Iz potpuno udobne fotelje svoje šizofrene države koju delim sa mnogima od vas, gotovo da su mi promakle dve vezane vesti, koje je urednik stavio jednu za drugom, a koje sam, kao i sve uostalom, slušala s pola uha radi očuvanja mentalnog zdravlja i borbe za smanjenje pušenja.

Međutim, ove dve vesti mi se zakače za uvo i ja, prvo ravnodušna, potom zainteresovana a onda i zblanuta, uspem da shvatim ono što je neshvatljivo:

Matematički posmatrano, grupacija koja je u kući i zato na trenutak (tek 30 dana) čini svet pametnijim i svrsishodnijim mestom, ima NMZ u estradi. Svi su, na ovaj ili na onaj način deo te jadne kategorije, koju i mi ovde zovemo estrada, ili makar, javni prostor. Ima tu uspelijih i manje uspelih primeraka ničim izazvanih zvezda, ali svakako ne možemo naći, bez prisustva mentalne sile i prinude, folk paradu u poslu kojim se bavi Nenad Čanak.

Strašna mi je pomisao da je neko dete od devet godina trpelo višemesečnu torturu od svojih vršnjaka, ali sam izgleda jedina kojoj je strašno da čita raspoloženje nacije prema drugoj strani, u ovom slučaju već novinarski potvrđenim dželatima. Pominje se psihijatrija, oduzimanje dece roditeljima, zatvor za maloletne siledžije… Nije li to, što gomila čini, teror javnosti nad nečijim životom?

Ni vama se ne dopada kada vam neko ukrade tekst koji ste na blogu lično pisali, prenese ga i ne potpište vas ili ne navede izvor. A zamislite da živite od toga! Od nekog programa, u koji ste uložili vreme, znanje i trud, a onda, dok vi nastojite da ga prodate jer zaslužujete da naplatite svoj proizvod, na nekom share sajtu može da se skine besplatno. Koliko, zapravo, gubite što meni treba to što vi prodajete, a ja ne dođem da kupim, već ga skinem sa nekog sajta, brate, 100% legalno?

Samo da skinem paučinu sa bloga i provetrim.

Podignem roletne i otvorim prozore.

Prašinu ću posle.

Peglati neću uopšte.