Ja sam ti policija, bre!
Ispričaću vam jednu moto-priču.
Prošlog leta, u povratku autom sa Iriškog venca, muž i ja smo negde usput jedva izbegli motor koji nam je velikom brzinom dolazio u susret u trenutku kada smo na mestu gde je bilo dozvoljeno, preticali vozilo.
Motor se bukvalno stvorio pred nama zbog svoje velike brzine i, takođe obilazeći vozilo u svojoj traci, doleteo nam u susret. Da ne analiziram da li smo mogli svoje preticanje da odložimo, nije važno, ništa se nije desilo, muž je uspeo da izbegne motor, međutim, motorista je odlučio da ne izbegne nas.
Nekoliko stotina metara dalje, vozeći se prema Novom Sadu, ugledali smo motor koji nas vija, sustiže i vozeći paralelno s nama, vozač počinje da šutira desnom nogom vrata našeg automobila i pokazuje rukom da stanemo.
Počela sam da vrištim, jebešga, i da vadim telefon da pozovem policiju. Paralelna vožnja sa nama i pretnje su trajale nekoliko narednih desetina metara, dok sam ja bezuspešno pokušavala da otipkam 92 na tastaturi, a moj muž spustio prozor i zapretio policijom. Vozač motora je odvratio “Ja sam ti policija, bre, zaustavi auto!”.
Muž je hteo da stane ali je bio ometen mojom vriskom i paničnim urlanjem “Nemoj da nas ubije ludak!”, “Nemoj da se ne vratimo detetu!” i slično, dok moj muž konačno ipak nije pokazao nameru da stane, kada je i motorista reterirao i stao pre nas, malo iza, sišao s motora, i s bezbedne udaljenosti uzeo kamenice i počeo da gađa naše vozilo.
U to sam i dobila policiju, u panici nisam mogla ni da izgovorim gde se nalazimo, jednostavno nisam ni znala gde se nalazimo, dala sam telefon mužu, motorista je već bio otišao nazad prema Vencu, muž je konstatovao da nije mogao ništa od moje panike, policajac se složio: “Kako neće biti u panici? Bolje idite kući i zaboravite taj događaj. Budite srećni što ste ostali živi.”
Kad ti policija kaže, budite srećni što ste ostali živi.
Danima sam razmišljala o tome, kako je za tragediju potrebno malo. Samo smo otišli da se rashladimo na Vencu toplog letnjeg dana, klisnuli s posla, i mogli smo, da je ludak imao pištolj, na primer, više nikada da se ne vratimo svom detetu.
Jer, on mi je policija, bre!
Da li je u ovom događaju važno što je ludak motoraš? Meni jeste.
Pink je svoju misiju ispunio
Blic javlja da je Željko Mitrović odbio da zaradi na filmu koji Holivud snima sa Andželinom Žoli, jer nije želeo da zarađuje od filma koji prikazuje Srbe u lošem svetlu:
Ističe se da ni Mitrović, ni njegova kompanija ne žele da “na bilo koji način budu deo nečega što može, a i hoće, predstaviti po ko zna koji put srpski narod u izuzetno lošem svetlu”.
Ilustracija je vlasništvo Blica
Izgleda da je Željku Mitroviću dovoljno to što je mogao i hteo da bude deo nečega kao što je Farma ili Trenutak istine. To je kao kad se prejedeš škembića i kavurme, a onda više ne možeš ni kuglicu kavijara.
Razumljivo.
PR s lukom: dva najlakša načina da komunikacijom izgubite klijenta
Juče sam bila na kratkom informativnom sastanku za svog klijenta u jednoj od najvećih marketinških agencija u Srbiji (sva imena poznata redakciji i tako će i ostati). Mesto: prestonica, normalno.
Sastanak, koji se sveo na skraćenice (stručnih termina i pažnje prema klijentu) skreće panju na važnu razliku između prodaje usluga i robe. Roba se vidi, usluga može da bude mačka u džaku.
Zato je važno obratiti pažnju na ove dve stvari u komunikaciji sa klijentom koji treba da kupi uslugu:
1. GOVORI SRPSKI DA TE CEO SVET RAZUME.
Ako prodajete uslugu klijentu, najbolje da govorite tako da vas razume. To što ćete koristiti skraćenice, hmm, možda će imponovati nekoj budali, ali, zar zaista morate da potcenjujete klijenta da biste mu pride uzeli i novac? Ovo se odnosi ne samo na živi razgovor, već i na sadržaj vašeg veb-sajta ili reklamnog flajera:
ne treba vi da budete pametni, već klijent treba da pomisli kako je pametan zato što se odlučuje baš za vas.
Mnogo bolji utisak na potencijalnog klijenta ćete uvek ostaviti ako govorite jednostavnim jezikom, koji će u isto vreme govoriti o vašoj kompetenciji i biti razumljiv vašem sagovorniku. Ako vi razumete o čemu govorite, onda će vaša ideja komunicirati sa sagovornikom.
razgovor s klijentom nije o vama. tema je klijent. pričamo o njemu.
dakle.
ne ja.
ti.
PhP i html stručnjak ili web dizajner ne govore uskostručnim jezikom kada žele da prodaju izradu veb-sajta mesaru. Ne govore doduše ni jezikom klanice i svinjogojstva, ali se trude da koriste jednostavan jezik koji će biti dostupan sagovorniku u onoj u meri u kojoj će on razumeti da mu je veb-sajt neophodan i da je pravi srećnik što ima baš vas.
“Upoznajte naše saradnike. Ovo je naš MMR, ovo je BTL direktor i ovo je naš PR. Na ovom poslu će nam trebati takav MP da odmah dobijemo DRA, znači, idemo u klasično AIDA-u”.
Nije baš bilo tačno ovako, ali tome slično, zamislite samo svog tatu u toj situaciji. Da li bi bio impresioniran? Ili bi rekao, JBG, idem da potrošim pare tamo gde će me ubediti da to uradim?
Komunicirati svoju ideju, svoj posao ili projekat, možete jedino ako govorite svojim rečima. Ili klijentovim rečima. Ukoliko koristite usko-stručnu terminologiju, pa još kroz akronime, vaš kupac može pomisliti da se proseravate. Odnosno, da pojma nemate šta je tema sastanka.
Kao što sam ja juče pomislila.
2. BOLJE DA POSVETITE KLIJENTU 100% PAŽNJE U SAMO 5 MINUTA, NEGO DA MU U CELOM SATU 95% VREMENA ZDUVATE NA PRAZNE PRIČE
Nemojte nikad potceniti klijenta odsustvom volje za njegov slučaj. Nemojte ni slučajno potencijalnom klijentu pričati o nekom drugom poslu koji vam u tom trenutku odvlači pažnju, u tolikoj meri da niste u stanju da budete koncetrisani.
Niste se spremili za sastanak. Postavljajte pitanja. Nemojte pričati, AGAIN, o sebi.
Ako ste tako mislili da ćete povećati svoj značaj u klijentovim očima, grdno ste se prevarili. Delovaćete kao budala i hohštapler. Ako imam pet minuta za tebe, reći ću ti koliko imam vremena i biću tvoja celih pet minuta. Nema prevare. Oboje ćemo znati na čemu smo i možda ćemo se čak i dogovoriti u tih pet minuta na obostrano zadovoljstvo.
Nema malih i velikih klijenata. Bolje da “malom” klijentu uštediš put i vreme i kažeš da nemaš vremena, nego da ga primiš, a onda mu stavljaš do znanja da si umoran od posla sa “velikim”.
Misssim, get a life!
Ovakva komunikacija jedne kompanije prema spolja, ovaj pokušaj prodaje usluge bi se zvao, da skujemo kovanicu na licu mesta, B2C PR s lukom i turšijom. Turšija je tu zbog kiseline.
Rasol, posle. Kad krene glavobolja.
Mala lekcija o ličnoj higijeni na mrežama
Kada ulazite u društvene grupe, nije važno samo da prihvatate prijateljstva ljudi koje znate, već i da pazite u kakvo šire okruženje ćete ući. Ponekad će vas prijateljstvo sa osobom-znamo-se-iz-viđenja dovesti u neku širu i neželjenu koaliciju sa osobom (ili više njih) sa kojom ne smo da nemate ništa zajedničko, već je nikada ne biste birali. Ili će vam ta osoba dovući novu, koja će vam ubrzo preporučiti ulazak u FB-grupu koju vode ultradesničari.
LinkedIn je, kako mi je rekao jedan od blog-prijatelja, najvažnije neposećeno ili on možda reče najneposećenije važno mesto na internetu, kakogod, smatrala sam to jednim bezopasnim mestom na kojem sam spustila radare zadužene za merenje zračenja gluposti i glupavosti. Kao i na drugim mestima, i ovde postoji mogućnost povezivanja u profesionalne interesne grupacije, na bazi otvorenih grupa ili zahteva za pristup, što sam takođe sa smanjenom pažnjom prema sopstvenom ukusu koristila.
Zatekla sam se u jednoj takvoj, misleći da mi može biti od koristi, ako ne direktno, a ono u informativnom smislu. Nisam obratila preteranu pažnju na profil vlasnika grupe, nisam ga pozvala da se direktno povežemo, nisam ni preterano pažljivo pratila teme kojima se grupa bavila.
Sve do jutros. Umesto rutiniranog slanja obaveštenja sa LinkedIna u odvojen odeljak u mejl-boksu zadužen da grupiše te informacije, pratila sam link:
Svi SRBI sa linkedin-a u JEDNOJ Grupi !
Ko ne bi krenuo za takvim linkom sa nekontrolisanim i egzaltiranim odabirom velikih slova, u masi mejlova koji nisu imali jutarnju erekciju kao ovaj? Ako ništa drugo, ovaj mejl je po naslovu bio kapitalac u odnosu na svoju konkurenciju u Inboxu, nisam mogla da ga ne primetim.
Sa užasom sam, još onako krmeljiva i tek čekajući kafu, shvatila da se ja nalazim dobrovoljno u toj grupi. Koju je osnovala osoba koja INAČE nekontrolisano koristi velika slova i više od jednog znaka za eksklamaciju gde god može. I ne može. Niko me nije prisilio da u grupu uđem ucenom da ću se, naprimer, ujutru probuditi debela i sa velikim dlakavim mladežom na nosu, niko mi nije rekao dabogda tvom sinu Jelena Karleuša prepričavala lektiru ili nešto slično tako strašno.
Ja sam to sve uradila na dobrovoljnoj bazi – ušla u jednu takvu grupu, koja ima jednu takvu svežu ideju kao što je ova iz naslova:
Svi SRBI sa linkedin-a u JEDNOJ Grupi !
Pročitam opis grupe, nE BUDEM lenja, presaVIJEM tabak !!! i u odeljkU ZA KOMEntar !!! upišem jutros nekoliko redaka, uostalom sve se može pratiti ovde.
Zaboravim na slučaj, imam ja i drugih društvenih mreža u životu sa kojima mogu lepo da gubim vreme, kad! predveče zateknem u svom elektronskom poštanskom sandučetu ovo:
Vlasnik grupe, preduzimljivi Vladmir Jocić mi je podrobnije objasnio o kakvoj budućoj grupi je reč i kako se ja imam ubuduće vladati. Ne znam da li bi primedbe da se negacije “nezadovoljavate” i “nevidim” pišu odvojeno ili ukazivanje na ostale prvopisne i gramatičke greške u srpskom jeziku ovog prosrpskog gurua, bile okarakterisane kao “agresivan i provocirajući” i, mada je izostavljen prirodno pripadajući dodatak “or else”… ne znam stvarno, ali neću da rizikujem, ako shvatate šta hoću da kažem.
Nije kriv HR preduzimač, da se razumemo. On ima svoju viziju koja se odlično uklapa u Srpske dveri. Kriva sam ja, jer sam srljala u jutro u kojem će neko ko ne zna srpski jezik uopšte imati ideju da mi se lično obrati na temu voljenja Srbije na društvenoj mreži LinkedIn.
Poslušaj sada savet što će ti čiča reći:
Pazite se grupa, listi i fan-stranica. Budite probirljivi. Pre nego što prihvatite ulazak u grupu na FB samo zato što se zove tako kako vam se dopada, pogledajte ko su joj članovi i šta misle, o čemu pišu. Pre nego što postanete fan (o, kako se lako izlizala ta reč od Bitlsa pa do Facebooka) neke stranice, nije li pametnije da prvo vidite u kakvom društvu ćete biti?
Pa, niste vi našli vaše svoje ime, prezime i nadimak na ulici, a svoj lik i delo u obližnjoj trafici. Vi ste jedna, neponovljiva osoba koja zna šta voli, šta ne voli, kome pripada i gde nikako ne može i ne treba da se dene. Prema svecu i tropar, prema članu i grupa.
Ne vidim zašto se na internetu ne bismo ponašali kao i u ostatku svog realnog života “malih higijeničarskih radosti”: poštujem sebe, poštujem druge i tačno znam ko ne zaslužuje ni mrvu mog vremena.
Tri mala saveta šta da izbegavate kad pišete
Međutim, neke stvari stvarno možete i sami. Da objavite kratku najavnu vest za neki događaj, tada i tada, tamo i tamo u toliko i toliko, ko – šta – gde – kada… Ili da otpišete da ćete doći ili da ste sprečeni “zbog ranije preuzetih obaveza” (uvek se pitam ko je PRVI smislio ovu frazu koja se tako dobro primila).
Napišite nešto i sami, ali najbolje da ne pravite ove greške:
1. Sa početkom.
Ako pozivate klijente i kupce na zajedničko pečenje kestenja i želite da svi dođu pre nego što se vatra raspalli – u 6, na primer, nemojte najaviti da će kestenje da se peče SA POČETKOM U 6.
Recite jednostavno, Pečemo kestenje od 6, ili raspaljujemo vatru i očekujemo vas u 6 .
Da će se nešto dogoditi “sa početkom” bukvalno znači da će, pored vas i još nekoliko ljudi, biti prisutan i (gospodin) Početak. Početka će biti, kao i kraja, blago gostima, oni mogu da krenu kad hoće.
2. Pismeno obraćanje.
Nemojte, molim vas! Pa, podrazumeva se da ste pismeni, makar toliko da možete da napišete nekoliko pismenih redova i da se ne potpisujete palcem. Kada se nekom obratite pisanjem a ne govorom, to će biti NAPISMENO , a verovatno i PISMENO.
Obraćajte se pisanim putem (ako baš morate putem) ili, još bolje, napismeno. I ispašćete pismeni.
3. Vi i vi.
Poštovani gospodine Mučižabiću, Vi ste obična budala.
Ali,
Dobrodošli na vesele veb-stranice naše kompanije, kojima želimo da vas ubedimo da smo jako lepi i pametni.
Razlika je vidljiva iz aviona. Ako se obraćate konkretnoj osobi, njoj ćete i persirati. Gospođo Vehovec, neobično lepo Vam stoji tamnija kosa.
Ali. Naš frizerski salon ne može da vam promeni život, ali može vašu boju kose.
Dakle, ali.
Ako se u svojoj brošuri, flajeru, veb-sajtu, gde bilo, obraćate svom nepoznatom čitaocu, a biće ih više od jednog sigurno, koristite oblik množine, a ne persiranje. Uspešno ste se registrovali, želimo vam prijatne trenutke u smapovima kojima ćemo vas od sada obasipati.
***
Za sada samo tri saveta, a vi kako hoćete.
[objavljeno milošću Kolegijuma]
Hiring in the DARC
Osnovna moderna strategija u marketingu je zapošljavanje ljudi koji zadovoljavaju kriterijum DARC (šteta što je prevod nemoguć na srpski, odnosno, “Zapošljavanje ljudi iz mraka” zvuči intrigantno, ali u ovom slučaju neodrživo). Ostanimo, onda, u uobičajenim pozajmicama iz engleskog jezika.
DARC su, dakle, potencijalni i željeni saradnici koji su aktivni u socijalnim mrežama i imaju veliku viralnu pokretljivost.
D = Hire Digital Citizens
A = Hire for Analytical chops
R = Hire for Web Reach
C = Hire Content Creators
Kolegijum sa svojim saradnicima zauzima kriterijum C i sve češće kompanije prepoznaju značaj tekstualnog sadržaja u svom nastupu prema tržištu.
Česta dilema u konstataciji da je “pola budžeta za marketing bačeno u vetar”, može da baci svetlost na jednu polovinu: u 90% slučajeva će to biti (loš ili pogrešan) sadržaj.
Četiri E
Zanimljiv je i kriterijum “GE”(General Electirc) koji je razvio Džek Velš (Jack Wellsh) višegodišnji CEO te kompanije, koji je radio i na akviziciji talenata i analizi potencijala saradnika po četiri kriterijuma (G)”E”:
Energy—Individuals with energy love to “go, go, go.” These people possess boundless energy and get up every day ready to attack the job at hand. Highenergy people move at 95 miles-per-hour in a 55 mile-per-hour world.
Energizers—These people know how to spark others to perform. They outline a vision and get people to carry it out. Energizers know how to get others excited about a cause or crusade. They are selfless in giving others the credit when things go right, but are quick to accept responsibility when things go awry.
Edge—People with edge are competitive types. They know how to make the really difficult decisions, such as hiring, firing, and promoting, never allowing the degree of difficulty to stand in their way.
Execute—This is the key to the entire model. Without measurable results, the other “E’s” are of little use. Executers recognize that activity and productivity are not the same and are capable of converting energy and edge into action and results.
Više o ovome u knjizi: Inbound Marketing: Get Found Using Google, Social Media, and Blogs
Manifest za boljeg čoveka
@llevo3 said:
Recite svojoj deci:
– Ova muzika je loša
– Ove emisije su bezveze
– Oni ne vole životinje
– Oni ne vole svoju decu
– Oni su lopovi i ići će u zatvor
– Oni su ubice i ići će u zatvor
– Ti znaš da je cvet lep
– Ti voliš svoju kucu i macu
– Ti voliš svoje drugare i učiteljicu
– Ti voliš našu planetu
– Ti si srećan,
pa će možda jednog dana i od ove naše države biti nešto.
Lament nad Srbijom
Juče sam se ponovo stidela svoje zemlje. Nije to bio samo stid, bilo je tu i užasnog bola zbog tragične smrti jednog običnog momka koji je došao u moju zemlju zbog sporta, pa onda još i malo ranije, jer je čuo da je ovde dobar provod.
Ta sitna okolnost koja je bila samo deo nekih vesti, “došao je ranije jer je čuo da je ovde dobar provod” za mene predstavlja najtragičniji okvir ovog užasnog događaja. Bris Taton, nečiji sin, krenuo u Srbiju ranije, jer je čuo da je u njoj dobar provod…
Provod, da umreš.
Već dugo imam utisak da sve strukture u Srbiji čine sve da Srbija ostane zatvorena zemlja. Da u nju ne dolaze i da se iz nje ne putuje. Da ostane što duže učaurena u rupi neke evropske zapizdine, zaglavljena u svojoj sjajnoj prošlosti, svojim bojevima na Kosovu, srpskim svetinjama na Kosovu, kolevkama na Kosovu, retorički predstavljana kao nebeska zemlja koju vode patriote.
Brisova nebeska zemlja dobrog provoda.
Srbija je zemlja kojoj su konzervirali mane. Namerno. Da bi oni koji njome vladaju mogli da to čine bez ikakve odgovornosti. Da bi oni koji su bliski vlasti mogli nesmetano da kradu. Da bi oni koji su pobedili dobili sve upravne odbore i sve fotelje. Da bi oni koji imaju koalicioni potencijal mogli da zauzmu fotelje pored. Srbija pripada nekolicini ljudi na vlasti, a ne svojim građanima.
U ovoj zemlji nije važno ko si i šta umeš i znaš, već kojoj partiji pripadaš. U ovoj zemlji ne možeš da dobiješ novac po njenim konkursima za finansiranje, ako nisi blizak partiji koja drži ministarstvo koje objavljuje konkurs. Ne možeš da dobiješ posao, ako nisi u partiji kojoj je pripala ta kompanija. Ne možeš da dobiješ poslovni prostor u svom gradu, ako nisi kontroverzni biznismen.
Ovo je zemlja koja je u svojoj državnoj banci čuvala na tone heriona. Ovo je zemlja koja diluje herion za svoje potrebe i maže oči svojim građanima hapšenjem sitnih i neposlušnih dilerčića.
Ovo je zemlja koja je odnegovala “navijače” i desničarske grupe za sopstvene potrebe.
Ovo je zemlja koja je rasprodala sve za sitne pare, a potom potkrala svoje građane.
Ovo je zemlja najviših kamata i najnižih ljudskih prava.
Ovo je zemlja najskupljeg goriva i najjeftinijeg ljudskog života.
Ovo je zemlja koja je donela zakone kojima je svoju vlast u potpunosti zaštitila a prava građana u potpunosti ograničila.
Ovo je zemlja u kojoj je šačica odabranih izvan svakog zakona.
Ovo je zemlja u kojoj daš dinar da otvoriš privatnu kompaniju, a onda te natera da sve radno vreme posvetiš opsluživanju manjakavosti njenog birokratskog sistema i više nemaš tih para da kompaniju zatvoriš.
Ovo je zemlja u kojoj pauk ne odnosi automobile opasnih momaka.
Ovo je zemlja u kojoj u radno vreme ne možeš da nađeš mesto u kafiću.
Ovo je zemlja u kojoj kontroverzni bisnismeni parkiraju na zaustavnoj traci.
Ovo je zemlja u kojoj se svaki dan otvori po jedna prodavnica patika, a muzeji drže zatvoreni.
Ovo je zemlja u kojoj se otvaraju prodavnice sportske odeće, a zatvaraju knjižare.
Ovo je zemlja koja je dozvolila da na smrt prebijaju njene goste i njene građane koji drugačije misle, drugačije vole, drugačije izgledaju i drugačije se prezivaju.
Ovo je zemlja koja se plaši drugačiosti jer je to pretnja za sve gornje navike u kojima se tako dobro snašla.
Ovo je zemlja koja je dozvolila da joj šačica huligana bude lice kojim se predstavlja svetu.
Ovo je zemlja u kojoj više nemam za koga da glasam.
Ovo je zemlja zbog koje sam se ponovo stidela ovih dana.
Zemlja, čijem odvratnom licu ponekad moram da okrenem leđa, da bih uopšte mogla da preživim u njoj.
***
PRINCIP STROGOSTI
E, pa Tadiću, dužan si da se ovoga pridržavaš i nadamo se da ozbiljno misliš:
Before & After a la Serbiana
Bilo da je reč o čaju za mršavljenje, liftingu, vudu intervenciji ili izbeljivaču fleka, svi marketinški stručnjaci (staviti navodnike po afinitetu na ponuđenu imenicu) posežu za eksplikacijom ove razlike. Ako nemate dupe puno celulita pre, i malu podignutu guzu posle, kao da nemate reklamu, prst u oko.
Emilija Vidanović je pre dva dana postavila na službenu stranicu Kolegijuma na FB jednu fotografiju koja me je obradovala: Neko (bez navodnika) je na dečije igralište u Žarkovu (Bg) stavio je abecedu, štampana i pisana, velika i mala, pisana i štampana, uramljeno, zaštićeno od vetra i kiše. Da imaju deca. Da se igraju i da nenametljivo uče. Da im padne na pamet neka igra sa slovima, neki “kaladont”, neko “na slovo na slovo” ili “ni slovo ni slovo”. Dok vitlaju na vazduhu i prave kolut napred i nazad.
To je bilo jedno neočekivano divno PRE (u jutro, 23. septembar):
A onda, kako bi marketinški stručnjak predložio, da se uoči razlika, istog popodneva, tabla je iščupana i, verovatno negde bačena jer taj kojem je smetala tabla, nije je sigurno odneo kući i stavio na zid svome detetu, nastalo je:
POSLE.
Na srbijanski način. Da komšijinom detetu crkne krava (popodne, istog dana):
Eto, fascinirana i pognuta pred ljudskom zlobom, završavam ovaj kratak post.
Nije latinično pismo, nije ni pismenost, nekome je zasmetala ljudska dobrota. Eto zašto nekada imam mučninu.
I zašto bih volela da taj primitivni vandal zna slova, da može da pročita ovo: More, marš ti bre u pičku lepu materinu, budalo jedna!
* Sve fotografije u tekstu zahvaljujući Emiliji.
BO – dobri ljudi
BO juče
Nije zgoreg, skoro kao tribute to BO, da se podsetimo početaka, koje pamte sada već samo oni koji su u manjini, jer, srećom po blogosferu i blogu hvala, ona je u protekle tri godine u znatnoj meri osvežena novim ljudima.
Sve je počelo kada je Peđa, na putu ka roditeljskoj kući, poželeo da se sretne sa pojedinim blogerima koje je poznavao samo virtuelno: mnogi će se setiti interne mailing liste u kojoj su stajali pozivi ograničenom krugu ljudi, koja je veoma brzo, zbog oduševljenja blogera, postala javna stvar.
Stvoren je prvi iliti nulti blogerski susret, održan u Pančevu, maja 2007, pod današnjim imenom BlogOpen, kojeg imena je autorski vlasnik Peđa Pušelja aka Blogowski.
Ushićeni uspehom, dobrom radno-prijateljskom atmosferom, i nošeni željom da sretnemo što više ljudi, Peđa i ja smo tokom tog leta razmenili nekoliko mailova, skype razgovora i nebrojene gTalk linije, zbog moje inicijative da se jesenji sajam knjiga u Novom Sadu obogati jednim velikim blogerskim susretom na velikom mestu.
Ubrzo je registrovan i podignut sajt blogopen.eu, kojem je vlasnik i prvi administrator Marko Herman.
Blogopen 07, photo by: Blogowski (flickr)
Svi smo radili pro bono, naravno, nije bilo neophodno da zovemo ljude da se uključe, blogeri su se nudili sami, i tada je naša blogonessa, Sanja Rastovac aka Aurora Borealis, bila daleko od Peđe 
, ali jako blizu svim poslovima koji su od nje zahtevali odgovornu brigu o inostranim gostima i, konsekutivno prevođenje.
Za tu priliku je stvoren i danas svima poznati znak BO, koji je radila prva među jednako najboljim dizajnerima koje ima ova zemlja i blogosfera: Jelena Mirković aka etotako, koja je vlasnica autorskih prava na znak.
Tada je sve što treba na engleski u pisanoj formi prevodio Viktor Marković aka Belgraded, a za Borane se sumnjalo da će iznajmiti čitav autobus, koliko je bilo zainteresovanih iz tog kraja.
Naporan program i osnovni koncept rada, koji uključuje i humanitarni profil ovog okupljanja, kao i stvaranje godišnjeg almanaha najboljih tekstova blogosfere pod nazivom Blogopedija, autorsko je vlasništvo moje. (ali ne i sneg koji je neplanirao pao početkom tog novembra).
Tako se zakotrljalo. Tada je bio pozvan i Matt Mullenveg, koji je čak i želeo da dođe, ali zbog razdaljine i kratkog vremena, obećao da će se javiti video-linkom ili snimljenim pozdravom i tako zvanično otvoriti BO u NS. Ništa se nije desilo zahvaljujući njegovim obavezama, ostali su kontakti za neku buduću priliku.
BO danas
Blogopen 07, photo by: Fotomanijak (flickr)
Posmatrajući već dve godine sa strane, ne mogu da ne budem zadovoljna: BO je prerastao jednu podnevnu kafu i postao institucija. Kao dete, napisala sam kod Dede, koje je sazrelo i odvojilo se od svojih roditelja i krenulo svojim putem. I pojelo roditelje, da ponovim tu nemaštovitu analogiju na revoluciju i njenu decu, iako nisam želela da zvuči kao bilo šta loše. Mogu da budem uvređena, kao što su roditelji ponekad uvređeni zato što više nisu potrebni svojoj deci, ali ne mogu a da ne budem ponosna što je dete već sada bolje od svojih roditelja. Ili, makar što je postalo svoje. U ovom slučaju – svačije. (bez dodatnih analogija, molim 
)
BO je svačiji. Pripada svakome ko je zainteresovan, bilo za organizaciju, bilo za učešće kao publika, bilo za predavanje, bilo za promenu bilo čega. Srećom, BO je i opšte mesto za kvalitetno povezivanje svih onih koji čine regionalnu blogosferu, regionalnu twittosferu i sutra regionalnu ko-zna-čega-sferu ko zna kakvog novog socijalnog medija.
Zato ne budite na kraj srca, voi ch’entrate.
BO sutra
I borski i niški susret dokazuju da je dobro što se BO seli iz grada u grad. Ni net ne poznaje granice, zašto bi ih priznavao blogerski networking. A samo onaj koji putuje zna da je cilj putovanje, a ne destinacija (quote ne znam čiji).
BO se menja i svi koji su se dotakli njega, učestvuju u tim promenama. BO će se i dalje menjati, jedino se, očigledno, neće menjati navika vremenske prognoze: uvek se pokarabasi vreme u vreme BO, ma gde bio.
Računajte na to. I na činjenicu da ćete se prilično namučiti oko sledećeg, ako mislite da možete da organizujete.
Samo oni koji su uzeli učešće u organizaciji jednog ovakvog skupa mogu da znaju koliko je to komplikovan posao. Zahteva dosta novca, jako puno energije i čitavu armiju ljudi spremnu da volontira. Činjenica da se BO seli od grada do grada i da se svake godine neko drugi lati ovog zahtevnog rada, može samo da doprinese kvalitetu ovu manifestacije. Razume se, ne uvek na kratak rok, ali obavezno na dug.
Što se mene tiče, nastavite da kritikujete, uvek i bez ostatka. Ali nemojte da hejtujete. Kritika neće pomoći onima koji su BO upravo priveli kraju, ali će biti dragocena onima koji žele to da naprave sledeći put u svom gradu.
Ako ćete da hejtujete, onda se manite BO-a i obratite se predsednici Skupštine.
*fotka na naslovnoj: Blogowski
Razmišljanje na petak
Evo, recimo, osoba koja osvane u ponedeljak, i osoba koja ide na počinak u petak. To su dve različite osobe sa istim JMBG-om.
Ponekad pokušam da doakam vremešnoj gospođi Petak tako što u gospođi Četvrtak šapnem da opere kosu i legne ranije na spavanje. Nema efekta. Kolikogod Četvrtkovica koristila tih i mnogih drugih trikova, rezultat u petak je isti: levi kapak mi padne i izgledam kao da gledam popreko – a nije, dve kese koje su nekada činile privlačne obraze se iskezeče prema dole kao neka greškom iskuvana košulja od žersea, a rupe ispod očiju izgledaju kao dva duboka plava jezera u kojima umorni čoban može da opere noge. A hodam i govorim kao ploča sniljena za 45, i puštena na 33 obrtaja.
Znači, u ponedeljak i u petak, kao dupe i oko. Pardon, drugim redom.
Sve se pretumbalo. U dvadesetoj sam najlošije izgledala u ponedeljak, u tridesetoj vikendom, a u četrdesetoj petkom. To hoće da kaže… neam pojma šta oće i neću da mislim na pedesete, daleko bilo.
Možda STVARNO i ja starim. Nikad nisam računala na to.
IPS se bogati na grbači izdavača
PROBAĆU DA BUDEM BANALNA I BUKVALNA. PRE SVEGA REALNA.
IPS knjižare ne plaćaju izdavačima prodate knjige. Po godinu dana.
IPS iz doba JURE
Do kraja prošle godine svi izdavači su sa njima radili na principu komisione prodaje. Šta to znači? Izdavač dostavi IPS-u (o svom trošku, of kors) na adresu njihovog magacina knjige, sa rabatom od prosečno 45%, a IPS je dužan da knjige ODJAVI (odjava: broj prodatih knjiga u jednom mesecu od ukupno dostavljene količine) po završetku svakog meseca, na šta izdavač šalje FAKTURU (i ulazi u PDV zaduženje prema državi).
Onda, IPS fakturu ne plati po 6, 8, 10, 12 meseci, zavisi valjda kako mu se ko sviđa i koliko mu je ko važan. IPS po pravilu plaća svoje fakture pod pretnjom tužbe, ali onda više ni neće da prodaje knjige izdavaču, jer se uvredi zbog potraživanja izdavačevih prava preko suda.
Neka ima samo 100 izdavača (a ima više) kojima IPS tako ne plaća knjige koje im uzima po rabatu od 45%. I neka IPS ostvaruje ukupan promet od 2.000.000,00 dinara mesečno (kikikiki). I neka je dužan samo po 10.000,00 dinara svakom izdavaču (a prosečno je dužan mnogo više).
Neka za ta 2 miliona prometa koje ostvari tuđim knjigama, IPS mesečno neplaćanjem izdavaču zadrži za sebe milion tuđih dinara (11.000,00 Evra), on pride, rabatom od 45% u isto vreme, zarađuje čistih 900.000,00 dinara.
Još prostije: prometom u svojim objektima, prodajom tuđih knjiga, IPS ostvaruje brutto promet DVA MILIONA dinara, od toga je 1.100.000,00 dinara izdavačevih (koje IPS ne plaća na vreme), a IPS-ova dobit je 900.000,00 dinara.
Za to vreme, izdavači su morali na kraju meseca, zbog izdate fakture, da državi plate 8% od dobiti koju, zahvaljujući IPS, nisu ni ostvarili.
Za to vreme, IPS je ZARADIO odbitak od PDV-a od 8% jer je primio fakturu, iako je nije platio!
IPS iz doba SVOJIH UGOVORA
Onda je IPS krajem prošle godine odlučio da će da prodaje knjige i džidžabidže po svojim uslovima, jer mu dotadašnji njihovi uslovi nisu više bili po volji.
- dostave oštećenu robu (IPS ocenjuje)
- bar kod knjige nije čitljiv (IPS utvrđuje)
- faktura ima grešku (IPS utvrđuje)
- …
- dodatak: podrazumeva se da IPS kupuje samo one knjige koje sam izabere. (IPS odlučuje)
Većina izdavača u Srbiji je odbila da potpiše ovakav ugovor. Neki su povukli knjige. Uostalom, uđite u najbližu IPS-ovu knjižaru i proverite da li je vaš omiljeni izdavač još uvek u ponudi.
Većina izdavača je, dakle, tražila povrat do tada dostavljenih (i neprodatih) knjiga i konačan presek.
IPS, VEGA mediji, na primer, od decembra nije vratio knjige koje je VEGA tražila nazad jer više nije htela da sarađuje sa njim. IPS će ih vratiti u četvrtak, jer je VEGA media zapretila tužbom. IPS je cele prošle godine prodavao knjige VEGA medije po promotivnim cenama koje su važile samo oko novogodišnjih praznika 2007/2008 i to zaključno sa 31. januarom. IPS je cele 2008. godine odjavljivao knjige po promotivnim cenama zato što je IPS (citat) VELIKI SISTEM pa nisu stigli da nivelišu cene.
VEGA media je protestovala, IPS je ponovio da je VELIKI SISTEM i da ne mogu sada da rade sa gubitkom ako naknadno odgovore na cene koje su prestale da važe 31. januara 2008.
IPS, recimo, duguje Vega mediji nešto dinara za 5. izdanje romana ZAJEDNO SAMI, od čega bi, recimo, deo pripao autoru, samo kada bi IPS, recimo, konačno to platio, a ne bogatio se na račun drugih, pa i autora. IPS je prvo bio na KOLEKTIVNOM GODIŠNJEM, a onda je PROSLEDIO NAŠU FAKTURU DIREKTORU, kao da je, Bože me sačuvaj, reč o nekom upitu.
Kada smo danas pričali telefonom oštrim tonom (uzgred, jedan izdavač je izvadio listing svojih poziva IPS-u koji su se ticali naplate faktura, i izračunao da ga troškovi telefona mesečno koštaju 50 evra), dobavljač za domaće knjige je pitao: A, čime smo zaslužili taj ton?
IPS-ov spisak TRIKOVA kojima se služi da ne plati prodate knjige:
- Mi smo na kolektivnom godišnjem odmoru. (10-30 dana)
- Ne možemo da pročitamo vaš bar kod, dajte nam knjižno odobrenje 3% (čitaj: povećava se rabat za 3%) (20-40 dana)
- Nije nam stiglo knjižno odobrenje. (20-40 dana)
- Ne preuzimaju preporučenu poštu – sve se vraća s pečatom PRIMALAC NIJE TRAŽIO. (15-30 dana)
- Niste na redu za plaćanje. Mi smo veliki sistem. (20-60 dana)
- Dato je šefu na potpis za plaćanje. Mi smo veliki sistem. (20-90 dana)
- Znate da smo mi veliki sistem. (non-stop)
- …
VAŽNO JE ZNATI PRILIKOM KUPOVINE KNJIGE BILO GDE:
Knjige su skupe zato što su izdavači primorani da grade cenu prema rabatu koji im diktira knjižar ili distributer, kojom prilikom knjižar ili distributer zarađuje više nego izdavač: u izdavačevih 55% od cene koju vi plaćate su: prava (autorska, prevodilačka, royalties), štampa, lektori, urednici, dizajneri, hartija, prostor, telefoni… MOZAK I IDEJA, u knjižarevih 45% su prostor, prodavci I VELIKI SISTEM.
Većina knjižara ili distributera (čast izuzecima) ne plaća izdavače, koristeći se raznim smicalicama.
VAŽNO JE ZNATI PRILIKOM KUPOVINE U IPS-u:
- Sve kao skroz gore.
- Novac koji ste izdvojili iz svog novčanika, ostaje u džepu IPS.
- IPS će to platiti izdavaču tek pod pretnjom izdavačeve tužbe, ili kada novac pojede inflacija.
- Ako želite veći izbor knjiga, kupujte ih pametno i imajte sve ovo u vidu.
Kada sledeći put budete kupovali u IPS, prilikom plaćanja, postavite pitanje:
KADA STE POSLEDNJI PUT PLATILI IZDAVAČU NJEGOVE KNJIGE?
***
Gornje iskustvo sa IPS deli većina sprskih izdavača kao i većina izdavača članica Udruženja izdavača i knjižara Vojvodine. Što će reći, apsolutna većina svih izdavača u Srbiji.
***
Uključite se u bojkot na twiteru, do plaćanja izdavaču. Neka oni i dalje prodaju knjige i džidžabidže, ali neka plaćaju!
***
Mogu uvek da kažem koje knjižare i koji distributeri plaćaju izdavače.
