Category Archives: Profil i anfas
Više od igre: Bole
Ovo će biti serijal o svim mojim psima. Imalo se, bogatstvo čitavo. Ako ste strpljivi, saznaćete koliko sam samo bogata. Ako ste manje strpljivi, pogledajte samo fotografije. To nisu moji psi, ali sam se potrudila da nađem fotografije koje najviše liče na njih.
BOLE
Moj prvi i moj drugi pas, irski seter. Prvi je dobio ime po narodnom heroju Bošku Buhi, jer je bio pun buha kad je stigao, a drugi je dobio ime po prvom, jer su mama i tata probali da me izleče nakon Boletove nepovratne bežanije istim takvim psom, istog imena. I drugi Bole je bežao iz dvorišta, drugi put zauvek iako je imao na ogrlici oko vrata ispisan naš broj telefona, adresu i svoje ime. Mesecima sam bila neutešna i rešena da više nikada, ali nikada u životu neću imati irskog setera, pobegulju.
Neki ljudi su mi rekli da su irski seteri veliki ljubavnici i da osete ženku na kilometar. Lakše mi je da verujem da je tako, pomišljam da su odlazili iskonski. Teže mi je da verujem da je tako jer sam zamišljala kako cvile kraj nečije ograde, čeznutljivo gledajući u ženku, dok ih neko ne ukrade.
S Boletom, dok je bio koji god da je, postojao je samo jedan problem – i komšija, dve kuće od nas, zvao se Bole, a njegova žena Boja. Kad god smo dozivali Boleta, njih dvoje su se odazivali. Od tada sam rešena da ljudska imena, čak i kad skroz odgovaraju psu, ne smeju biti data psima, jer ih ljudi kradu od njih.
Dok ga je bilo, kojeg god Boleta, znao je da me pozdravi kad dođem iz škole tako da skoči na mene i obgrli me oko vrata prednjim šapama. Dok me lizao po uhu, ja sam njega ljubila po obrazu. Ako šapnem, Pa gde si ti, mahao je repom tako da me je lupao po dupetu. Bole, koji god da je bio, bio je macan.
U vreme Boleta, dok je bio, farbala sam kosu u mahagoni crveno i zadovoljno verovala da ličim na svog psa. Od kuće sam pobegla samo jednom, i to u podrum od iste, gde su me našli nakon pola sata, jer sam glasno šuškala po omotu zimnice i ridala.
Nastaviće se…
Upoznajte Lujzu,
Upoznjate Dugija,
Upoznajte Fifija,
Upoznajte Hektora.
Moošemin crni tart
Vidim da su se službe angažovale da otkriju kakvo delo stoji iza poprilično nepoznatog imena. Blogovi su, kao što znamo, dušu dali za to.
Osetila sam pritisak, znate ono, ako me tako skeniraju (ja još nisam videla toliki prosek pages/visits — posebno na tako mali broj vistis/visitor), šta još mogu/smem/hoću da napišem ovde i tako dodam neku novu informaciju koja može biti značajna poslušnim vojnicima čiji zadatak je da ih prikupe što više.
Radikali bar to znaju da rade, vade papire i pokazuju plus dokaz. Može da se dogodi da neka članica mesnog odbora SRS, sve vadeći kariran papir iz torbe pred kamerama, usklikne: Nepoznata umetnica ima kompleks velikih stopala!
Čokanjčićem ću te, čokanjčićem ćeš me
Sve mi se više čini da sam tokom godina uspela da razvijem način da govorim tako da me niko ne čuje. Uspela sam da uspostavim takav ritam i intonaciju koja se o neke ljude odbija kao da nikada ništa nisam pustila u prostor preko glasnica.
I dalje imam čvrstu dijafragmu, još uvek mogu na dahu da izgovorim neku podužu filipiku, najčešće svoju. I da je niko ne čuje.
Sva moja pusta znanja iz dikcije mogu da okačim mačku o rep: okolo dođoh vođo potokom topovskom rovu; ludu bulu u tu gustu šumu vuku; stala mala Mara na kraj stara hana sama... Moš’ misliti.
Lopovska posla
I, onda, kao, najčešća krađa identiteta se dešava na FaceBooku. Šta to mene briga? Dešava se i na MySpace, pa dobro. I po blogovima. Ma, nemoj!
Sve te divne male srećice
Jednočinka sa dva glavna lika, jednim sporednim, mnoštvom zaludnih statista mlađih od 30 i namernim pleonazmom u naslovu, bez pucanja i sa plakanjem, ali tek u najavi.
Likovi:
MUŠKARAC, ženin muž, napunio prekjuče 49 godina, zgodan, prosed, stasit i na momente nadrkan. U ovom delu i s ovim godinama izgleda bolje nego kada se ženio ženom.
ŽENA, muškarčeva supruga, 40.5 godina, izmučena i slomljena, bez trunčice životne radosti, vide se na njoj tragovi nekadašnje lepote i boljeg raspoloženja. Da li će ikada ponovo sjati kao kada je bila mlada ili koliko još pre nedelju dana, to pisac ne može da zna u ovom trenutku.
PRODAVAC, nije važno koliko ima godina, važno je da ima oko 30 i da ume da kaže pravu stvar na pravom mestu.
ZLA SAVEST, najobičnija zla savest.
U komadu je zabranjeno pušenje, iz principa.
***
Lep prolećni dan. Glavna ulica u glavnom gradu Vojvodine, ali može da bude i bilo gde drugde, samo neka je u Vojvodini. Muškarac i žena žurno hodaju ulicom, kao da znaju kuda idu. Još uvek su blaženi u neznanju da sve ono što će se kasnije dogoditi, ima veze sa činjenicom da je ŽENA plakala.
ŽENIN glas iz off-a, meša se sa žamorom ulične vreve. Njena misao dolazi iz bliske budućnosti:
To je zato što sam plakala. Onomad, u emocionalnom krahu. Kada se ceo moj svet raspršio kao dimna zavesa i kada sam oplakivala svoj new life-style koji treba graditi iz temelja, u obliku neželjenog nepušačkog života koji sam začela kao srednjoškolka neplaniranu trudnoću: valjda nije moje, za ime sveta?!
Nezahvalna preparirana veverica
Bio je to sasvim i izuzetno prijatan, običan dan, osim
- što je komšija koji mrzi decu, naročito u prepodnevnim časovima, ponovo uhvatio mog sina u neobuzdanom smehu i, što je još gore, i mene koja sam doprinosila opštoj buci na dvorištu grohotom se smejući svojim još uvek ispušenim glasom, koji je sigurno bučniji od mog budućeg nepušačkog smeha. Te smo morali da razmenimo ovakve primere miroljubive komšijske koegzistencije koja će nas jednog dana, kada mi pomanjka smisla za humor i dobre volje za smisao, sigurno dovesti u naslov na crnoj hronici: – Obuzdajte to dete, nepodnošljivo je glasno. – Da li ste vi prirodno nepodnošljivo neprijatni ili vam je lice takvo samo pre podne?
Ispovest Pepeljugine zle sestre
Kaže meni Pleša, negde na drugoj godini, u najosetljivijim godinama dakle, zreli adolescentski period, taman mi prošle bubuljice sa čela, kaže on meni onako, kao usput:
- Je li, druže Mediću, ti kupuješ obuću na muškom?
Ja, drugarica Medić, pogledam u svoja stopala kao da ih prvi put vidim. I ne vidim ništa neobično: crne radne baletanke, mejd in Borovo, smrde isto kao i bilo čije i ne dam se zbuniti:
- Ne, profesore, kupujem na ženskom.
Trice i mrvice iz biografije
Trik pitanje: koji još fakultet, osim umetničkog, možete da završite i da se nakon toga tim poslom ne bavite, a da vam se ne desi da vam svako malo, čim podignete glavu, neko pošalje šlajmaru: ti, propala (glumice, vajarko, rediteljko..) dodajte sami!
Priznajem, kriva sam po svim osnovama. Diplomirala sam glumu. Odslušala poslediplomske studije iz Tetrologije, očistila prvu godinu i ostala bez para i ambicija da polažem ispite iz druge. I, ništa. Odmah nakon diplomiranja radila s Ristićem u Subotici neke budi-bog-s-nama predstave i godinu dana bila na hlebu u somborskom pozorištu gde sam igrala neke sačuvaj-me-bože uloge. Za vreme studija odigrala ulogu života koju bi svako ko čećše trepće prevideo, u Žilnikovom „Tako se kalio čelik“, imajući jednu celu rečenicu za koju smo radili jedno 5-6 dublova, toliki sam talenat bila – I, ti si se glacnuo. Istina je da mi je Žilnik na kastingu bio ponudio mnogo veću ulogu, o kojoj je u knjizi snimanja pisalo „jebe se uz drvo“, „pozira gola“ i tome slično i da je prava sreća da sam bila suviše stidljiva, iako lepa kao slika, da to prihvatim. Zamislite da sam bila ambiciozna i otvorena za saradnju toliko da sam 1987. pozirala gola. Kakvu bih tek onda pljuvačku morala da perem sa sebe, svaki put kada zasučem rukave da radim nešto drugo?! – To je ona propala glumica koja se skidala u Žilnikovom filmu! A i nema neke sise. Dobro je, tu sam se izvukla.
