Dok se većina blogsfere bavila nekim svojim stvarima, gotovo neopaženo je prošla jedna građanska akcija čije se jezgro otpora dešavalo baš na blogovima, odnosno, pre svega na jednom: Opština Bor, kojeg uređuje naš Rain Dog, a oko kojeg su se okupili građani Bora.

Koliko god da je svojevremeno akcija David bila masovna, ona zapravo, za razliku od borske, predstavlja i primer neuspeha te masovnosti. Za razliku, borska akcija, sa daleko manjim  odjekom među građanima izvan Bora, donela je pobedu. Reč je o iznošenju na videlo troškovnika (recept isti istacki!) za još jedan “besplatan” koncert i ovoga puta, verovali ili ne, Zdravka Čolića!

Ne znam da li je jasno tom ostarelom čoveku sa estrade koliko je iskompromitovan dopuštanjem da se zavuče u jazbine opštinskih i gradskih lopovluka širom Srbije, a baš me i briga. Mnogo je važnije da su ceo “projekat” (bar za sada a nadamo se zauvek) popušili i njegovi inicijatori, i svi za koje se sumnja da su u lancu p/kranja novca, od početka — opštinske kase napunjene našim novcem, do kraja — računa privatne kompanije koja je taj novac trebalo da “iskoristi” za besplatan koncert.

Da zlo bude veće, račun privatne kompanije kao i sama kompanija, pripada i čoveku koji je u opštinskoj vlasti Bora zadužen za poslove kulture, baš tog sektora koji je nosilac projekata besplatnih koncerata. Čovek je profesionalni menadžer bez obrazovne biografije, javnosti poznatiji kao mendžer Marije Šerifović u trenutku njene pobede na Evroviziji.

Koncerta neće biti. Zato što građani Bora nisu dozvolili da ih potkradaju i prave na budale. Čestitam. 

Ako pogledamo samo po Srbiji, primetićemo da su ovu formulu primenjivale skoro sve opštine: besplatni koncerti na trgu za nenormalne pare. Postoji sumnja, gledajući sve te naduvane troškove, da su i ostali sektori po opštinama imali neke svoje ventile za isisvanje para iz kase, manje vidljive i manje eksponirane, jer, kako bi drugačije takvi budžeti dobijali saglasnost svi članova opštinskih odbora? Ja tebi zažmurim ovde, ti meni zažmuri tamo, daj malo da nakrmimo partiju a deo svakako uzimamo za sebe i, svi srećni.

O visokoprofitabilnim projektima dotiranim ogromnim sumama iz budžeta opština i gradova, kao što je Sting, ili Eros Ramacoti, valjda ne treba ni govoriti zbog opasnost od povraćanja.

Na borskom, inače odvratnom primeru, frapantno je da je ni Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa nije reagovao iako je dobio papir na kojem se jasno vidi da Saša Mirković, član opštinskog odbora Bora zadužen za kulturu, prebacuje 90.000 evra firmi Saše Mirkovića, Beoton, za organizovanje besplatnog koncerta Zdravka Čolića! To je, inače, nakon iznošenja ovakvih dokaza, poziv tužilaštvu da radi svoj posao i odmah reaguje zbog pokušaja ovakve prevare. Koliko sam razumela, niko nije reagovao.

Osim građana Bora.

Za ovu akciju nije bila samo dovoljna građanska svest, već i lična hrabrost. Bravo, majstori!

Prolječe je otpočelo kišom, jutro drugog dana BoBa otpočelo je mamurlukom i kišom, la-la-lala-la. Mamurluk i nije dokazan, fakat, ali pospanost jeste, jer je zabava na zajedničkoj večeri (pun pogodak organizatora!) trajala za neke do dva, za neke do četiri ujutru, što se već sutradan u 10:00 videlo po brojnom stanju u Domu kulture. Za babe kao što je vaša omiljena blogerka veče se završilo u pola jedanaest, glavoboljom koju sam ponela sa sobom iz Novog Sada i bolovima u stomaku koje sam stekla u Boru halapljivo izedajući ručak, tako da tragovi od umora narednog jutra na mom licu nisu bili vidljivi golim okom.

Hat moštmar, što bi rekli Mađari, krenimo hronološki.

Bob: Dan prvi

MVM (Moj voljeni muž) i ja smo stigli u Bor za tri sata i 20 minuta, računajući trenutak kad smo izašli iz stana u Novom Sadu i trenutak kad smo parkirali ispred Doma kulture u Boru, tačno u 11:30, sve po programu. To što je vozio i 180 na sat, ostavimo sada po strani, ne želim da se sećam koje sam sve mehanizme za umirivanje i nasilno i laičko uvođenje u stanje nirvane morala da isprobam, da ne podlegnem osećaju da letimo i da ćemo umesto u Boru završiti drito u crnoj hronici. Everywhere you go, always take the weather with you, mi smo poneli, osim moje glavobolje, i sunce na put.

Imala sam neslužbenu i nepotvrđenu informaciju da će ovogodišnji BoB otvoriti predsednik opštine jer će opština i dati neka sredstva, ali ne i službenu potvrdu o tome, osim “biće u redu, evo u utorak (sledeće nedelje, prim. moo.)”, jer, pretpostavljam da je važniji giga-koncert ocvale i svačije zvezde Zdravka Čolića (a još od akcije David znamo da on neće ni da prdne u vašem gradu za manje od 100.000 evra). Predsednik opštine je izostao na otvaranju, dakle, za razliku od 100-tinjak blogera iz regiona, doktorke iz Zavoda za transfuziju Beograda, lokalnih medija koji su potom to u vestima u 16 javili kao prvu vest i, šta da vam kažem: već na prvi pogled BoB je izgledao kao još jedan uspeh.

Meni je bilo lako: za razliku od prošle godine kada sam poginula, ove godine sam bila gost. Skoro kao počasni. Bar sam se osećala tako, iako su se domaćini potrudili da se svako oseća kao počasni gost. Bravo za Borane. Bravo za sve nas. Program je, … program, susret je i tako radno-prijateljski, tamo su bili ljudi koji su spremni i da nešto rade zbog radosti kasnijeg druženja, tako da se program slobodno može kritikovati i pohvaliti, što ja neću sada uraditi, da bih odmah skočila na radost prijateljskog ručka.

Jbg, izgleda da u Boru mora da se dobro i obilno jede. Predjelo, čorba, glavno jelo čija težina u tanjiru se meri kilogramima, desert, blizina Bugarske preti baklavama. Blah-blah sa dragim ljudima, uvek je dobro uhvatiti trenutak kada možeš i da se ispričaš s ljudima koje znaš samo online, ili samo od prošlog BO. Dok mi se stomak punio hranom i vazduhom (ja sam, verujte mi na reč, učila svog sina da se ne govori punim ustima ni između zalogaja, ali, ljudski je grešiti i ne biti fin), rupica na kaišu je javila znak za uzbunu, glava na kojoj sam nosila još novosadsku glavobolju završila je Bubmarov let i otpočela da bubnja tročetvrtinski tam-tam i morala sam da skipujem jedno predavanje u korist setupa u hotelskoj sobi.

U kasno popodne, na samom kraju prvog dana, iz prvog reda sam pratila predavanje za početnike. Da, da, Vesić se baš potrudio iako sam iskoristila priliku da mu se posle predavanja izjadam da u mom slučaju on previđa neke elementarne rupe, kao što je fakat da dobro vozim auto, ali ne umem da promenim ulje u motoru i to zato što ne znam GDE se to radi, a ne KAKO. Dakle, Vesiću, kažem ja njemu, otvorim haubu (pokaži mi gde) i onda…. ? Mislim da je shvatio poentu, čim je obećao da će biti moj tutor i da će mi razvejati maglu neznanja, strpljivo, putem maila, a ni Novi Sad mu nije daleko. Sad da vam pričam da je u kritičnim momentima predavanja Vesićev asistent, Deda, uvek imao nešto da mi šapne na uvo, izlišno je, znate Dedu.

Kakogod, Borani su, kasnije mi se to javilo, načisto upropastili BlogOpen, kad sam shvatila da su uspeli da organizuju, osim predavača iz inostranstva i zajedničku večeru za svih 100 ljudi, drži-prži švedski sto, trpaj, trpaj, muzka, muzka, kao na svadbi. Sad, recite vi meni, ko će ikada uspeti da ponovi tu magiju, večeru za sto ljudi na račun organizatora? Taj se nije rodio, osim ako se nije rodio u Boru. I tu su nas zeznuli, i kao blogere i kao ljude, jer ako su blogeri sinoć slučajno stekli naviku da za džabe krkaju na ovom okupljanju, onda se bojim da ćemo ubuduće morati da idemo na jedno jedino mesto na svetu gde je to moguće za 1.000 dinara kotizacije – Bor.

BoB: Dan drugi

Suske je delovala odmorno i vedro iako je i ona zaglavila do dva (priča se po čaršiji da je ona najopasnija žena u Boru i Negotinskoj krajini). Rain je delovao isto – nema emocija dok traje organizacija (samo 2 CIJA, izvini Saša, probaću posle da ubacim još neko ). Deda je delovao isto – trolovao je pospane i zasmejavao ih. Doktorka iz transfuziologije je izvadila 19-tu epruvetu krvi budućeg dobrovoljnog davaoca kostne srži, svi Makedonci su falili, jedino kiša i niska temperatura nisu izostali.

Otpratila sam dva predavanja iz oblasti književnosti na blogovima i deo kreativnog pisanja, kada je Bane krenuo da nas propituje (dobili smo i domaći!), uplašila sam se da ću dobiti jedan ili opomenu za nedovoljnu aktivnost ili zanoktice i morala sam da klisnem za Novi Sad. Skipovala sam ručak, kod kuće sam bila u vreme dok su oni još veselo blah-blah u restoranu našeg sponzora čije ime nisam upamtila (ali molim za intervenciju domaćina, — evo ga 3. CIJA mada je u fazonu CIJU), sve u svemu, nekih dobrih tri i po sata nazad.

Pozdrav iz Novog Sada

Ne bez ponosa stojim na čelu onih koji su od prvog susreta u Pančevu insistirali na solidarnom obeležju naših susreta. Međutim, ove godine, predlog Borana da se solidarnost pokaže na prijavljivanju blogera u banku dobrovoljnih davalaca kostne srži, već sam po sebi je vredan poštovanja i divljenja. Činjenica da je 19 blogera dalo krv i prijavilo se u bazu podataka, ne govori o tome da je naša blogerska zajednica solidarna. Govori o tome da je čine Ljudi, i to kakvi. I to pravi razliku u odnosu na naslov iz posta o prvom BO.

Ponosna sam što se poznajemo.

Danilo se bori i ne posustaje. Ipak, ponekad nije dovoljna samo odlučnost i lična hrabrost. To je trenutak kada zatreba novac.

Ispričaću vam nešto, što tek malo ima veze. Početkom 92. obrela sam se na skijanju gde sam već drugog dana pala i pokidala dva ligamenta na levom kolenu. Operacija, pa rehabilitacija. Bio je dovoljan samo jedan delić sekunde koji mi je potom obeležio osam meseci života. Dočim, tih osam meseci delimične nepokretnosti me je podučilo izbegavanju jedne glupe rečenice koja mi je tada sablasno i razmaženo zvučala kad bih je čula od drugih, pokretnih: Mrzi me da idem.

Pa, pička ti materina, mislila sam se: ti ne ideš jer te mrzi, a ja ne idem jer ne mogu.

A to je trajalo samo osam meseci i nije se zvalo kvadriplegija.

Danilo ne ide jer ne može, ali zato svaki dan napreduje. Želim da mu pomognem da stigne dalje. Danas ću, umesto ture pića, novac uplatiti na njegov račun (dobro de, znamo da ja i tako ne idemo po kafićima, ali imam predstavu koliki bi to mogao da bude iznos; u svakom slučaju iznos koji neće biti moj trošak već zadovoljstvo):

115-4100100258047-95

Alco Banka a.d. Beograd Filijala Kraljevo 41000,

Danilo Jovanov

Sutra će biti podignut i Danilov sajt. Nemojte da vas mrzi da idete da ga pogledate.

Apendix 1
Pre pisma o Danilu sam svakako donela jednu ličnu odluku: Neće me mrzeti da odem i registrujem se kao davalac kostne srži. Niko ne može sve, ali svako može makar nešto.

Ako mislite da se ne bojim, varate se. Ali, predstava o tome da bih mogla nekome da pomognem, pomaže mi da savladam strah i prijavim se. To malo što bih mogla da dam je onoliko kolika bi mogla da bude cena nečijeg života.
Apendix 2

Pre neki dan upadne mi na posao jedan oniži zajapuren čovek, romske nacionalnosti, da tako kažem. Traži advokata koji je umro jako davno, a čija ploča još uvek stoji na ulaznim vratima u zgradu. Dok objašnjavam da nema advokata u zgradi, pojavi se iza njegovog okruglog mesnatog tela zajapurena sitna žena, Romkinja, da tako kažem. Bračni par kojem treba pomoć oko kucanja Žalbe na Rešenje.

Hoću, zašto neću?

Priča je pretužna, da ne ulazim u detalje, oduzeli su im dete kojem su bili hranitelji, na to se odnosi Rešenje i na tu odluku se oni Žale. Detetu nije ni godina, već je deset meseci kod njih, pri tome im je beba u rodu, majka neka pobegulja, Romkinja i sestra njihove snaje, da tako kažem a otac Srbin, ko što mi rekoše. Ovi komplikovani odnosi su tako tipični i tipično nerazumljivi.

Žale za detetom, toliko, da se odriču i nadoknade za hraniteljstvo, kuckam po tastaturi njihov žal i steže me nešto u stomaku.

Onda sve formatiram, uredno izdvojim naslov, fino podesim datum, navedem Predmet, ostavim mesto za potpis, odštampam u dva primerka, podučim ih da na pisarnici zatraže pečat o prijemu na svom primerku, poželim im sreću.

Okrugli čovek vadi 200 dinara a ja ga ljubazno odbijam, a on kaže, Nas cigane uvek izbace napolje kao da smo kužni, a Vi ste tako zlatni, to što nas niste izbacili već nema cenu, o Vama ću govoriti kad sledeći put budem kod Bore Otića (5kazanje na RTV ) .

Naići će da mi jave kako se stvar razvija, ali ne mogu da budem kuma detetu a bilo bi pošteno, jer ga je već krstila njihova ćerka u manastiru Krušedol, evo i Krsni list.

Zaključak.

Hajde da nas ne mrzi. Naše malo nekome može da bude sve. Ko će, ako nećemo mi?

Međutim.

Kakva su naša građanska i ljudska prava kada dođe do ovakvog flagrantnog kršenja istih? Kada nas država onemogućava da dobijemo (menjamo, produžimo…) ličnu kartu na koju smo po zakonu obavezni, a putem koje ostvarujemo još čitav niz ljudskih prava, da ne nabrajam? Kada nas država stavlja u poziciju, pri tome u višegodišnjem kontinuitetu, da se ponižavamo za svaki dokument koji nam je potreban: pasoš, zamena zdravstvenih knjižica, saobraćajne i vozačke dozvole?…

Kada nam iznova i iznova, u XXI veku traži da za svaki novi dokument vadimo izvode iz matične knjige rođenih i potvrde ove i one? Šta je sa informatičkim sistemom u ovoj državi?

Da li mi, građani, možemo da tužimo svoju državu zbog kršenja ljudskih prava i ugrožavanja ljudskog dostojanstva?

Molim? Ne čujem dobro, ali volim i ja vas.

Dalje.

Da nije možda policija u nekakvom belom štrajku pa sprovodi samo minimum rada (nije im to valjda prirodno)? Na primer, država plaća, čula sam čavrljajući sa mučenicima na kampovanju, 45 minuta za obradu svakog zahteva za novu ličnu kartu, po jednom službeniku, iako je za to potrebno svega 10-tak minuta. Država, verovatno, tako propisuje ili toliko plaća službenika. To otkriva zašto se u policijskoj stanici u Miše Dimitrijevića obradi samo 7 zahteva dnevno, a u centralnoj zgradi svega 30, imaju čak četiri službenika za to, je l’? Sa pauzama za doručak.
Neko je izračunao da će 200.000 punoletnih građana Novog Sada, koji treba da zamene stare lične karte za nove, po ovom ritmu to obaviti za 15 godina, pod uslovom da se “radi” i subotom i nedeljom. Pa ko živ, a kome treba izvod iz matične knjige umrlih.

Da li ste znali da trudnice nemaju prvenstvo u SUP-u i da je to jedina javna institucija gde žene sa stomacima teraju da stoje u redu koliki god da je? Aman, zaman, gde je sad pronatalitetna politika vlade? Ostala valjda izvan zidova zgrade SUP-a.

Može li neko da mi kaže, gde i na koji način bismo mogli da štitimo svoja prava, ako nam ih sopstvena država krši?

• Ili da krenemo s oglasima, koji bi za nekoga mogli da postanu unosan biznis:

Potrebna veza za SUP, donosiocu gotovog dokumenta plaćam odlično, u deviznoj gotovini.

Čak nekoliko dana, “umetnik” i posetioci izložbe su posmatrali, ovo bezdušno i sramno “remek-delo”, čija cela suština je bazirana na vizuelizaciji agonije ovog nesrećnog psa sve do njegove smrti.

Da to ne bi bilo sve, selektori maloletnog Vizuelno-umetničkog Bijenala Centralne Amerike (Visual Arts Biennial of the Central American) je odlučilo da ovaj “performans” bude ponovljen u selekciji njihovog likovnog bijenala u ovoj godini.

Bilo bi previše mučno, skoro kao ponovno ubijanje, kad bih stavila fotografije ili linkove sa youtubea na ovaj necivilizovani čin, ali je za one s jačim stomakom sve se može naći pretraživanjem po imenu ovog dželata.

Pa, jebote, čak je i u ovoj qrčevoj državi jedan (ne)čovek osuđen na tri godine (ili kolk’ko) zatvora zbog zlostavljanja i ubistva svog psa, a ova država deluje kao mesto gde zaista ne postoji vladavina prava. Pa, kako je onda ovo moguće u tzv. civilizaciji?

Da me neko pita, al’ ne pita, na stranu Habacuc, ja bih okrivila i posmatrače koji su gledali i nisu učinili ništa da spasu jedno biće. Gledaš? Marš u zatvor! Ili u ludačku košulju.

Peticija protiv ponavljanja ovog čina na nekoj drugoj “izložbi” može se potpisati ovde.