Buling. Kad smo mi išli u školu, to se zvalo “dečja posla” i stvarno nije bilo više od toga. Postojali su dripci, bilo je štrebera, mamine dece, dobre dece… Dripci su ostali dripci po zatvorima ili ulicama, štreberi su uglavnom zauzeli dobre, ili makar pristojne poslovne pozicije, a ostali, ostali tamo gde su bili – u zlatnoj ili manje zlatnoj sredini. Nejneprijatnije što je moglo da nam se dogodi bio je pokušaj da ti neko na Varadinskom mostu pokuša da proda ciglu, dok se vraćaš sa Đave.  Ništa, kupiš ciglu za siću koja ti je ostala od džeparca i posle pričaš kako je bilo strašno i opasno.

Danas je nasilje među ljudima toliko razvijeno, da možemo da razlikujemo podgrupe:

• mobing – psihički (vodoravni) teror grupe nad pojedincem,
• bossing – psihički (vertikalni) teror nadređenog prema podređenom (koji novinari vole da izdvajaju kao jedini primer nasilja, nazivajući to paušalno i pogrešno mobingom, pa svaka kasirka, koja ne sme za vreme radnog mesta da ode u toalet jer im je šef smene zabranio, vrišti da je žrtva mobinga, isto kao i radnik koji je degradiran u poslovnoj poziciji, bez obzira da li se to desilo s razlogom nerada ili samovoljom direktora), i
• buling – vršnjačko nasilje u celom svom koloritu: psihološko, socijalno, verbalno i/ili fizičko nasilje.

Za razliku od prva dva oblika nasilja kojima su žrtve odrasle i punoletne osobe, poslednja, najugorženija grupa – deca – ostaju u zapećku interesovanja društva, dok ne dođe do nekog od primera, isključivo fizičkog vršnjačkog nasilja: do prebijanja srednjoškolca do pada žrtve u komu, dok se ne okači neki užasavajući video uradak zlostavljanja u školskom WC-u ili na, školi obližnjem, atomskom skloništu, dok ne ulete dvojica golobradih na prvi čas i ne prebiju dečka koji ih je iznervirao pre prvog školskog zvona…

Buling – da li se to maže na hleb?

Dok se to ne desi – buling ne postoji. Kada se to desi – zove se “naše društvo je bolesno, šta gledaju na TV-u, šta slušaju sa skupštinske govornice -  nije ni čudo “. Kad se desi nešto zanimljivo za medije – krivo je društvo (uopšte), a predstavnici tog društva zaduženi za zdravlje nacije, uglavnom upiru prstom na prezauzete i borbom za goli život obuzete roditelje, koje po potrebi možemo zvati i nezainteresovanim stranama, posebno ako im je dete pronađeno u ulozi zlostavljača, a ne žrtve.

Ipak, istraživanja pokazuju da se 7% školske dece našlo u obe uloge: zlostavljača i žrtve, a da broj muških zlostavljača raste s uzrastom, kao i broj muških žrtvi. Posebna pažnja, retorička doduše, se obratila na porast nasilja među devojčicama, tako da se izdvaja i termin “ženski buling” ili “buling među devojčicama”.

Dobra vest je da čak 70% učenika tokom celog školovanja ne postane ni žrtva ni nasilnik, te se, shodno tome, svrstava u grupu “neuključenih”, ali se misli pre svega na odsustvo ličnog iskustva, pri čemu ne treba zaboraviti “iskustvo posmatranja” što je takođe svojevrsni psihički teror.

Dok zlostavljanje traje, učenici uglavnom nemaju kome da se obrate: nezainteresovani, slabo plaćeni i nesenzbilisani radnici škola, uglavnom ne reaguju doklegod zlostavljanje ne postane incident oko kojeg se okupe mediji. Do prisustva  medija to uglavnom ostaje lična drama pojedinačnih porodica, bez obzira da li su im deca žrtve ili zlostavljači. Kada do medija dođe, škola upire prstom u roditelje, roditelji upiru prstom u prosvetare, novinari izveštavaju senzacionalistički bez nepohodnog istraživanja celog problema. U međuvremenu, dobar primer da se delikvencija isplati daju nam sudovi i Vlada (slučaj Uroš i slučaj Miladin).

Buling – to je nešto što postoji u  novinama

Poslednji slučaj koji pratim par dana kroz vesti b92, odnosi se na dramu devojčice drugog razreda osnovne škole, koju su zlostavljale drugarice iz odelenja, o čemu je, konačno, porodica zlostavljane devojčice obavestila inspekciju i medije, a publika požurila da linčije zlostavljačice od devet godina, s posebnim akcentom na roditelje.

S velikim u žasom pratim i komentare koji redom, njih 90-tak, poziva na linč roditelja čija deca su se našla u ulozi zlostavljača, previđajući, pri tome, nekoliko važnih stvari:

• nije utvrđeno šta se tačno događalo, odnosno, mediji su preneli samo jednu stranu priče, priču žrtve i njenih roditelja
• deca od devet godina, koja su zlostavljači, takođe su žrtve (sistema, nerazumevanja, nedovoljne pedagoške, roditeljske ili psihološke brige…)
• deca – zlostavljači postaju još veće žrtve javnim progonom koje se odvija na komentarima vesti na b92
• jedini zlostavljač je školski sistem (konkretna škola, konkretna učiteljica, konkretna pedagoško-psiloška služba škole, konkretni direktor) koji su – svi listom, u nemoći ili nebrizi, dozvolili da problem i jedne i druge strane eskalira do neizdržljivosti i slasti krvožedne publike.

Nerado bih stala na bilo koju stranu, raspolažući samo informacijama koje su dostavljene u vesti b92, sa tendencioznim naslovom da izazove revolt. Ali bih, svakako, podsetila da deca uzrasta od devet godina ne smeju biti etiketirana kao dželati i delikventi, da je problem vršnjačkog nasilja problem odraslih članova društva i da je, stoga, društvo odgovorno da radi na prevenciji, na prepoznavanju i priznavanju problema i, konačno, na rešavanju problema.

A šta društvo čini?

Iz ovog primera i ovakvog izveštavanja, a po svoj prilici i pod pritiskom medijske pažnje, neće moći da se utvrdi, na primer, da li je kod devojčice označene kao žrtva bilo pritajene agresije kao pokretača za agresiju druge strane? Da li je potrebna pomoć i zlostavljačicama? Odnosi među ljudima, pa i među decom, nikada nisu u potpunosti jednosmerni, već bazirani na principu interakcije.

Strašna mi je pomisao da je neko dete od devet godina trpelo višemesečnu torturu od svojih vršnjaka, ali sam izgleda jedina kojoj je strašno da čita raspoloženje nacije prema drugoj strani, u ovom slučaju već novinarski potvrđenim dželatima. Pominje se psihijatrija, oduzimanje dece roditeljima, zatvor za maloletne siledžije…

Da ne govorimo o tome da je mesto radnje locirano, da su imena objavljena i da je strašno veliki broj posmatrača koji će decu, u ovom slučaju označenu kao siledžije, obeležiti ako ne za ceo život, onda svakako za vreme trajanja školovanja.

I niko ne primećuje to zlostavljanje – da je problem samo primećen, a potom ostavljen gomili da se sladi i da je pečat na neku decu udaren. Nijedna strana u ovom slučaju ne dobija pomoć, jer je od njihove drame napravljena predstava za javnost.

Prosto me sramota od ovakvog društva. Pogledajte te komentare, “opipajte puls nacije” i kažite šta vidite.

Slični tekstovi:

• Predlozi za reformicu školstva
• Mobing: kako grupa razara jedinku
• Buling: konjske snage u rukama konja