Stalno neka kampanja. Ja razumem zašto kampanje, ali su one meni ovde više neki trla-baba-lan, nego stvarno osvešćivanje problema i ljudi.

Evo, baš ova poslednja kampanja apeluje na mene i tebe, da ne okrećemo glavu kad vidimo nasilje. Kampanja se tek posredno obraća ženi da ima pravo da uradi nešto da se nasilju suprotstavi. Ali, kampanjom joj je sugerisano da ćemo to uraditi ti i ja umesto nje, jer mi ne treba da okrećemo glavu dok je ona sklanja od udaraca.

Nije to bez đavola, da vam kažem. Zato što mi volimo da gledamo svoja posla i ne boli nas tuđa rana sve dok je ne osetimo na svojoj koži.

Nego, da li ste ikada probali da uradite nešto, pa da vidite kako to sistem funkcioniše kada ne okrećeš glavu već zasučeš rukave? Kad nisi u kampanji, već na delu?

slučaj jedan

U novosadskom naselju “blokovi”, sa četvrtog sprata našeg stana koji je gledao na zgradu u dvorištu, jedne letnje večeri, negde oko pola osam, jedna majka je počela da prebija svoje dete. I to je trajalo, trajalo, čula se lomljava nameštaja, čuli su se udarci, čulo se dečije zapomaganje, čuli su se urlici te žene. Što je dete više zapomagalo, ona ga je više udarala, i to je nekako iz tih zvukova koji su se širili bilo jasno.

Skoro svi stanari naše zgrade čiji stanovi gledaju na zgradu preko puta, izašli su na svoje terase i gledali u pravcu nekog prozora, za tim užasnim zvucima. Nakon 10-tak minuta u kojima sam slušala i ja to, ali i bila zauzeta kupanjem svoje bebe pred spavanje, upitala sam komšije da li su zvali policiju.  Niko nije.

Pa sam ja.

Policija je pitala gde, tačnu adresu (nisam znala na kom je broju ta zgrada i kojoj zapravo  ulici pripada), koji stan (kako bih to mogla da znam), ime i prezime žene (kako bih tek to mogla da znam). Opisala sam im gde se nalazi zgrada, krici iz nje su se i dalje čuli, dala svoje podatke i oni su došli posle jedno pola sata.

Tada je već svu utihnulo, ali su komšije iz moje zgrade, u nešto manjem broju doduše, i dalje stajale na svojim terasama. Niko nije mogao ili želeo da kaže iza kog prozora se dešavao taj užas, policija je ušla, policija je izašla brzo i ništa se nije desilo. Nisu obratili pažnju na svedoke, nikog ništa nisu pitali.

Potom sam zvala policiju da čujem šta su uradili po mojoj prijavi. Rekli su da nisu ništa, jer nemaju pravo da ulaze u tuđe stanove, nije se više ništa čulo, a ja im nisam dala tačnu adresu i broj stana, te shodno tome, i nisam bila od neke pomoći. Javite se socijalnim radnicima sutra.

To i učinim. Socijalni radnici mi zatražiše ponovo adresu, ime majke, broj stana. Ne znam. E, pa ne možemo mi ništa onda. Pokušajte da saznate te podatke, pa nam se javite. A, policija, pitam? Nama policija nije dostavila nikakav izveštaj. Zovem policiju, pa nismo dostavili nikakav izveštaj kada ne znamo ko je i šta je uradio. Probajte da saznate ime žene i tačnu adresu. Pomenem policiji da bi moglo da se ode u školu, da bih rekla po glasu da je detetu između 10 i 12 godina, neko će na fizičkom videti posledice te večeri, možda neko dete fali, možda neko dete neće da se skine na fizičkom… Pomenem i dom zdravlja, možda je tamo primljeno neko dete zbog kontuzije glave padom na stepenicama? Obično su stepenice, je li?

Ništa od toga, ime i prezime, podatke dajte, gledali ste suviše američkih filmova.

Vidim ja da kreće krug, pa krenem da pajem po komšiluku, napikiram se na komšinicu sa višeg sprata koja ima bolji pregled na prozore zgrade preko puta, i ona je majka, reći će. C. Videla je, ali neće da kaže ništa, nije njena stvar. Jok. Predložim joj da kaže meni, pa ću ja da kažem policiji i socijalnim radnicima i nju neću pominjati. C. Nije njena stvar, a i, zar ja nemam pametnija posla nego da guram nos u tuđ život?

Potom odem u zgradu preko puta, tamo ne znam baš nikoga, ali pozvonim na stanove u prizemlju, sigurna da se tamo nije dešavao užas prošle večeri, da li znate, nije naša stvar, gledajte svoja posla.

Vrlo brzo se po komšiluku pročulo da sam se raspitivala o tom događaju, tražila svedoke, pokušala da gurnem nos u tuđ život. Neki su odmahivali glavom kad me vide, a neki su je okretali od mene.

I ja sam nakon nekoliko dana odustala. I nadalje ćutke gledala jednu od komšinica čijem najmlađem detetu je jedina zabava iz detinjstva bila da samo pretrči put, ne tako pust, ni najmanje pust i da sedne pored oca i strica koji tamo piju pivo ispred radnje, i igra se sa čepovima od piva utisnutih u zemlju. Na primer, ja bih i to prijavila. Ali, kome? I sa kakvim rezultatima? Za zanemarivanje dece još nije bilo nikakvih kampanja, kako bih se s tim izgombala kada ni ove stvari s kampanjama ne idu u praksi…

slučaj drugi

Dok je sin išao u vrtić, ispričao nam jednog dana da su on i dečak N. zajedno piškili, te da je tom prilikom video na dečakovim butinama tamne i široke modrice. Upitavši ga od čega mu je to, dečak je rekao od kaiša. Tatinog. Mi ispričamo naša saznanja vaspitačici. Vaspitačica kaže da su roditelji fin svet i da ona ne može da veruje. Pitam je da li je videla modrice. Jeste, možda je dete palo negde na stepenicama, dečaci su nestašni i stalno padaju.

Znači, videla je, znači ima modrica, znači bilo je verovatno i kaiša kako je dete reklo. Zaintačim se, počnem da insistiram da se to prijavi. Ona ne zna kako, neprijatno je. Predlažem da dovedu doktorku koja inače dolazi jednom nedeljno i pregleda grlo, pa bi mogla da ih pregleda cele. Za takav pregled je potrebna dozvola roditelja.

I tako, odustanem. Šta drugo?

i, šta?

Zamislite sada, pupupu daleko bilo, da je jednog dana, nekom prilikom besa, ta žena smrtno povredila dete ili je kaiš tog čoveka poleteo prema glavi i usmrtio dečaka? Kako bismo reagovali? Vest bi bila, roditelj ubio dete. Optuživali bismo roditelja, dabome. Ali, šta sad, kad  znamo da je makar neko pokušao da uradi sve da to toga ne dođe, da je bilo indicija da bi do toga moglo da dođe, ludilom ili nesrećnim slučajem, i da kroz sistem i druge  ljude ama baš ništa nije moglo preventivno da se uradi?

Iza svakog porodičnog nasilja, iza svakog bezumnog čina grupe ili pojedinca, postoji i prethodno nečinjenje društva i kolektivno okretanje glave.

Zato je meni Srbija kriva, kao takva. Zato su meni svi krivi. Smo krivi. Ova država zato što nam isključivo šalje iskrivljene poruke, mediji zato što glorifikuju kriminal i izvrnute vrednosti. Građani, zato što su se složili da je najbolje da gledaju svoja posla.

Ok. Mrzi me dalje. Sada, kada sam prespavala, dok još uvek život malog dečaka visi o koncu, i dalje čin očajnika od juče, samoubistvo s pokušajem ubistva deteta (tako bi se to moglo pravno okarakterisati?) razumem kao naš zajednički problem i problem ove zemlje, koja je u dubokoj krizi vrednosti.

Eto, navijam za to detešce i unapred mi se gadi kako će se političari oko  njega rastrčati, kao, božemeoprosti, onomad oko keruše Mile.

U kampanji.

Ako sam mogla da pomognem, baš mi je drago. Ako nisam ja pripomogla, drago mi je da još neko ispoljava tragove zdravog razuma.

Juče sam, u istim novinama pročitala saopštenje Lige socijaldemokrata Vojvodine, koja ima sličnu ideju: kupovati stanove, a ne plaćati nepristojno velike honorare. Liga se čak poziva na ideju jednog sugrađanina da se umetnici odreknu honorara u korist stanova za najugroženije.

Ako sam pripomogla, drago mi je. Ako nisam ja pomagala, znači da stvarno nismo svi u ovom gradu utrnuli.

David

U isto vreme, pazi sad ovo, Građanski list fura temu o Davidu.

David je devotogodišnji dečak koji je poklonio svoju ušteđevinu planiranu za telefon, porodici stradaloj u katakombama Tvrđave, saznavši da nemaju para ni za sahranu. Dečak David je dao svojih 13.000 dinara za sahranu stradaloj porodici.

Davidu je Građanski, nakon što ga je novinar sreo na sahrani na kojoj nije bilo gotovo nikoga (treba li reći da su gradski čelnici bili zauzeti prečim stvarima), poklonio mobilni telefon iste marke za koju je dete mesecima štedelo novac dobijen od tetaka, baka, stričeva i roditelja.

David je dečak, čovek od devet godina, koji je potom odlučio da taj telefon, taj” soni erikson K 510″ dobijen od ovog lista, pokloni svom drugu iz razreda koji jedini nema telefon, jer mu roditelji jedva i udžbenike kupuju!

David je dečak na kojeg bi trebalo da liči ovaj svet.

Zbog Davida smo dužni da pokušamo, zajedno sa svim mislećim ljudima iz ovog grada, KAMPANJU:

NAŠIH 20% NEČIJIH 100%

Podsećam da je konačno objavljen troškovnik Golijata, a uz to i sadržaj novogodišnje zabave na trgu u Novom Sadu i da računica izgleda ovako:

Učestvuju – Zdravko Čolić, Aleksandra Radović, trubački orkestar Bobana Makorivća, ansambl “Kal”, “Bateria SambaNSa” i “Studio Alektik”.

Izvođači: 8.964.534 din (112.056,67 eur) – a koliko košta Simply red?

• 20% je 22.411,33 evra je 22 kvadrata stambenog prostora.

Ozvučenje, rasveta: 6.461.060 din (80.763,25 eur) – da li kupuju sve novo?

• 20% je 16.152 evra je još 14 kvadrata stambenog prostora.

Vatromet: 1.321.647 din (16.521 eur) – da li se takmičimo sa Sidnejom?

• 20% je 3.300 evra je još koji kvadratić stana.

Specijalni efekti: 802.419,00 din (10.030,24 eur) – mora biti da će biti nešto specijalno.

• 20% je 2.000 evra je specijalni efekat PDV-a za stan.

Redarska služba: 1.901.051,00 din (23.763,14 eur) – očekuju se protesti a ne slavlje?

• 20% je 4.752,63 evra je dovoljno da se stan u potpunosti opremi.

Realizacija i organizacija programa: 3.117.284,00 din (38.966,05 eur) – težački posao rasporeda novca mora biti plaćen.

• 20% je 7.793 evra je više nego dovoljno da se organizuje i realizuje sve što još nedostaje.

Video produkcija: do 1.500.000,00 din (18.750,00 eur) – verovatno se kupuje nova oprema.

• 20% je 3.750 evra je da se kupe tehnički aparati za domaćinstvo.

Trista iljada jura.

• 20% troškova zabave je 60.000 evra je 100% za nečiji život.

20% od sredstava previđenih za zabavu prilikom ulaska u još jednu neizvesnu godinu, može da u potpunosti reši jedno stambeno pitanje jednoj ugroženoj porodici u Novom Sadu.

20% jednom detetu čiji roditelji nemaju i ne mogu, obezbeđuje 100% dobar start za dostojanstven život i bezbrižno školovanje.

20% od jednog deteta može da načini 100% čoveka.

20% je nečijih 100%.

***

To su naše pare, sećate se?

Da li se slažete da 20% od naših para koje Maja planira da potroši za novogodišnjeg Golijata na trgu, damo nekome?

Da li se slažete da 20% naših para zahtevamo da bude dato nekome kome će značiti 100%?

Da li i vi mislite da treba tražiti od Čole i društva, kad se već gradonačelnik Maja nije setila, da 20% naših para izdvoje za nečijih 100%?

Slažete se?

Potpišite se ovde.

Ako je ikada trebalo reći ovo, sada je trenutak: Svi smo mi David.

Jesmo li? Ili nam je samo do igara?

Da li si David? Ako misliš da u tebi takav postoji, uključi se u kampanju. Pozovi Čolu i društvo, podseti ih da njihovih naših 20% mogu da budu nečijih 100%.

Ako imaš bolju ideju za slogan, kaži.

Ako možeš da pomogneš da se ideja proširi, pomozi.

Ako možeš i sam da pomogneš u kampanji, uključi se.

Ako imaš pristup medijima koji bi pomogli u kampanji, iskoristi ga.

Ako znaš neku porodicu koju bi Čola i društvo usrećili sa svojih-naših 20%, pokaži je.

Pare smo već dali, sada je red na Davida u nama

ako nije tako, odsecite nam ruke i pretvorite nas u kamen

ako sam jedina koja ovo oseća, onda da ga jebeš

ako i ti misliš i osećaš isto, klikni ovde.

• Važna napomena: David je metafora. Ako pogledate bolje, možete da je nađete u sebi.