S današnjim treningom (wow, what a ride!) prešla sam ukupno 300 kilometara od prvog trčanja u januaru. Možda ne zvuči ništa posebno, ali, pogledajmo još malo statistike:

• to je ukupno 1 ceo dan i još 9 sati trčanja
• to je 0.008 putanje oko sveta i
• to je 0.001 puta do Meseca.

Endomondo još kaže da je to samo 32 potrošena hamburgera u ukupnom broju 17.500 sagorelih kcal, zato, pazite šta jedete, teško je potrošiti razno đubre koje smo spremni da stavimo u usta!

E, a današnji trening sam imala na Fruškoj gori. Pogledajte kako je izgledao na Google Earth, a ja ću vam opričati koliko sam ja samo dezorijentisana jedna osoba.

5 km

Čim sam je videla, poželela sam da učestvujem: Košutnjak Challenge Race.

Mislim, ono, sigurno je odlično zezanje. Posebno što za prvi put neće biti, po obećanju organizatora, jako teških prepreka i to svega 5 na svaki kilometar, ali sam se nešto uplašila.

Srce radosno viče da, mozak pravi tu neke primedbe. 

ono, na kojem sam operisala dva, na skijanju pokidana ligamenta. super zvuči, na skijanju, je li, bolje nego na pijaci, ali u stvarnosti, to je bilo drugog sata drugog dana prvog skijanja u životu. sad više ne  zvuči super (samo komplikovano), je l’ da?

elem, to levo koleno me je koštalo osam meseci normalnog života.

Sa današnjim treningom, uterala sam 100 kilometara u ove noge, ovog meseca. Jako, jako srećna i ponosna. Nisam brojala, nisam vijala rezultat, jednostavno sam danas ugledala taj skor.

Nastavila sam da trčim. To je nešto najlepše što sam (ponovo) otkrila i neće mi to zadovoljstvo oduzeti mišljenje lekara. Osećam se dobro, moj organizam se oseća dobro, snažna sam i svaki put sve jača i srećnija.

Trčanje je dobro jer se otkačiš, možeš da misliš o bilo čemu, ali, ma koliko god da se napregneš, ne možeš da razmišljaš ništa loše. Ko trči, zlo ne misli.

U martu ću sigurno da istrčim najmanje pet polumaratona, dakle, treba mi stopet i po kilometara i to neće biti bog zna kakav izazov, budući da imam na raspolaganju dva dana više, ali eto. Korak po korak.

Kao svaki dobar hipohondar i štreber, posvećenik i kontrolfrik, posetila sam svog kardiologa, profesora Čikoša, e da bih uradila test opterećenja.

Dragi dnevniče mojih priprema,

Već s dobrim razlogom sumnjam da ovo ikoga zanima, ali mene zabavlja i ovo je moje lično glasilo, pa ko velim, šab me gabri.

Mrzi me da pišem o uticaju na Intrnetu, da pravim (i čitam) mimove, dosadno mi je na tviteru, isto tako i na FB, politika mi se smučila, imam tema gomilu jednu, samo me mrzi da ih razrađujem. Imam druga posla, a imam i obilje svojih zadovoljstava.

Ups.

Sad ću morati da reteriram sa silnim optimizmom i da prestanem da se pravim važna. Trčanje na traci i trčanje u prirodi — dupe i oko. Traka je pis ov kejk, trčanje napolju je  big dil.

O trčanju sam počela da razmišljam one letnje večeri kada sam pod stopalima osetila novu stazu na keju. Nije da imam emocionalno i sportsko pamćenje na to — nemam. Trčala sam pre 22 godine, neku turu od 5 kilometara po keju pre posla, onoga leta kada sam bila mlada, tanka i puna snage i radila od 9. U tome mi je pomagala moja navika da rano ustajem. U devet sam bila već na poslu, čiste kose i puna elana.

Međutim, kako došlo, tako i prošlo, prvo sam se preselila s keja, a onda sam i otkrila hranu. S povećanjem unosa bezvrednih kalorija, svaka želja da se pokrenem je iščezla. Udaja, porođaj, svakodnevnica. Nisam ništa trenirala.