Danas je nasilje među ljudima toliko razvijeno, da možemo da razlikujemo podgrupe:

• mobing – psihički (vodoravni) teror grupe nad pojedincem,
• bossing – psihički (vertikalni) teror nadređenog prema podređenom (koji novinari vole da izdvajaju kao jedini primer nasilja, nazivajući to paušalno i pogrešno mobingom, pa svaka kasirka, koja ne sme za vreme radnog mesta da ode u toalet jer im je šef smene zabranio, vrišti da je žrtva mobinga, isto kao i radnik koji je degradiran u poslovnoj poziciji, bez obzira da li se to desilo s razlogom nerada ili samovoljom direktora), i
• buling – vršnjačko nasilje u celom svom koloritu: psihološko, socijalno, verbalno i/ili fizičko nasilje.

Za razliku od prva dva oblika nasilja kojima su žrtve odrasle i punoletne osobe, poslednja, najugorženija grupa – deca – ostaju u zapećku interesovanja društva, dok ne dođe do nekog od primera, isključivo fizičkog vršnjačkog nasilja: do prebijanja srednjoškolca do pada žrtve u komu, dok se ne okači neki užasavajući video uradak zlostavljanja u školskom WC-u ili na, školi obližnjem, atomskom skloništu, dok ne ulete dvojica golobradih na prvi čas i ne prebiju dečka koji ih je iznervirao pre prvog školskog zvona…

Buling – da li se to maže na hleb?

Dok se to ne desi – buling ne postoji. Kada se to desi – zove se “naše društvo je bolesno, šta gledaju na TV-u, šta slušaju sa skupštinske govornice -  nije ni čudo “. Kad se desi nešto zanimljivo za medije – krivo je društvo (uopšte), a predstavnici tog društva zaduženi za zdravlje nacije, uglavnom upiru prstom na prezauzete i borbom za goli život obuzete roditelje, koje po potrebi možemo zvati i nezainteresovanim stranama, posebno ako im je dete pronađeno u ulozi zlostavljača, a ne žrtve.

Ipak, istraživanja pokazuju da se 7% školske dece našlo u obe uloge: zlostavljača i žrtve, a da broj muških zlostavljača raste s uzrastom, kao i broj muških žrtvi. Posebna pažnja, retorička doduše, se obratila na porast nasilja među devojčicama, tako da se izdvaja i termin “ženski buling” ili “buling među devojčicama”.

Dobra vest je da čak 70% učenika tokom celog školovanja ne postane ni žrtva ni nasilnik, te se, shodno tome, svrstava u grupu “neuključenih”, ali se misli pre svega na odsustvo ličnog iskustva, pri čemu ne treba zaboraviti “iskustvo posmatranja” što je takođe svojevrsni psihički teror.

Dok zlostavljanje traje, učenici uglavnom nemaju kome da se obrate: nezainteresovani, slabo plaćeni i nesenzbilisani radnici škola, uglavnom ne reaguju doklegod zlostavljanje ne postane incident oko kojeg se okupe mediji. Do prisustva  medija to uglavnom ostaje lična drama pojedinačnih porodica, bez obzira da li su im deca žrtve ili zlostavljači. Kada do medija dođe, škola upire prstom u roditelje, roditelji upiru prstom u prosvetare, novinari izveštavaju senzacionalistički bez nepohodnog istraživanja celog problema. U međuvremenu, dobar primer da se delikvencija isplati daju nam sudovi i Vlada (slučaj Uroš i slučaj Miladin).

Buling – to je nešto što postoji u  novinama

Poslednji slučaj koji pratim par dana kroz vesti b92, odnosi se na dramu devojčice drugog razreda osnovne škole, koju su zlostavljale drugarice iz odelenja, o čemu je, konačno, porodica zlostavljane devojčice obavestila inspekciju i medije, a publika požurila da linčije zlostavljačice od devet godina, s posebnim akcentom na roditelje.

S velikim u žasom pratim i komentare koji redom, njih 90-tak, poziva na linč roditelja čija deca su se našla u ulozi zlostavljača, previđajući, pri tome, nekoliko važnih stvari:

• nije utvrđeno šta se tačno događalo, odnosno, mediji su preneli samo jednu stranu priče, priču žrtve i njenih roditelja
• deca od devet godina, koja su zlostavljači, takođe su žrtve (sistema, nerazumevanja, nedovoljne pedagoške, roditeljske ili psihološke brige…)
• deca – zlostavljači postaju još veće žrtve javnim progonom koje se odvija na komentarima vesti na b92
• jedini zlostavljač je školski sistem (konkretna škola, konkretna učiteljica, konkretna pedagoško-psiloška služba škole, konkretni direktor) koji su – svi listom, u nemoći ili nebrizi, dozvolili da problem i jedne i druge strane eskalira do neizdržljivosti i slasti krvožedne publike.

Nerado bih stala na bilo koju stranu, raspolažući samo informacijama koje su dostavljene u vesti b92, sa tendencioznim naslovom da izazove revolt. Ali bih, svakako, podsetila da deca uzrasta od devet godina ne smeju biti etiketirana kao dželati i delikventi, da je problem vršnjačkog nasilja problem odraslih članova društva i da je, stoga, društvo odgovorno da radi na prevenciji, na prepoznavanju i priznavanju problema i, konačno, na rešavanju problema.

A šta društvo čini?

Iz ovog primera i ovakvog izveštavanja, a po svoj prilici i pod pritiskom medijske pažnje, neće moći da se utvrdi, na primer, da li je kod devojčice označene kao žrtva bilo pritajene agresije kao pokretača za agresiju druge strane? Da li je potrebna pomoć i zlostavljačicama? Odnosi među ljudima, pa i među decom, nikada nisu u potpunosti jednosmerni, već bazirani na principu interakcije.

Strašna mi je pomisao da je neko dete od devet godina trpelo višemesečnu torturu od svojih vršnjaka, ali sam izgleda jedina kojoj je strašno da čita raspoloženje nacije prema drugoj strani, u ovom slučaju već novinarski potvrđenim dželatima. Pominje se psihijatrija, oduzimanje dece roditeljima, zatvor za maloletne siledžije…

Da ne govorimo o tome da je mesto radnje locirano, da su imena objavljena i da je strašno veliki broj posmatrača koji će decu, u ovom slučaju označenu kao siledžije, obeležiti ako ne za ceo život, onda svakako za vreme trajanja školovanja.

I niko ne primećuje to zlostavljanje – da je problem samo primećen, a potom ostavljen gomili da se sladi i da je pečat na neku decu udaren. Nijedna strana u ovom slučaju ne dobija pomoć, jer je od njihove drame napravljena predstava za javnost.

Prosto me sramota od ovakvog društva. Pogledajte te komentare, “opipajte puls nacije” i kažite šta vidite.

Slični tekstovi:

• Predlozi za reformicu školstva
• Mobing: kako grupa razara jedinku
• Buling: konjske snage u rukama konja

Odmah da kažem u preambuli: Odlučila sam da budem sledbenik Kalendara (veroisposvest – kalendarska), to mi se čini najprihvatljivije, kad već mora nešto da se bude. Evo, kako je do toga došlo.

ČETVRTAK

Država Srbija odlučuje da đaci katoličke veriospovesti mogu da ne idu u školu. Država o tome obaveštava svoje đake preko svojih instrumenata – škola, a ove opet, koriste svoje instrumente – učiteljice i razredne starešine. Država je tako, navodno, poštovala pravo svakog građanina na veroispovest koja nije većinska, na isti način na koji nije poštovala pravo na nepolitičnost insitucija obrazovanja u vreme Kosovo-je-Srbija mitinga: ukazom iz kancelarije Ministra “danas za sutra”.

DRŽAVA (sve preko svojih instrumenata): Svi koji ste katolici, ne morate da idete u školu u (veliki) petak i u (veliki) ponedeljak.

ĐACI, zgledaju se i raduju.

DRŽAVA: Da vidimo, ko je katolik?

ĐACI, neki znaju neki ne.

DRŽAVA (mom sinu, da mu pomogne, jer on ćuti a Država misli da bi morao da se javi): Da li ti slaviš Uskrs?

MOJ SIN (državi): Slavim.

DRŽAVA: Ne moraš u školu.

MOJ SIN: Jupiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!

Nešto kasnije…

SIN (mami): Mi svi koji smo katolički ne idemo sutra u školu.

MAMA (sinu, imajući svoje, najpre u poslovnim planovima zasnovane razloge i slične zajebancije): Ti ćeš, naravno, ići, ja nemam drugo rešenje.

SIN (mami, plačno): Ali učiteljica je rekla da ne moram! NEEEEEĆU u školu!

MAMA (sinu): Onda ćeš sa mnom sutra na posao. (potom, u sebi): Jebem ti Lončara. Je l’ može nekad neki plan od početka godine, mora li sve danas za sutra?

PETAK

Za neke veliki, za mamu i tatu samo petak. Dete u kancelariji. Tata telefonski uživo gostuje na radiju, dete ima da mirno sedi za konferencijskim stolom, crta i ćuti, umesto da je u školi, radi zadatke i graji. Mama pravi neke račune i proračune i zahteva tišinu. Dete propituje svaki čas kad ćemo kući, pa kad ćemo kući. Otac i majka psuju državu i Lončara, ali tako da dete ne čuje.

***

Šta se, u stvari, desilo? Škola je, u ime države, uredno napravila dogovor s detetom od osam i po godina, a da nijednog trenutka nije konsultovala roditelja koji štiti prava deteta. Škola je, u ime države, taj dogovor sa maloletnom decom napravila od danas do sutra, zalazeći, mimo našeg znanja u pravo na našu privatnost. Potom, Škola je, u ime države, propitala svu čudno prezivajuću decu da li slave Uskrs, a potom pojasnila maloletnicima da to samo znači da su oni Katolici i da mogu da idu kući.

U isto vreme, Škola je uredno nastavila da radi novo gradivo, ne obazirući se na odsustvo dece koju je poslala kući, prateći plan i program i pravo na obrazovanje dece koja su prisutna. Takođe, škola će za potrebe pravoslavne dece napraviti čak i dugačak prolećni raspust koji kači i pokriva i veliki petak i veliki ponedeljak i veliki prvi maj, ali zato tada neće predavati ni veliko ni malo gradivo, jer će štititi pravo dece da nemaju gradivo u vreme kada imaju praznik.

Ne bih se ja tu nešto suviše kidala, ne bih se ni obazirala na činjenicu da mi je Država uskratila dva normalna radna dana i da to ima svoju cenu, ne bih se glasno bunila ni što Škola pravi neke dogovore s mojim detetom a da mene o tome ne konsultuje, ne bih čak ni tupila o prozivkama i popisu, da mi nije ozbiljnog gradiva koje se radilo baš na veliki petak i još veći ponedeljak, a koje mi se na

MALI UTORAK I JOŠ MANJU SREDU

(kako odmičeš od velikih dana tako su ovi naredni sve manji i manji, jelte?) pojavljuje u vidu vežbe još za petka i ponedeljka predavanog a u našem slučaju propuštenog gradiva i u obliku uplakanog dečijeg lica sina mog: ja ovo ništa ne razumem.

Pa, normalno da ništa ne razumeš kad nisi bio u školi kad se to baš, gle, radilo.

I tako je Država, na jedan doduše perfidno umiven način, sve hineći da poštuje, zapravo kaznila decu i njihove roditelje koji se prezivaju čudno. Decu, jer su propustila gradivo, roditelje, jer su umesto da rade, bili primorani da čuvaju decu a potom i rade školin posao obrazovanja.

MALA SREDA

Naša učiteljica meni kaže: Mogli ste da zovete nekoga i da prepišete šta smo radili.

Kažem ja našoj učiteljici: Ali ja uopšte nisam htela da moje dete ne ide u školu!

Kaže meni naša učiteljica: Ali ja sam pitala Vaše dete da li je Katolik i da li slavi Uskrs i da li hoće da ide u školu, on je rekao ne.

(Kako čudno)

Nisam rekla našoj učiteljici: Mi smo petkom Aboridžini a ponedeljkom Japanci, nedeljom jedemo slepe miševe i pravoslavce i koga to briga!

Ipak, ostala je pridika: Mogli ste!

!!!!

Rečenica na mestu, osim što nije. Mogla sam, ali nisam mogla.

Mogla sam da još, umesto što radim sa smanjenim efektom, pride zivkam nekatoličku decu i popisujem gradivo koje su prešli, a onda sam još mogla i da uradim posao škole i da mu to gradivo objasnim.

Mogla sam, ali nisam imala kad!

Jer sam morala jednom nogom da čuvam dete, a drugom da obavim posao. A popodne da jednom rukom milujem dete a drugom pokušam da završim još nešto posla od kuće.

Mogla sam, samo što nisam ni htela.

Da je Država mene pitala, ja bih rekla da je Uskrs moja privatna stvar i ako ja pravim uskršnji ručak za svoju porodicu, to nikakve veze nema ni sa jednim petkom ili ponedeljkom, koje god veličine bio, te da shodno tome moje dete, zdravo, ima ići u školu a ne sa mnom u kancelariju.

Mogla sam, da. Jedino što me bolelo baš.

Da Država nije prekršila pravo mog deteta kojim JA štitim njegova prava i pravila s njim dogovore, u tom slučaju bih mogla da odgovorim Državi da ćemo petkom i ponedeljkom, kada smo zdravi, biti na svojim obavezama, a nedeljom ćemo raditi šta god nam padne napamet.

Ili Država planira, već sledeće godine, da proverava da li smo zaista postili na veliki petak?

***

Neki mediji su preneli čestitke Države i njenih eksponenata svim građanima koji slave gregorijanski kalendar.

Mene je to skroz oduševilo. Odlučila sam da ubuduće ipak slavim Kalendar i napravim popis sličnih vernika, sledbenika kalendara. Kalendar ću držati na zidu u trpezariji, u zlatnom ramu – kako dolikuje, ispod nek’ bude sveća a možda i ne, i klanjaću mu se kad god vidim neko slovo, dakle, svaki dan budući da živimo po gregorijanskom kalendaru. Na sledećem popisu, u rubrici veroisposvet, izjasniću se kao Kalendarijanac-Gregorijanac. Potom, zahtevaću da moje dete svaki dan ima praznik i da shodno tome svaki dan može da ne ide u školu, u skladu sa našom verom u Kalendar.

Nego, koji je danas? Ako znaš, širi dalje.

Nego, to me podseti na mog profesora fizike, zbog kojeg zamalo nisam to i upisala (srećna okolnost je bila da sam baš u vreme donošenja te odluke ušla u pubertet i uopšte mi se nije učilo nego mi se samo pušilo na velikom odmoru i bežalo s poslednjeg časa, pa sam upisala najlakši smer na prirodno-matematičkoj gimnaziji ali neću da vam kažem koji, jer bih onda morala da vas sve ovde ubijem).

Elem, frajer je isto tako plastično sve opisivao, isto toliko je voleo to što radi i bio je lud za fizikom, da sam ja mislila da je u celom kosmosu jedino fizika bitna. Fizika je prosta k’o pasulj. Stvarno sam mislila da jeste iako mi ni tada nije bilo jasno šta je to prosto u pasulju. Uz sve to, jako je pazio na ostale predmete i neku opštu kulturu i pismenost, pa je neretko davao jedinice (olovkom) u dnevnik iz predmeta koje nije predavao, ako bi video da đak nema pojma. Omiljeno mu je bilo (a baš je i meni bilo milo) da daje kečeve iz srpskog jezika ako bi đak ubacio više od tri poštapalice “ovaj” ili “eaa” (izgovoriti ovo kao Olja Bećković) ili ako bi mu rečenična konstrukcija bila rogobatna. - Inercija je kada telo koje se kreće, zadržava… – Dobro, a sad mi reci šta je u ovoj tvojoj rečenici subjekat, šta predikat? Davao je i šestice za extra znanje i nule za ništavno znanje iz fizike, crvenom hemijskom.

Kod njega sam imala uglavnom petice i šestice, ali mi je jednom dao olovkom jedinicu iz geografije zato što nisam znala da mu kažem, objašnjavajući usmereno kretanje elektrona analogijom glavne ulice (sva njegova predavanja su se svodila na analogije pa smo uzvratno morali da uz klasičnu definiciju i sami dajemo analogiju kao dokaz da imamo blage veze o čemu govorimo) da se glavna ulica u selu Obrovac, gde su mi živeli baba i deda, zove Maršala Tita. Mučio me je deset minuta, pa kako se zove, pa kako se zove, glavna ulica u Obrovcu, pa u Čereviću, pa u Irigu i Rumi, u Kragujevcu i tamo-vamo, a ja sam zblanuto slegala ramenima, iako sam dobro znala šta je struja. Ta jedinica me je naučila kako se zovu (su se zvale) glavne ulice u svim gradovima SFRJ s varijacijom na JNA, a tek kasnije sam razumela zašto je bio toliko ironičan.

Taj me je zamalo navukao na fiziku, kažem, a takav, kao i ovaj sa MIT-a dokazuju da bi dete zaista moglo da bude sve što poželi, samo da ima ko da mu otvori vidike, a ne da mu ih konsekventno zatvara, što je tvrdokorna praksa u današnjem obrazovanju. Naravno, i kad bi Ustavom ukinuli pubertet, molila bih, neću preživeti još jedan.

To me odmah vrati na to koliko sad mrzim školu, s pravom, ali nema nikakve veze s tim što mrzim kada na pijaci premazuju jabuke uljem da bi sijale, a posle po pola sata ne mogu da ih operem pa mi i ruke budu masne. Pa, je l’ treba da ih iskuvavam pre jela?! I ruke da perem s onim sredstvom koje koriste auto-mehničari pre nego što odu na ručak, kako li se to zvaše?

E, a sad idem da gledam Čedu, kod gorepomute gospođe OB, dok mi se veselo krčka pasulj za naredna dva dana. Ako bi neko umeo da mi objasni šta je prosto u pasulju, bila bih mu jako zahvalna.

- Jel’ to krrrrrr štene? – pita me nekako ljubazno, ali jedva razdvojivši pljuvačku iz poljupca od reči u pitanju. Dečakova ruka je i dalje na njenoj sisi.

- Molim? – upitam, jer ne čuh celo pitanje, a i učinilo me se da u razvučju te jedne reči koju nisam razumela leži sama suština pitanja o Hektoru.

- Da li je to rasa štene? – ponovi ona razgovetno svoje pitanje, ni na koji način zaprepašćena sama sobom, čak nekako samozadovoljno, pitanje u kojem se nastanio ceo svemir neznanja i razmetljivo maše svetu iz dubokog dekoltea i plitkog mozga.

E, sad, da joj kažem da je to štene rase ši-cu, verujem da bi tu bilo previše konsonantnih začudnosti koje bi mogle da unesu dodatni haos u njeno sazvežđe gluposti. A možda bi pomislila da je zajebavam nekom igrom reči. Da tom dečku kažem da prvo skine ruku s te sise i da baci cigaru ako hoće da razgovaraju sa mnom, i to mi se učinilo prestrogo. Da joj objasnim šta je štene a šta rasa – uplaših se od same pomisli koliko bih vremena morala da provedem u parku da bih tu, već duboku rupu — istrajno kopanu domaćim školstvom, sistemom vrednosti mokre majice i dubokog dekoltea, tri prsta i tri Pe, nedamo-Kosovo-lekcija o srpstvu i ostalih prečih pravoslavnih i patriotskih stvari — napunila nekim, kakvim takvim smislom. Odlučim da ne kažem ništa, da ne remetim to savršenstvo u njenoj toples i brejnles galaksiji.

Zemlja koja ima ovakvu omladinu ne treba da brine za svoju budućnost.

Prvi put u životu mrzim školu i osećanje je fantastično. Konačno sam ista kao i svi drugi, nisam štreber koji sedi u prvoj klupi i zna lekcije unapred, a razrednoj u petom osnovne na velikom odmoru cinkari drugare iz odelenja: Nastavnice, dogodio se incident – dečaci su, oprostite molim vas, vatali devojčice!

Zbog reči incident i oprostite molim vas, nisam živa ostala do kraja osnovne škole (Eno je Tanja-incident! Gde si, Tanja-izvinite-molim-vas?, u-ta-ta-u- ta-ta!), ali sam i dalje volela školu jedino što nisam volela većinu đaka. Ali, škola! Nemoj neko školu i nastavnike da mi dira! Kakav neizlečiv trip jedne štreberke s Vukovom diplomom i dodatnim bodovima na diplome prvog pokrajinskog mesta na takmičenju “Tito-Revolucija-Mir” ili prvog gradskog iz streljaštva, ili najboljih plasmana na takmičenju recitatora i večitog drugog mesta na visokim takmičenjima iz matematike ili redovnog pretplatnika preko škole na list Borba, potom ukoričenih, po godinama izlaženja…

Problem je što tek sad i konačno mrzim školu i što moram da čuvam tu tajnu. Sad, kad se i meni desila ta privilegija, kad se konačno i meni povraća od najveće i najcitiranijije krilatice čika-Jove Zmaja koja je jedna prostačka LAAAAAAAAŽ, ne smem to da vičem na velikom odmoru niti da pokažem cepanjem svezaka i bacanjem torbe u žbunje na kraju polugodišta, nego moram da krijem tajnu kao Koštunica svoju harizmu ili Boris Tadić svoju odlučnost.

Mrzim školu i sve se nadam da će ovaj moj iskreni krik ipak neko pročitati.

Jer.

Idem u drugi razred. Gradivo je preobimno i ne stižem da ga savladam ni kad mi škola ne štrajkuje. Torba mi je preteška jer za svaki predmet imam udžbenik, radnu svesku, vežbanku i svoju svesku. I zato što su mi udžbenici puni pravopisnih, gramatičkih i faktičkih grešaka. I zato što, iako nosim za svaki predmet po četiri učila, ipak dobijam kopirane papiriće za domaći koji mi se gužvaju po torbi. Jer mi uvale raspust od tri nedelje, a onda me drkaju još dve nedelje s kontrolnim i pismenim zadacima, pa tek onda mi zaključe ocene za kraj polugodišta. Jer nemam fizičko zato što za mene nema mesta u sali, a školsko dvorište je prekriveno razlupanim betonom sa ukupno tri kante za smeće na 1000 učenika. I zato što onda, kad preskočim sve prolivene jogurte i kad mi se za đonove zalepe stotine ispljunutih žvaka, moram da se preobuvam pred učionicom, svaki put zahvaljujući se naklonjenoj okolnosti što mi pantofne još nije odštutirao neki stariji đak.

Zato što sve što znam od pete godine, zaboravim čim mi to postane lekcija.

Refren: Mrzim školu i sve se nadam da će ovaj moj iskreni krik ipak neko pročitati.

Zato što više nemam radoznalost.

Zato što mi se krivi kičma.

Zato što imam uniformisano obezbeđenje čija je uloga da spreči roditelje da uđu zgradu škole, ali ne i da mene zaštite na velikom odmoru od osmaka, kandidata za kriminalce.

Zato što nas ne uče da se prilikom kretanja po hodnicima i stepenicima drži desna strana i svaki dan mi je život u torbi — od 20 kilograma.

Refren: Mrzim školu i sve se nadam da će ovaj moj iskreni krik ipak neko pročitati.

Jer.

Imamo ponovo za ministra teško obolelog čoveka. Prvo smo imali gospođu čije sam ime odbijala da zapamtim, koja je obolela od teškog oblika patološkog kreacionizma, potom smo imali onog kojem sam zaboravila ime i koje se revnosno trudio da ne radi svoj posao, sada imam Lončara za kojeg sam tek sad shvatila da je ministar prosvete, sve stalno misleći da je ministar za Kosovo, Metohiju i Koštuničine komplekse više vrednosti, za kojeg se, de facto, ispostavlja da je teško oboleo od graničnog poremećaja ličnosti i manijakalno-depresivnog patriotizma. Ovaj se takođe ne meša u svoj posao, on se pre svega i jedino meša u 15% teritorije Srbije.

Mrzim školu — dostigla sam savršenstvo.

Jedino što mi je još preostao autogeni trening, pa da sebe naučim da je u redu da me boli uvo za uspeh u ovakvoj školi i da to otvoreno kažem svom prepametnom, prelepom, preteranom sinu: Ma, ko ga jebe. Piči ti svoje.

Ipak, onog dana kada dođe kući iz škole (a doći će, savetovao Lončar učitelje da se samo to uči i da je to najvažnija lekcija) i kaže mi da je Kosovo kolevka srpstva, da je to jedno telo jednog srpskog organizma, i da mora za ponedeljak da nauči Gračanicu napamet, ja ću ga ispisati iz škole i edukovati ga od kuće. I tako ću razbijati Lončiće.

Refren: Mrzim školu i sve se nadam da će ovaj moj iskreni krik ipak neko pročitati.

Ispisaću ga. Pa, nek’ me tuže. Mogu da mi pljunu pod prozor.

***

Već sam kukala o tome:

• Predlozi za reformicu školstva
• Kako smo sistematski uništavani od idiota