Ok.

Sada sam manje nadahnuta, supica je gotova, dve mašine oprane, pripreme za beogradski sajam započete, B92 je izveštavao “Borski slučaj” sasvim korektno — naletim na to kao na prvu informaciju iz zemlje, inače kupim parčiće aktuelnih i bajatih informacija, back to life. Ne umem da razdvojim bitno od nebitnog.

Da li je važno da je na Sajmu knjiga u Frankfurtu učestvovalo 7000 izlagača iz 100 država, među njima i Srbija, ali i malo dalje, na istom spratu, Kosovo?

Da je Turska bila država gost sa 400 izlagača i da su turski pisci, njih 20-tak, odbili da prisustvuju svečanom otvaranju iz protesta prema zvaničnoj politici turske vlade koja još uvek cenzuriše literaturu i kažnjava pisce? Da je na Sajmu ipak bio Orhan Pamuk za koga 90% njegovih sunarodnika nikad nije čulo? Da li je bitno da je bio i Paolo Koeljo i da smo jurili s jednog sastanka da napustimo halu pre nego što nagrne svetina da ga vidi? Da je bilo preko 100 izlagačkih štandova od čije maštovitosti nestaje dah? Da se nije moglo hodati između štandova, iako do vikenda sajam nije bio otvoren za obične, već samo profesionalne posetioce i da nije prodavana ni jedna jedina knjiga?

Da li je vredno pomena da mi se stalno u glavi vrtela Radovićeva misao: bolje vrabac u ruci nego Frankfurt na Majni? Da je Frankfurt na Majni preterano lep gradić sa odlično očuvanim starim gradskim jezgrom i fenomenalno uklopljenim neboderima u poslovnom delu grada? Da sam puno pešačila, ne iz ljubavi prema pešačenju, već zbog orijentacije prema poznatim visokim zgradama i krovovima crkava koje su činile da svaka razdaljina izgleda kraća?

Da li vam zvuči zanimljivo da su skoro sve bašte u Frankfurtu grejane i da na svakoj stolici imate ćebe da se ogrnete? Da smo na prevoz S-banom i tramvajem potrošili nešto manje od 50 evra za četiri dana? Da u izlogu nema čizama za manje od 200 evra? Da su cene u Zari, Mangu i Mexxu iste kao u Novom Sadu, jedino je dečija odeća na tim rafovima jefitinija za 20-tak odsto? Da u celom Frankfurtu nisam našla reket Babolat Nadal Junior od 26 inča inaće 35% jeftiniji nego u Novom Sadu?

Da smeštaj u hotelima u Frankfurtu i okolini tokom trajanja sajma poskupljuje za 400%? Da su svi na biciklima? Da su psi u gradskom prevozu, restoranima i velikim robnim kućama normalna pojava? Da je u prostoru oko Hauptbanhova (glavne železničke stanice) sve tursko, osim kurvi, a da ti Turci uopšte ne govore nemački jezik?

Meni je sve to važno i pomalo već maglovito. Od svega bi mogao da nastane post, ali, ko bi imao za to vremena, jednom kada se vratiš u svoju stvarnost?

Vojvodino, dobar dan i dobar Statut. Srbijo, pošto gas?

Idem u Frankfurt, prvi put u životu. Od Nemačke sam i tako videla jedino Dortmund, divnih sedam dana o trošku prve demokratske vlasti u Novom Sadu. I u Dortmundu nema frankfurtskog sajma knjiga, i nije bilo mog muža (on me tada kao moj direktor poslao na put — zato pazite kada imate ljubavnu aferu na poslu, posebno sa šefom, možete da nagrabusite za ceo život ali u tom slučaju i imate ko da vas vodi u Frankfurt i da vam pravi božanstvenu sitnu decu, je l’).

Pa-pa.