gospođi Četvrtak šapnem da opere kosu i legne ranije na spavanje. Nema efekta. Kolikogod Četvrtkovica koristila tih i mnogih drugih trikova, rezultat u petak je isti: levi kapak mi padne i izgledam kao da gledam popreko – a nije, dve kese koje su nekada činile privlačne obraze se iskezeče prema dole kao neka greškom iskuvana košulja od žersea, a rupe ispod očiju izgledaju kao dva duboka plava jezera u kojima umorni čoban može da opere noge. A hodam i govorim kao ploča sniljena za 45, i puštena na 33 obrtaja.

Znači, u ponedeljak i u petak, kao dupe i oko. Pardon, drugim redom.

Sve se pretumbalo. U dvadesetoj sam najlošije izgledala u ponedeljak, u tridesetoj vikendom, a u četrdesetoj petkom. To hoće da kaže… neam pojma šta oće i neću da mislim na pedesete, daleko bilo.

Možda STVARNO i ja starim. Nikad nisam računala na to.

MM-u su prvo vezivanje hakame pomogli u muškoj svlačionici, a meni je sensei pomogao da na brzinu i navrat-nanos vežem svoju, jer sam se pojavila nevezana, pridržavajući ceo donji deo u rukama, sa više metara dugim pantljikama (himo) sa kojima nisam znala šta da radim

Osećala sam se ponosno – jer nakon skoro četiri meseca treninga više nisam u civilu i, postiđeno – jer sam daleko još od bilo čega što je kendo.

Da se razumemo, ova oprema nije nužna da bi se vežbalo i da bi se moglo nešto naučiti. Ipak, ona ubedljivo doprinosi izražavanju posvećenosti ovoj veštini. A MM i ja smo se baš radosno posvetili i na tako jedan formalan način.

Juče sam odmah vredno otprintala nekoliko step by step opisa kako se vezuje i kasnije slaže hakama – vrtelo mi se u glavi:  odevanje i slaganje opreme mora da se vežba, imala sam utisak da je jednostavnije složiti padobran.  Prilikom vežbe Hektor se mora zatvoriti u neku prostoriju, jer je opčinjen pantljikama koje se vuku po po podu i koje su zanimljivije čak i od resa na tepihu. Mislim, ipak, od svih veština na svetu… a ja nemam zlatne ruke -

- ali zato umem da peglam, što nije važno, nego to što brinem o tim linijama, pregibima i simetriji, to mi je u genetskom zapisu. Pa sam naučila da slažem. Kao da sam bila u vojsci, bokte, jako sam ponosna na sebe. Evo, vidite, primam čestitke:

Ako bi neko imao primedbe, neka pogleda koliko je to samo komplikovano (i posle neka kaže koliko sam samo ja složila bolje   ):

Mada, ruku na srce, nisam ovoliko dobra:

Toliko o spoljašnjosti. Iznutra, kendo mi je već pomogao da dišem pravilno i da držim uspravna leđa, kao mentalni status.

Zašto već drugi put pišem o kendou? E, pa, ne zato što mi menja život, već zato što mi menja pogled na život. U dobar čas.

Ali, ići ću, oh, ići ću, lucky me.

Te divne štikle zbog kojih sam na silu odabrala rigidnu odevno-poslovnu kombinaciju zbog koje sam bila nadrkana ceo dan, nisu tema, ali me stalno vuku. Ličila sam na zamenicu direktora nekog manje bitnog sektora u jako bitnoj kompaniji, a zapravo sam se osećala kao prodavačica na odelenju pozamanterije u robnoj kući Beograd. Ono kao.

Otkud mi sad to, nisam htela da verglam o svom odevnom stilu i slično, posebno ne kad ga tako omašim, ali te štikle me podsete na sve moje suprotnosti. Niža sam za 10 cm bez njih, i bosa ću večeras. Na kendo. Poslednji i najveći od svih najluđih izbora koja sam napravila u životu.

Ja, kendoka. Bosa mala, u vrsti s kraja među početnicima (moj muž i dete), daleko od majstora i senseia: Početnici stoje prema ulazu, kažu, da ako neprijatelj navali, prvo se iznuri s početnicima a onda ga majstori dokrajče. Neka bude, ne marim.

Kendo, čoveče! Luda sam za kendom. Za putem mača koji je moj put, tri puta nedeljno, grabim na svom putu, pitaj boga šta piše na tom putokazu. Ni ne pitam se gde ću, samo osećam kako idem i kako napredujem i kako mi to prija.

Sramota je da ja pišem šta je kendo, koga zanima neka googla ili neka pogleda sajt moga kluba, a ja mogu da kažem samo šta je kendo – laički. Kendo je veština a ne sport, čija etimologija je nastala sklopom dve japanske reči i znači put (do) mača (ken), a predstavlja borbenu veštinu između dva samuraja, katanom. U potpunosti napadačka, ali bez bliskog dodira telom sa protivnikom. Možda mi se i to jako dopalo, da se ne češemo i ne stiskamo dok fantaziramo da nešto kao radimo boreći se. Više onako: ja idem svojim putem. Ti ideš svojim. Ako se sretnemo, nijedno od nas se ne sklanja, već bolji prolazi. Borimo se viteški. Poštujemo se. Ako gubimo, zahvaljujemo se protivniku što nam je ukazao na slabe tačke. Ako pobeđujemo, nismo gordi i oholi.

I držim taj šinai u zamenu za katanu, pravo ispred sebe, daleko sam od borbe, još, ali se intimno spremam.

Možda idem ka sebi, ne znam, saznaću. Odmakla sam već dovoljno da ponekad stignem i da uživam, nije da se samo mučim savlađujući pokrete nebrojenim ponavljanjima, kretnje i pravilno držanje šinaia kojim zasecam imaginarnog neprijatelja, derući se iz dubine stomaka, zbog čega posle imam takvo divno osećanje lebdenja u bezbrigi.

Cilj svakog majstora kendoa je da mu um bude miran kao mirna površina vode. Toliko miran da protivnik iz njega ništa ne može da pročita, a ako ne može da ga pročita, gubi bitku. Ponekad čak i ako nije ni započeta. Kendo te uči da ne skrećeš sa svog puta i da se hvataš u koštac sa preprekom. Prvi. Da te niko ne može uhvatiti nespremnog. Uči te da čitaš tuđ um i da pročitaš nameru, pre nego što je tvoj protivnik bude i svestan. Hakama, dugačke široke pantalone u kojima se vežba, upravo su krojene da bi bilo nemoguće pročitati sa tetiva skočnih zglobova svog protivnika koji pokret namerava da načini. Gledaš ga pravo u oči, pa čiji um iza pogleda bude mirniji, taj odnosi i pobedu.

Jednom sam vežbala sa jednom devojkom koja nešto o kendou zna (prvi dan, mislim, alo!). Bila mi je učiteljica za taj put. I zatražila je da je napadam zasekom u glavu (men), iako nije imala svu zaštitnu opremu na sebi (bogu).

Hajde, kaže mi, imam poverenja u tebe. Imala je više poverenja u mene nego ja sama. Krenula sam prema njoj, gledale smo se pravo u oči na tom putu u kojem sam ja napredovala a ona se povlačila i uspela sam da zamahujem svojim oružjem prema njenoj glavi zaustavljajući zasek na milimetar od njene glave. Kosa joj je letela od vetra koji sam pravila šinaiem, i dalje smo se gledale u oči i ja sam, do kraja našeg puta, stekla poverenje u samu sebe. I, u nikada ranije proveravanu samokontrolu. Kontrolisala sam svoj zasek, svoje oružje i svoj pokret, bez straha od objektivnog rizika da bih mogla, malom nesmotrenošću, da je opamprčim posred glave i sručim na zemlju.

Eto, tako radim na sebi i svaki dan napredujem na svom putu prema svemu onome boljem što bih želela da budem: balansirajući svoj duh, um i telo. Kiai mi samo pomaže da se lepo izvičem u sali, da ne moram kod kuće. I svi srećni.

Posle si na posao obuvam svoje štikle i, da me sretneš, ne bi ni pomislio da počinjem da budem vešta sa šinaiem, onako kako sam vešta jezikom. I da još, pride, sve to umem da stavim pod kontrolu.

Najluđi izbor od svih ludih izbora, kažem ti, u koji sam zaljubljena do ušiju. I koji me čini užasno srećnom. Studena je kriva. Ostalo moram sama.