Ko je Lončar? Ne znam da li umem dovoljno patriotski verbalno da objasnim, ali mogu patriotskom pantomimom. Četiri reči. Domaći film. Prva reč – najskuplja. Druga reč, skraćeni oblik glagola biti trećeg lica, samo što nije. Treća reč – vitalni organ bez kojeg nema života. Četvrta reč – država koja ide svima uskurac i misli da je to baš geo-političko-istorijska fora.

Pomoć prijatelja za četvrtu reč: najlepši vez ili rupa na persijskom tepihu Evrope, zavisi ko procenjuje vrednost, odnosno, štetu.

Tako je. Zoran Lončar je sveministar sveministarstva u Vladi Republike Srbije koji se undercover predstavlja kao ministar prosvete. Malo je država u regionu koji imaju ovako svestranog ministra, ali Srbija i ovde prednjači. Njegovo srce je tamo gde je Kosovo, njegov resor u ovom istorijskom trenutku nije bitan, tužan luk njegovih obrva odaje žrtvu vršnjačkog nasilja u mladosti, glas odaje momka koji nije imao dovoljno ljubavi ni izlaske subotom u vreme kad je za to bilo vreme.

Žao mi ga je, jer nekako imam utisak da on spada u najzaposlenije ministre naše prezaposlene vlade. Kako drugačije da objasnim raspored njegovih bora i, za njegove slušaoce, oduzimajuću letargiju u glasu. I on je umoran čim progovori, kako li je tek nama koji odlučimo da pokušamo da razumemo te nizove bisera u niski patriotskih reči Srbije. Kad on progovori, Srbija upada u dubok san. Boli je mozak, ćuli uši, napreže najaktivnije i zapostavljene sfere mozga, i – ne ide. Lončar se trudi, toliko se trudi svojim bezrazložnim glasom i ničim izazvanom pojavom, da cela misleća Srbija pada u zabezek.

Jako se brinem za njega. Toliko energičnog i doslednog odsustva bilo kakve energije, bačene pred nas, svinje, koje bi u Evropu u kojoj de facto nema granica, da ja stalno mislim da se on suviše napreže niušta. Od tolikog naprezanja može samo da prdne. A, čemu to?

Kad vidim Lončara, sve mi se čini da u Srbiji ne možeš biti političar ako nemaš manu. Bilo da je govorna, telesna, ideološka ili moždana. Ili da se ta mana samo zove – Lončar. Lončarev sindrom.

Zamišljam kako Lončar čestita učiteljicama na Kosovu 8. mart (ovo je prigodna rečenica)…

i padam u bedak.

Zamišljam kako mi Lončar brani srce zemlje…

i padam u bedak.

Zamišljam kako mi se Lončar brine za obrazovanje…

i padam u bedak.

Zamišljam kako nam se Lončar trudi, mora jako da se trudi da njegov patriotizam potre sve krivične prijave protiv njega…

i padam u bedak.

Nemam adekvatnu Lončarevu fotogafiju…

i padam u bedak.

Čuvajte mi Lončara, jako se troši.

Hajde da mu pošaljemo vibre.

U propast.

Srbija je država u večitom demokratskom pubertetu, decenijama cedeći gnojne bubuljice sa nečistog obraza svojih političara.

Kako znamo da je u pubertetu?

Nju niko ne voli. Niko je ni ne razume. Svi drugi su joj krivi. Svet joj je odvratan, a život bez teritorije nema smisla. Ona lupa vratima kada je besna. Uznemirava komšije. Preti, praska i cmizdri. Nije u stanju da misli na druge. Ne preuzima nikakvu odgovornost, a svoje greške svaljuje na druge. Ona je osvetoljubiva i mušičava. Ujutru mrzi ceo svet, uveče mu nanosi materijalnu štetu. Kad joj pomenu Kosovo, ona u pravednoj ljutnji krade patike i ruši i pali, i svoje i tuđe.

Pa, je l’ ima ovde nekog ko nije s Kosova?

Ima li nekog ko nema nove patike?

Možda za nekog i nema Srbije ako nema Kosova, ali je zato adidas srce Srbije.

Šalu na stranu, cinizam još dalje, evo je rečenica koje me je iskreno pogodila, zbog koje sam prestala da osećam sinoćnji stid jer ga je potisnula ovde zgusnuta suština:

Večeras sam vozeći svoju ćerku u bolnicu na još jedan ciklus hemoterapije brinuo za njen život i budućnost. Dva sata kasnije probijajući se kroz barikade na putu do kuće brinuo sam i za svoj.

Suština da su ljudi važniji od teritorije. Svuda, osim u Srbiji u patikama.

Kosovo nije srce Srbije. Ljudi su srce svake države. Jednom kada bude ustanovljen taj sistem vrednosti, Srbija će izaći iz puberteta i ući u punu političku i demokratsku zrelost.

***

Kada? Nije sve tako crno, kao što izgleda. Još je crnje.

Prvi put u životu mrzim školu i osećanje je fantastično. Konačno sam ista kao i svi drugi, nisam štreber koji sedi u prvoj klupi i zna lekcije unapred, a razrednoj u petom osnovne na velikom odmoru cinkari drugare iz odelenja: Nastavnice, dogodio se incident – dečaci su, oprostite molim vas, vatali devojčice!

Zbog reči incident i oprostite molim vas, nisam živa ostala do kraja osnovne škole (Eno je Tanja-incident! Gde si, Tanja-izvinite-molim-vas?, u-ta-ta-u- ta-ta!), ali sam i dalje volela školu jedino što nisam volela većinu đaka. Ali, škola! Nemoj neko školu i nastavnike da mi dira! Kakav neizlečiv trip jedne štreberke s Vukovom diplomom i dodatnim bodovima na diplome prvog pokrajinskog mesta na takmičenju “Tito-Revolucija-Mir” ili prvog gradskog iz streljaštva, ili najboljih plasmana na takmičenju recitatora i večitog drugog mesta na visokim takmičenjima iz matematike ili redovnog pretplatnika preko škole na list Borba, potom ukoričenih, po godinama izlaženja…

Problem je što tek sad i konačno mrzim školu i što moram da čuvam tu tajnu. Sad, kad se i meni desila ta privilegija, kad se konačno i meni povraća od najveće i najcitiranijije krilatice čika-Jove Zmaja koja je jedna prostačka LAAAAAAAAŽ, ne smem to da vičem na velikom odmoru niti da pokažem cepanjem svezaka i bacanjem torbe u žbunje na kraju polugodišta, nego moram da krijem tajnu kao Koštunica svoju harizmu ili Boris Tadić svoju odlučnost.

Mrzim školu i sve se nadam da će ovaj moj iskreni krik ipak neko pročitati.

Jer.

Idem u drugi razred. Gradivo je preobimno i ne stižem da ga savladam ni kad mi škola ne štrajkuje. Torba mi je preteška jer za svaki predmet imam udžbenik, radnu svesku, vežbanku i svoju svesku. I zato što su mi udžbenici puni pravopisnih, gramatičkih i faktičkih grešaka. I zato što, iako nosim za svaki predmet po četiri učila, ipak dobijam kopirane papiriće za domaći koji mi se gužvaju po torbi. Jer mi uvale raspust od tri nedelje, a onda me drkaju još dve nedelje s kontrolnim i pismenim zadacima, pa tek onda mi zaključe ocene za kraj polugodišta. Jer nemam fizičko zato što za mene nema mesta u sali, a školsko dvorište je prekriveno razlupanim betonom sa ukupno tri kante za smeće na 1000 učenika. I zato što onda, kad preskočim sve prolivene jogurte i kad mi se za đonove zalepe stotine ispljunutih žvaka, moram da se preobuvam pred učionicom, svaki put zahvaljujući se naklonjenoj okolnosti što mi pantofne još nije odštutirao neki stariji đak.

Zato što sve što znam od pete godine, zaboravim čim mi to postane lekcija.

Refren: Mrzim školu i sve se nadam da će ovaj moj iskreni krik ipak neko pročitati.

Zato što više nemam radoznalost.

Zato što mi se krivi kičma.

Zato što imam uniformisano obezbeđenje čija je uloga da spreči roditelje da uđu zgradu škole, ali ne i da mene zaštite na velikom odmoru od osmaka, kandidata za kriminalce.

Zato što nas ne uče da se prilikom kretanja po hodnicima i stepenicima drži desna strana i svaki dan mi je život u torbi — od 20 kilograma.

Refren: Mrzim školu i sve se nadam da će ovaj moj iskreni krik ipak neko pročitati.

Jer.

Imamo ponovo za ministra teško obolelog čoveka. Prvo smo imali gospođu čije sam ime odbijala da zapamtim, koja je obolela od teškog oblika patološkog kreacionizma, potom smo imali onog kojem sam zaboravila ime i koje se revnosno trudio da ne radi svoj posao, sada imam Lončara za kojeg sam tek sad shvatila da je ministar prosvete, sve stalno misleći da je ministar za Kosovo, Metohiju i Koštuničine komplekse više vrednosti, za kojeg se, de facto, ispostavlja da je teško oboleo od graničnog poremećaja ličnosti i manijakalno-depresivnog patriotizma. Ovaj se takođe ne meša u svoj posao, on se pre svega i jedino meša u 15% teritorije Srbije.

Mrzim školu — dostigla sam savršenstvo.

Jedino što mi je još preostao autogeni trening, pa da sebe naučim da je u redu da me boli uvo za uspeh u ovakvoj školi i da to otvoreno kažem svom prepametnom, prelepom, preteranom sinu: Ma, ko ga jebe. Piči ti svoje.

Ipak, onog dana kada dođe kući iz škole (a doći će, savetovao Lončar učitelje da se samo to uči i da je to najvažnija lekcija) i kaže mi da je Kosovo kolevka srpstva, da je to jedno telo jednog srpskog organizma, i da mora za ponedeljak da nauči Gračanicu napamet, ja ću ga ispisati iz škole i edukovati ga od kuće. I tako ću razbijati Lončiće.

Refren: Mrzim školu i sve se nadam da će ovaj moj iskreni krik ipak neko pročitati.

Ispisaću ga. Pa, nek’ me tuže. Mogu da mi pljunu pod prozor.

***

Već sam kukala o tome:

• Predlozi za reformicu školstva
• Kako smo sistematski uništavani od idiota