Strašna mi je pomisao da je neko dete od devet godina trpelo višemesečnu torturu od svojih vršnjaka, ali sam izgleda jedina kojoj je strašno da čita raspoloženje nacije prema drugoj strani, u ovom slučaju već novinarski potvrđenim dželatima. Pominje se psihijatrija, oduzimanje dece roditeljima, zatvor za maloletne siledžije… Nije li to, što gomila čini, teror javnosti nad nečijim životom?

Q: Šta vam je veliko?
A: Petak i Ponedeljak.
Odmah da kažem u preambuli: Odlučila sam da budem sledbenik Kalendara (veroisposvest – kalendarska), to mi se čini najprihvatljivije, kad već mora nešto da se bude. Evo, kako je do toga došlo.

Kriv je zbog ovog posta! Juče sam provela sat vremena na youtube, pregledajući sve snimke, prvo s ovim profesorom, a onda i ostale profesore i one čudesne interaktivne table i, uopšte. Na kraju sam upoznala ceo MIT. Onda je i moja uža familija upoznala ceo MIT, jer su morali sve to da pregledaju, a ja sam pazila da nešto ne preskaču i da mi ne zabušavaju.
Nego, to me podseti na mog profesora fizike, zbog kojeg zamalo nisam to i upisala (srećna okolnost je bila da sam baš u vreme donošenja …

- Izvinite! – začujem glas i okrenem se prema njemu. Devojčurak, 14-15 godina, sedi u parku, u krilu ništa starijeg momka. Mislim da se taj položaj u kojem su bili u moje vreme zvao “vatanje”, ali verujem da mladi danas imaju bolji izraz za to.
- Jel’ to krrrrrr štene? – pita me nekako ljubazno, ali jedva razdvojivši pljuvačku iz poljupca od reči u pitanju. Dečakova ruka je i dalje na njenoj sisi.
- Molim? – upitam, jer ne čuh celo pitanje, a i učinilo me se da u razvučju te jedne …

Mrrrrrrrrzim školu.