Samo da skinem paučinu sa bloga i provetrim.

Podignem roletne i otvorim prozore.

Prašinu ću posle.

Peglati neću uopšte.

Trebalo bi da zamenim neke pregorele sijalice.

Poduprem krov, zakrpim ogradu, napunim kišnicom kace i jaranije.

To je iz pesme.

Ostalo je iz pustoši ovog bloga.

Potrebno je veliko spremanje.

Ili da zatvaramo radnju.

Stvarnost nema alternativu.

Laku noć,

Preplavljena sam smrću. Englezi imaju bolju reč: overwellming. Na svaki mogući način su me smrti Dina Dvornika, Sanje Mihajlović Molnar i noćašnja, Sonje Savić potresle iako niko od njih nije bio moj prijatelj. Svi oni su svojim delima ostavili neki trag na meni i uticali, na ovaj ili na onaj način, na ono što sam ja. Makar toliko, da pomisao na njih, na mapi mojih emotivnih toponima budi snažan osećaj i blisko sećanje na neku mene, iz ovog ili onog perioda. To su ljudi koji me sobom i svojim delom vraćaju zaboravljenoj i davnoj meni.

U nemiloj seriji ovih smrti u kojima, kao da su mi nasilno oduzimani delovi mladosti, međutim, smrt ovog čoveka je bukvalno, na trenutak zaustavila sve radnje.

Umro je i naš autor, Edgardo Vega Junke (Edgardo Vega Yunqué), pisac kojeg smo mi otkrili (daj Tanja, i tako je ceo uvod ovog posta bio ja-pa-ja, reci i sada: Kojeg sam JA otkrila) i čiji jedini prevod na srpski jezik je izašao iz fabrike VEGA medije: Koliko god obećavala da ćeš da kuvaš i plaćaš stanarinu popušila si jer se Bil Bejli više ne vraća kući.

800 stranica jedne od najboljih saga modernog doba, objavljivali smo više od godinu dana. Čitala sam deo po deo, kako su delovi prevoda stizali, s pauzama i na vreme, odavde i odande, na preskok, redom i dijagonalno. Gotovo da nije bilo poglavlja, pasusa ili rečenice, da nisam uzbuđeno komentarisala za sebe: Jebote, kakav pisac!

Ed i Suzan Vega

Prvi termin za objavljivanje ovog preteranog, raščupanog, nedisciplinovanog, emotivnog i razbarušenog romana-reke, planiran je za prošlogodišnji EXIT, kada je u okviru glavnog programa nastupala i njegova poćerka, Suzan Vega i kada smo zamislili da ga dovedemo u Novi Sad i promovišemo njegov roman onog istog dana kada je Suzan Vega imala nastup.

Sa ekipom EXIT-a smo načelno dogovorili da skockamo sve lepo sa svim korisnim, ostalo je samo da svaki tim obavesti svog umetnika o ovoj, činilo nam se, fantastičnoj ideji i za nas odličnoj marketinškoj zgodi. Međutim, avaj.

Suzan Vega i njen očuh čije prezime je uzela još kao devojka, Ed Vega Junke, u tom trenutku su bili posvađani, veoma ozbiljno, već nekoliko godina. Sa ocem su kontakt održavali samo sin Metju i druga ćerka Alison, deca rođena iz zajedničkog braka Suzanine majke i Eda Vege. Tužno, ali Ed Vega je nadživeo i svog sina, Metjua.

Pišem pišem pismo

Iz ekipe Suzan Vega odgovor je bio ćutanje.

Vegini agenti sa kojima sam bila u stalnom kontaktu, Elen i Tomas Kolči, ćutali su takođe. Ponovila sam mail nekoliko puta, sve dok nisam, pretražujući internet, utvrdila da imamo problem. Napisala sam novi mail Elen Kolči:

Dear Ellen, pročitala sam na netu da su Suzan Vega i Ed Vega zapravo posvađani. Da li je to istina i da li ste uopšte preneli naš poziv autoru?

Odgovor je stigao istog dana:

Dear Tatjana, istina je, Ed i njegova poćerka nisu u kontaktu već dve godine, od Edovog razvoda sa Suzaninom majkom.

Dear Ellen, molim Vas, ipak prenesite našu ideju i ovaj poziv autoru, te nam javite njegov odgovor. Smatramo da je Novi Sad divan grad za pomirenje i praštanje.

Posle nekoliko dana:

Dear Tatjana, Ed se srdačno zahvaljuje na pozivu i dobrim željama. Izrazio je svoju želju da dođe u Novi Sad i izgladi sve nesporazume sa Suzan Vega, naravno, ukoliko je ona spremna na to. Ed je više nego spreman i čeka njen odgovor.

Posle nekoliko dana i nekoliko konsultacija sa EXIT-om:

Dear Ellen, nažalost, Suzan Vega nije spremna da se sretne sa svojim očuhom.

Suzan Vega je održala svoj koncert tog EXIT-a, mi nismo žurili da objavimo Vegin roman, sve do početka ove godine. U sjajnom prevodu Nenada Cvetičanina, u odličnoj opremi Jelene Mirković.

Intimni susret sa Vegom

Ovog leta, u Vodicama, koristila sam retku priliku da čitam roman koji je naša izdavačka kuća objavila – u koricama. Knjigu. Knjigu u staromodnom smislu reči. Knjigu, kao takvu. Neizdavač, a ljubitelj čitanja, teško može da zamisli da postoji sreća u tome. Ipak, kada se načitaš knjige u originalu, pa na ekranu kompa, pa na kontrolnom prevodu, pa nakon lekture, kad se izgombaš s pripremom, izdogovaraš sa dizajnerom, dok je ne isCIPuješ i dogovoriš štampara i cenu štampe, dok ne izdrhtiš dok ne vidiš da li je štampar uhvatio tvoju crnu i tvoju crvenu na koricama, dok uradiš sve ostale radnje u ovoj komplikovanoj proizvodnji, dok je neizgrliš i neizmirišeš kada ti je donesu iz štamparije, više zaista nemaš živaca da se srećeš s njenim sadržajem jednom, kada tvoj rad postane otelotvoren u ono što je narodu poznato kao knjiga.

Sa ovom je, gle čuda, bilo sasvim drugačije. Dugačak godišnji odmor, loš odabir ostalih knjiga i, Vega se našao u mojim rukama prvo u Vodicama, a posle na Hvaru. Uzdisala sam isto i psovala isto: Jeeeebote, kakav pisac.

Edgardo Vega Junke me je ostavljao naježenom posle svakog poglavlja, knjige komponovane kao simfonija, kako zurim u belo, u nebo plavo, u sebe crvenu, kako tajno brišem suze ili hinim da mi nije ništa kada sam naježena na plus 35 u hladu. Edgardo Vega Junke me nije ostavljao na miru. Kada mi je ostalo nekih stotinjak strana, ostala sam u kući, ispratila sve na plažu i javila da ću doći kada završim. I nisam mogla odmah. Prvo sam plakala. Onda sam šmrcala. Potom sam dugo zurila u nebo plavo i u sebe crvenu. I tek onda, predveče, mogla sam među ljude, noseći u sebi osećaj da sam nekoga upoznala, da sam nešto strašno važno doživela i da sam dobila ono, ono važno puno i golemo što može da ti podari samo umetničko delo.

I, pisma koja neću poslati

Dear Ed Vega, srašno sam potresena tvojim odlaskom. Ipak, volela bih da znaš da iza tebe i tvog dela ostaje jedan deo mene koji neću nikada zaboraviti i zato ti hvala na tome. Srdačno, tvoja urednica u Srbiji, Tatjana Vehovec, VEGA media.

Dear Suzan Vega, žao mi je što si bila toliko povređena i tvrdoglava. Tvoj očuh je želeo da se sretnete u Novom Sadu, Novi Sad je divan grad za susrete, praštanje i ljubav. Da li si znala, pominje te u svojoj knjizi, No matter How Much You Promise to Cook or Pay the Rent You Blew it Cause Bill Bailly ain’t Never Coming Home Again? Nadam se da si čitala, pominje te ležerno, ali neizbežno, kao onda kada te je učio prve akorde na gitari. Bio je sjajan pisac, sasvim sigurno nije mogao da bude loš čovek. Uvek voleći tvoju muziku, Tatjana Vehovec.

***

Pročitajte kako počinje knjiga.

I, pročitajte je u celosti. To je jedna od ONIH knjiga. I on je jedan od ONIH pisaca.

• Knjiga sa oktobarskim popustom se može kupiti kod izdavača ili preko internet knjižare.

I, pogledajte šta je rekao The New York Times, koji je pre tri godine tu knjigu proglasio za KNJIGU GODINE.

Ili, Brooklyn Rail.

Ili, blogger New York Timesa.

Edgardo Vega Junke je umro još 26. avgusta. Javnost, čak i njegova porodica i agenti, Kolčijevi, su to saznali tek dve nedelje kasnije, zbog neke administrativne gluposti. Ja, slučajno, jer je moj muž googlao njegovo ime iz naših razloga.

Bilo puno gradova, bilo puno sela, mora i planina, ljudi i soli, nisam ni ja pisala na blogu, a gde će đak-trećak.

Međutim, krene on da piše, pa sve u sitna crevca. Te bili smo ovde, te vreme je bilo ovako, te sam povraćao te sam ozdravio, te sam skakao, te sam jeo sladoled. Napisao tri stranice A4 formata a još se iz Perasta nije makao. Mislim se, dok sedneš na trajekt do Hvara, moraću da ti kupim novu svesku. Kad je stigao do detalja zašto njegova sestra nije mogla da se kupa 4 dana, tu ga zaustavim.

- To, sine, nije literatura.

- Znam, ali to je život. Nećemo bežati od toga.

Jedva smo izbacili menstruaciju iz prvog domaćeg zadatka. Proliv i povraćanje u Crnoj Gori su ostali.

Osim užasne tragedije koja je zadesila ove mlade ljude, postavlja se i jedno užasavajuće pitanje od čijeg odgovora užasno strepim:

Edit: nema pitanja. Nije ni umesno i nije tema.