Kako pokrasti komšinicu u četiri koraka
Inspirisao me Debeljuca.
Baš eto prekjuče. Zgrabim ceger, odjurim u radnju da kupim četiri piva. Kiša pada k’o luda. Idem u dalju radnju, jer ne idem u onu bližu. Iz principa.
S vrata mi prodavačica uzima ceger, vadi prazne flaše, trpa pune. Nova je, prodavačica, videla sam je svega par puta od kad je počela da radi.
Dok ona tamo petlja s flašama, ja se osvrćem po štandovima oko kase i gledam sve one mami-pare. Hajde, uzeću dve čokoladice, sin ima druga u gostima. Cigarete? Ah, nemate silver, dobro onda mi dajte jedan blue.
Divne su te čokoladice, kaže mi, baš sam juče probala. – A-ha, mislim se, baš me briga.
577 dinara.
Ništa ja, zaneta nekim drugim mislima, izvadim hiljadarku, ona mi dade kusur, a ja kusur zajedno s novčanicama smotam na pola i gurnem u novčanik.
- Nema, mužu, silver, probaj da ga nađeš negde usput, – zovem na kiši, u jednoj ruci ceger, u drugoj telefon, muž stiže iz Beograda.
Uđem u stan, dam deci čokoladice, trpam pivo u frižider i, opsa, u cegeru dve flaše piva od 0,5 i dve one male, od 0,3.
Kiša. Dalja radnja. Uf, moraću da se ipak vratim, ova žena je flipnuta.
Ma, reko’, poneću račun i idem da vratim flaše. Šta li mi je otkucala?
BAM!
4 piva. – dobro
2 kutije blue cigareta. – dve kutije?
1 nova roba – nova roba? pa još jedna? i to vredna 125 dinara?
Molim? Pa ovo uopšte nije moj račun!
Gotovo, deca pojela “novu robu”, obuvaj se, ceger u ruke, račun, kad mi nešto skrene pogled: otkad je kusur od 1000 dinara na račun od 577,00 din – 310 dinara?!
- Jeste li vi drogirani? – e, tako ću da je pitam, mislim se dok kisnem do njene dalje, kradljive persone.
Ma, dobro, de, neću tako agresivno, idem mirno, pa da vidimo dokle ćemo stići.
- Da li ste vi dobro?, pitam je, a on mrtva-ladna kaže nisam.
Zameni pivo, vrati mi novac od cigareta i još pride i tih stotinjak dinara koje mi je u kešu ukrala, nešto mi bilo gadno da je propitujem za taj “1 kom nova roba” umesto dve čokoladice… lepo me je bilo sramota. Mene.
I juče i danas sam probala da zateknem gazdu u radnji. Mislim, prolazim tuda, šetam psa. Ne da kupujem, taman posla.
Nego, čisto da mu kažem da sam došla poslednji put, samo da mu opišem kako radnici kradu.
Još ga nisam nahvatala, ali sam i dalje fascinirana da me neko u četiri koraka (tri artikla i kusur), prevari u sva četiri koraka.
Igore Pavličiću, evo ruke!
Poštovani Igore,
Ne sećam se kada sam se ovako osećala u vezi sa nekom političkom odlukom ili događajem. Lažem. Sećam se. Ovako sam se samo još osećala 5. oktobra i više nikada od tada. Do jutros, do danas, kada sam čula vest:
- Zbog teške finansijske situacije, polovinu planiranog novca za tu namenu, dakle 10 miliona dinara, potrošićemo za organizaciju dočeka 2011, na jednoj lokaciji. Drugu polovinu daćemo u humanitarne svrhe, kao pomoć Kraljevu posle zemljotresa, ali i našim sugrađanima – zaključio je Igor Pavličić. (Radio Sajam)
Tako sam inače nazoljena. Rezignirana. Odmaknuta od ove zemlje. Distancirana na neopatriotski način (zluradi, nemojte prevideti ono slovo “o”): samo zakeram i upirem prstom. Ceo ovaj blog je krik za bolje, nikako dosegnuto. Ceo život mi je prošao u infantilnom uverenju da ću doživeti da ova zemlja sazri. Od svega toga, samo sam ja omatorila i okasnila.
Ne verujem političarima, ne verujem u politiku. Da verujem, već bih se njome bavila.
Ni vama nisam verovala.
Ali, uf, ovakav potez mi vraća veru u ljude. Pa, i u politiku, ako baš hoćete. Da li će neko sad da kaže da je ovo “politički poen”? Pa, ako jeste, onda se to zove poen i, što se mene tiče, poentirano je. I ovo nije jeftin politički poen. Uopšte nije jeftin. Skuplji je od tih 10 miliona koji će sada biti potrošeni na nečiji život.
Znači, može. Znači, realnost se računa. Znači, nije izgubljen kontakt sa stvarnošću.
Gogolj je rekao, “vlast je težak rad za dušu”. Izgleda da ponekad duša izdrži to veliko iskušenje.
Bravo, gradonačelniče!
Sad ste postavili visok i odgovoran kriterijum. Radosna sam što ćete baš vi i baš iz mog grada dati dobar primer i drugim lokalnim samoupravama. Zbog vas sam danas tako ponosna na svoj grad.
Ako još do kraja mandata revidirate i svoj umetnički ukus i razmotrite postojanje i ostalih kulturnih delatnika u ovom gradu, osim Exita, kao što izjaviste onomad da je to najvažnija kulturna industrija u Novom Sadu, još ćete i imati moj glas.
Evo ruke!
Budžet za NG je sveta krava. A evo i zašto.
Kil mi: posebno sam nafiksirana na budžete za novogodišnje proslave na trgovima gradova Srbije. Sve sam više nafiksirana što nam više krešu budžete za kulturu, obrazovanje i osnovne ljudske naDOGRADNE potrebe. Kad god skrešu platu ljudima u kulturi, ja se nazoljim na budžet za ng.
Kad čujem da je u rebalansu opet ispao neki kulturni program, i dalje nije završen neki muzej, nije održana neka izložba, nije objavljena neka knjiga, ja oštrim bodlje zbog budžeta za ng.
Kad god moram da pišam u veceima u domovima zdravlja i bolnicama, kad upadnem u rupu na putu, ja besnim na budžet za ng.
Kad čujem da opet nije bilo para da se obnovi neka sala za fizičko, nakostrešim se na budžet za novu godinu. Jedna radikalka mi je pre tri godine spočitnula da sam tužna, ružna i frustrirana, zato što sam Gradu predložila da smanji Čolin honorar od 100.000 evra i trošak za ozvučenje od 80.000 evra za 20% da se neki socijalni slučajevi stambeno reše u Gradu. Da nam ne umiru deca u sred Grada od požara sveća kojima se greju.
Pa jesam, frustrirana sam.
Kad mi radikal to kaže, ja to primam kao kompliment.
Jedan VD demokrata mi je tim povodom rekao da sam populista.
Pa jesam. Kad mi jedan demokrata koji je završio karijeru za jednu VD upotrebu to kaže, kad mi jedan demokrata kojem bi danas na populizmu pozavideo svaki espesovac iz najboljih vremena to kaže, osećam se svetski.
I dovoljno demokratski da mu to u lice kažem. Pa da posle opet promašim na nekom konkursu. Mislim, vats nju end eksajting? Pa, taj moj “populizam” mi nije doneo nijedno povoljno rešenje na nekom državnom konkursu. Ni pre populizma, posebno ne kasnije. A populizam budžeta za ng je obradovao mnoge u vlasti.
Jutrenje i bdenije
Ahm. Da vas pitam nešto.
Pa, kako smo mi to živeli ranije, bez tih proslava novih godina na trgu? Skoro da ne mogu da zamislim te jadne dočeke u krugu porodice, na žurkama po stanovima iz kojih matorci odu, u zakupima omiljenog kafića, kratkim putovanjem.
Jadnost, što bi rekao moj sin. To nisu bile proslave, to je bila jadnost.
Ima li života i Nove godine bez te skupe zajebancije? Ili Nova godina bez trga nije život, već preživljavanje?
Možda neće stići ako ne odemo na to preskupo turbo-folk bdenije?
I, šta će biti na jutrenju, kada se večernje i k nefimonu završi? To ne spada u Budžet. To kresanje je individualno. Nije institucionalno.
As time goes by
Živimo ti mi, kako-tako, kolku-tolku, od prvog do drugog, trećeg smanjimo horizont očekivanja, petog smanjimo potrošačku korpicu, desetog se derememo na decu, 15. nam jave da smo prvi izašli iz krize, a to što ne vidimo to je zato što smo defetisti, pretkraj meseca tučemo žene zbog ludila besparice i sveopšteg ludila. Upadamo u rupe na putu, pijemo lošu vodu, jedemo loš hleb, mleka nema – i krave presušile, poskupljuju nam grejanje dok nas uveravaju da ćemo u stvari tako plaćati manje.
Dok mi uradimo rebalans sopstvenih potreba u skaldu sa debalansom zarade, shvatismo jedno: biće Nove godine! Bokte, da nije tih Budžeta, strahujem da bi nas obišla. A sigurno ne bi svratila kada bismo razgradili malo ugradnju i prepolovili je u korist izgradnje.
Kresanje
Kreše se sve gde može da se kreše. Posebno se dobro pokazala kultura kad nešto treba da se kresne, eksjuz maj svahili.
Ako dođe do kresanja, prvo kresnu kulturu. Onda krešu obrazovanje. Onda, uveravajući nas da je to za naše dobro, krešu nam novčanike odobrenim poskupljenjem struje. Sve za naše dobro.
Treba, bokte, da se osećamo zahvalno što nas kreše kako ko stigne.
I kad nam zdravu pamet kresnu, treba da se osećamo prosvećeno. Nedokresano, takoreći.
Samo ne sme da se kresne budžet za novu godinu. To je sveta krava, u svetinju se ne dira. U tom budžetu su sve svete ugradnje od kojih se nakrmljuje sveta baza, da bi sveta centrala mogla na miru da se sprema za tamo neke svete izbore.
Ne dirajte mi budžet za ng, ja i dalje držim vlast! A Kraljevu “treba da pomogne svako ko može”. Pa, ko može? Još?
Paštete, sira i vojne muzike
Na primer, meni nije jasno šta će Kraljevu, posle zemljotresa – paštete i mesnih narezaka? Za užinu, između čišćenja šuta i popravki crepa? Ili za doručak, pre posla? Ili, za večeru pre nego što ljudi legnu na počinak pod zvezdama?
Pa da ih ugreje pašteta, ili hranljivost nitrita iz mesnog nareska. Onda kada sednu na svoj razvaljeni krevet i gledaju u svoj razvaljeni zid koji su letos krečili, kad su skrpili koju kintu. pašteta bi to mogla da zamaže. Zašto mi pada na pamet baš taj glagol?
Poklonu se ne gleda u zube, istina, ali dajmo malo razuma. Onog, koji nam nisu kresnuli. Pa razmišljajmo od onoga što nam je ostalo nekresnuto.
Pada mi na pamet da u Kraljevo pošaljem knjige i odmah pustim informaciju za medije: VEGA media se uključila u pomoć Kraljevu posle zemljotresa – poslala je Kraljevčanima knjige.
Da ih stave pod glavu, kad spavaju pod nebom. Da čitaju deci pred spavanje, bajku o obećanom životu koji im se srušio na glavu u jednoj noći. Da se uzvišenom poezijom teše oni koji su puštali suze zato što im je sve što su gradili ceo život, srušeno u jednoj noći.
A sve to kad podrignu od paštete i leba.
Da li je neko javio da tamo nije zavladala glad? Već beskućništvo. Ljudima su se srušili životi, ne samo krovovi.
Pomoć u paštetama? Pa nemojte više pomogati.
Tako je onomad bilo i sa Jašom Tomićem. Ljudi su praznili svoje magacine i to proglašavali za humanitarnu pomoć. Poplavljeno selo su zatrpavali napolitankama i brašnom, koji ne samo da više nisu bili potrebni, već nisu imali ni gde da se smeste.
Ali, juče je odlučni vođa rekao neka svako pomogne koliko može. Samo da ne diramo budžete za nove godine na trgovima. To je nacionalna stvar. Povećava se i zapošljavanje. Rodbine. I prijatelja. A ostali neka pomažu koliko god mogu.
Ako je pao jedan grad, pa nije pao ceo koncept ugradnje. I, neće.
Država nema para i zato ne plaća komunalije, rekao je srpski PreCednik danas, ali sveti Budžet za novogodišnje zajebancije na trgu mora preživeti. Zbog ugradnje, uverena sam. Po cenu neizgradnje srušenih kuća u Kraljevu. kmon!
pro-bu-di-te-se!
Nemoj neko dete da mi dira
U porodici sam ona koja je najstrpljivija. Možda i najizdržljivija na spoljne faktore.
Nije da ne flipnem ponekad, ali istina je da mirno podnosim udarce usmerene na mene me, ili muža mi. Mislim, mogu da stojim mirno, primim udarac, i onda mirno odem da sredim kuhinju. Kao da sam nauljena, pa udarac sklizne s mene da bih na miru mogla da se bavim nekim važnijim stvarima od tih usputnih udaraca i prca.
Ali.
Ali.
Ali. Samo nemoj dete da mi pipneš!
To niti praštam, niti zaboravljam. Takva sam. Jednostavno, to ne može.
Još uvek se iz sna prenem zbog nekog neprijatnog događaja od pre tri godine iz škole. Setim se te situacije i samo mi se zavrti u stomaku, ustanem i više ne mogu da spavam. Prebirem po svakoj sitnici iz tog događaja kao da se juče desio i osećam da bih sad mogla da skočim i odjurim do škole i zaurlavam po hodnicima.
O, da. To je bilo onda kada sam naredila psihološkinji da se ima uzdržati od svakog budućeg kontakta s mojim detetom. Rekla sam joj da je nekompetentna. Nikada nisam propustila priliku da ponovim da je nekompetentna. Jer je napravila jednu proceduralnu grešku zbog koje je stradalo moje dete.
Ili: Kad god vidim onu jednu ženu, uredno joj se javim, ali više ne vidim nju, već samo ono što izgovara mom detetu, tamo na moru pre tri godine.
Ili. Kad god čujem za ono dvoje, setim se kako su otišli poslednji put i kako su se pre toga poneli prema mom detetu.
Nema toga puno. Jedino što je zapečaćeno.
Tako ti je to. Sa mnom moš da grešiš koliko hoćeš, ja ću to već nekako prevazići. I kafu ćemo piti. Nakon godinu dana se više toga neću ni sećati. Ali nemoj da mi praviš greške s detetom. Nisam u stanju to da prevaziđem. Nikada.
Jer, dirneš li mi dete učiniće ti se da nisam lepo vaspitana osoba. I neću ti se svideti.
Razumete? Ili ne?
Baš me briga.
Saglasna sam. To je moja građanska obaveza.
SaGLASNA sam da polovina novosadskog budžeta za doček NG, ide u Kraljevo, za pomoć gradu razrušenom u zemljotresu.
Dobro. 021 je preneo da će porodica Balašević Novu godinu “provesti u krugu porodice”. Suprotno jučerašnjim vestima da će to ipak učiniti na Trgu slobode, za 200.000 evra.
Sada još uvek ostaje tih dvestotinjak hiljada evra koje Novi Sad očigledno ima viška u kasi, jer, kako je ranije potvrđeno, to je iznos, tek za 1,5 milion dinara veći nego lane, koje Novi Sad ima da izdvoji za opštenarodno veselje.
Preteklo.
Ima se, može se.
Ovim putem htela sam da obavestim svoj Grad, da sam saGLASNA da se polovina od tog iznosa, u kojem i ja pridonosim deo, uplati na račun grada Kraljeva, razrušenog u zemljotresu.
Obaveštavam svoj Grad da sam svesna da je delić tih 20 miliona i moj novac. SaGLASNA sam da pomognem Gradu da što bolje utroši taj novac.
Pada mi napamet: Kraljevo.
Recite:
1. Da li je vreme za slavlje?
2. Da li postoje odgovorniji, pametniji i humaniji načini da se potroši novac koji je “pretekao”?
3. Kako se zove u vašoj kući kada novac trošite na izlaske i zabave, dok nemate dovoljno ni za hleb i grejanje?
Pitanje za sve:
1. Da li ste saGLASNI da se i u vašim opštinama i gradovima pretekao novac planiran za novogodišnju zabavu, s polovinom uputi Kraljevu?
2. Da li znate da je to i vaš novac i da imate pravo u uvid kako se troši? I da imate pravo da zatražite da se troši pametnije?
Ne tražimo. Dajemo građansku saGLASNOST.
Da se novac naših gradova troši pametnije.
Neka se polovina novca predviđenog za zabave uputi u Kraljevo. Iz svake opštine, iz svakog grada u ovoj zemlji.
Pitanje za one koji mogu, znaju i hoće:
1. Da li možemo da napravimo baner: saGLASNI
2. Da li možemo da napravimo sajt: saGLASNI
3. Da li možemo da proširimo ovu kampanju na sve naše gradove?
Pitanje za novinare:
1. Da li možete da pomognete da proverite koliko će se ukupno trošiti novca za Novu godinu po opštinama?
2. Da li možete da napravite uporednu analizu količine sredstava predviđenih za novogodišnje proslave i ukupnog prihoda određene opštine?
3. Da li možete da obavestite javnost kako se to radi u drugim državama?
4. Da li možete da pomognete da zajedno saberemo novac koji bi pomogao razrušenom gradu da se digne iz prašine razvaljenih kuća, srušenih krovova i razbacanog maltera i cigala?
Ako postoji trenutak da damo svoju saGLASNOST za nešto, to je svakako građanska saGLASNOST da se polovina para predviđenih za bacanje, upotrebi za podizanje razrušenog grada.
Mi možemo:
Da dajemo saGLASNOST putem svojih blogova.
Da tvittnemo da smo saGLASNI.
Da javimo prijateljima na FB da nas ima saGLASNIH.
Gradske, vlasti, pustite nas prazne priče, leba, igara i solidarnosti. Ohrabrujemo vas da naš novac potrošite pametno. Dajemo svoju saGLASNOST da ovoga puta to bude Kraljevo.
Facebook mesto saGLASNIH. Pridodaj svoju saglasnost jedinim lajkom.
Najveći car: srešćemo se on i mi u budućnosti
Pridružujem se akciji Istoka Pavlovića da pomognemo malenom Google da sazna ko je bio najveći car.
Ideja je da svi koji, pre svega, veruju da je ova zemlja imala jednu ljudsku gomadu – cara, i da je najveći car bio Zoran Đinđić, linkuju frazu “najveći car” (kao ja ovde) na sajt Zorana Đinđića na adresi www.zorandjindjic.org.
Time će se postići da ukucavanjem fraze “najveći car” u Google browseru, prvi rezultat bude Zoran Đinđić. Takođe, ako volite opciju “I’m feeling lucky” na Google, ukucavanjem fraze “najveći car” i odabirom opcije “I’m feeling lucky”, odmah će izaći jedan jedini rezultat, sajt www.zorandjindjic.com (za sada nam još uvek izlazi Gidra Bojanić)
Zoran Đinđić (Fotografija preuzeta sa e-novine.com)
Off the record: osećam se infantilno kada pišem “najveći car“, ali u isto vreme Zoran Đinđić jeste bio carina, tako da se punim srcem i sećanjem na budućnost koja nam je odložena na neodređeno vreme njegovom smrću, uključujem u ovu akciju.
Jer, verujem, srešćemo se on i mi u budućnosti. Kadli-tadli.
Blog ti pomogao (RTS)
Tatjana Vehovec aka Mooshema, u emisiji Oko, na RTS-u
Mi volimo da pričamo o blogovima, posebno o sebi u ulozi blogera. Da nije tako, ne bismo ni blogovali. Jer, blog je nešto sasvim drugačije od Facebooka ili Twittera. Blogeri će vam to potvrditi.
Hvala Zoranu Stanojeviću, koji je bio sjajan domaćin, i mojim blog-prijateljima, Jeleni i Draganu na vedrom društvu i Miloju na potpori sa strane.
Blog Mooshema, s logoom VEGA medije
Ja sam ti policija, bre!
Ispričaću vam jednu moto-priču.
Prošlog leta, u povratku autom sa Iriškog venca, muž i ja smo negde usput jedva izbegli motor koji nam je velikom brzinom dolazio u susret u trenutku kada smo na mestu gde je bilo dozvoljeno, preticali vozilo.
Motor se bukvalno stvorio pred nama zbog svoje velike brzine i, takođe obilazeći vozilo u svojoj traci, doleteo nam u susret. Da ne analiziram da li smo mogli svoje preticanje da odložimo, nije važno, ništa se nije desilo, muž je uspeo da izbegne motor, međutim, motorista je odlučio da ne izbegne nas.
Nekoliko stotina metara dalje, vozeći se prema Novom Sadu, ugledali smo motor koji nas vija, sustiže i vozeći paralelno s nama, vozač počinje da šutira desnom nogom vrata našeg automobila i pokazuje rukom da stanemo.
Počela sam da vrištim, jebešga, i da vadim telefon da pozovem policiju. Paralelna vožnja sa nama i pretnje su trajale nekoliko narednih desetina metara, dok sam ja bezuspešno pokušavala da otipkam 92 na tastaturi, a moj muž spustio prozor i zapretio policijom. Vozač motora je odvratio “Ja sam ti policija, bre, zaustavi auto!”.
Muž je hteo da stane ali je bio ometen mojom vriskom i paničnim urlanjem “Nemoj da nas ubije ludak!”, “Nemoj da se ne vratimo detetu!” i slično, dok moj muž konačno ipak nije pokazao nameru da stane, kada je i motorista reterirao i stao pre nas, malo iza, sišao s motora, i s bezbedne udaljenosti uzeo kamenice i počeo da gađa naše vozilo.
U to sam i dobila policiju, u panici nisam mogla ni da izgovorim gde se nalazimo, jednostavno nisam ni znala gde se nalazimo, dala sam telefon mužu, motorista je već bio otišao nazad prema Vencu, muž je konstatovao da nije mogao ništa od moje panike, policajac se složio: “Kako neće biti u panici? Bolje idite kući i zaboravite taj događaj. Budite srećni što ste ostali živi.”
Kad ti policija kaže, budite srećni što ste ostali živi.
Danima sam razmišljala o tome, kako je za tragediju potrebno malo. Samo smo otišli da se rashladimo na Vencu toplog letnjeg dana, klisnuli s posla, i mogli smo, da je ludak imao pištolj, na primer, više nikada da se ne vratimo svom detetu.
Jer, on mi je policija, bre!
Da li je u ovom događaju važno što je ludak motoraš? Meni jeste.
Pink je svoju misiju ispunio
Blic javlja da je Željko Mitrović odbio da zaradi na filmu koji Holivud snima sa Andželinom Žoli, jer nije želeo da zarađuje od filma koji prikazuje Srbe u lošem svetlu:
Ističe se da ni Mitrović, ni njegova kompanija ne žele da “na bilo koji način budu deo nečega što može, a i hoće, predstaviti po ko zna koji put srpski narod u izuzetno lošem svetlu”.
Ilustracija je vlasništvo Blica
Izgleda da je Željku Mitroviću dovoljno to što je mogao i hteo da bude deo nečega kao što je Farma ili Trenutak istine. To je kao kad se prejedeš škembića i kavurme, a onda više ne možeš ni kuglicu kavijara.
Razumljivo.
PR s lukom: dva najlakša načina da komunikacijom izgubite klijenta
Juče sam bila na kratkom informativnom sastanku za svog klijenta u jednoj od najvećih marketinških agencija u Srbiji (sva imena poznata redakciji i tako će i ostati). Mesto: prestonica, normalno.
Sastanak, koji se sveo na skraćenice (stručnih termina i pažnje prema klijentu) skreće panju na važnu razliku između prodaje usluga i robe. Roba se vidi, usluga može da bude mačka u džaku.
Zato je važno obratiti pažnju na ove dve stvari u komunikaciji sa klijentom koji treba da kupi uslugu:
1. GOVORI SRPSKI DA TE CEO SVET RAZUME.
Ako prodajete uslugu klijentu, najbolje da govorite tako da vas razume. To što ćete koristiti skraćenice, hmm, možda će imponovati nekoj budali, ali, zar zaista morate da potcenjujete klijenta da biste mu pride uzeli i novac? Ovo se odnosi ne samo na živi razgovor, već i na sadržaj vašeg veb-sajta ili reklamnog flajera:
ne treba vi da budete pametni, već klijent treba da pomisli kako je pametan zato što se odlučuje baš za vas.
Mnogo bolji utisak na potencijalnog klijenta ćete uvek ostaviti ako govorite jednostavnim jezikom, koji će u isto vreme govoriti o vašoj kompetenciji i biti razumljiv vašem sagovorniku. Ako vi razumete o čemu govorite, onda će vaša ideja komunicirati sa sagovornikom.
razgovor s klijentom nije o vama. tema je klijent. pričamo o njemu.
dakle.
ne ja.
ti.
PhP i html stručnjak ili web dizajner ne govore uskostručnim jezikom kada žele da prodaju izradu veb-sajta mesaru. Ne govore doduše ni jezikom klanice i svinjogojstva, ali se trude da koriste jednostavan jezik koji će biti dostupan sagovorniku u onoj u meri u kojoj će on razumeti da mu je veb-sajt neophodan i da je pravi srećnik što ima baš vas.
“Upoznajte naše saradnike. Ovo je naš MMR, ovo je BTL direktor i ovo je naš PR. Na ovom poslu će nam trebati takav MP da odmah dobijemo DRA, znači, idemo u klasično AIDA-u”.
Nije baš bilo tačno ovako, ali tome slično, zamislite samo svog tatu u toj situaciji. Da li bi bio impresioniran? Ili bi rekao, JBG, idem da potrošim pare tamo gde će me ubediti da to uradim?
Komunicirati svoju ideju, svoj posao ili projekat, možete jedino ako govorite svojim rečima. Ili klijentovim rečima. Ukoliko koristite usko-stručnu terminologiju, pa još kroz akronime, vaš kupac može pomisliti da se proseravate. Odnosno, da pojma nemate šta je tema sastanka.
Kao što sam ja juče pomislila.
2. BOLJE DA POSVETITE KLIJENTU 100% PAŽNJE U SAMO 5 MINUTA, NEGO DA MU U CELOM SATU 95% VREMENA ZDUVATE NA PRAZNE PRIČE
Nemojte nikad potceniti klijenta odsustvom volje za njegov slučaj. Nemojte ni slučajno potencijalnom klijentu pričati o nekom drugom poslu koji vam u tom trenutku odvlači pažnju, u tolikoj meri da niste u stanju da budete koncetrisani.
Niste se spremili za sastanak. Postavljajte pitanja. Nemojte pričati, AGAIN, o sebi.
Ako ste tako mislili da ćete povećati svoj značaj u klijentovim očima, grdno ste se prevarili. Delovaćete kao budala i hohštapler. Ako imam pet minuta za tebe, reći ću ti koliko imam vremena i biću tvoja celih pet minuta. Nema prevare. Oboje ćemo znati na čemu smo i možda ćemo se čak i dogovoriti u tih pet minuta na obostrano zadovoljstvo.
Nema malih i velikih klijenata. Bolje da “malom” klijentu uštediš put i vreme i kažeš da nemaš vremena, nego da ga primiš, a onda mu stavljaš do znanja da si umoran od posla sa “velikim”.
Misssim, get a life!
Ovakva komunikacija jedne kompanije prema spolja, ovaj pokušaj prodaje usluge bi se zvao, da skujemo kovanicu na licu mesta, B2C PR s lukom i turšijom. Turšija je tu zbog kiseline.
Rasol, posle. Kad krene glavobolja.
Mala lekcija o ličnoj higijeni na mrežama
Kada ulazite u društvene grupe, nije važno samo da prihvatate prijateljstva ljudi koje znate, već i da pazite u kakvo šire okruženje ćete ući. Ponekad će vas prijateljstvo sa osobom-znamo-se-iz-viđenja dovesti u neku širu i neželjenu koaliciju sa osobom (ili više njih) sa kojom ne smo da nemate ništa zajedničko, već je nikada ne biste birali. Ili će vam ta osoba dovući novu, koja će vam ubrzo preporučiti ulazak u FB-grupu koju vode ultradesničari.
LinkedIn je, kako mi je rekao jedan od blog-prijatelja, najvažnije neposećeno ili on možda reče najneposećenije važno mesto na internetu, kakogod, smatrala sam to jednim bezopasnim mestom na kojem sam spustila radare zadužene za merenje zračenja gluposti i glupavosti. Kao i na drugim mestima, i ovde postoji mogućnost povezivanja u profesionalne interesne grupacije, na bazi otvorenih grupa ili zahteva za pristup, što sam takođe sa smanjenom pažnjom prema sopstvenom ukusu koristila.
Zatekla sam se u jednoj takvoj, misleći da mi može biti od koristi, ako ne direktno, a ono u informativnom smislu. Nisam obratila preteranu pažnju na profil vlasnika grupe, nisam ga pozvala da se direktno povežemo, nisam ni preterano pažljivo pratila teme kojima se grupa bavila.
Sve do jutros. Umesto rutiniranog slanja obaveštenja sa LinkedIna u odvojen odeljak u mejl-boksu zadužen da grupiše te informacije, pratila sam link:
Svi SRBI sa linkedin-a u JEDNOJ Grupi !
Ko ne bi krenuo za takvim linkom sa nekontrolisanim i egzaltiranim odabirom velikih slova, u masi mejlova koji nisu imali jutarnju erekciju kao ovaj? Ako ništa drugo, ovaj mejl je po naslovu bio kapitalac u odnosu na svoju konkurenciju u Inboxu, nisam mogla da ga ne primetim.
Sa užasom sam, još onako krmeljiva i tek čekajući kafu, shvatila da se ja nalazim dobrovoljno u toj grupi. Koju je osnovala osoba koja INAČE nekontrolisano koristi velika slova i više od jednog znaka za eksklamaciju gde god može. I ne može. Niko me nije prisilio da u grupu uđem ucenom da ću se, naprimer, ujutru probuditi debela i sa velikim dlakavim mladežom na nosu, niko mi nije rekao dabogda tvom sinu Jelena Karleuša prepričavala lektiru ili nešto slično tako strašno.
Ja sam to sve uradila na dobrovoljnoj bazi – ušla u jednu takvu grupu, koja ima jednu takvu svežu ideju kao što je ova iz naslova:
Svi SRBI sa linkedin-a u JEDNOJ Grupi !
Pročitam opis grupe, nE BUDEM lenja, presaVIJEM tabak !!! i u odeljkU ZA KOMEntar !!! upišem jutros nekoliko redaka, uostalom sve se može pratiti ovde.
Zaboravim na slučaj, imam ja i drugih društvenih mreža u životu sa kojima mogu lepo da gubim vreme, kad! predveče zateknem u svom elektronskom poštanskom sandučetu ovo:
Vlasnik grupe, preduzimljivi Vladmir Jocić mi je podrobnije objasnio o kakvoj budućoj grupi je reč i kako se ja imam ubuduće vladati. Ne znam da li bi primedbe da se negacije “nezadovoljavate” i “nevidim” pišu odvojeno ili ukazivanje na ostale prvopisne i gramatičke greške u srpskom jeziku ovog prosrpskog gurua, bile okarakterisane kao “agresivan i provocirajući” i, mada je izostavljen prirodno pripadajući dodatak “or else”… ne znam stvarno, ali neću da rizikujem, ako shvatate šta hoću da kažem.
Nije kriv HR preduzimač, da se razumemo. On ima svoju viziju koja se odlično uklapa u Srpske dveri. Kriva sam ja, jer sam srljala u jutro u kojem će neko ko ne zna srpski jezik uopšte imati ideju da mi se lično obrati na temu voljenja Srbije na društvenoj mreži LinkedIn.
Poslušaj sada savet što će ti čiča reći:
Pazite se grupa, listi i fan-stranica. Budite probirljivi. Pre nego što prihvatite ulazak u grupu na FB samo zato što se zove tako kako vam se dopada, pogledajte ko su joj članovi i šta misle, o čemu pišu. Pre nego što postanete fan (o, kako se lako izlizala ta reč od Bitlsa pa do Facebooka) neke stranice, nije li pametnije da prvo vidite u kakvom društvu ćete biti?
Pa, niste vi našli vaše svoje ime, prezime i nadimak na ulici, a svoj lik i delo u obližnjoj trafici. Vi ste jedna, neponovljiva osoba koja zna šta voli, šta ne voli, kome pripada i gde nikako ne može i ne treba da se dene. Prema svecu i tropar, prema članu i grupa.
Ne vidim zašto se na internetu ne bismo ponašali kao i u ostatku svog realnog života “malih higijeničarskih radosti”: poštujem sebe, poštujem druge i tačno znam ko ne zaslužuje ni mrvu mog vremena.
Tri mala saveta šta da izbegavate kad pišete
Međutim, neke stvari stvarno možete i sami. Da objavite kratku najavnu vest za neki događaj, tada i tada, tamo i tamo u toliko i toliko, ko – šta – gde – kada… Ili da otpišete da ćete doći ili da ste sprečeni “zbog ranije preuzetih obaveza” (uvek se pitam ko je PRVI smislio ovu frazu koja se tako dobro primila).
Napišite nešto i sami, ali najbolje da ne pravite ove greške:
1. Sa početkom.
Ako pozivate klijente i kupce na zajedničko pečenje kestenja i želite da svi dođu pre nego što se vatra raspalli – u 6, na primer, nemojte najaviti da će kestenje da se peče SA POČETKOM U 6.
Recite jednostavno, Pečemo kestenje od 6, ili raspaljujemo vatru i očekujemo vas u 6 .
Da će se nešto dogoditi “sa početkom” bukvalno znači da će, pored vas i još nekoliko ljudi, biti prisutan i (gospodin) Početak. Početka će biti, kao i kraja, blago gostima, oni mogu da krenu kad hoće.
2. Pismeno obraćanje.
Nemojte, molim vas! Pa, podrazumeva se da ste pismeni, makar toliko da možete da napišete nekoliko pismenih redova i da se ne potpisujete palcem. Kada se nekom obratite pisanjem a ne govorom, to će biti NAPISMENO , a verovatno i PISMENO.
Obraćajte se pisanim putem (ako baš morate putem) ili, još bolje, napismeno. I ispašćete pismeni.
3. Vi i vi.
Poštovani gospodine Mučižabiću, Vi ste obična budala.
Ali,
Dobrodošli na vesele veb-stranice naše kompanije, kojima želimo da vas ubedimo da smo jako lepi i pametni.
Razlika je vidljiva iz aviona. Ako se obraćate konkretnoj osobi, njoj ćete i persirati. Gospođo Vehovec, neobično lepo Vam stoji tamnija kosa.
Ali. Naš frizerski salon ne može da vam promeni život, ali može vašu boju kose.
Dakle, ali.
Ako se u svojoj brošuri, flajeru, veb-sajtu, gde bilo, obraćate svom nepoznatom čitaocu, a biće ih više od jednog sigurno, koristite oblik množine, a ne persiranje. Uspešno ste se registrovali, želimo vam prijatne trenutke u smapovima kojima ćemo vas od sada obasipati.
***
Za sada samo tri saveta, a vi kako hoćete.
[objavljeno milošću Kolegijuma]
