NAPOMENA: Ovaj oglas je zatvoren, usled neočekivano velikog broja kvalitetnih prijava za neočekivano kratko vreme. Hvala na razumevanju.

Imajući u vidu složenost i raznovrsnost svakodnevnih poslovnih zadataka, kao i činjenicu da jedan dan traje svega 24 sata a da je nemoguće i nezdravo raditi više od 15 sati dnevno 4 različita posla, odlukom Upravnog odbora koji upravlja životom Tatjane Vehovec i jednoglasnom odlukom jedinog člana UO, donosim rešenje kojim raspisujem

KONKURS

za ličnog sekretara Tatjane Vehovec.

Opis radnog mesta:

Briga i nadzor nad realizovanjem svih vrsta poslovnih aktivnosti koje TV ima

Zakazivanje sastanaka, otkazivanje sastanaka, e-mail komunikacija sa strankama, klijentima i saradnicima.

Obezbeđivanje kontinuiteta realizacije svih poslovnih aktivnosti koje TV ima, bez obzira na vrstu, dinamiku i vreme posla.

Praćenje realno ostvarivih i nerealnih zamisli koje TV svakodnevno izbacuje iz sebe u pisanoj i usmenoj formi ili kroz kratke i nemušte poruke mrljmljanjem.

Povremeni sastanci i kraća poslovna putovanja.

Razumevanje i poznavanje poslova koje UO TV realizije svakodnevno u firmama VEGA media, Kolegijum, BlogOpen i 365lepihdana.

Željeni kandidat/kandidatkinja je ovakav/ovakva:

• Pismen/a je, a tu mislim na tradicionalno i moderno značenje pismenosti
• Elokventan/a je, a tu mislim da ume da se javi na telefon bez mrmljanja, da ume da preuzme i prenese poruku, da se ne stidi da sagovornika pita više puta za ime i ime firme dok ne bude potpuno jasno ko zove da ne moramo posle da nagađamo, da u glasu ima dovoljno vedrine da stranka poželi da pozove ponovo, a ne da razgovara kao kuvana noga…
• Snalažljiv/a je, a pod tim podrazumevam da ako kažem da želim sastanak sa generalnim direktorom fabrike za odlivke i rezervne delove, ne dođe nazad da me pita koji je to broj i kako se zove, jer da ja znam, lični sekretar mi ne bi ni trebao, trošila bih sama vreme na to.
• Da zna šta je VEGA media, Kolegijum, a posebno BlogOpen i 365lepihdana.
• Da nema problem da uskoči u bilo koji od zadataka iz ove 4 “firme” i da može da se snađe bez crtanja.
• Da ume da govori i piše na engleskom jeziku.
• Da ume da se snađe sa WordPressom, Wordom, Facebookom, Twitterom i sličnim prigodnim i potrebitim znanjima.
• Ima kućni računar i brzu internet vezu kod kuće.
• Iz Novog Sada je.
• Razume šta je diskrecija i poslovna tajna.

Nudim:

• Sve osim dosade i jednoličnosti
• Mnogo korisnih poznanstva
• Mnogo korisnih znanja
• Mogućnost napredovanja
• Platu

Radno vreme – part/part tajm džob:

Ponedeljak-petak, dva sata u toku dana, od 10-12.

Povremeno, od tanja-se-nešto-hitno-setila do urađeno-je-ono-što-je-tanja-namislila, i, povremeno od frka-je do frka-je-prestala, a da ne gunđa i kaže mi, nismo se tako dogovorili. Ali, stvarno povremeno i ne mogu da znam kada će to biti.

Radno mesto:

a) Kancelarija pored mene, u Novom Sadu.

b) Kućni računar i rad od kuće, za “povremeno”.

Konkurs je otvoren do popunjavanja radnog mesta.

Zainteresovani kandidati mogu poslati prijavu na licni.sekretar at kolegijum dot com.

Prijava treba da sadrži:

Kandidatov uvrnut i odvrnut razlog zbog kojeg bi se prijavio na ovakvo radno mesto,

Nešto od podataka iz obrazovanja i dosadašnjeg poslovnog (ne)iskustva.

Tačan iznos željene i adekvatne naknade za ovaj posao, tj. koliko para očekuje za svoj rad. EDIT: Ovo je važan i nezistavan deo za nastavak naše komunikacije. Pogledajte još jednom šta biste sve radili i otvoreno i bez uvijanja navedite svoja očekivanja.

Želim da znam šta kandidat voli da čita, koje filmove voli da gleda, kako popunjava slobodno vreme. Interesuje me i da li je udata/oženjen, ima li dece, da li je u političkom smislu levo ili desno, da li podržava pravo na ljubav osoba istog pola.

Ako kandidat misli da to zadire u njegovu/njenu privatnost, neka se ne javlja na ovaj oglas, a reći ću i zašto mi je ovo važno: budući sekretar će sve te stvari, i više od toga znati o meni, a ja nemam nameru da radim sa osobom čiji se svetonazori jako razlikuju od mojih (kakvi god da su moji).

Nemojte me daviti i slati mi klasičan CV, kakav vas uče da pravite u školi, to me ne interesuje. Ubedite me e-mailom da ste dovoljno uvrnuti i odvrnuti za ovakvo radno mesto.

Pozicija je otvorena na neograničeno vreme, ali sigurno do kraja 2011. godine, uz mogućnost napredovanja.

U Novom Sadu, nakon dugog i debelog razmišljanja, konačno pa da i ja danem dušom, 23. februara 2011.

Važno: Ovaj oglas nije šala.

Tatjana Vehovec aka Mooshema, u emisiji Oko, na RTS-u

Mi volimo da pričamo o blogovima, posebno o sebi u ulozi blogera. Da nije tako, ne bismo ni blogovali. Jer, blog je nešto sasvim drugačije od Facebooka ili Twittera. Blogeri će vam to potvrditi.

Hvala Zoranu Stanojeviću, koji je bio sjajan domaćin, i mojim blog-prijateljima, Jeleni i Draganu na vedrom društvu i Miloju na potpori sa strane.

Blog Mooshema, s logoom VEGA medije

Nije zgoreg, skoro kao tribute to BO, da se podsetimo početaka, koje pamte sada već samo oni koji su u manjini, jer, srećom po blogosferu i blogu hvala, ona je u protekle tri godine u znatnoj meri osvežena novim ljudima.

Sve je počelo kada je Peđa, na putu ka roditeljskoj kući, poželeo da se sretne sa pojedinim blogerima koje je poznavao samo virtuelno: mnogi će se setiti interne mailing liste u kojoj su stajali pozivi ograničenom krugu ljudi, koja je veoma brzo, zbog oduševljenja blogera, postala javna stvar.

Stvoren je prvi iliti nulti blogerski susret, održan u Pančevu, maja 2007, pod današnjim imenom BlogOpen, kojeg imena je autorski vlasnik Peđa Pušelja aka Blogowski.

Ushićeni uspehom, dobrom radno-prijateljskom atmosferom, i nošeni željom da sretnemo što više ljudi, Peđa i ja smo tokom tog leta razmenili  nekoliko mailova, skype razgovora i nebrojene gTalk linije, zbog moje inicijative da se jesenji sajam knjiga u Novom Sadu obogati jednim velikim blogerskim susretom na velikom mestu.

Ubrzo je registrovan i podignut sajt blogopen.eu, kojem je vlasnik i prvi administrator Marko Herman.

Blogopen 07, photo by: Blogowski (flickr)

Svi smo radili pro bono, naravno, nije bilo neophodno da zovemo ljude da se uključe, blogeri su se nudili sami, i tada je naša blogonessa, Sanja Rastovac aka Aurora Borealis, bila daleko od Peđe , ali jako blizu svim poslovima koji su od nje zahtevali odgovornu brigu o inostranim gostima i, konsekutivno prevođenje.

Za tu priliku je stvoren i danas svima poznati znak BO, koji je radila prva među jednako najboljim dizajnerima koje ima ova zemlja i blogosfera: Jelena Mirković aka etotako, koja je vlasnica autorskih prava na znak.

Tada je sve što treba na engleski u pisanoj formi prevodio Viktor Marković aka Belgraded, a za Borane se sumnjalo da će iznajmiti čitav autobus, koliko je bilo zainteresovanih iz tog kraja.

Naporan program i osnovni koncept rada, koji uključuje i humanitarni profil ovog okupljanja, kao i stvaranje godišnjeg almanaha najboljih tekstova blogosfere pod nazivom Blogopedija, autorsko je vlasništvo moje. (ali ne i sneg koji je neplanirao pao početkom tog novembra).

Tako se zakotrljalo. Tada je bio pozvan i Matt Mullenveg, koji je čak i želeo da dođe, ali zbog razdaljine i kratkog vremena, obećao da će se javiti video-linkom ili snimljenim pozdravom i tako zvanično otvoriti BO u NS. Ništa se nije desilo zahvaljujući njegovim obavezama, ostali su kontakti za neku buduću priliku.

BO danas

Blogopen 07, photo by: Fotomanijak (flickr)

Posmatrajući već dve godine sa strane, ne mogu da ne budem zadovoljna: BO je prerastao jednu podnevnu kafu i postao institucija. Kao dete, napisala sam kod Dede, koje je sazrelo i odvojilo se od svojih roditelja i krenulo svojim putem. I pojelo roditelje, da ponovim tu nemaštovitu analogiju na revoluciju i njenu decu, iako nisam želela da zvuči kao bilo šta loše. Mogu da budem uvređena, kao što su roditelji ponekad uvređeni zato što više nisu potrebni svojoj deci, ali ne mogu a da ne budem ponosna što je dete već sada bolje od svojih roditelja. Ili, makar što je postalo svoje. U ovom slučaju – svačije. (bez dodatnih analogija, molim )

BO je svačiji. Pripada svakome ko je zainteresovan, bilo za organizaciju, bilo za učešće kao publika, bilo za predavanje, bilo za promenu bilo čega. Srećom, BO je i opšte mesto za kvalitetno povezivanje svih onih koji čine regionalnu blogosferu, regionalnu twittosferu i sutra regionalnu ko-zna-čega-sferu ko zna kakvog novog socijalnog medija.

Zato ne budite na kraj srca, voi ch’entrate.

BO sutra

I borski i niški susret dokazuju da je dobro što se BO seli iz grada u grad. Ni net ne poznaje granice, zašto bi ih priznavao blogerski networking. A samo onaj koji putuje zna da je cilj putovanje, a ne destinacija (quote ne znam čiji).

BO se menja i svi koji su se dotakli njega, učestvuju u tim promenama. BO će se i dalje menjati, jedino se, očigledno, neće menjati navika vremenske prognoze: uvek se pokarabasi vreme u vreme BO, ma gde bio.

Računajte na to. I na činjenicu da ćete se prilično namučiti oko sledećeg, ako mislite da možete da organizujete.

Samo oni koji su uzeli učešće u organizaciji jednog ovakvog skupa mogu da znaju koliko je to komplikovan posao. Zahteva dosta novca, jako puno energije i čitavu armiju ljudi spremnu da volontira. Činjenica da se BO seli od grada do grada i da se svake godine neko drugi lati ovog zahtevnog rada, može samo da doprinese kvalitetu ovu manifestacije. Razume se, ne uvek na kratak rok, ali obavezno na dug.

Što se mene tiče, nastavite da kritikujete, uvek i bez ostatka. Ali nemojte da hejtujete. Kritika neće pomoći onima koji su BO upravo priveli kraju, ali će biti dragocena onima koji žele to da naprave sledeći put u svom gradu.

Ako ćete da hejtujete, onda se manite BO-a i obratite se predsednici Skupštine.

*fotka na naslovnoj: Blogowski

- Preko bloga.

- Pa i Peđu poznaješ preko bloga! A otkud Jelena tu?

- Preko bloga.

- Ali, s njom radite?

- Prvo smo se upoznale preko bloga.

- A jesi ti popularna blogerka?

- Bila sam.

- A jesi onda zarađivala milione?

- Nisam, sine, to bi već primetio.

- Pa šta će ti onda ta glupost?

- Pa, izgleda da i nije bila. Stekla sam prijatelje.

Malo li je, u vreme svakakve recesije?!

Društvance

Tako nekako teče moj i sinovljev jutarnji razgovor, posle jučerašnjeg druženja kod nas. Tradicionalnog, u Srba je sve što se dogodi i preti da će se ponavljati iako za to nema valjanog dokaza – tradicija.

Prolječe je otpočelo kišom, jutro drugog dana BoBa otpočelo je mamurlukom i kišom, la-la-lala-la. Mamurluk i nije dokazan, fakat, ali pospanost jeste, jer je zabava na zajedničkoj večeri (pun pogodak organizatora!) trajala za neke do dva, za neke do četiri ujutru, što se već sutradan u 10:00 videlo po brojnom stanju u Domu kulture. Za babe kao što je vaša omiljena blogerka veče se završilo u pola jedanaest, glavoboljom koju sam ponela sa sobom iz Novog Sada i bolovima u stomaku koje sam stekla u Boru halapljivo izedajući ručak, tako da tragovi od umora narednog jutra na mom licu nisu bili vidljivi golim okom.

Hat moštmar, što bi rekli Mađari, krenimo hronološki.

Bob: Dan prvi

MVM (Moj voljeni muž) i ja smo stigli u Bor za tri sata i 20 minuta, računajući trenutak kad smo izašli iz stana u Novom Sadu i trenutak kad smo parkirali ispred Doma kulture u Boru, tačno u 11:30, sve po programu. To što je vozio i 180 na sat, ostavimo sada po strani, ne želim da se sećam koje sam sve mehanizme za umirivanje i nasilno i laičko uvođenje u stanje nirvane morala da isprobam, da ne podlegnem osećaju da letimo i da ćemo umesto u Boru završiti drito u crnoj hronici. Everywhere you go, always take the weather with you, mi smo poneli, osim moje glavobolje, i sunce na put.

Imala sam neslužbenu i nepotvrđenu informaciju da će ovogodišnji BoB otvoriti predsednik opštine jer će opština i dati neka sredstva, ali ne i službenu potvrdu o tome, osim “biće u redu, evo u utorak (sledeće nedelje, prim. moo.)”, jer, pretpostavljam da je važniji giga-koncert ocvale i svačije zvezde Zdravka Čolića (a još od akcije David znamo da on neće ni da prdne u vašem gradu za manje od 100.000 evra). Predsednik opštine je izostao na otvaranju, dakle, za razliku od 100-tinjak blogera iz regiona, doktorke iz Zavoda za transfuziju Beograda, lokalnih medija koji su potom to u vestima u 16 javili kao prvu vest i, šta da vam kažem: već na prvi pogled BoB je izgledao kao još jedan uspeh.

Meni je bilo lako: za razliku od prošle godine kada sam poginula, ove godine sam bila gost. Skoro kao počasni. Bar sam se osećala tako, iako su se domaćini potrudili da se svako oseća kao počasni gost. Bravo za Borane. Bravo za sve nas. Program je, … program, susret je i tako radno-prijateljski, tamo su bili ljudi koji su spremni i da nešto rade zbog radosti kasnijeg druženja, tako da se program slobodno može kritikovati i pohvaliti, što ja neću sada uraditi, da bih odmah skočila na radost prijateljskog ručka.

Jbg, izgleda da u Boru mora da se dobro i obilno jede. Predjelo, čorba, glavno jelo čija težina u tanjiru se meri kilogramima, desert, blizina Bugarske preti baklavama. Blah-blah sa dragim ljudima, uvek je dobro uhvatiti trenutak kada možeš i da se ispričaš s ljudima koje znaš samo online, ili samo od prošlog BO. Dok mi se stomak punio hranom i vazduhom (ja sam, verujte mi na reč, učila svog sina da se ne govori punim ustima ni između zalogaja, ali, ljudski je grešiti i ne biti fin), rupica na kaišu je javila znak za uzbunu, glava na kojoj sam nosila još novosadsku glavobolju završila je Bubmarov let i otpočela da bubnja tročetvrtinski tam-tam i morala sam da skipujem jedno predavanje u korist setupa u hotelskoj sobi.

U kasno popodne, na samom kraju prvog dana, iz prvog reda sam pratila predavanje za početnike. Da, da, Vesić se baš potrudio iako sam iskoristila priliku da mu se posle predavanja izjadam da u mom slučaju on previđa neke elementarne rupe, kao što je fakat da dobro vozim auto, ali ne umem da promenim ulje u motoru i to zato što ne znam GDE se to radi, a ne KAKO. Dakle, Vesiću, kažem ja njemu, otvorim haubu (pokaži mi gde) i onda…. ? Mislim da je shvatio poentu, čim je obećao da će biti moj tutor i da će mi razvejati maglu neznanja, strpljivo, putem maila, a ni Novi Sad mu nije daleko. Sad da vam pričam da je u kritičnim momentima predavanja Vesićev asistent, Deda, uvek imao nešto da mi šapne na uvo, izlišno je, znate Dedu.

Kakogod, Borani su, kasnije mi se to javilo, načisto upropastili BlogOpen, kad sam shvatila da su uspeli da organizuju, osim predavača iz inostranstva i zajedničku večeru za svih 100 ljudi, drži-prži švedski sto, trpaj, trpaj, muzka, muzka, kao na svadbi. Sad, recite vi meni, ko će ikada uspeti da ponovi tu magiju, večeru za sto ljudi na račun organizatora? Taj se nije rodio, osim ako se nije rodio u Boru. I tu su nas zeznuli, i kao blogere i kao ljude, jer ako su blogeri sinoć slučajno stekli naviku da za džabe krkaju na ovom okupljanju, onda se bojim da ćemo ubuduće morati da idemo na jedno jedino mesto na svetu gde je to moguće za 1.000 dinara kotizacije – Bor.

BoB: Dan drugi

Suske je delovala odmorno i vedro iako je i ona zaglavila do dva (priča se po čaršiji da je ona najopasnija žena u Boru i Negotinskoj krajini). Rain je delovao isto – nema emocija dok traje organizacija (samo 2 CIJA, izvini Saša, probaću posle da ubacim još neko ). Deda je delovao isto – trolovao je pospane i zasmejavao ih. Doktorka iz transfuziologije je izvadila 19-tu epruvetu krvi budućeg dobrovoljnog davaoca kostne srži, svi Makedonci su falili, jedino kiša i niska temperatura nisu izostali.

Otpratila sam dva predavanja iz oblasti književnosti na blogovima i deo kreativnog pisanja, kada je Bane krenuo da nas propituje (dobili smo i domaći!), uplašila sam se da ću dobiti jedan ili opomenu za nedovoljnu aktivnost ili zanoktice i morala sam da klisnem za Novi Sad. Skipovala sam ručak, kod kuće sam bila u vreme dok su oni još veselo blah-blah u restoranu našeg sponzora čije ime nisam upamtila (ali molim za intervenciju domaćina, — evo ga 3. CIJA mada je u fazonu CIJU), sve u svemu, nekih dobrih tri i po sata nazad.

Pozdrav iz Novog Sada

Ne bez ponosa stojim na čelu onih koji su od prvog susreta u Pančevu insistirali na solidarnom obeležju naših susreta. Međutim, ove godine, predlog Borana da se solidarnost pokaže na prijavljivanju blogera u banku dobrovoljnih davalaca kostne srži, već sam po sebi je vredan poštovanja i divljenja. Činjenica da je 19 blogera dalo krv i prijavilo se u bazu podataka, ne govori o tome da je naša blogerska zajednica solidarna. Govori o tome da je čine Ljudi, i to kakvi. I to pravi razliku u odnosu na naslov iz posta o prvom BO.

Ponosna sam što se poznajemo.