Dok se većina blogsfere bavila nekim svojim stvarima, gotovo neopaženo je prošla jedna građanska akcija čije se jezgro otpora dešavalo baš na blogovima, odnosno, pre svega na jednom: Opština Bor, kojeg uređuje naš Rain Dog, a oko kojeg su se okupili građani Bora.

Koliko god da je svojevremeno akcija David bila masovna, ona zapravo, za razliku od borske, predstavlja i primer neuspeha te masovnosti. Za razliku, borska akcija, sa daleko manjim  odjekom među građanima izvan Bora, donela je pobedu. Reč je o iznošenju na videlo troškovnika (recept isti istacki!) za još jedan “besplatan” koncert i ovoga puta, verovali ili ne, Zdravka Čolića!

Ne znam da li je jasno tom ostarelom čoveku sa estrade koliko je iskompromitovan dopuštanjem da se zavuče u jazbine opštinskih i gradskih lopovluka širom Srbije, a baš me i briga. Mnogo je važnije da su ceo “projekat” (bar za sada a nadamo se zauvek) popušili i njegovi inicijatori, i svi za koje se sumnja da su u lancu p/kranja novca, od početka — opštinske kase napunjene našim novcem, do kraja — računa privatne kompanije koja je taj novac trebalo da “iskoristi” za besplatan koncert.

Da zlo bude veće, račun privatne kompanije kao i sama kompanija, pripada i čoveku koji je u opštinskoj vlasti Bora zadužen za poslove kulture, baš tog sektora koji je nosilac projekata besplatnih koncerata. Čovek je profesionalni menadžer bez obrazovne biografije, javnosti poznatiji kao mendžer Marije Šerifović u trenutku njene pobede na Evroviziji.

Koncerta neće biti. Zato što građani Bora nisu dozvolili da ih potkradaju i prave na budale. Čestitam. 

Ako pogledamo samo po Srbiji, primetićemo da su ovu formulu primenjivale skoro sve opštine: besplatni koncerti na trgu za nenormalne pare. Postoji sumnja, gledajući sve te naduvane troškove, da su i ostali sektori po opštinama imali neke svoje ventile za isisvanje para iz kase, manje vidljive i manje eksponirane, jer, kako bi drugačije takvi budžeti dobijali saglasnost svi članova opštinskih odbora? Ja tebi zažmurim ovde, ti meni zažmuri tamo, daj malo da nakrmimo partiju a deo svakako uzimamo za sebe i, svi srećni.

O visokoprofitabilnim projektima dotiranim ogromnim sumama iz budžeta opština i gradova, kao što je Sting, ili Eros Ramacoti, valjda ne treba ni govoriti zbog opasnost od povraćanja.

Na borskom, inače odvratnom primeru, frapantno je da je ni Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa nije reagovao iako je dobio papir na kojem se jasno vidi da Saša Mirković, član opštinskog odbora Bora zadužen za kulturu, prebacuje 90.000 evra firmi Saše Mirkovića, Beoton, za organizovanje besplatnog koncerta Zdravka Čolića! To je, inače, nakon iznošenja ovakvih dokaza, poziv tužilaštvu da radi svoj posao i odmah reaguje zbog pokušaja ovakve prevare. Koliko sam razumela, niko nije reagovao.

Osim građana Bora.

Za ovu akciju nije bila samo dovoljna građanska svest, već i lična hrabrost. Bravo, majstori!

Ne ćuti ni Holivud. Pokazuje svoje lepo lice, u konfiguraciji Šeron Stoun, iako se ona proslavila pokazujući u jednom filmu da ne nosi gaćice. Jedino što ta geografija skrivenog terena ovde nije bitna, a nije ni red govoriti o obrijanom međunožju srpske prijateljice, posebno ne u trenutku kada ona govori o našim geografskim i istorijskim svetinjama po holivudskim žurkama.

Pitam se ko će da koristi sve ove zvezde u drugom krugu. Tadić, kao momak koji je “maturirao i stekao prijatelje za ceo život” ili Nikolić koji još nije promenio adresu ali je uspeo da Mariji Šerifović zauvek promeni status gay ikone u Srbiji i šire?

Upotreba zvezda fakat donosi političke poene. Istini za volju, gospođicu Šerifović niko nije terao da peva na mitinzima radikala. Ona je to uradila u skladu sa sloganom; svim srcem, a ne za sve pare. Navodno.

I tako se jedan rasisitički ne-volim-Fince-ne-volim-žute-i-providne-ljude put spojio sa slično-istim ideološkim putem skladno, bez prepreka, stopivši se u Molitvu na usnama 1.600.000 ljudi, za granice Kavlobag, Kavlovac, Vivovitica, zamišljene granice do koje se proteže Šešeljeva velika Srbija, podrazumevajući Kosovo, dakako. I Vučićevog obećanja da će se s njima dogoditi promene. Dakako da hoće, hajmo svi sad uglas Molitvu da ne misli na promene granica.

Nikolić, prvi Šešeljev pomoćnik, mali od Karlobag-Karlovac-Virovitica palube, ispovedio nam se još u prvom krugu, u prvoj rečenici svog spota: Ja nikoga ne mrzim.

Fantastično. Odmah zamišljam, ophrvana pravednom sumnjom, vlasnika restorana kojem na jelovniku piše: Nemamo salmonelu u kobasicama a naše kuvarice peru ruke posle obe nužde. Ili automehaničara koji ispod natpisa Otvoreno drži i ispisan dodatak: Ja ne kradem delove. Ili pumpu na kojoj piše: Mi ne sipamo vodu u gorivo. Ili Mariju Šerifović koja kaže: Ja nisam član Srpske radikalne stranke i nemam devojku.

Ili prepodobnu pogodi-ko-sam, malu od Karlobag-Karlovac-Virovitica palube, Maju Gojković koja nakon što reče: Ja sam samo običan član svoje stranke, ode i zaokruži Tadića, ili Mrkonjić to beše, na sredini glasačkog papira.

Zaborav, drugo ti je ime za san radikala. Mali san o velikoj Srbiji.

Stvarno ne znam ko će da koristi holivudske zvezde u osvajanju glasova, granica, ili Evrope, a Šerifović je već zauzeta. A osvajati se mora. Evo, i Tadić nas je pozvao Da osvojimo Evropu zajedno u drugom krugu, koristeći, s dozvolom ili ne, i one koji su reketom i sportskom disciplinom osvojili svet bez ijedne državne pomoći dok nisu stigli do vrha, hvaleći se njihovim kao sopstvenim uspehom.

Šešeljeva desna ruka, danas od milja zvani Toma, svojevremeno nas je pozivala da osvajamo granice Velike Srbije ali sad se nešto ućutala i ostavila bedž sa likom vođe za po kući, na trenerici možda, kad kosi travu ili se igra s unucima ili ga samo obožava tajno, dok se igra u kupatilu… Gde god da je bedž ostao na trenutak zaboravljen, nadam se da je svež u sećanju birača. Bar onih koji su uspeli da završe najmanje osnovnu školu. Jer, treba imati na umu: ovi loši momci nam prete promenama – sačuvaj me bože kad mi u mirnodopsko vreme radikal pomene promene.

Zaborav, drugo ti je ime radikalskog kandidata.

Samo, glasati se mora. Ako i nije neki izbor, činjenica je da se mora odabrati, inače će doći do radikalnih promena.

Sve oči su uperene u Voju. Razroki gledaju jednim okom u Voju, a drugim u Šeron Stoun. Jednom, kad se Voja probudi, tamo negde oko podneva, bilo kog podneva u narednih deset dana, moraće da izgovori nešto. Krmeljiv, zevajući ili oran za promene, ali svakako natapiran.

U međuvremenu, nadam se da će mali Tadić, momak iz petog reda za Zoranovog života, biti dovoljno pametan da vodi kampanju podsećanja, pa čak i ako ne iskoristi nijednu holivudsku zvezdu u kampanji. Dok bude osvajao Evropu, ne bi bilo loše da podseća kakve je sve osvajačke planove imao njegov protivkandidat.

I to ne bi bila prljava kapanja. To bi bila samo obična molitva za nezaborav.