Slobodnim. Kraljevskim. Gradom.

Mnogo toga je ta žena uradila za Novi Sad, do tada samo petrovaradinsku prćiju. Istorija nas je učila da je pokatoličavala Srbe sa ovih prostora, a i ne samo Srbe, a i ne samo sa ovih prostora. Međutim, nije nas štedro učila (istorija u našim udžbenicima) i da je nekatolicima dozvoljavala obrazovanje na najvišim carskim univerzitetima i da je na taj način praktično omogućila Srbima da otvaraju svoje škole. Da nije dozvoljavala katočkoj crkvi da se meša u carske odluke i u sistem života građana. Da je praktično udarila temelje kraju feudalizma, uvodeći plaćene nadoknade za rad kmetova.

Da je uvela građanski zakonik, Codex Theresianus.

Da je uvela POREZ crkvama.

Da je uvela sistem obaveznog obrazovanja za svu decu, bez  obzira na veru i imovinsko stanje.

Da je uvela obaveznu istragu smrti beba i autopsijsku istragu svih smrti u bolnicama.

Da je uvodeći učenje prava, smanjila ulogu teologije.

Kažu da je slušala Državni savet koji je osnovala i da je taj savet stvarno bio to što jeste: pitala ga je kad ne zna, i priznavala svoje greške kad ih je činila.

Bokte,  baš bi nam dobro došlo nešto od te, dva i po veka stare, pameti.

Da li ste znali da Marija Terezija ipak nema nijednu uličicu, nijedan trgić, nijednu ploču u ovom gradu? Vratila sam se iz Bratislave, pa tamo su podignute ploče na svakoj zgradi u kojoj su samo svirali Mocart ili List. Ljudi se ponose svakakvom “sitnicom”, prave od svoje istorije big deal.

Zar je moguće da smo mi imali volje i interesa da imenujemo ulice u Novom Sadu ljudima prema kojima nemamo dovoljnu istorijsku distancu da bismo znali da vrednujemo njihova imena, a da nemamo niti jednu uspomenu na Mariju Tereziju?

A, slavimo ovaj dan. I delimo februarske nagrade (Dušan Popov je dobio ove godine).

A da neku uličicu nazovemo njenim imenom, neki mali trg, ništa.

Mislim da bi Novom Sadu baš prijala makar jedna uspomena na kojoj bi turista, a bogami i poneki sugrađanin, mogao da sazna kome Novi Sad duguje svoj status grada.

Novi Sade, srećan/sretan ti rođendan, boldog születésnapot, všetko najlepšie k narodeninám, fericit ziua de naştere… zna li neko kako se kaže na romskom?

Foto: www.021.rs

Izvinjavam se Hrvatima što ova bagra teroriše ne samo vas, već i svakog pristojnog građanina Srbije. Izvinjavam vam se što ste došli da navijate i što su vas naši domaći navijači napali, povredili i učinili da se osećate u mojoj zemlji nesigurno. Meni su to isto učinili: napali me bez ijednog kamena, povredili bez ijedne pesnice i učinili da se osećam nesigurno i postiđeno u svojoj zemlji.

Izvinjavam se svojim prijateljima iz Zagreba, koje smo upoznali na hvarskoj plaži i koji su se zajedno sa nama radovali što nam je sin tamo naučio da pliva. I sa kojima smo se godinama nakon toga sretali na istom mestu, podešavajući datume godišnjeg odmora da bismo čvrstili svoje prijateljstvo. Čijem detetu smo se radovali i koji su toliko uživali u našoj deci.

Izvinjavam se poslovnim partnerima iz Zagreba koji su bili sjajni domaćini onog leta u Vodicama, i učinili da se osećamo sigurno, slobodno i  kao kod kuće u njihovom domu. Gde nam automobil niko nije takao iako je stajao na javnom parkingu 10 dana.

Izvinjavam se nepoznatom čoveku iz Pule koji nam je u saobraćajnom špicu ustupio mesto na parkingu koje je video pre nas, ali je onda zapazio naše NS tablice, izašao iz parkinga i rekao: Vi stanite ovde, ja znam gde još u Puli ima mjesta. Dobro nam došli.

Izvinjavam se vlasniku restorana u Banjolama koji je, čuvši naš akcenat, doneo domaću rakiju i slatko za decu, i dugo nas ispitivao kako je Đorđe Balašević, kako je Mira Banjac.

Izvinjavam se i ribaru iz Hvara koji nam je pecao svežu oradu i dopremao u Svetu Nedilju, eto tako, ne zato što smo ovo ili ono.

Izvinjavam se i domaćinima iz Bala koji su nam izneli Jelen pivo i zajedno s nama nazdravili.

Izvinjavam se konobarici iz splitskog restorana, okićenog šahovnicom, koja nam je skidala knjige sa polica da ih čitamo dok čekamo jelo, dolazila sto puta do našeg stola i na odlasku nam poželela lep odmor u njenom gradu.

Izvinjavam se i radniku s broda iz splitske trajektne luke koji je zaustavio trajekt, spustio rampu i primio naše kasneće vozilo s novosadskim tablicama na put ka Hvaru, uz reči,  da nam se lipo provedete.

Izvinjavam se vlasniku kuće sa Brača koji nas je primio kao da smo mu najrođeniji i uverio da onaj ko bude imao nešto protiv naših novosadskih tablica ispred njegove kuće, nije njegov prijatelj.

Izvinjavam se i vlasnici kuće sa Hvara koja nas je gostila dva leta i s proleća nam slala upit za letovanje za dolazeću sezonu, da prvi izabaremo datume koji nam odgovaraju, koja je imala cenu za nas, “svoje najdraže goste” i drugu cenu za druge. Koja je tvrdila da se ništa nije promenilo i da su Srbi i dalje najbolji hrvatski gosti.

Izvinjavam se porodici svoje pokojne drugarice koja nas je uvek primala kao rod rođeni i nije je bilo ni strah ni sram da nam ustupi parking ispred svoje zgrade u Zagrebu, u delu grada gde žive oni koji su bili u domovinskom ratu. Koja nam je poverila svoje dete da ga vozamo po Hvaru u kolima novosadskih tablica jer je bila sigurna da je dete sigurno sa nama, bez obzira šta nam piše na automobilu.

Izvinjavam se hrvatskom vinaru koji me zove da dođem s porodicom u goste već par godina i znam da kada jednom odem, vratiću se u neoštećenom automobilu.

Izvinjavam se i svojim prijateljima Hrvatima iz blogosfere i tvitosfere, društvo koje me nikada, ničim lošim nije zadužilo. Naprotiv.

Izvinite. Zato što sam nakon rata bila u vašoj zemlji više desetina puta, prolazila kroz nju isto toliko, parkirali se i tamo i ovamo, šrvćkali se ovde i onde, zalazi i onamo i amo i što nam se nikad, ali nikad ništa, ni najmanje neprijatno nije dogodilo.

Jer, znate, kod nas su ulaznice za sportske događaje oslobođene poreza, ali zato se na pozorišne ulaznice i knjige plaća PDV.

Imamo mi još mnooooogo posla u ovom prljavom dvorištu od zemlje. Nije da vam se izvinjavam sada i zbog toga. Zbog ovoga izvinjenje dugujemo svojoj deci.

Sacre Coeur: Sveto srce i sveta porodica

Ispod nas je Pigal, iznad nas je trg Emili Godo gde je Pikaso naslikao svoje Gospođice iz Avinjona, tamo gore desno je Katedrala Sakr Ker, a odatle vidiš ceo Pariz, čak do Monparnasa. Ispred gorostasne katedrale Svetog srca nalazi se crkvica Svetog Petra, u koju je dolazio na molitvu i Dante.

U uličicama na Buttu, kad silaziš stepenicama, na jednom odmorištu naići ćeš na ulaz u minijaturni bioskop koji su napravili Bunjuel i Kokto u koji stane 20-tak ljudi, tu odmah blizu je i Dalijev muzej.

Place du Tertre

Iznad stanice Abesses, na Place du Tertre, nalazi se kafe u kojem je nastala reč “bistro”. Navodno, to je najstariji kafić na Monmartru u koji su svraćali Rusi pre borbi i pili alkohol vičući “bistro, bistro!”, što će reći “brzo, brzo!”, a konobarice su mislile da je to reč za “piće s nogu”. U toj uskoj uličici koju vidiš sa ovog trgića, u kojem danas preko dana lokalni slikari prodaju svoja dela, živeli su Modiljani, Pikaso, Van Gog, Soten…

Odmah tu blizu, malo niže, je i ljupka bašta u kojoj je ogromna tabla na kojoj na svim jezicima piše “Volim te”.

Les Deux Moulins

Ako se vratiš niže dole na stanicu Blanš, koja je na raskrsnici Pigala i Abesses, tu gde pomenuh Mulen ruž, naletećeš na kafe Les Duex Moulins, isti onaj u kojem je radila Ameli Pulen. Samo nekoliko desetina koraka više uz ulicu pa levo, videćeš i mali dragstor, Des Trois Frères, u kojem je svaki dan kupovala junakinja tog filma. Oba mesta su se pohvalila gužvama nakon snimanja filma, a u Dve vetrenjače retko možeš naći slobodnog mesta, bez obzira na doba dana.

Šampanjac u Solferinu

I onda kada doručkuješ i popiješ kafu u Le Vrai Paris, ili uveče, kad se vratiš iz lutanja po Parizu i sedneš da popiješ čašu šampanjca u bašti Solferina, pored grejalice i ušuškan u toplo ćebe, e onda znaš zašto smo se radovali da od svih delova Pariza živimo pet dana baš na broju pet ulice Odran, na petom spratu stare zgrade 18. arondismana, u potkrovlju koje je nekada bio slikarski atelje vlasnika, lokalnog slikara. Gde je sve toliko lokalno i dobrodušno, boemski i dobroj duši slično.

5 rue Audran

Pa se okrenem u odlasku i mislim se, Monmartre, nous serons de retour.

Lazin Salaš u Novom Sadu - ne preporučujem

Juče smo želeli da ručamo u Lazinom salašu (ulica Laze Telečkog, je l’). Ušli smo u potpuno prazan lokal, recimo da je to još uvek vreme za ručak (nešto posle 15 časova), muž, sin i ja. Smestili smo se desno, uz električni uljni radijator. Prazno.

Konobar je primio narudžbu za piće, ceđenje narandže je trajalo 15-tak minuta, odmah smo se pobojali koliko će tek da traje spremanje obroka, ali nešto drugo nas je zabrinulo: muzika.

Tačnije: MUZKA.

U praznom lokalu bez žamora drugih ljudi, bila je više nego upadljiva, ne samo zato što je bila odvratna i neprimerena. Neočekivano odvratna, da tako kažem.

Iz razglasa je, dakle, treštao novokomponovani zavičaj koji još samo možete da čujete iz nekog Audija s krstačkom na retrovizoru i besnim Zemom za volanom, ili na televizijama Santos, Duga ili njima sličnim. Mislim da se tih melosa i Pink odrekao, ali nisam baš u toku s muzičkim trendovima na toj televiziji. Dakle, ništa tradicija, bilo čija, već folkoteka.

Paklena pomorandža

Kada je konobar konačno doneo tu ceđenu narandžu po koju je prethodno išao u Keniju da je ubere i prošao carinsku proceduru, primetili smo, prilično ljubazno, da je muzika čudna za ovo mesto, neočekivano neodgovarajuća za ovo mesto i da molimo makar tamburaše, ako baš mora narodnjak.

Nismo bili u toku šta se u kafani Lazin salaš inače sluša, tj. pušta.

Međutim, budući da smo bili sami i da nije bilo nikoga koga bi već poneo postojeći ritam s razglasa, prilično glasan, mislili smo da ovakav jedan pristojan zahtev, molba takoreći, nije nešto što bi bilo nemoguće ispuniti. Trudili smo se da ne zvučimo arogantno, jer smo došli na tuđa pravila, ali su pravila zvučala stvarno neobično, kad vam kažem.

Paklena muzka

Dakako, pomenuli smo da uz ovo ne možemo da ručamo, te da proveri pre naše narudžbine za hranu da li je moguće muzku promeniti. Te da smo došli na Lazin salaš, a ne Lazarevo ognjište, da želimo da ručamo vojvođansku kuhinju a ne ovčetinu i jaretinu zabodenu na kolac (ražanj li se to zove) u limenoj garaži pokraj puta. Nismo ni ovo poslednje rekli, tako smo se osećali, kao da vozimo kamion iz Austrije za Tursku, pa smo sišli do Lazarevog ognjišta usput da se malo okrepimo.

• edit: da mi se ne hvatate izvan teme i ne spočitavate da sam nemultikulturalna i opasna, pa da moram da se branim, mrzi me, neosnovano je. kad budem htela da slušam novokomponovani nardonjak, bilo koje vrste, napiću se i nadrogirati i otići na takvo mesto.

Nema problema, reče konobar. Odšeta do dugačkog praznog šanka i nešto pročavrlja sa šankerom, muzka se menja na tamburicu, mi takođe nerado slušamo trezni i u sred bela dana i taburicu, ali bože moj, izgleda da je Lazin salaš od naše poslednje posete zaokrenuo na ruralni tip amotsfere (to se danas zove tradicija, kultura, koreni), nismo tu da menjamo bilo šta. Zadovoljimo se utišanom tamburicom.

Ostaćemo

Izdeklamujemo svoje gurmanske želje.

Konobar odšteta do kuhinje koja je negde tamo, prođeš šank pa odeš u drugu prostoriju pa onda zaokreneš levo, konobar nestaje iz vidokruga u to se muzika ponovo menja, ovoga puta uz gusle i grlenu zapevku pojačava se i ton, bar za 30% u odnosu na prethodni slučaj iz zemlje čuda.

Pozovemo konobara kada se jednom pojavi na vidiku, kažemo da ćemo otići i da nećemo ručati uz tu agresiju za uši, mozak i dušu i, vidimo da je namerno, čujemo da je namerno, verovatno smo uvredili muzički ukus šankera, namerno muzika pojačavana, dok konobar moli šankera da je menja ili stiša.

Odustajemo

Neumoljivi šanker, ne jebe. Mi ustajemo, oblačimo se i krećemo prema izlazu. Šanker sve glasnije pojačava muziku, konobar lenjo i pomalo zaprepašćeno gleda, verovatno u nevereci da upravo ispunjavamo ranije dato obećanje da nećemo ručati u takvoj atmosferi i počinje da  pravi problem: pa kako ćemo sad, hrana je počela da se sprema.

Čuj, kako ćemo. Lepo ćemo, kažem, otkažite hranu i naplatite piće.

U procesu otkucavanja računa za ceđeni sok od narandže koji je pravljen u Singapuru pa uvezen pravo u Lazin salaš posle komplikovane carinske procedure, šanker menja muziku na nešto urbano, skoro da sam osetila kako se opuštam i kako me obliva  neka prijatnost, to valjda da nam pokaže da ima ali ne da, kao i svaka uvređena mlada, ali mi neumoljivo čekamo račun na koji ne ostavljamo bakšiš i prelazimo preko, na neplanirane pice u Kuću malu.

Za nama još jednom, kao poslednji pozdrav, zatrešta čudni melos, i mi napustismo folkoteku u sred urbanog dela grada, zauvek. Za uvek.

Otmica do ispunjenja zahteva?

Mislila sam da tu kafanicu drži Rober Čoban. Posle mi je  palo na pamet ili da sam pogrešila, ili da je on možda otet pa to drže otmičari koji prete iznurivanjem talaca muzikom do ispunjenja želje poseljačivanja Novog Sada, ili je to neki čardak koji je nekom slučajno ispao tamo, ni na nebu ni  na zemlji, u zakup licima na kakva upozoravate dete kada mu kažete da ne priča s nepoznatim osobama na ulici.

Ne znam. Znam samo da sam sigurna da sam na tom  mestu bila pre jedno mesec i po dana, da sam tamo odvela gošću iz inostranstva jer je želela nešto tipično vojvođanski, da je bio isti konobar i ista adresa, da sam lepo jela, da mi je bilo prijatno i da sam zato želela juče da ne kuvam, već da odemo na supicu i šne nokle na jedno dobro mesto.

Malo morgen. I malo više nikad.

Stalno neka kampanja. Ja razumem zašto kampanje, ali su one meni ovde više neki trla-baba-lan, nego stvarno osvešćivanje problema i ljudi.

Evo, baš ova poslednja kampanja apeluje na mene i tebe, da ne okrećemo glavu kad vidimo nasilje. Kampanja se tek posredno obraća ženi da ima pravo da uradi nešto da se nasilju suprotstavi. Ali, kampanjom joj je sugerisano da ćemo to uraditi ti i ja umesto nje, jer mi ne treba da okrećemo glavu dok je ona sklanja od udaraca.

Nije to bez đavola, da vam kažem. Zato što mi volimo da gledamo svoja posla i ne boli nas tuđa rana sve dok je ne osetimo na svojoj koži.

Nego, da li ste ikada probali da uradite nešto, pa da vidite kako to sistem funkcioniše kada ne okrećeš glavu već zasučeš rukave? Kad nisi u kampanji, već na delu?

slučaj jedan

U novosadskom naselju “blokovi”, sa četvrtog sprata našeg stana koji je gledao na zgradu u dvorištu, jedne letnje večeri, negde oko pola osam, jedna majka je počela da prebija svoje dete. I to je trajalo, trajalo, čula se lomljava nameštaja, čuli su se udarci, čulo se dečije zapomaganje, čuli su se urlici te žene. Što je dete više zapomagalo, ona ga je više udarala, i to je nekako iz tih zvukova koji su se širili bilo jasno.

Skoro svi stanari naše zgrade čiji stanovi gledaju na zgradu preko puta, izašli su na svoje terase i gledali u pravcu nekog prozora, za tim užasnim zvucima. Nakon 10-tak minuta u kojima sam slušala i ja to, ali i bila zauzeta kupanjem svoje bebe pred spavanje, upitala sam komšije da li su zvali policiju.  Niko nije.

Pa sam ja.

Policija je pitala gde, tačnu adresu (nisam znala na kom je broju ta zgrada i kojoj zapravo  ulici pripada), koji stan (kako bih to mogla da znam), ime i prezime žene (kako bih tek to mogla da znam). Opisala sam im gde se nalazi zgrada, krici iz nje su se i dalje čuli, dala svoje podatke i oni su došli posle jedno pola sata.

Tada je već svu utihnulo, ali su komšije iz moje zgrade, u nešto manjem broju doduše, i dalje stajale na svojim terasama. Niko nije mogao ili želeo da kaže iza kog prozora se dešavao taj užas, policija je ušla, policija je izašla brzo i ništa se nije desilo. Nisu obratili pažnju na svedoke, nikog ništa nisu pitali.

Potom sam zvala policiju da čujem šta su uradili po mojoj prijavi. Rekli su da nisu ništa, jer nemaju pravo da ulaze u tuđe stanove, nije se više ništa čulo, a ja im nisam dala tačnu adresu i broj stana, te shodno tome, i nisam bila od neke pomoći. Javite se socijalnim radnicima sutra.

To i učinim. Socijalni radnici mi zatražiše ponovo adresu, ime majke, broj stana. Ne znam. E, pa ne možemo mi ništa onda. Pokušajte da saznate te podatke, pa nam se javite. A, policija, pitam? Nama policija nije dostavila nikakav izveštaj. Zovem policiju, pa nismo dostavili nikakav izveštaj kada ne znamo ko je i šta je uradio. Probajte da saznate ime žene i tačnu adresu. Pomenem policiji da bi moglo da se ode u školu, da bih rekla po glasu da je detetu između 10 i 12 godina, neko će na fizičkom videti posledice te večeri, možda neko dete fali, možda neko dete neće da se skine na fizičkom… Pomenem i dom zdravlja, možda je tamo primljeno neko dete zbog kontuzije glave padom na stepenicama? Obično su stepenice, je li?

Ništa od toga, ime i prezime, podatke dajte, gledali ste suviše američkih filmova.

Vidim ja da kreće krug, pa krenem da pajem po komšiluku, napikiram se na komšinicu sa višeg sprata koja ima bolji pregled na prozore zgrade preko puta, i ona je majka, reći će. C. Videla je, ali neće da kaže ništa, nije njena stvar. Jok. Predložim joj da kaže meni, pa ću ja da kažem policiji i socijalnim radnicima i nju neću pominjati. C. Nije njena stvar, a i, zar ja nemam pametnija posla nego da guram nos u tuđ život?

Potom odem u zgradu preko puta, tamo ne znam baš nikoga, ali pozvonim na stanove u prizemlju, sigurna da se tamo nije dešavao užas prošle večeri, da li znate, nije naša stvar, gledajte svoja posla.

Vrlo brzo se po komšiluku pročulo da sam se raspitivala o tom događaju, tražila svedoke, pokušala da gurnem nos u tuđ život. Neki su odmahivali glavom kad me vide, a neki su je okretali od mene.

I ja sam nakon nekoliko dana odustala. I nadalje ćutke gledala jednu od komšinica čijem najmlađem detetu je jedina zabava iz detinjstva bila da samo pretrči put, ne tako pust, ni najmanje pust i da sedne pored oca i strica koji tamo piju pivo ispred radnje, i igra se sa čepovima od piva utisnutih u zemlju. Na primer, ja bih i to prijavila. Ali, kome? I sa kakvim rezultatima? Za zanemarivanje dece još nije bilo nikakvih kampanja, kako bih se s tim izgombala kada ni ove stvari s kampanjama ne idu u praksi…

slučaj drugi

Dok je sin išao u vrtić, ispričao nam jednog dana da su on i dečak N. zajedno piškili, te da je tom prilikom video na dečakovim butinama tamne i široke modrice. Upitavši ga od čega mu je to, dečak je rekao od kaiša. Tatinog. Mi ispričamo naša saznanja vaspitačici. Vaspitačica kaže da su roditelji fin svet i da ona ne može da veruje. Pitam je da li je videla modrice. Jeste, možda je dete palo negde na stepenicama, dečaci su nestašni i stalno padaju.

Znači, videla je, znači ima modrica, znači bilo je verovatno i kaiša kako je dete reklo. Zaintačim se, počnem da insistiram da se to prijavi. Ona ne zna kako, neprijatno je. Predlažem da dovedu doktorku koja inače dolazi jednom nedeljno i pregleda grlo, pa bi mogla da ih pregleda cele. Za takav pregled je potrebna dozvola roditelja.

I tako, odustanem. Šta drugo?

i, šta?

Zamislite sada, pupupu daleko bilo, da je jednog dana, nekom prilikom besa, ta žena smrtno povredila dete ili je kaiš tog čoveka poleteo prema glavi i usmrtio dečaka? Kako bismo reagovali? Vest bi bila, roditelj ubio dete. Optuživali bismo roditelja, dabome. Ali, šta sad, kad  znamo da je makar neko pokušao da uradi sve da to toga ne dođe, da je bilo indicija da bi do toga moglo da dođe, ludilom ili nesrećnim slučajem, i da kroz sistem i druge  ljude ama baš ništa nije moglo preventivno da se uradi?

Iza svakog porodičnog nasilja, iza svakog bezumnog čina grupe ili pojedinca, postoji i prethodno nečinjenje društva i kolektivno okretanje glave.

Zato je meni Srbija kriva, kao takva. Zato su meni svi krivi. Smo krivi. Ova država zato što nam isključivo šalje iskrivljene poruke, mediji zato što glorifikuju kriminal i izvrnute vrednosti. Građani, zato što su se složili da je najbolje da gledaju svoja posla.

Ok. Mrzi me dalje. Sada, kada sam prespavala, dok još uvek život malog dečaka visi o koncu, i dalje čin očajnika od juče, samoubistvo s pokušajem ubistva deteta (tako bi se to moglo pravno okarakterisati?) razumem kao naš zajednički problem i problem ove zemlje, koja je u dubokoj krizi vrednosti.

Eto, navijam za to detešce i unapred mi se gadi kako će se političari oko  njega rastrčati, kao, božemeoprosti, onomad oko keruše Mile.

U kampanji.