Tag Archives: blog
Hot’n Short
Retko pišem o poslu, tek onako i ponekad. Ipak, dve stvari iz mog poslovno-glavnouredničkog života (obožavam da imam funkciju, pa to ti je) zaslužuju moju pažnju, pa onda smatram da zaslužuje i vašu, pa vam sve to predstavljam u nefomalnom tonu, čisto za blogersku javnost:
1. Ove nedelje, taze i vruće, izlazi prvi roman Marka Šelića u (našem) izdanju VEGA medije u ediciji Y. Reč je o neobičnom romanu s razmeđe ovog i onog života, takoreći on the road štivo, sa intrigantnim naslovom Zajedno sami. Za one koji ne znaju, Marko Šelić je pretalentovani reper a.k.a Marčelo, jedan od onih mladih ljudi na koje bi valjalo da liči lice osvešćenog dela ove zemlje.
Za one koje u Marku Šeliću budu tražili Marčela, posao je zaludan. Za one koji su spremni za otkrivanje, sledi čudesna avantura. Za one koji potom u Marčelu budu tražili Marka Šelića, mrka kapa.
Toliko ću vam reći u ovoj neformalnoj profispovesti pod brojem 1.
2. Veoma brzo, u izdanju iste izdavačke kuće, u istoj ediciji, pojaviće se prva zbirka pripovedaka jednog svima nama poznatog blogera. Nemam mandat da se poverim, kao ni da obznanim o kome je reč. Ni zabranu nemam, ali čisto onako, nismo se još dogovorili kako ćemo i kada da nastupimo u javnosti.
U svakom slučaju, rad na ovoj zbirci je ponovno otkrivanje jednog snažnog prvog utiska i jako se radujem svemu tome. Kao urednica pre svega, ali ništa manje ni kao blogerka ili obična kokoška koja nema društveni život pa piše blog – kako vole da mi se obrate anonimusi ponekad u komentarima, radosna sam.
U svakom slučaju, direktor pomenute izdavačke kuće, koji je samo van radnog vremena i moj muž, kaže da to nije baš literatura koju bi voleo da čitaju njegova deca, ali da imam zeleno svetlo i da veruje u moj urednički odabir. Jebote, zeleno. Za odabir, bokte. 
O svemu potanko kad bude vreme. Ko zna o kome je reč iz tačke dva, neka ćuti. Ovo se posebno odnosi na Peđu i etotako; Peđa je u toku od samog početka, etotako je zadužena za dizajn korice. Elem, ko zna neka ćuti, ko hoće da pretpostavlja, neka slobodno pretpostavlja.
Ja sad idem da radim množenje.
A tu su i moralna prava
Lang u komentaru kod Blogowskog:
Zbog bezobrazluka i neumesnih komentara na ovom i mnogim drugim blogovima export sa sistema tri osam jedan vise nece biti moguc. Mozete od sada pisete na svakom blogu koji postoji i traziti logicka ili manje logicka resenja i praviti doktorske disertacije.
Nema tri osam jedan. Nema exporta. Ne postoji.
Moze mi se.
Tata u pelenama u komentaru kod mene:
Nakon dosta vremena seo sam za racunar i krenuo da obidjem moj blog. Dosta se putovalo pa nisam imao kad.
I zacudim se kad vidim da je i meni ZATVOREN blog na 381…
I ne mogu da poverujem sta se desilo…. svaka im cast, za mene je ta adresa izbrisana.
Jos sad da vidim gde da preselim blog… Ima neko predlog?
Dakle, Lang, ne može ti se. Sistem je bio tvoj, ali sistem nije Lang. Svaki blog koji je nastao na sistemu 381 a koji je poštovao pravila registracije koja nisu prekršena, po svom sadržaju autorsko i inetelektualno su vlasništvo autora koji su pisali na sistemu. Postoje i moralna prava tih autora na svoje tekstove i ti ih ne možeš otuđiti zato što si popizdela.
Takođe, postoji i pravilo da onaj koji je imao nešto, nakon promena ne može imati manje. Dakle, ako je export postojao u bilo kom trenutku, ne možeš da se pozivaš na stanje da nije postajao u trenutku kada su blogovi registrovani. Jer kada imaš nešto, ponavljam, nakon promene okolnosti ne možeš imati manje.
Prema tome, pozivam te da u ime moralnih prava koje autori imaju na svoje tekstove, profesionalno, moralno i kakogod, omogućiš ljudima export blogova na neko drugo mesto.
Ili misliš da je u redu da ne omogućiš Tati u pelenama, na primer, da povuče Anjine slike? Posebno, ali i manje važno, u svetlu činjenice da postoji još nekoliko blogova koji su sasvim aktivni na sistemu za koji tvrdiš da više ne postoji.
Blogging network
Dobila sam link od Steph, pa ko velim, možda neko može da bude zainteresovan:
MyKinda CEE blogging network. Link koji vam dajem je za poslove, iako nigde ne stoji koliko su plaćeni, već samo šta se očekuje od vas. Međutim, čini mi se da sam negde videla da su u procesu traženja Angel investitora.
Novinarstvo u doba urednika?
Jako kasnim u objektivnom vremenu, jer je vest bajata, ali pošto sam je tek juče videla prebirajući po novinama u kući, tek od juče mi je aktuelna.
Rekoh da Zoza može da se odmori, a da se pripremi Građanski.
Malo društvo se skupilo zbog prevaziđenih stvari *
Naišla sam, dakle, na Građanski list (naši medijski sponzori, sećate se?) od 11. novembra i bezmalo se iznenadila odličnim tekstom koji do juče nisam bila videla. Odličan tekst, kažem, ali ko bi ga čitao, kad je naslov (tendeciozno ili slučajno) veliko sranje.
(Link posle, kad sve izbacim iz sebe )
Šta je meni tu odlično? Prvo, novinar je očigledno pažljivo pratio Panel i potrudio se da ne ispusti nijedan bitan detalj, kao i da čitaoce obavesti o suštini diskusije i suštini ova dva medija o kojima se govorilo: novinarstvu i blogu. Tekst je prava lekcija za dobro novinarstvo: ko, gde, šta, zašto, kada i za koga. Banalno, ali tako mora.
Ehej, uz to je novinar Srđan Janjušević očigledno i inteligentan čovek, osim što je dobar novinar. Njegovi usputni komentari su jasni, na mestu i u funkciji izveštavanja.
Šta je tu još jako odlično? Iako je Građanski list bio naš (i Salonov) sponzor, ovo je prvi tekst koji je zaista sponzorski postavljen: srednja strana, kolor, plasirano u glavu, velika fotografija, veliki naslov. Džizs! Koliki naslov!
Mali skup se dosađuje jer sluša sve nešto prevaziđeno *
Za razliku od ostalih tekstova koji su postavljani u dno crno-belih strana, sa strane, u okvire po obodima crno-belih strana kulture među vestice i, uopšte, plasirani manje-više bezveze, kao kada urednik hoće da popuni stranu, tipa, daj šta daš, u ovom gradu se ništa ne događa!
Na primer, jedan od tekstova koji se odnosio na promociju knjige inače omiljenog izdavača ovog lista, omiljenog im Prometeja, pati od nedostatka dobro plasirane informacije u okviru čega je promovisana knjiga, pa je ispalo da je Prometej, potpuno nemotivisano otišao ispred Gradske kafane na Spensu i tamo promovisao neku knjigu.
Idu ljudi izdavači tako, ničim izazvani sednu ispred Gradske kafane na Spensu i, umesto da pojedu ili popiju nešto, iz čista mira vade knjige i promovišu ih. To kaže novinarski tekst. Naravno, uporni i zainteresovani čitalac će saznati na dnu prvog podužeg pasusa da je predmet promocije (knjiga) objavljen upravo za Jesenji salon knjiga i medija, ali ko danas ima vremena da se pažljivo probija kroz novinski tekst koji nije afera?
Čitaocu prvo treba naslov, pa mu treba lid, pa mu treba ilustracija, pa će onda da vidi da li će da čita tekst. A većina izvlači informaciju iz samog naslova, pa tako moja svekrva, čim pročita u novinama VRAĆANJE DUGA PENZIONERIMA?, odmah nam veselo javi će joj država vratiti dug (iako u tekstu piše da za to ne postoji skupštinska saglasnost niti budžetska mogućnost).
Daj, bre, taj naslov već jednom!!!, s pravom viče moj iznervirani čitalac.
Kere laju, karavani prolaze *
U pravu ste, htela sam malo da se pečete, da vrite kao što sam ja, da vrite kao naslov sami, ali sam vas možda samo udavila, no evo: naslov onog odličnog, tačnog i dobro plasiranog teksta je
UZAVRELA DISKUSIJA NA PREVAZIĐENU TEMU
Dakle, ja reči nemam.
Ne može sto vragova da me ubedi da je Zoran Srđan Janjušević napisao odličan tekst u 9 punkta o događaju koji mu je u potpunosti jasan, a da mu potom, sam od sebe, da naslov od 30 punkta, bold, outlined, kao što je ovaj.
Šta to znači? Šta čitaocu u vreme konzumacije brzih, kratkih i jasnih informacija može da kaže ovakav naslov, koji treba da kaže puno?
Ovaj deo novinskog teksta koji, uz fotografiju, mora da bude rečitiji u kontekstu brzine kojom živimo?
Šta samo ime ovog naslova samo kaže?
Prvo ga upozori: Nemoj ovo sranje uopšte da čitaš.
Posle mu kaže: Ovde je reč o budalama koje su se palile na nešto što je davno prevaziđeno.
Potom ga ubeđuje: Ako je nešto prevaziđeno, što se uopšte lože i što bih ja to čitao?
Onda mu šapuće: Kad čuješ Uzavrela diskusija, nemoj molim te da vadiš pištolj.
Onda mu se isceri: Vadi taj pištolj čim čuješ da diskusija vri na prevaziđenu temu.
Potom ga posavetuje: Nešto što je prevaziđeno nije vredno tvog čitalačkog vremena, pređi na Crnu hroniku, tamo bar ima života (uglavnom putem smrti).
Itd. Mogla bih do sutra.
Mislim, kada je tačno tema prevaziđena, da li bi neko mogao da me prosvetli?
Pojavom interneta?
Pojavom prvog bloga?
Ili pojavom urednika?
Možda urednik zna nešto što mi ne znamo? Da je, na primer, on blogovao još davne 1996. godine, ali tajno, da niko ne zna. Da se o blogu i o novinarstvu takođe tajno, govorilo još u doba Jure? Da je raspravu o svim oblicima medija uzavrelo diskutovalo još Jevanđelje po Luki i to u stihu?
Šta je, do sto đavola, prevaziđeno u raspravi o novinarstvu u doba bloga i kada tačno je prevaziđena ta tema?
Zato moram podhitno i javno, doduše, naknadno da amnestiram Zozu, jer je Zoza odličan novinar kojem se potkrala glupa greška koja me je zabavila, ali je Zoza tačno znao o čemu govori, iako smo bili tačno spremni da mu ljuljamo argumente.
A ovde je novinar tačno znao šta je bilo, tačno je izvestio čitaoce o tome a onda je, ja iskreno verujem, tačno urednik dao taj naslov.
Sačuvaj me blože, takvih urednika, kažem, pa tačno da se nikada ne pojavim u rubrici Panorama Građanskog lista, ili možda samo jednom, ali tako da na fotografiji izgledam kao sopstvena mnogo starija rođaka iz provincije.
God saves etidorless blog!
* Fotografije, copyright: Blogowski
Breaking news – nevoljno na mailing listi
Svi koji su bili na BlogOpenu u Novom Sadu, našli su se na mailing listi koju NIJE sastavio niti stavio svima na uvid niko od organizatora BlogOpena.
Ova mailing lista je nastala tako što ste sami dali svoje ime, mail, poneki i broj telefona, devojci iz Kulportera iz Banjaluke, koja je potom sve sabrala i svima dostavila (sećate se onog papira koji je kružio po gledalištu? Nije naš.).
Danas su se putem te liste pronele vesti koje nemaju veze sa akcijom BlogOpena, i bila sam prinuđena da iste pažljivo ali odlučno demantujem, i zbog toga uzvratila pismo celoj listi.
Izvinjavam se svima koji se osećaju zaspamovano zbog ovog slučaja, koji je izvan moći organizatora BlogOpena. Napominjem da su svi mailovi koji su ostavljeni prilikom prijave za BO, uništeni, kao što je i rečeno da će biti.
Predlažem da svi, sinhrono, jednostavno prestanemo da koristimo ovu listu i tako jedni druge lišimo neprijatnosti. Za masovno obaveštavanje još uvek imamo najmoćnije sredstvo – blogove.
O’Mully – O’Jedini (Upd)
Zoza se u svojoj redovnoj kolumni Navigator u najnovijem broju Vremena (administratori, alo, stoji vam datum od pre dva meseca na sajtu, umrla sam od straha da je do BlogOpena ostalo još nešto manje od dva meseca), osvrnuo na svoje učešće na našoj ljupkoj manifestaciji. Inače, čitam Zozu, meni je Zoza sasvim O’k. I meni je Zoran Stanojević – Zoza bio bolji od nekih drugih na BlogOpenu, ali neću da vam kažem zašto, jer bih morala da vas ubijem.
Kolumna nije dostupna onima koji nisu pretplaćeni na celo online izdanje, tako da nemam link, ali neću ni da davim kako je Zoza primetio da je postojao odium na njegove stavove i onda ih je, da im potvrdi čvrstinu, ponovio i u svojoj kolumni. Uglavnom sve, čak i onaj moj fejvorit part: da bloger ne može da bude novinar čak i iz tog prostog razloga jer ne zadovoljava normu da iznad novinara postoji urednik.
Hat medjutim, mene je mnogo više zabavila sledeća opaska koju nismo čuli live. Kaže Zoza u Vremenu:
(…) a poslednji takav slučaj zbio se u Novom Sadu na skupu BlogOpen. Kao što samo ime kaže, radilo se o malom regionalnom kongresu blogera.
Prvo sam se zabrinula da je Zoza na Spensu postao žrtva neke tajne irske terorističke blogerske organizacije koja mu je poturila lažni program na kojem piše da se manifestacija zove BlogO’Mully. Ili BlogO’Small. BlogO’Little? BlogO’Peanut?
Nije moguće da je Zoza slušao šta mu samo ime kaže, a da nije nekako O’bmanut O’nim što mu ime govori!
Pokušala sam da se setim da li sam primetila neke sumnjive osobe u okolini Amfiteatra, ali se sećam jedino da sam primetila da nema mnogo onih koji su se prijavili. A i Zoza mi je delovao sasvim dobro. Stabilno. Nisu ga zastrašivali. Nisu ga prepali. Ali O’nda, O’pet, verujem da O’ni to i ne rade tako. Brutalno.
Potom sam probala da O’dbacim pravac kojim sam krenula. Iz Zozinog teksta znamo da ime samo kaže, i znamo da je ime samo reklo da je to mali regionalni događaj. Ali, da li je O’Zozi neko drugo ime samo reklo to što je reklo? Ipak?
(…) u subotu u Novom Sadu na skupu BlogOpen.
O’ pa Zoza zna ime skupa koje je nastalo od prostog spajanja opštepoznatih značenja reči blog i O’pen! I nije mu ime ovog minuskolnog, mikroskO’pičnog događajčića moglo reći da je reč o malecnoj regionalnoj priredbici, nije Zoza naivan.
A koje ime mu to govori, O’jebote? Imenica subota to ne može stvarno da mu kaže, čak i kad bi Zoza hteo da bude zlonameran. Skup je toliko benigna reč, sve dok ne dođe do skupa nezadovoljnih pripadnika sada već rasformirane jedinice JSO’, što ovde nije bio slučaj.
Novi Sad? Ime Novog Sada bi svakom Beogradocentriku moglo samo da kaže da je reč o nečem malom, majušnom, ovolickom. Nečem tako O’bičnom. Regionalnom, doduše, ali malecnom. Ili makar nečem sigurno mnogo manjem od Najvećeg Regionalnog Skupa Blogera Ikad koji je RTS još O’nomad O’državalo Nikad? Ili nečem manjem u poređenju sa nečim mnogo većim što bi mnogi voleli da O’rganizuju samo da znaju. I da mO’gu.
Zabrazdih na ovom svom ličnom žurnalčiću, O’Jebote, ili, što reče O’Zoza u istom tekstu, izbacih to iz sebe. I šta sad da radim s O’vim što sam izbacila iz sebe, a nije govno?
Nisam novinar i pu-pu-pu daleko bilo. Pa da me drže na crno i plaćaju još crnje. O’ hvala, ali ne, hvala. Been there done that. Nisam ni, što reče Zoza, valjda dovoljno frustrirana pa da tražim da se na mene gleda kao na novinara.
Ja sam, u stvari, ali nemojte nikome da kažete, još veći frustrant - MOLIM da se na mene ne gleda kao na novinara!
A O’pet, nemam ni urednika iznad sebe. (Sram vas bilo!) Nemam ni tu O’bičnu normu koja mora da se zadovolji. Pa da ga O’bjavim, ipak, sama od sebe, ovako lišena bilo kakvih stega? Ili da se stegnem urednikom ili nečim sličnim ako bi moglo da posluži?
O’ yeste O’mali, ali zato i O’ yeste, O’Jedini.
O’de u štampu! O’jebiga, Zozo.
I, Zozo, da ti kažem, samo O’pušteno. Ništa O’lično
***
Upd: Našla sam ovu fantastičnu fotku Marine Filipović, sa otvaranja ovog insignifikantnog i malecnog skupa:
Predizborna obećanja
Moj blog-guru, tamburix, javlja mi da sam nominovana za naj-blog na Nis Petrol WFestu. Pošto mi je ovo prva blogerska nominacija, a kad bolje razmislim, nisam bila nominovana ni za Oskara u svojoj kratkoj glumačkoj karijeri (jer, da jesam, sećala bih se toga), srećno vam javljam ovu nominaciju i pozivam da glasate za mene.
Pratite ovaj baner u gornjem desnom uglu i javite porodici i prijateljima 
(Oh, bože, ja sam totalno odlepila, a treba da idem na jedan neprijatan roditeljski sastanak. Mislim da me ova jeza trese zbog toga.)
Nego, ako pobedim u konkurenciji za naj-blog, kandidovaću se za gradonačelnicu Novog Sada Znam da imam potencijal, zamalo da prihvatim da budem opšteželjena predsednica Kućnog saveta. Pa, malo po malo.
Jer, ovako ja na to gledam: ako u onoj konkurenciji pobedim, onda je samo nebo limit. Prvo ću da uzmem vlast u zgradi, obećam više parking mesta i dečija igrališta, a onda idemo dalje. Kad ne ispunim ta obećanja, onda se kandidujem za gradonačelnicu.
Uf, loše utiče na mene pomisao na ovaj roditeljski.
BlogOpen pri kraju
Bliži se vreme žurke. Pre toga još o blog-ativizmu, ako ne popadamo.
Opširinije sutra, ali već danas – suviše B92 bloga ovde, za moj ukus. I moj prazan stomak.
Koliko da tražim ViP blogu za ovu današnju reklamu?
Važno je drugarstvo
Kartice/ulaznice – upakovane.
MousePadovi – suše se
Blogopedija – štampa se.
WiFi – postavljen.
Razgovor za Građanski list – obavljen.
Gostovanje na Radiju 021 – bilo juče.
Razgovor za Radio 202 – mislim da je bilo ok.
Press release – poslat.
Program – evo, sad ću, pa i ja imam dušu.
A, onda, u 16:00 dolazi fotoreporter Građanskog da me fotografiše. Ne u podne, ne u jedan, ne u dva… nego u četiri.
Ja sam žena u godinama: ujutru izgledam kao uštipak, u podne kao rosa, u četiri kao krpa, a uveče kao Pepeljuga. U ponoć sve nestaje, pa iz početka.
Srećom, pa uvek postoji početak.
Šta ima veze. Važno je drugarstvo Sutra u 18:00 se otvara Salon. Svečano će ga otvoriti Vladislav Bajac.
Konkurs: iz blogo- u štampanu sferu
Kill the messenger?
Danas u Hrvatskoj, sutra u Srbiji?
Sutra u Srbiji je taman za toliko koliko razvoj bloga u Srbiji kasni za vrednosnim prepoznavanjem bloga u Hrvatskoj.
I blogere hapse, zar ne? I blogere privode, pretresaju im stanove, oduzimaju računare, papire, mobilne telefone. Javljaju njihovim suprugama da im se muževi-blogeri neće vratiti iz pritvora.
Blogerima nestaju objavljeni tekstovi iz arhiva, stari po nekoliko meseci, kojima može biti ugrožen izborni rezultat nekog političara pod sumnjom da je umešan u zločine u Gospiću 1991? Tekstovi nestaju?
