Danas je nasilje među ljudima toliko razvijeno, da možemo da razlikujemo podgrupe:

• mobing – psihički (vodoravni) teror grupe nad pojedincem,
• bossing – psihički (vertikalni) teror nadređenog prema podređenom (koji novinari vole da izdvajaju kao jedini primer nasilja, nazivajući to paušalno i pogrešno mobingom, pa svaka kasirka, koja ne sme za vreme radnog mesta da ode u toalet jer im je šef smene zabranio, vrišti da je žrtva mobinga, isto kao i radnik koji je degradiran u poslovnoj poziciji, bez obzira da li se to desilo s razlogom nerada ili samovoljom direktora), i
• buling – vršnjačko nasilje u celom svom koloritu: psihološko, socijalno, verbalno i/ili fizičko nasilje.

Za razliku od prva dva oblika nasilja kojima su žrtve odrasle i punoletne osobe, poslednja, najugorženija grupa – deca – ostaju u zapećku interesovanja društva, dok ne dođe do nekog od primera, isključivo fizičkog vršnjačkog nasilja: do prebijanja srednjoškolca do pada žrtve u komu, dok se ne okači neki užasavajući video uradak zlostavljanja u školskom WC-u ili na, školi obližnjem, atomskom skloništu, dok ne ulete dvojica golobradih na prvi čas i ne prebiju dečka koji ih je iznervirao pre prvog školskog zvona…

Buling – da li se to maže na hleb?

Dok se to ne desi – buling ne postoji. Kada se to desi – zove se “naše društvo je bolesno, šta gledaju na TV-u, šta slušaju sa skupštinske govornice -  nije ni čudo “. Kad se desi nešto zanimljivo za medije – krivo je društvo (uopšte), a predstavnici tog društva zaduženi za zdravlje nacije, uglavnom upiru prstom na prezauzete i borbom za goli život obuzete roditelje, koje po potrebi možemo zvati i nezainteresovanim stranama, posebno ako im je dete pronađeno u ulozi zlostavljača, a ne žrtve.

Ipak, istraživanja pokazuju da se 7% školske dece našlo u obe uloge: zlostavljača i žrtve, a da broj muških zlostavljača raste s uzrastom, kao i broj muških žrtvi. Posebna pažnja, retorička doduše, se obratila na porast nasilja među devojčicama, tako da se izdvaja i termin “ženski buling” ili “buling među devojčicama”.

Dobra vest je da čak 70% učenika tokom celog školovanja ne postane ni žrtva ni nasilnik, te se, shodno tome, svrstava u grupu “neuključenih”, ali se misli pre svega na odsustvo ličnog iskustva, pri čemu ne treba zaboraviti “iskustvo posmatranja” što je takođe svojevrsni psihički teror.

Dok zlostavljanje traje, učenici uglavnom nemaju kome da se obrate: nezainteresovani, slabo plaćeni i nesenzbilisani radnici škola, uglavnom ne reaguju doklegod zlostavljanje ne postane incident oko kojeg se okupe mediji. Do prisustva  medija to uglavnom ostaje lična drama pojedinačnih porodica, bez obzira da li su im deca žrtve ili zlostavljači. Kada do medija dođe, škola upire prstom u roditelje, roditelji upiru prstom u prosvetare, novinari izveštavaju senzacionalistički bez nepohodnog istraživanja celog problema. U međuvremenu, dobar primer da se delikvencija isplati daju nam sudovi i Vlada (slučaj Uroš i slučaj Miladin).

Buling – to je nešto što postoji u  novinama

Poslednji slučaj koji pratim par dana kroz vesti b92, odnosi se na dramu devojčice drugog razreda osnovne škole, koju su zlostavljale drugarice iz odelenja, o čemu je, konačno, porodica zlostavljane devojčice obavestila inspekciju i medije, a publika požurila da linčije zlostavljačice od devet godina, s posebnim akcentom na roditelje.

S velikim u žasom pratim i komentare koji redom, njih 90-tak, poziva na linč roditelja čija deca su se našla u ulozi zlostavljača, previđajući, pri tome, nekoliko važnih stvari:

• nije utvrđeno šta se tačno događalo, odnosno, mediji su preneli samo jednu stranu priče, priču žrtve i njenih roditelja
• deca od devet godina, koja su zlostavljači, takođe su žrtve (sistema, nerazumevanja, nedovoljne pedagoške, roditeljske ili psihološke brige…)
• deca – zlostavljači postaju još veće žrtve javnim progonom koje se odvija na komentarima vesti na b92
• jedini zlostavljač je školski sistem (konkretna škola, konkretna učiteljica, konkretna pedagoško-psiloška služba škole, konkretni direktor) koji su – svi listom, u nemoći ili nebrizi, dozvolili da problem i jedne i druge strane eskalira do neizdržljivosti i slasti krvožedne publike.

Nerado bih stala na bilo koju stranu, raspolažući samo informacijama koje su dostavljene u vesti b92, sa tendencioznim naslovom da izazove revolt. Ali bih, svakako, podsetila da deca uzrasta od devet godina ne smeju biti etiketirana kao dželati i delikventi, da je problem vršnjačkog nasilja problem odraslih članova društva i da je, stoga, društvo odgovorno da radi na prevenciji, na prepoznavanju i priznavanju problema i, konačno, na rešavanju problema.

A šta društvo čini?

Iz ovog primera i ovakvog izveštavanja, a po svoj prilici i pod pritiskom medijske pažnje, neće moći da se utvrdi, na primer, da li je kod devojčice označene kao žrtva bilo pritajene agresije kao pokretača za agresiju druge strane? Da li je potrebna pomoć i zlostavljačicama? Odnosi među ljudima, pa i među decom, nikada nisu u potpunosti jednosmerni, već bazirani na principu interakcije.

Strašna mi je pomisao da je neko dete od devet godina trpelo višemesečnu torturu od svojih vršnjaka, ali sam izgleda jedina kojoj je strašno da čita raspoloženje nacije prema drugoj strani, u ovom slučaju već novinarski potvrđenim dželatima. Pominje se psihijatrija, oduzimanje dece roditeljima, zatvor za maloletne siledžije…

Da ne govorimo o tome da je mesto radnje locirano, da su imena objavljena i da je strašno veliki broj posmatrača koji će decu, u ovom slučaju označenu kao siledžije, obeležiti ako ne za ceo život, onda svakako za vreme trajanja školovanja.

I niko ne primećuje to zlostavljanje – da je problem samo primećen, a potom ostavljen gomili da se sladi i da je pečat na neku decu udaren. Nijedna strana u ovom slučaju ne dobija pomoć, jer je od njihove drame napravljena predstava za javnost.

Prosto me sramota od ovakvog društva. Pogledajte te komentare, “opipajte puls nacije” i kažite šta vidite.

Slični tekstovi:

• Predlozi za reformicu školstva
• Mobing: kako grupa razara jedinku
• Buling: konjske snage u rukama konja

Čitam o tome na sajtu Radija 021. Setim se da je neki čovek nedavno želeo da besplatno izvrši popravku rečnoj policiji jedinog, neispravnog patrolnog čamca, ali da je odbijen. Tako da, ako neko još ne zna, u Novom Sadu ne postoji rečna policija koja bi svoj posao na reci mogla da obavlja u čamcu!

Potom mi padne na pamet koliko više ne volim Dunav i nekada omiljenu plažu Štrand, jer je tokom godina postalo sve neprijatnije i nesigurnije boraviti među podivljalim i pripitim skuterašima, sa redovnim nadletanjem vojnog aviona “galeb” kojeg tik iznad Dunava i tik iznad mosta i tik iznad zgrada, vozi izvesni Amidža, kojeg svi znaju a ja čula za njega tek kada sam se jednom javno stresla zbog te njegove rekreativne vožnje.

I čitam onda kometare na 021.

Kaže teča:

zao mi je sto su ljudi izginuli samo jos nesto moram da kazem:” imam camac na dunavu i zadnjih 2-3 godine mora se reci da ljudi gliserima divljaju na vodi. Jednostavno vise ne postoji bezbedna voznja i svaki put kada izadjes na vodu na potezu od stranda do macka molis boga da te kreteni ne rasture jer namerno voze gliser tik uz tebe”

Kaže laufer:

eh, lako je s gliserimia! sta ćemo sa veselim pilotom privatnog mlaznog vojnog aviona. avion nije nov, pilot nije vojni pilot, vec amater. treba li mnogo maste da se zamisli sta ce biti kad on jednom pogresi. a pogresice!

Kaže Vaskez NS:

Tako je Laufer ! Ja se već uveliko suzdržavam da okrenem pandure ili kontrolu leta i prijavim mamlaza koji avionom “skida antene” sa zgrada kod Keja. Ako to ne pomogne, ništa drugo mi ne preostaje nego da nabavim “Strelu”, popnem se na krov i…

Kaže razum:

Zbog čega neko od novinara ne istraži slučaj bolesnika koji ugrožava Novosađane svojim besomučnim seljačenjem u mlaznom avionu za koji 1. Nema dozvolu da upravlja (civili dozvolu mogu steći samo za klipne avione, a nikako za mlazne i nikako za borbene, pri tome rashodovane letelice) 2. Leti ispod dozvoljene visine za naseljena mesta Naravno, zato što je opasno. A opasno je zato što je taj isti avion vozio Velimira Ilića iznad Čačka, (nakon što su ga oterali iz Crne Gore gde su takva seljačenja razumeli kao pritisak na slobodu CG!?, a pred referendum) za njegov, iliti Njegov rođendan. Zato što policija, vojna bezbednost i oblasna kontrola letenja, navodno, nemaju veze sa civilnim letovima. Pa čak i kada se “civilni letovi” obavljaju rashodovanim borbernim mlaznim avionima. Zato što je navodno za takve pojave, letove i šta god, nadležno Ministarstvo za saobraćaj, gle čuda, Velimira Ministra Ilića. Dakle, novinari slobodnog radija 021. Ima li kod vas snage da postavite nekoliko prostih pitanja samozvanom pilotu, bilo kome, na primer, izvršnoj vlasti Novog Sada, pa onda Republike. Ima li među vama nekoga kome neće biti teško da napravi jednu reportažu u duhu najboljih primera istraživačkog novinarstva. Dokle će bre ta budala da ugrožava ljude u Novom Sadu? I dokle će da se o tome ćuti? Možda do veličanstvenog praska sa dve tone kerozina koji će spržiti kupače na štrandu ili u nekoj zgradi! Dakle 021, JAVI SE.

Konačno, kaže i neko bez potpisa:

Ja ne znam mnogo o svemu ovom, ali ako ovako mnogo ljudi zna za imena ljudi koji sve ovo rade, sta onda rade oni koji su placeni da profesionalno sve ovo treba da znaju?

Pa, lepo i jednostavno, verovatno retorički pita čovek bez potpisa.

I, mislim se, pa dobro. Ako nam je trebalo 15 godina da smognemo snage da se obračunamo sa duvanskom mafijom koja je oštetila državu ali nas nije fizički povredila, zar je moguće da ne smemo da se obračunamo sa ljudima koji nas očigledno terorišu bulingom, snagom stečenom novcem koji je potom ovaploćen u nekim konjskim snagama?

Zar je moguće da svaki maloletni divljak čiji je otac sumnjivo ili nesumnjivo stekao novac, može da sprovodi buling svojim skuterom na vodi nad običnim plivačima? Ili, da svaki mlađi punoletnik koji ima među nogama ili među rukama više konjskih snaga nego moždanih ćelija, može neometan policijom da nas teroriše na našim ulicama? Ili da svako s lovom ima pravo jačeg, jer moramo i sami da podgrevamo pretpostavku da su buleri jaki a žrtve slabe samo zato što nema ko da ih štiti?

Buling podrazumeva postojanje želje da se drugi povredi ili uplaši + akciju koja realizuje tu želju + neravnopravnost pozicija moći + očigledno uživanje agresora + osećaj nadmoći i nedodirljivosti.

Koliko od ovih sabiraka u zbiru koji daje buling prepoznajemo kada vidimo sina jednog lokalnog moćnika koji skuterom naleće na čamce na Dunavu, prilazi tik uz njih a potom u poslednjem momentu izbegne kontakt? I tako više puta?

Koliko u zbiru koji daje buling vidimo gornjih sabiraka kada posmatramo civilnog pilota vojnog aviona (ako ne baš ovog, s obzirom da je fotrografisano zimus, na Čeneju) koji leti iznad najviše zgrade u vašem gradu, kao da pušta maketu na vetru?

Koliko tona kerozina, koliko litara benzina, koliko galona piva treba da se natankuje i koliko ljudi nakon toga treba da pogine da bi policija smogla snage da obavlja svoj posao?

Slične teme:

• Mobing: kako grupa razara jedinku
• Prvo suđenje za mobing u Srbiji