Malo sam se zaigrala
Nije samo da sam se zaradila poslednjih nedelja, već sam se malo i zaigrala poslednjih godina.
Naime, ja ZNAM da imam povišen holesterol tipa IIa, što bi reklo da na moju hiperholesterolemiju ne utiče stil života (ishrana, pušenje, kretanje, alkohol), već ga ja imam, pa imam, kao genetsku manu (a imam i na koga). Moji nalazi pre liče na osobe tipičnih Amerikanki koje uživaju u porodičnim pakovanjima džank fuda, na primer, a ne na nekoga moje konstitucije.
DM – tu te cene kao da si lopov
Zaboravila sam da inače ne volim da uđem u DM, jer imaju strašno lošu politiku sumnjičenja svakog ko uđe – da je lopov. Čuvari te prate između tezgi na dva metra, prosto, ne možeš da kupuješ i biraš opušteno.
Slogan im je “Tu me cene”. No shit! Tu te toliko cene, da s vrata cene da ćeš nešto da ukradeš.
365 lepih dana, ko, šta, od čega, kako, zašto
Burna rasprava koja ne jenjava ni nakon tri dana čuda, koliko je procenjeno da jedno čudo može da traje, obavezuje me samo da ostavimo nekoliko konkretnih odgovora na primedbe, insinuacije i ideje o mogućim zaleđinama i namerama projekta 365 lepih dana. Pa da redom otklanjamo nejasnoće i pokušamo da ostvarimo dijalog, u kojem se ne moramo slagati, ali posle kojeg ćemo svi izaći pametniji, a ne ispovređivani i izvređani.
Žena na Internetu: kutlača, prakljača i aktivizam
U blog i ceo moj današnji koncept života me je uterao konflikt na blogu B92 sa Biljanom Srbljanović, davno je ta polemika izbrisana iz arhive, a mnogo kasnije od dana kada sam doživotno banovana na tom mestu, na kojem sam se prijavila imenom i prezimenom da bih diskutovala o zakasneloj i smešnoj reakciji beogradskog pozorišnog esnafa glede štrajka u malenom Pozorištu mladih iz Novog Sada. Stara jedna priča, da ne gnjavim.
Ono je krofna, tamo gde vi vidite rupu
Odgovor u ime 365lepihdana na tekst u Vremenu, objavljen u broju 1062, Reklamersko forsiranje vedrog duha
Čestitam ekipi Vremena što je posvetila veliku i, čini mi se, značajnu pažnju digitalnom aktivizmu domaće Internet zajednice. Mnogo godina je prošlo od kada se ova zajednica, kao koherentna grupa gradila, i radila i uticala na svakodnevni život, uz opšte ignorisanje mejnstrim medija. Ovaj tekst bi mogao da bude kamen međaš za, do juče, paralelnu i više nego ignorisanu stvarnost.
Novinarka nas poziva i proziva da nešto uradimo, i da se manemo elitističkog mlaćenja prazne slame iz fotelje, argumentovano ali i tendenciozno koristeći, za šta stvarno nije potrebno mnogo istraživanja, stanje stvari sa terena. Cvetići sa sajta vs slike gladnih i obespravljenih ljudi, jezivo, u pravu ste. Kafa od 700 dinara vs gubitak posla pred penziju? U pravu ste. Šljapkanje po baricama vs život u žabokrečini? U pravu ste. Ljubav prema sopstvenom jeziku vs poražavajući broj nepismenih? U pravu ste. Plamen ljubavi vs dogorelo do nokata? U pravu ste.
Ali, zašto ste ZAISTA želeli da projekat ličnog optimizma, grupisan na jednom mestu, javnosti sada tako izgleda, izvlačeći ga iz šireg i pravog konteksta.
Zašto ste ZAISTA izrazili toliku skepsu prema više od 60 ljudi koji su se usudili da ipak budu srećni zbog malih stvari?
Vaš kontekst i čvrst koncept kojeg ste se uhvatili, gotovo da bi spočitnuo elitizam i pravo slikaru da slika i pesniku da piše, dok neko u Srbiji nema hleba da jede, ili nekome da se nasmeje, zato što u tom trenutku u Srbiji neko plače.
Evo te elite
Iako nismo ni psiholozi, ni sociolizi, nismo svi ni stručnjaci za komunikacije, PR eksperti, nikakva elita koja pretenduje da bude bogznašta, kako je sve to novinarka želela i u toj želji uspela da predstavi, od naslova do zaključnog paragrafa, omalovažavajući ličnosti autora i namere idejnih tvoraca projekta, mi nismo naneli nikakvu štetu ovoj zemlji. Već smo probali da ličnu štetu pojedinca smanjimo.
Niko ne može da uradi sve. Ali svako može da učini makar ponešto, da život u ovoj zemlji bude manje loše mesto.
Da je novinarka istražila, naišla bi na iscrpan tekst “365lepihdana više od 365lepihželja”. Saznala bi da ekipa okupljena oko BlogOpena planira da iz ovog projekta napravi prvu digitalnu fondaciju čiji cilj je itekako da menja stvarnost. Pre svega talentovane i vredne dece Srbije čiji roditelji nemaju uslove da taj talenat finansijski prate. Saznala bi da će iz prikupljenog fonda te Fondacije biti obezbeđeno 111 đačkih godišnjih stipendija i 55 putovanja naših talentovanih učenika na svetska takmičenja. Da li je to, po novinarkinom ukusu, dovoljno dobro menjanje stvarnosti jedne porodice, koja će godinu dana dobijati (još) jednu prosečnu platu kroz stipendiju za školovanje svog dobrog i vrednog deteta?
Saznala bi (ili jeste saznala ali je prećutala) da će fondacija raditi transparantno, od prvog do poslednjeg dinara, i da će koristiti snagu onlajn zajednice da tu ideju predstavi široj javnosti i obezbedi pažnju medija, donatora, ali i mapiranje stvarnih potreba na terenu, izvan (ali ne i uprkost) institucija sistema socijalne pomoći. Da li to, po novinarkinim visokim kriterijuma, jeste dovoljno dobro da bi se stvarnost učinila boljom?
Evo tog sedenja u fotelji
Da je novinarka istraživala, ali nije, jer bi joj teza teksta pala u vodu, ili jeste, ali je prećutala opet zato što ne bi imala tezu, saznala bi takođe da su organizacija BlogOpen i pojedinačno autori 365lepihdana.rs do sada više puta zasukali rukave:
1. da je 2007. godine osnivala biblioteku u Sigurnoj dečijoj kući i pomogala onlajn vidljivost Sigurne ženske kuće u Novom Sadu,
2. da je iste godine pokretala akciju “David” kojom je traženo od gradskih vlada da ne troše ogromna sredstva na preskupe novogodišnje zabave na trgovima, već da ta sredstava delom usmere na stvarne, egzistencijelne probleme svojih građana,
3. da se ova zajednica organizovano upisivala u donatore kostne srži naredne godine,
4. da je 2010. ova zajednica, odmah po nastanku potrebe, pokrenula akciju “Saglasni” da se iz budžeta za novogodišnje zabave na trgovima iz svojih/naših budžeta delom pomogne razrušeno Kraljevo, što je nekoliko opština u Srbiji i učinilo,
5. da je podržala inicijative drugih članova zajednice u projektu #JaZaKraljevo, kada je prvi put u Srbiji korišćena platforma Ushahidi za mapiranje stvarnih potreba ugroženih područja i pojedinaca,
6. da je podržala incijative drugih članova online zajednice u pozivu mobilnim operaterima da obezbede SMS za pomoć Japanu, kroz pritisak na Twitteru #JaZaJapan,
7. da je podržala pronosom informacije i stvarnom kupovinom majica iz projekta “Majice za Japan”, čiji fond je namenjen pomoći toj zemlji,
8. da je prošlog meseca BlogOpen organizovao humanitarnu akciju PechaKucha – Inspiracija za Japan u Novom Sadu, čime se ovaj grad i ovaj napor u ime Srbije pridružio globalnom projetku više od 400 gradova na svetu koji su učinili isto za podršku Japanu, prikupljajuću tom prilikom i finansijska sredstva.
Da se među autorima “forsiranja optimizma reke” na 365lepihdana, imenom i prezimenom nalaze svi ti ljudi, između ostalih, koji nisu samo lepo pričali i lepo pisali, već su i ranije uzimali stvar u svoje ruke.
I da je to sve činjeno iz sopstvenih resursa, od sopstvenog vremena, iz sopstvenog osećaja za empatiju i stvarne potrebe da se pomogne drugom, bez ikakve reklame i reklamerstva.
Kao pojedinci u zajednici, svako od nas živi od nečeg drugog, ali ne zaboravljajući na druge.
Tako da, uz malo istraživanja – a iz nekog razloga nije ga bilo, ili jeste – ali je onda iz nekog razloga odlučeno da se ta saznanja ignorišu, novinarka bi jako dobro saznala da je ova zajednica više nego jedanput, pokušavala, ponekad i uspevala, da popravlja, ne da izvrće, stvarnost. I da planira da to čini i dalje. Da racionalni pesimizam zameni racionalnim optimizmom.
Tekst i (kon)tekst
Igornisanjem svih gore pobrojanih stvari, novinarka je, za širu publiku koja je ostala uskraćena za pravu sliku, kreirala jedno kritičko mišljenje koje bi stvarno malo ko mogao da ospori: Reklamiraju optimizam, ma gle čuda! Imaju plate, domove i porodicu i primećuju suncokret na vojvođanskim poljima, i plavo nebo iznad Srbije, pa su meni, koji ostadoh bez posla i nemam para ni za hleb ni za pristup internetu, našli da reklamerski forsiraju vedar duh.
Ali, kako ćemo nazvati sve ono što ste sada pročitali i što je čitalac Vremena upravo sada saznao?
Reklamom?
Pravo da vam kažem, niti smo je kada tražili, niti smo je ikada dobili, ni od Vremena, niti bilo kog drugog tradicionalnog medija. I to nas nije sprečavalo da radimo i dalje. Jer nam ne treba reklama da bismo nešto učinili. Radimo to zato što verujemo da svako može da uradi makar nešto, da bi život u ovoj zemlji bio manje vašljivo mesto, kako bi rekao pesimista, ili bolje mesto, kako bi rekao optimista. Ili da glasno kažemo “ono je krofna”, tamo gde vi vidite samo rupu.
To ćemo i dalje činiti, verujući da će nas ubuduće i Vreme u tome povremeno pratiti. Probajte da sa manje skepse zamerate tuđem optimizmu.
Tatjana Vehovec
idejni kreator 365lepihdana.rs
saosnivač i predsedavajuća konferencije BlogOpen
p.s.
Poklanjamo vam za kraj stih iz pesme Mladena Ivanovića, gimanzijalca iz Niša, 50. autora 365lepihdana. Nadam se da ste svesni da ste i njega svojim novinskim tekstom optužili za elitizam i osudili na svoju skepsu. A Srbija bi imala zašto da bude ponosna na njega.
Imam ideju da promenim Srbiju,
ne dam da je neznanjem ubiju!
U pomoć ću pozvаti Dositejа i Vukа,
trebаće mi Teslin um i Alаsovа rukа. (…)
ZATO GRADI NAM ŠKOLE,ODRASLI SRPSKI SVETE!
A MI ĆEMO ZNANJE IZ KNJIGA DA BEREMO,
ZNANJEM DO KOSMOSA DA SE VEREMO!
Smeh i kazna
Vest je da je Gradski odbor DS Niš, raspustio Opštinski odbor DS Palilula u Nišu.
Zbog okaljanog ugleda DS.
Zbog političke štete koja je naneta DS-u. Čime?
Video snimkom okačenim na Youtube koji je videlo skoro milion ljudi i smejalo se. Čemu?
Montaži snimka na kojem se vidi dvoje ljudi koji nisu ni talentovani da javno govore, ni talentovani da recituju, ali zato imaju tremu od javnog nastupa. I zato što je članica omladine DS, koja ima loš ukus u odevanju, lošu dikciju, manjak talenta za recitovanje i višak centimetara na obući, pala pred kamerama.
Big dil.
Niste nikada pali? Niste nikada izgovorili nešto glupo zbog čega niste mogli da spavate noćima? Niste nikad dali izjavu za medije koja vam zvuči toliko idiotski da vas stomak zaboli kada čujete da je to još neko čuo?
Niste nikada poželeli da možete nešto što ne možete, pa da vas još okolina i ohrabri da to uradite i da onda to uradite i da se svetski zbog toga izblamirate?
Mene je, na primer, momak u srednjoj školi ostavio zato što sam pala na zaleđenim stepenicama ispred Srpskog narodnog pozorišta. Svi su mi se smejali. MENI, ne njemu. A on mi je pre toga rekao, videvši moju obuću, Molim te, samo nemoj ovde sad da mi padneš.
I? Ja pala. I? On me ostavio.
I?
Stojiš sa strane, i gledaš. Na čijoj si strani? Na njegovoj, jer nije mogao da podnese tu sramotu, ili na mojoj, u presmešnom i ponižavajućem prizoru kako u neadekvatnoj obući za meteorološke uslove, sva napirlitana za pozorište, letim preko stepenica i zabadam nos pravo u sneg?
Jeste, ja sam bila kreten jer sam obula 12 cm na sneg od 30 cm, ali, zar zbog toga treba da budem, osim što sam bila ismejana, još i ostavljena? I, kakav je on to frajer kada nije, kada sam pala, učinio nešto zaštitnički, već je osetio toliku sramotu da je morao još i dodatno da me kazni (hvala mu) ostavljanjem?
Dakle, nisam sigurna da je potez DS-a, da kazni svoj Opštinski odbor raspuštanjem, prava i dovoljno promišljena odluka. Ne znam za njihove unutrašnje stvari i koncepte, nego posmatram sa strane, nakon što sam prestala da se smejem tom video-snimku.
Šta se desilo? Ni iz čega se stvorila krizna situacija. Neko je zlonemarno isekao sve što je bilo dobro, jer nije zanimljivo i spojio tu sramoticu u jedan snimak. Smejalo se pola Srbije. Ta devojka i taj mladić su propali u zemlju od sramote. Opštinski odbor Palilula je verovatno morao da odgovara na pitanja Gradskog odbora, koje je ovaj postavljao odgovarajući na pitanja nekog od gore. I tako. Redom. Stomak je bolelo mnogo ljudi.
Srbija se i dalje smejala.
I?
Big dil.
Smejemo se zato što se desilo nešto čime osoba nije mogla da upravlja. Zbog nečega što je iznenadilo i tu osobu i njene posmatrače. Kada je zbog omaške, pažnja sa suštine, prešla na formu. U svojoj studiji “O smehu”, Anri Bergson tumači da nam je smešan “svaki događaj koji skreće pažnju na ono što je fizičko kod jedne ličnosti” onda kada je trebalo da posmatramo njen intelekt ili dušu. Kada čovek padne, smešno nam je što je iznenada promenio položaj zato što telo nije bilo u stanju da odgovori na prepreku. Nije bilo dovoljno gipko.
Bergson takođe kaže da smeh kažnjava ponašanje i čini da tu gipkost vežbamo, bez obzira da li je reč o gipkosti tela ili intelekta. Svaki put kada telo ili mozak pokažu krutost, desiće se nešto komično zbog čega ćemo se smejati.
Zato, zar ne bi bilo efektnije da su, nakon smeha nacije, iz DS-a izašali u javnost, zahvalili se svima koji su skrenuli pažnju na propuste sa te priredbe, pronašli opravdanje za organizatore koji su napravili “pažnje vredan program iz kojeg je izvučen deo sa gafovima”, apostrofirali članove koji su bili nevešti i pokazali krutost i najavili da će se sa tim podmaltkom još dosta raditi dok ne budu bili dovoljno gipki i dovoljno zreli za javne nastupe, baš koliko su sada voljni da uče i rade?
I pomoći tim mladim ljudima da tako i bude.
Nije sramota pasti, kaže poslovica, sramota je posle ne ustati.
Ima onih roditelja koji prebiju decu kada ova uđu u kuću s krvavim kolenom, zato što su pocepala nove pantalone.
Dakle, pomoć. Previjanje rane na kolenu. A ne kazna.
A oni su kažnjeni, i Srbiji je javljeno da je to urađeno iz odgovornosti prema stranci i njenom političkom imidžu, a Srbija je primila poruku da DS ne trpi ljudsku nesavršenost, da je se stidi i da je kažnjava.
Ponajviše zato što su se drugi smejali.
Kao građanka, kao političko biće, kao glasač, kao ja, osećam se neprijatno zbog javnog kažnjavanja onih koji su učinili jednu nebitnu, efemernu, ljudsku omašku, krutosti tela i bića.
Šta vi mislite?
Dan zaštite potrošača
Danas je, 15. marta.
Ovaj post posvećujem najboljem potrošakom iskustvu koje sam ikada imala, kada je reč o zaštiti potrošačevih interesa prilikom reklamacije – kompaniji Office shoes.
Ovaj post nije naručen.
Lepa priča počinje odmah iza Nove godine, kada tokom praznika online poručujem cipele za sina. Zabrinuta da je moguće da se porudžbina zagubila prvih, ludih radnih dana posle novaka, kontaktiram korisničku službu, koja mi potvrđuje da je sve oke i da paket, o njihovom trošku (polisa ove kompanije) sutra kreće ka meni.
Ujutru dobijam i e-mail u kojem mi javljaju da je paket poslat i da ga mogu očekivati sutra, putem te i te kurirske službe. Tako i bi, cipele stigoše, ko salivene, kutiju bacismo, a račun i adresnicu stavismo na “sigurno mesto”. Posao je bio gotov za 24 sata.
Desna – svetinja
Nije prošlo dva meseca, sneg pola metra u Novom Sadu, najnezgodniji mogući trenutak da hodaš bos po snegu, ali se to ipak desi, i moj sin dođe kući jedno veče mokar, smrznuta leva noga, potpuno, potpuno mokra kao da na tu nogu nije ništa ni obuo, pa se sve ispomaže u liftu stojeći samo na desnoj, suvoj nozi.
- Joj, mama, ova desna noga mi je sad kao najveća svetinja!
I tako shvatismo da cipela crče, da smo kutiju bacili na vreme, a račun zaturili.
Ipak, odmah to veče sam pustila e-mail na Office shoes, najavila reklamaciju, kao i otežavajuće okolnosti po mene – da računa nema, i pozvala ih da provere svoje kopije fiskalnih računa i tako mi pomognu da reklamiram robu.
Rokovi, i dalje da ne veruješ
Već ujutru me je zvala službenica i OS, uputila me šta je potrebno da uradim, mejlom mi poslala formular za reklamaciju, napomenula da mogu da zamenim za drugi par ili da mi vrate novac.
U roku od 24 sata, ja sam poslala cipele na reklamaciju, proverila sa njihovom službom neke modele za zamenu, od kojih nijedan željeni više nije bio dostupan u našem broju, morala sam sinu i da brzo kupim nove duboke cipele i obavestila konačno OS da sam raspoloženija ipak da mi vrate novac, jer trenutno nema odgovarajuće zamene, a novac sam ponovo morala da trošim na zimski par obuće po hitnom postupku.
U narednih 48 sati, novac je bio na mom računu.
U narednih 48 sati, novac je bio na mom računu.
U narednih 48 sati… ah, pa shvatili ste već, novac je bio na mom računu.
E, tako se to radi!
Preporuka za danas: Office Shoes, kupujte bez brige.
***
Neka ranija lepa iskustva: Pietro dell’Oro i WinWin
I, manje lepa iskustva: Women’ Secret, Kako pokrasti komšinicu u 4 koraka.
Zatvaranje konkursa [studija slučaja to-be]
Zbog neočekivano velikog broja prijava na objavljen konkurs za ličnog sekretara, donosim navrat-nanos za sebe obavezujuću odluku da konkurs zatvorim i da prijave koje stignu ubuduće, smatram okasnelim. Na ovako veliki odziv nisam računala.
Ako kažem da imam 43 prijave u Inboxu, te da sam primala desetine telefonskih poziva, SMS poruka, DM i FB poruka sa dobronamernim preporukama za sebe i za druge, onda vam je jasno o kakvom uspehu kampanje-koja-to-nije-planirala-da-bude govorimo i o kakvoj velikoj šansi da nađem pravu osobu je reč.
Važno mi je i da kažem da je samo dva sata nakon objavljivanja posta, oglas pročitalo ili bar otvorilo 2000 ljudi. Ha? Na Facebooku je šerovan preko 150 puta. A-ha! Ne znam koliko je puta tvitnut. Eto, pa, recite!
Wow, baš sam samoj sebi napravila zadatak, tek 5% ljudi mi je poznato od ranije. Zato sada, iz poštovanja prema kandidatima i prema sebi, moram da se zaustavim, dok još imam kapacitet da napravim izbor i pohvatam konce. Jer, sećate se, sve svoje radim sama. Za sada.
Ovaj konkurs je bio i svojevrsni, potpuno neplanirani, sociološki eksperiment uspeha deljenja informacija u virtuelnom svetu. Dokazao je da se vesti internetom brzo šire i da je moguće u veoma kratkom roku dobiti veoma dobar odziv, veoma dobre kandidate, sa veoma neobičnim, šarmantnim, iščašenim nastupom. Da dopreti možeš do svakoga, da inspirisati možeš svakoga.
Stvarno ne znam šta, da li nekonvencionalnost oglasa, nekonvencionalno mesto oglasa, iscrpnost konkursa, otkud znam šta – da znam, sada bih već bila bogata – izazvali su da kandidati napišu svoje biografije na zaista zanimljiv način, kojim su mi svi redom ulepšavali svakodnevnicu.
Zato ovde pišem svim kandidatima, među kojima ću pozvati i neke na kafu, kao drugi krug pregovora, uži izbor što bi se reklo. One koje ne pozovem, neka smatraju ovo pismo odgovorom na svoju prijavu.
Dragi moji: Sanja, Petre, Zorane, Bojane, Bojane, Jovana, Miloše, Maša, Davide, Marice, Gaga, Vesna, Predraže, Vojislave, Marijana, Tanja, Tatjana, Aida, Jelena, Jelana, Jelena, Stefane, Marko, Marija, Rozalija, Milice, Nataša, Nataša, Svetlana, Zorice, Dragane, Dragana, Dragana, Uroše, Teodora, Maja, Olivera, Ivana, Aleksandra, Aleksandra, Momčilo, Sonja i, Tibore
Zaista sam polaskana vašim pismima i iskazanom željom da radite sa mnom. Posebno me je dirnulo što su tu želju iskazali i oni koji me ne znaju, i ni na koji način nisu bili ranije u kontaktu sa mnom ili sa poslovima koje radim. To samo znači da jedna najobičnija iskrenost, kategorija koju smo zaboravili, može da inspiriše druge na iskrenost i iskrenu akciju. Hvala vam i čestitam vam na hrabrosti da budete isti takvi.
Postidela sam se, iako mi je i laskalo, što su oni koji me znaju, tako lepo obrazložili zašto bi radili sa mnom. Bokte, zbog toga vredi živeti, kada znaš da ostavljaš takav utisak i da ostavljaš neki trag u ljudima i, uopšte, evo opet se stidim. :)
Nisam bila ambiciozna u vezi s ovim oglasom, ali ste vi učinili da na trenutak pomislim da je to nešto jako važno. Hvala vam i na tome, bez obzira što sam se nakratko i usrala od napada na moj inbox, ne znajući u prvi mah kako ću da izađem na kraj s tolikim interesovanjem. Što reče jedna moja drugarica, trebaće ti prvo sekretar koji će raditi s tobom na selekciji sekretara.
Želim da znate tek nekoliko stvari koje će eleminisati kandidate u prvoj turi. Tu rizikujem da vam se više neću dopadati kao što vam se na prvi pogled dopao moj oglas, ali mislim da vam može koristiti za ubuduće.
Jezik:
Kandidati koji ne znaju kako se pišu negacije glagola – neću zvati na kafu. Ovaj posao podrazumeva da se ponekad nešto i samostalno napiše, treba mi jezički samouverena osoba, koju tek tu i tamo mogu negde da korigujem. Poslovi kojima se bavi VEGA media su izdavaštvo, a Kolegijum upravo i jedino i stalno samo piše za druge.
Adresa na koju je trebalo slati prijave:
Ne mogu da uzmem u obzir kandidate koji su, uprkos tome što je navedeno u tekstu kako, svoje prijave slali nekim drugim putevima. To znači da nisu imali dovoljno koncentracije da pročitaju ceo tekst i da vide da se uputstvo “gde slati prijave” nalazi u njemu. Svi poslovi kojima se bavim zahtevaju baš tu koncentraciju prilikom čitanja veoma različitih stvari. Verujte mi, ni ja ne uživam baš u svakoj stvari koju, opet i uvek, moram pažljivo da pročitam. Tibore, sori
Očekivana plata:
Slučajevi a)
Ne mogu da uzmem u obzir one kandidate koji su,uprkos tome što je navedeno i podvučeno, odlučili da ne navedu koliku nadoknadu očekuju za svoj trud. To mi sugeriše na nedostatak samopouzdanja, a treba mi samopouzdana osoba, posebno kad ja kljoknem, premorim se, ili imam PMS.
Slučajevi b)
Volela bih stvarno da upoznam ljude koji su naveli da za 2 sata rada, od ponedeljka do petka, očekuju nadoknadu između 30.000 i 40.000 dinara. Najpre zato što razumem da oni svoju ulogu vide u motoru koji mi pomaže da ja još bolje i sa što većim samopouzdanjem radim ceo mesec prekovremeno, čak i kad imam PMS, sin jedinicu u školi, muž poslove oko kojih moram da mu pomognem, neskuvan ručak i neispeglan veš, e da bi oni dobili svoju platu.
Dobro de, nije baš tako, ali neka kandidati koji su svoj angažman za dva sata rada rangirali u vrednosti od 2 do 3 minimalne mesečne zarade, probaju da izračunaju koliko oni cene trenutno svoj sat rada i koliku platu zapravo očekuju ukoliko bi radili puno radno vreme, ceo mesec. Ako saberem na prste, to bi moglo da bude između 120.000 i 160.000 dinara mesečno, netto, bez ijednog troška tipa doprinosi, porezi, zakup prostorije, telefon, struja, potrošni kancelarijski materijal… Pa i da sam NIS, bokte, kako da ispunim vaša očekivanja?
Dobronamerni savet je, spustite se na zemlju i razmislite: možda su baš ta očekivanja razlog zašto ste trenutno bez posla.
Drugi savet: iz posla se (naj)lakše nalazi drugi i bolji posao. Mislite o tome.
O poznavanju ili guglanju firmi i organizacija kojima se bavim
To mi je bilo jedino važno zbog toga da saznate (da li znate) da su BlogOpen i 365lepihdana neprofitne delatnosti, radim ih iz čistog uverenja i ludila i ne zarađujem ništa od toga. Bar ne još. U nekoj dalekoj perspektivi, to će možda biti poslovi. Za sada su samo ljubavi koje moraju da istraju.
Što se ostalog o mom radu tiče, to znači da ja svakoga jutra, već 10 godina, ustajem sa saznanjem da MORAM DA ZARADIM za život. Niko mi ne daje platu, sama je zarađujem. Nikog nemam da mrzim zato što plata kasni; nikog nemam da pljunem zato što je ponekad nedovoljna. Nemam sindikat, nemam uslove da štrajkujem.
Svakog prvog, kad se probudim, dužna sam: poreze, doprinose, troškove zakupa, režijske troškove… Ako nemam odakle da platim, ja MORAM da nađem još posla, ako me već posao nije pre toga našao. Ponekad, istina, iskoristim priliku da se istresem na muža kad krene naopako, on je prvi čovek u VEGA mediji, može mi se, jebiga. On mi još kaže da mi spadamo u svega 5% čovečanstva koji imaju snage, hrabrosti i ideje da budu preduzimači.
Ta vrsta odgovornosti, onima kojima je bila razumljiva, a koju sam prepoznala i u nekim od kandidata, pomoći će mi da pronađem pravu osobu da mi pomaže 2 sata dnevno. Da zna da ćemo deliti i kad je dobro, i kad je loše i kad krene jako dobro. I da napredujemo zajedno, zbog čega mi baš i treba ta osoba, da se odlepim iz ograničenosti koju sam samoj sebi nametnula.
I, onda, možda da je jednog dana ohrabrim da se otisne u onih 5% čovečanstva, srećna i ponosna, kao da sam i ja tome maličice pripomogla.
***
Elem, svi ovi gornji kriterijumi koji su su mi pomogli da napravim uži izbor. Od ponedeljka očekujte i pozive na kafu.
Postoje i kandidati koje ću rado preporučiti svojim prijateljima, kolegama i saradnicima, budući da kvalitetom svojih prijava i ličnim kvalitetima zaista zaslužuju da nađu dobar i zanimljiv posao i dobre i zanimljive poslodavce.
Hvala svima koji su delili ovu informaciju, na Twitteru, na Facebooku, mejlovima, telefonima. I onima koji su mislili da je ovo sjajan primer Social HR-a. Posebno onima koji su stekli utisak da sam nadobudna i puna sebe.
Tatjana Vehovec
Hit&Hot: Тhе кандидат
Na oglas za ličnog sekretara, objavljenog juče, javilo mi se do sada 23 kandidata.
Jedan se, ipak, izdvojio, a ovde u celosti prenosim njegovu kandidaturu (oprema je redakcijska):
Помаже Бог у Христу сестро Србкињо!
На Ваш оглас ти се јављам јер је стигло последње време. Како каже свети Владика Николај Велимировић, са чијим сте делом сто посто упозната, живот није торта са шлагом! Али, можемо да се потрудимо да он постане – ја радом, а ви платом. Па јел тако или није!?
О пословима
О Вега Медији, Колегијуму и Блог Опену знам све, махом из дела Дејана Лучића који је осветлио не само те него и остале анти-српске и хазарске завере тзв. Новог светског поретка и њихових домаћих чланколиза, пришипетљи и слуга, те ми је изузетно драго што и Ви хоћеш да разбуцаш тај брлог анти-ћирилићарства.
Помоћићу ти радо. За плату наравно.
О телефонској комуникацији
Потом Сестро, ја сам и изузетно разговетан. Навикао сам ја да зовем разне људе и јасно им стављам до знања шта о њима мисли Србија. Неке, често, и у пола ноћи – да знају да Синови Србије не спавају, а са пријатељским порукама и саветима да се исправе. За њихово добро. Тако да и ту неће бити проблема.
Ипак, да Ти кажем, да очекујем да ми фирма плаћа крпе за слушалицу или нове бројеве кад нас полиција провали за старе.
О сналажљивости
Што се сналажљивости тиче, не треба да трошим речи да се хвалим. Само ћу ти рећи да сам за време митинга за наше Свето и Распето Косово, док су други индијанци радили амбасаде, ја стратешки радио Најке. Они нека ударају политичким симболима окупације Свете Земље Православне, а ја ћу по економским јер их то највише боли. Па ти види ко је био далековид.
Знам велики број истражних судија, како за малолетничке деликвентне, тако и за ове професионалне, и то само јер сам као политички ангажован Србин на одбрани Србства често био на мети режима Бориса Тадића и содомита из Крунске.
Знам чуваре на јужној трибини стадиона ЈНА, знам неке ликове из интервентне. Одлазим на све трибине на Машински факултет тако да имам везе и у академској заједници.
Страни језици
Што се тиче енглеског, умем брате али нећу. Што да ми се шири Шекспир и не знам тамо ко, кад ми имамо Дучића који је 100 пута бољи. Кад они буду умели да изрецитују „На Газиместану“ и ја ћу њима да кажем „Хелоу“ до тада (дозволи ми да ти цитирам велику Србкињу коју и ти мора да поштујеш – Весну Ривас) – „Католику не дајем ни слику!“ Говорим руски мало да могу Путина да пратим и хоћу да научим да форницирам кеву Америчким завојевачима на либијском.
Модерне комуникације, ђаво их однео
Све алате које си навела за интернет користим, а шта и не користим имам ортака са којим смо на кеца. Са њим и још неким патриотима и патриоткињама водимо групе „Геј је само антисрбу Океј“, „Сви ми који смо да се ЈНА зове Стадион равногорског покрета“, потом „Калабићу млад мајоре“, „Србске рибе су најбоље“, „Тадићу Јудо“ и „Хрват, Шиптар, Балија – препознај их на улици“.
О читању и слободном времену
Читам пуно. Највише литературу као што је поменути владика Николај, Небојша М. Крстић, Радош Калајић, Добрица Ћосић, Дејан Лучић и Др Јован Деретић. То и ти читаш па ћеш препознати квалитет без додатног објашњења.
Често идем у теретану или на стадион. Тамо са ортацима расправљамо о стању Србства и опасностима које га вребају, што такође и ти са својим православним другарицама радиш. Тако да се и ту слажемо.
О филмовима
Омиљени филмови су ми све од Емира Кустурице. А политички се залажем ко свако други здрав и нормалан за белу, сталешку монархију Србску по угледу на Путинову Русију и либијски модел.
О педерима шта има и да мислим. Има доста плина у Русији, Боже здравља, помоћиће им. А и нова колекција Тома Форда је срање, да извинеш на овом србском изразу.
Брачно стање
Ожењен нисам, али гледам да се оженим што пре јер бела куга шиба јер Борис Тадић све то тако служи Новом Светском Поретку.
***
Otkrivam identitet, uz dozvolu kandidata. NJeKaVe Cinik - Tibor Jóna
Oglas: potreban mi je lični sekretar EDIT: zatvoren!
NAPOMENA: Ovaj oglas je zatvoren, usled neočekivano velikog broja kvalitetnih prijava za neočekivano kratko vreme. Hvala na razumevanju.
Imajući u vidu složenost i raznovrsnost svakodnevnih poslovnih zadataka, kao i činjenicu da jedan dan traje svega 24 sata a da je nemoguće i nezdravo raditi više od 15 sati dnevno 4 različita posla, odlukom Upravnog odbora koji upravlja životom Tatjane Vehovec i jednoglasnom odlukom jedinog člana UO, donosim rešenje kojim raspisujem
KONKURS
za ličnog sekretara Tatjane Vehovec.
Opis radnog mesta:
Briga i nadzor nad realizovanjem svih vrsta poslovnih aktivnosti koje TV ima
Zakazivanje sastanaka, otkazivanje sastanaka, e-mail komunikacija sa strankama, klijentima i saradnicima.
Obezbeđivanje kontinuiteta realizacije svih poslovnih aktivnosti koje TV ima, bez obzira na vrstu, dinamiku i vreme posla.
Praćenje realno ostvarivih i nerealnih zamisli koje TV svakodnevno izbacuje iz sebe u pisanoj i usmenoj formi ili kroz kratke i nemušte poruke mrljmljanjem.
Povremeni sastanci i kraća poslovna putovanja.
Razumevanje i poznavanje poslova koje UO TV realizije svakodnevno u firmama VEGA media, Kolegijum, BlogOpen i 365lepihdana.
Željeni kandidat/kandidatkinja je ovakav/ovakva:
- Pismen/a je, a tu mislim na tradicionalno i moderno značenje pismenosti
- Elokventan/a je, a tu mislim da ume da se javi na telefon bez mrmljanja, da ume da preuzme i prenese poruku, da se ne stidi da sagovornika pita više puta za ime i ime firme dok ne bude potpuno jasno ko zove da ne moramo posle da nagađamo, da u glasu ima dovoljno vedrine da stranka poželi da pozove ponovo, a ne da razgovara kao kuvana noga…
- Snalažljiv/a je, a pod tim podrazumevam da ako kažem da želim sastanak sa generalnim direktorom fabrike za odlivke i rezervne delove, ne dođe nazad da me pita koji je to broj i kako se zove, jer da ja znam, lični sekretar mi ne bi ni trebao, trošila bih sama vreme na to.
- Da zna šta je VEGA media, Kolegijum, a posebno BlogOpen i 365lepihdana.
- Da nema problem da uskoči u bilo koji od zadataka iz ove 4 “firme” i da može da se snađe bez crtanja.
- Da ume da govori i piše na engleskom jeziku.
- Da ume da se snađe sa WordPressom, Wordom, Facebookom, Twitterom i sličnim prigodnim i potrebitim znanjima.
- Ima kućni računar i brzu internet vezu kod kuće.
- Iz Novog Sada je.
- Razume šta je diskrecija i poslovna tajna.
Nudim:
- Sve osim dosade i jednoličnosti
- Mnogo korisnih poznanstva
- Mnogo korisnih znanja
- Mogućnost napredovanja
- Platu
Radno vreme – part/part tajm džob:
Ponedeljak-petak, dva sata u toku dana, od 10-12.
Povremeno, od tanja-se-nešto-hitno-setila do urađeno-je-ono-što-je-tanja-namislila, i, povremeno od frka-je do frka-je-prestala, a da ne gunđa i kaže mi, nismo se tako dogovorili. Ali, stvarno povremeno i ne mogu da znam kada će to biti.
Radno mesto:
a) Kancelarija pored mene, u Novom Sadu.
b) Kućni računar i rad od kuće, za “povremeno”.
Konkurs je otvoren do popunjavanja radnog mesta.
Zainteresovani kandidati mogu poslati prijavu na licni.sekretar at kolegijum dot com.
Prijava treba da sadrži:
Kandidatov uvrnut i odvrnut razlog zbog kojeg bi se prijavio na ovakvo radno mesto,
Nešto od podataka iz obrazovanja i dosadašnjeg poslovnog (ne)iskustva.
Tačan iznos željene i adekvatne naknade za ovaj posao, tj. koliko para očekuje za svoj rad. EDIT: Ovo je važan i nezistavan deo za nastavak naše komunikacije. Pogledajte još jednom šta biste sve radili i otvoreno i bez uvijanja navedite svoja očekivanja.
Želim da znam šta kandidat voli da čita, koje filmove voli da gleda, kako popunjava slobodno vreme. Interesuje me i da li je udata/oženjen, ima li dece, da li je u političkom smislu levo ili desno, da li podržava pravo na ljubav osoba istog pola.
Ako kandidat misli da to zadire u njegovu/njenu privatnost, neka se ne javlja na ovaj oglas, a reći ću i zašto mi je ovo važno: budući sekretar će sve te stvari, i više od toga znati o meni, a ja nemam nameru da radim sa osobom čiji se svetonazori jako razlikuju od mojih (kakvi god da su moji).
Nemojte me daviti i slati mi klasičan CV, kakav vas uče da pravite u školi, to me ne interesuje. Ubedite me e-mailom da ste dovoljno uvrnuti i odvrnuti za ovakvo radno mesto.
Pozicija je otvorena na neograničeno vreme, ali sigurno do kraja 2011. godine, uz mogućnost napredovanja.
U Novom Sadu, nakon dugog i debelog razmišljanja, konačno pa da i ja danem dušom, 23. februara 2011.
Važno: Ovaj oglas nije šala.
Studenti iz Srbije i CSR
Društvena odgovornost se više ne maže na hleb. To je uglavnom ono čime se hvale velike korporacije, ali sve više i ono što može da uradi običan čovek bez potrebe da dobije javno priznanje.
Ovo troje studenata iz Srbije, predstavlja našu zemlju na svetskom takmičenju iz tzv. CSR (Corporate Social Responsibility), u organizaciji Societe Generale Banke.
Pogledajte samo jedan njihov predlog – apel da ne skrećemo pogled i ne kukamo, već da preduzmemo nešto kada nismo zadovoljni kako funkcioniše ili izgleda. O tome kako svako može da uradi makar nešto. Dopašće vam se.
Ovakvi mladi su nam potrebni.
A naša deca su konkuretna ako imaju dovoljno poseta blogu, dovoljno šerovanja na FB i Twt i ako dobiju dovoljno klikova na srce koje ćete videti ispod svakog njihovog predloga za bolju društvenu odgovornost.
Podržite ih!
Čekaj, i ti ćeš sigurno stići. Samo čekaj dugo.
Foto preuzet sa Blic.rs
Red nam je poznat još iz vremena Miloševića, kada su ga zvali “čuvar socijalnog mira“. Građani su čekali u redu za kafu, WC papir, deterdžent i kafu. Potom su čekali redove ispred šaltera Jezdine i Dafinine banke. Oduvek se čekalo u redovima na šalterima Opština.
Čekanje u redu u policijskim stanicama je postalo deo folklora.
Čekamo u redu kod lekara, prvo za pregled i uput, onda posle mesecima čekamo na specijalistu ili operaciju, daleko bilo.
Čeka se na pumpama pre poskupljenja benzina, čeka se na šalterima banaka i obavezno ispred šaltera u poštama.
Čeka se u državnim apotekama i obavezno u Sudovima. Čeka se na telefonskim vezama besplatnih brojeva telefona institucija i kompanija.
Kad znaš da će ti nešto sa nekog šaltera u dogledno vreme zatrebati, ti počneš da čekaš dan kada ćeš morati da staneš u red da čekaš.
Čekač amater i čekač profesionalac
Zna se. Amateri čekaju za svoje potrebe.
Profesionalni čekači u redovima prave biznis.
Za neke stvari možeš da platiš čekača od 20 do 100 evra, zavisi koliki je red, kad treba da se ustane i koliko ti je hitno. Cena zavisi i od potražnje za onim što se čeka. Ako je potražnja veća, cena za profesionalno čekanje u redu može da dostigne 100 evra, baš kao što je to slučaj ovih dana u Novom Sadu, u redovima za nove tablice i saobraćajnu, nakon štrajka policijskih sindikata.
Svaka porodica je bar jednom iskoristila penzionera da stane u red, to spada u nevidljivu ekonomiju čekanja i potreba za onim što stoji iza tog dugačkog reda.
Veština čekanja
Čekanje može da počne u ranu zoru, odmah iza ponoći, ili po zatvaranju šaltera prethodnog dana. Onda se od čekanja pravi društveni momenat jer se donose kamperske stolice, sendviči i kafa, muzika, zapodene se razgovor, šala i šega, i sve bi bilo super da nije komšija iz obližnjih zgrada koji nemaju razumevanja za čekače.
Prošlog leta je viđen i stari dvosed ispred policijske stanice na Grbavici koji je doneo jedan čekač za svoje potrebe i ostavio ga za opšte dobro i upotrebu generacijama čekača koji dolaze. Ostali su tu ostavljali masan papir od bureka, opuške i plastične boce od litarskog jogurta i dvolitarskog piva.
Može se čekati i u smenama, porodično ili u okviru kruga prijatelja. Dogovori se dužina čekanja svakog člana domaćinstva, pa se smena radi na 3, 4 ili 5 sati čekanja. Preuzimanje smene ne bude protokolarno svečano. Više mamurno.
Čekanjem u redovima, u Srbiji se prosečno izgubi 10 radnih dana godišnje. Čekač mora da se snađe: da uzme slobodne dane, da otvori bolovanje ili da otvoreno porazgovara sa šefom. Čekač neće da mu se umanji plata, kad su mu već umanjili dostojanstvo.
Zaobilaženje čekanja
Čekanje može da se zaobiđe. Ako imate vezu u instituciji čekanja. Ako vaš komšija ima vezu na mestu čekanja. Ako znate nekoga ko zna nekoga ko radi tamo gde morate da čekate, a ne biste.
Što je bliža realacija sa vezom, proces zaobilaženja čekanja je jeftiniji. Što vam je jača pozicija u društvu i možete nekada uzvratiti uslugu, opet ćete jeftinije proći. Vaša bezvrednost i udaljenost konekcije vaše veze koja se prostire u treće ili četvrto koleno sa vašim željenim dobrom, može u značajnoj meri da poskupi intervenciju.
(n)Emoguća misija
Ovih dana, u okviru kampanje eMoguća misija, na blogu MTID pojavila su se dva predloga istog autora, kako da se zaobiđe čekanje.
Nisam optimistična. Čekanje se ukorenilo u ovom narodu. Država nije napravila jedinstveni registar građana i jedinstvenu bazu po JMBG. Još građani nemaju ni jedinstveni poreski broj, iako se o tome onoliko pričalo. Zakazivanje telefonom što je ponegde urađeno, napravilo je samo nov način čekanja – do javljanja operatera.
FTJP
Još uvek iznova moramo da dokazujemo svoje postojanje, da čekajući prikupljamo papire po drugim šalterima da na ovom šalteru dokažemo ko smo i odakle smo.
Uz svako čekanje u državnim institucijama, obavezno ide i jedan prepad na čekača, interludij čekanja: FTJP, iliti fali ti jedan papir. Onda se od čekanja napravi jurnjava po drugim šalterima, da bi se ponovo, ako je sreće sa tim jednim nedostajućim papirom, ako je on pravi i ima plavi pečat, obnovio na trenutak prekinut delikt čekanja tamo gde se jednom već stigli.
Ne vredi nam ni online ažurna baza podataka na APR-u na primer, dostupna svim građanima i institucijama, mi opet moramo da vadimo original tog ispisa, ne stariji od 3 meseca, kada hoćemo da uradimo nešto kao pravno lice. Ne zato što nam ne veruju, nego brinu za nas šta ćemo, ako ne budemo morali nigde da čekamo.
Možda ćemo onda morati da radimo. Baš kao i šalterski službenici, samo oni na nekom drugom poslu koji (ne)će pronaći na birou rada.
Čekaćemo se. Još.
A, kako vi to radite? Čekate?
