Tag Archives: Novi Sad
Neko nas posmatra
Iliti: zašto ja hoću da plaćam održavanje kamera u Novom Sadu.
Preko 800 kamera u Novom Sadu, najviše na raskrsnicama
Uz standardno ne mali račun za komunalije, ovog meseca nam je stiglo i prateće pisamce u kojem smo obavešteni da je video nadzor u Novom Sadu važan,
Igore Pavličiću, evo ruke!
Poštovani Igore,
Ne sećam se kada sam se ovako osećala u vezi sa nekom političkom odlukom ili događajem. Lažem. Sećam se. Ovako sam se samo još osećala 5. oktobra i više nikada od tada. Do jutros, do danas, kada sam čula vest:
- Zbog teške finansijske situacije, polovinu planiranog novca za tu namenu, dakle 10 miliona dinara, potrošićemo za organizaciju dočeka 2011, na jednoj lokaciji. Drugu polovinu daćemo u humanitarne svrhe, kao pomoć Kraljevu posle zemljotresa, ali i našim sugrađanima – zaključio je Igor Pavličić. (Radio Sajam)
Tako sam inače nazoljena. Rezignirana. Odmaknuta od ove zemlje. Distancirana na neopatriotski način (zluradi, nemojte prevideti ono slovo “o”): samo zakeram i upirem prstom. Ceo ovaj blog je krik za bolje, nikako dosegnuto. Ceo život mi je prošao u infantilnom uverenju da ću doživeti da ova zemlja sazri. Od svega toga, samo sam ja omatorila i okasnila.
Ne verujem političarima, ne verujem u politiku. Da verujem, već bih se njome bavila.
Ni vama nisam verovala.
Ali, uf, ovakav potez mi vraća veru u ljude. Pa, i u politiku, ako baš hoćete. Da li će neko sad da kaže da je ovo “politički poen”? Pa, ako jeste, onda se to zove poen i, što se mene tiče, poentirano je. I ovo nije jeftin politički poen. Uopšte nije jeftin. Skuplji je od tih 10 miliona koji će sada biti potrošeni na nečiji život.
Znači, može. Znači, realnost se računa. Znači, nije izgubljen kontakt sa stvarnošću.
Gogolj je rekao, “vlast je težak rad za dušu”. Izgleda da ponekad duša izdrži to veliko iskušenje.
Bravo, gradonačelniče!
Sad ste postavili visok i odgovoran kriterijum. Radosna sam što ćete baš vi i baš iz mog grada dati dobar primer i drugim lokalnim samoupravama. Zbog vas sam danas tako ponosna na svoj grad.
Ako još do kraja mandata revidirate i svoj umetnički ukus i razmotrite postojanje i ostalih kulturnih delatnika u ovom gradu, osim Exita, kao što izjaviste onomad da je to najvažnija kulturna industrija u Novom Sadu, još ćete i imati moj glas.
Evo ruke!
Budžet za NG je sveta krava. A evo i zašto.
Kil mi: posebno sam nafiksirana na budžete za novogodišnje proslave na trgovima gradova Srbije. Sve sam više nafiksirana što nam više krešu budžete za kulturu, obrazovanje i osnovne ljudske naDOGRADNE potrebe. Kad god skrešu platu ljudima u kulturi, ja se nazoljim na budžet za ng.
Kad čujem da je u rebalansu opet ispao neki kulturni program, i dalje nije završen neki muzej, nije održana neka izložba, nije objavljena neka knjiga, ja oštrim bodlje zbog budžeta za ng.
Kad god moram da pišam u veceima u domovima zdravlja i bolnicama, kad upadnem u rupu na putu, ja besnim na budžet za ng.
Kad čujem da opet nije bilo para da se obnovi neka sala za fizičko, nakostrešim se na budžet za novu godinu. Jedna radikalka mi je pre tri godine spočitnula da sam tužna, ružna i frustrirana, zato što sam Gradu predložila da smanji Čolin honorar od 100.000 evra i trošak za ozvučenje od 80.000 evra za 20% da se neki socijalni slučajevi stambeno reše u Gradu. Da nam ne umiru deca u sred Grada od požara sveća kojima se greju.
Pa jesam, frustrirana sam.
Kad mi radikal to kaže, ja to primam kao kompliment.
Jedan VD demokrata mi je tim povodom rekao da sam populista.
Pa jesam. Kad mi jedan demokrata koji je završio karijeru za jednu VD upotrebu to kaže, kad mi jedan demokrata kojem bi danas na populizmu pozavideo svaki espesovac iz najboljih vremena to kaže, osećam se svetski.
I dovoljno demokratski da mu to u lice kažem. Pa da posle opet promašim na nekom konkursu. Mislim, vats nju end eksajting? Pa, taj moj “populizam” mi nije doneo nijedno povoljno rešenje na nekom državnom konkursu. Ni pre populizma, posebno ne kasnije. A populizam budžeta za ng je obradovao mnoge u vlasti.
Jutrenje i bdenije
Ahm. Da vas pitam nešto.
Pa, kako smo mi to živeli ranije, bez tih proslava novih godina na trgu? Skoro da ne mogu da zamislim te jadne dočeke u krugu porodice, na žurkama po stanovima iz kojih matorci odu, u zakupima omiljenog kafića, kratkim putovanjem.
Jadnost, što bi rekao moj sin. To nisu bile proslave, to je bila jadnost.
Ima li života i Nove godine bez te skupe zajebancije? Ili Nova godina bez trga nije život, već preživljavanje?
Možda neće stići ako ne odemo na to preskupo turbo-folk bdenije?
I, šta će biti na jutrenju, kada se večernje i k nefimonu završi? To ne spada u Budžet. To kresanje je individualno. Nije institucionalno.
As time goes by
Živimo ti mi, kako-tako, kolku-tolku, od prvog do drugog, trećeg smanjimo horizont očekivanja, petog smanjimo potrošačku korpicu, desetog se derememo na decu, 15. nam jave da smo prvi izašli iz krize, a to što ne vidimo to je zato što smo defetisti, pretkraj meseca tučemo žene zbog ludila besparice i sveopšteg ludila. Upadamo u rupe na putu, pijemo lošu vodu, jedemo loš hleb, mleka nema – i krave presušile, poskupljuju nam grejanje dok nas uveravaju da ćemo u stvari tako plaćati manje.
Dok mi uradimo rebalans sopstvenih potreba u skaldu sa debalansom zarade, shvatismo jedno: biće Nove godine! Bokte, da nije tih Budžeta, strahujem da bi nas obišla. A sigurno ne bi svratila kada bismo razgradili malo ugradnju i prepolovili je u korist izgradnje.
Kresanje
Kreše se sve gde može da se kreše. Posebno se dobro pokazala kultura kad nešto treba da se kresne, eksjuz maj svahili.
Ako dođe do kresanja, prvo kresnu kulturu. Onda krešu obrazovanje. Onda, uveravajući nas da je to za naše dobro, krešu nam novčanike odobrenim poskupljenjem struje. Sve za naše dobro.
Treba, bokte, da se osećamo zahvalno što nas kreše kako ko stigne.
I kad nam zdravu pamet kresnu, treba da se osećamo prosvećeno. Nedokresano, takoreći.
Samo ne sme da se kresne budžet za novu godinu. To je sveta krava, u svetinju se ne dira. U tom budžetu su sve svete ugradnje od kojih se nakrmljuje sveta baza, da bi sveta centrala mogla na miru da se sprema za tamo neke svete izbore.
Ne dirajte mi budžet za ng, ja i dalje držim vlast! A Kraljevu “treba da pomogne svako ko može”. Pa, ko može? Još?
Paštete, sira i vojne muzike
Na primer, meni nije jasno šta će Kraljevu, posle zemljotresa – paštete i mesnih narezaka? Za užinu, između čišćenja šuta i popravki crepa? Ili za doručak, pre posla? Ili, za večeru pre nego što ljudi legnu na počinak pod zvezdama?
Pa da ih ugreje pašteta, ili hranljivost nitrita iz mesnog nareska. Onda kada sednu na svoj razvaljeni krevet i gledaju u svoj razvaljeni zid koji su letos krečili, kad su skrpili koju kintu. pašteta bi to mogla da zamaže. Zašto mi pada na pamet baš taj glagol?
Poklonu se ne gleda u zube, istina, ali dajmo malo razuma. Onog, koji nam nisu kresnuli. Pa razmišljajmo od onoga što nam je ostalo nekresnuto.
Pada mi na pamet da u Kraljevo pošaljem knjige i odmah pustim informaciju za medije: VEGA media se uključila u pomoć Kraljevu posle zemljotresa – poslala je Kraljevčanima knjige.
Da ih stave pod glavu, kad spavaju pod nebom. Da čitaju deci pred spavanje, bajku o obećanom životu koji im se srušio na glavu u jednoj noći. Da se uzvišenom poezijom teše oni koji su puštali suze zato što im je sve što su gradili ceo život, srušeno u jednoj noći.
A sve to kad podrignu od paštete i leba.
Da li je neko javio da tamo nije zavladala glad? Već beskućništvo. Ljudima su se srušili životi, ne samo krovovi.
Pomoć u paštetama? Pa nemojte više pomogati.
Tako je onomad bilo i sa Jašom Tomićem. Ljudi su praznili svoje magacine i to proglašavali za humanitarnu pomoć. Poplavljeno selo su zatrpavali napolitankama i brašnom, koji ne samo da više nisu bili potrebni, već nisu imali ni gde da se smeste.
Ali, juče je odlučni vođa rekao neka svako pomogne koliko može. Samo da ne diramo budžete za nove godine na trgovima. To je nacionalna stvar. Povećava se i zapošljavanje. Rodbine. I prijatelja. A ostali neka pomažu koliko god mogu.
Ako je pao jedan grad, pa nije pao ceo koncept ugradnje. I, neće.
Država nema para i zato ne plaća komunalije, rekao je srpski PreCednik danas, ali sveti Budžet za novogodišnje zajebancije na trgu mora preživeti. Zbog ugradnje, uverena sam. Po cenu neizgradnje srušenih kuća u Kraljevu. kmon!
pro-bu-di-te-se!
BO – dobri ljudi
BO juče
Nije zgoreg, skoro kao tribute to BO, da se podsetimo početaka, koje pamte sada već samo oni koji su u manjini, jer, srećom po blogosferu i blogu hvala, ona je u protekle tri godine u znatnoj meri osvežena novim ljudima.
Sve je počelo kada je Peđa, na putu ka roditeljskoj kući, poželeo da se sretne sa pojedinim blogerima koje je poznavao samo virtuelno: mnogi će se setiti interne mailing liste u kojoj su stajali pozivi ograničenom krugu ljudi, koja je veoma brzo, zbog oduševljenja blogera, postala javna stvar.
Stvoren je prvi iliti nulti blogerski susret, održan u Pančevu, maja 2007, pod današnjim imenom BlogOpen, kojeg imena je autorski vlasnik Peđa Pušelja aka Blogowski.
Ushićeni uspehom, dobrom radno-prijateljskom atmosferom, i nošeni željom da sretnemo što više ljudi, Peđa i ja smo tokom tog leta razmenili nekoliko mailova, skype razgovora i nebrojene gTalk linije, zbog moje inicijative da se jesenji sajam knjiga u Novom Sadu obogati jednim velikim blogerskim susretom na velikom mestu.
Ubrzo je registrovan i podignut sajt blogopen.eu, kojem je vlasnik i prvi administrator Marko Herman.
Blogopen 07, photo by: Blogowski (flickr)
Svi smo radili pro bono, naravno, nije bilo neophodno da zovemo ljude da se uključe, blogeri su se nudili sami, i tada je naša blogonessa, Sanja Rastovac aka Aurora Borealis, bila daleko od Peđe 
, ali jako blizu svim poslovima koji su od nje zahtevali odgovornu brigu o inostranim gostima i, konsekutivno prevođenje.
Za tu priliku je stvoren i danas svima poznati znak BO, koji je radila prva među jednako najboljim dizajnerima koje ima ova zemlja i blogosfera: Jelena Mirković aka etotako, koja je vlasnica autorskih prava na znak.
Tada je sve što treba na engleski u pisanoj formi prevodio Viktor Marković aka Belgraded, a za Borane se sumnjalo da će iznajmiti čitav autobus, koliko je bilo zainteresovanih iz tog kraja.
Naporan program i osnovni koncept rada, koji uključuje i humanitarni profil ovog okupljanja, kao i stvaranje godišnjeg almanaha najboljih tekstova blogosfere pod nazivom Blogopedija, autorsko je vlasništvo moje. (ali ne i sneg koji je neplanirao pao početkom tog novembra).
Tako se zakotrljalo. Tada je bio pozvan i Matt Mullenveg, koji je čak i želeo da dođe, ali zbog razdaljine i kratkog vremena, obećao da će se javiti video-linkom ili snimljenim pozdravom i tako zvanično otvoriti BO u NS. Ništa se nije desilo zahvaljujući njegovim obavezama, ostali su kontakti za neku buduću priliku.
BO danas
Blogopen 07, photo by: Fotomanijak (flickr)
Posmatrajući već dve godine sa strane, ne mogu da ne budem zadovoljna: BO je prerastao jednu podnevnu kafu i postao institucija. Kao dete, napisala sam kod Dede, koje je sazrelo i odvojilo se od svojih roditelja i krenulo svojim putem. I pojelo roditelje, da ponovim tu nemaštovitu analogiju na revoluciju i njenu decu, iako nisam želela da zvuči kao bilo šta loše. Mogu da budem uvređena, kao što su roditelji ponekad uvređeni zato što više nisu potrebni svojoj deci, ali ne mogu a da ne budem ponosna što je dete već sada bolje od svojih roditelja. Ili, makar što je postalo svoje. U ovom slučaju – svačije. (bez dodatnih analogija, molim 
)
BO je svačiji. Pripada svakome ko je zainteresovan, bilo za organizaciju, bilo za učešće kao publika, bilo za predavanje, bilo za promenu bilo čega. Srećom, BO je i opšte mesto za kvalitetno povezivanje svih onih koji čine regionalnu blogosferu, regionalnu twittosferu i sutra regionalnu ko-zna-čega-sferu ko zna kakvog novog socijalnog medija.
Zato ne budite na kraj srca, voi ch’entrate.
BO sutra
I borski i niški susret dokazuju da je dobro što se BO seli iz grada u grad. Ni net ne poznaje granice, zašto bi ih priznavao blogerski networking. A samo onaj koji putuje zna da je cilj putovanje, a ne destinacija (quote ne znam čiji).
BO se menja i svi koji su se dotakli njega, učestvuju u tim promenama. BO će se i dalje menjati, jedino se, očigledno, neće menjati navika vremenske prognoze: uvek se pokarabasi vreme u vreme BO, ma gde bio.
Računajte na to. I na činjenicu da ćete se prilično namučiti oko sledećeg, ako mislite da možete da organizujete.
Samo oni koji su uzeli učešće u organizaciji jednog ovakvog skupa mogu da znaju koliko je to komplikovan posao. Zahteva dosta novca, jako puno energije i čitavu armiju ljudi spremnu da volontira. Činjenica da se BO seli od grada do grada i da se svake godine neko drugi lati ovog zahtevnog rada, može samo da doprinese kvalitetu ovu manifestacije. Razume se, ne uvek na kratak rok, ali obavezno na dug.
Što se mene tiče, nastavite da kritikujete, uvek i bez ostatka. Ali nemojte da hejtujete. Kritika neće pomoći onima koji su BO upravo priveli kraju, ali će biti dragocena onima koji žele to da naprave sledeći put u svom gradu.
Ako ćete da hejtujete, onda se manite BO-a i obratite se predsednici Skupštine.
*fotka na naslovnoj: Blogowski
Potemkinova tribina
Nakon što je jedna olako data izjava prvog čoveka grada izazvala oštru reakciju i generisala energiju, pri tome ne rušilačku već konstruktivnu, da se konačno definišu makar pojmovi zabave i kulture u Novom Sadu, održana je i tribina u CK13 na kojoj su bili prisutni svi oni koje znamo da godinama rade u takozvanom trećem sektoru. Član IO zadužen za kulturu, gospodin Bursać, bio je pozvan, ili poslat, ne znam, ali je bio prisutan i dobio dobro iskorišćenu šansu da doda još malo šećera u vodicu i da se nekoliko puta politički nekorektno obrati Ivani Inđin, potencirajući dvoumljenje da li joj se treba obraćati sa gospođo ili gospođice, što se u Evropi danas zove mizoginija i kažnjivo je.
Tema tribine, bar koliko se moglo razumeti iz pisma javnosti, bila je ukazivanje na nepostojanje kulturne politike grada, prožeta potom meni nejasnom potrebom organizatora da se oglasi i Exit po ovom pitanju. Nekako olako, i bez osvrta, svi učesnici tribine su zaboravili šta je rekao gradonačelnik, nemajući potrebu da zatraže izvinjenje ili dodatno objašnjenje. Ne slučajno, na dan organizovanja tribine, Grad je prebacio zaostali deo sredstava po konkursu za projekte iz kulture za prvu polovinu 2009. godine.
Elem, kako to obično biva, front se sa pravog problema preselio na lateralne koordinate i ovih dana, dok je trajao najposećeniji Exit ikada, prozvani i samozvani akteri različitih kulturno-političkih opcija započeli su “javnu raspravu”, čitaj međusobnu prozivku preko medija, ostrašćenom retorikom na granici, ili preko nje, uvredljivog.
I bez ove javne razmirice, za svakog mislećeg građanina bilo je tužno slušati jednog Želimira Žilnika prinuđenog da podseti na broj festivala u svetu kojima je prisustvovao sa svojim filmovima ili broj retrospektiva koje je u svetu imao, za šta, po sopstvenoj tvrdnji, nije dobio ni dinara od grada u kojem živi i stvara. Grad koji natera jednog takvog žitelja da to sam kaže i to još u želji da opravda moguću zamenu teze, treba da se stidi.
Ipak, i sam je Žilnik nekoliko puta izrazio potrebu da se Exit oglasi povodom gradonačelnikove izjave, to je valjda bio zajednički stav organizatora, te se konačno oglasio mučeni Lalić, direktor Sterijinog pozorja i umetnički direktor Cinema city-a i direktor još nečega sudeći po tome što ga Žilnik oslovljava sa “trostruki direktore”, nisam baš u toku. Zaista, teško je zamisliti da se Bojan Bošković, primalac budžetskih para i tata celog Exita, u trenutku dok počinje 10. festival i traje uz prisustvo 150.000 ljudi, lati hartije i sačini reakciju koju je treći sektor želeo. I, šta je uopšte, treći sektor okupljen oko Zorana Pantelića, želeo da čuje?
- Da će se Exit sledeće godine odreći budžetskih dotacija sa svih nivoa?
- Da će Exit retroaktivno vratiti sav ikada primljen novac poreskih obveznika?
- Da će Exit od svog profita početi da finansira treći sektor iz domena kulture?
- Da će Exit “vratiti” svom gradu tačno 10 ili tačno 20 miliona evra kroz ugostiteljstvo (Ivan M. Lalić nije znao tačno koliko)?
- Da će objaviti putem oglasa završni račun 10. festivala?
Šta sad kad se Lalić oglasio sa argumentacijom “što se bunite kad ste bili pozivani i plaćani u raznim organima i priredbama Exita?” I ode sve u vetrić nad Novim Sadom.
Da se zamisliš. Gradonačelnik se pežorativno osvrne i olako odbaci celokupnu stvaralačku kulturnu industriju grada koja po pravilu nije profitna i suprotna je postulatima (kod nas nepostojeće) kulturne politike, određena grupa stvaralaca se pronađe u toj kategoriji i pobuni, zatraži da se privilegovana firma Exit doo oglasi i ona se konačno oglašava kroz Lalićeva usta i, šta? Sve se pomeri sa kursa konstrukcije i baci na lične razmirice nekolicine ljudi, pokaži mi svoje račune, ja ću tebi svoje. Bah.
Ovo je bila prilika. Koja je tako lako izgubljena. Da li je neko, buneći se na jedan potpuno pogrešan način, tome namerno pomogao?
ništa droga, ništa knjiga, sve straight
Scena prva:
(ispred štanda sa knjigama Letnjeg festivala knjige / Noć knjige)
Devojčica: Tata, tata, kupi mi ovu knjigu!
Tata: Ne može.
Devojčica: A što?
Tata: Pa, ti dobro znaš da mi ne čitamo knjige.
Devojčica: Ali, ja čitam!
Tata: Ne čitaš ni ti.
Scena druga
(malo dalje, pisci, prevodioci, književni kritičari, urednici, poklanjaju prolaznicima na ulici knjige u cilju promovisanja čitanja)
Ja: Dobro veče. Dozvolite mi da vam poklonim knjigu.
Prolaznik: Ma, beži bre.
Ja (drugom prolazniku): Želim da vam poklonim knjigu.
Prolaznik: Taman posla, ne čitam.
(malo kasnije, menjam taktiku)
Ja: Izvolite knjigu, besplatna je.
Prolaznik: Neću, ni da je od zlata.
Bežali su od mene kao da imam dva u jedan: vaške i svinjski grip. Scenu drugu je snimila ekipa B92. Nadam se da ćete moći da vidite to ujutru. Ja se unapred stidim i neću gledati.
Vidim da nam je, od svih strategija i “kulturnih politika“, u ovoj zemlji najbolje uspelo gađenje na knjigu. Neće je niko ni kad je besplatna. Ni da je od zlata. Ne bi je ni štapom. Oni vode zdrav život.
A ja našla da živim od izdavanja knjiga. Budala. A da sam delila besplatne vaučare za turbo solarijum? Tri minuta, nove lampe?
A vi, nadam se da ste mi dobro, i da ste negde u gradu. Subota je. Ja odo’ da spavam i sanjam nešto lepše.
Kulturno-politički monopol
Da kultura ima nisko mesto na listi prioriteta u ovoj državi, već je dokazala republička, potom pokrajinska, a nedavnom izjavom prvog čoveka Novog Sada i gradska vlast.
Moramo da se jednom odlučimo da je nešto od interesa za grad ili nije! Za kulturu izdvajamo više od 900 miliona dinara i smatramo da Egzit spram rezultata koje postiže zaslužuje dobar deo tog novca. Masa poslovnog prostora se izdaje bez nadoknade, razna udruženja i razne “Art klinike”, a pitanje je rezultata i šta grad ima od toga*, utvrdio je gradonačelnik Igor Pavličić. (Izvor: Radio 021).
Na ovo je reagovala kulturna javnost grada oštrim saopštenjem (integralna verzija ovde), i najavila tribinu o zloupotrebi budžetskog novca od strane političkih struktura, koja će se održati u ponedeljak, 6. jula u 13:00 časova, u Omladinskom centru CK13, Vojvode Bojovića 13.
Gornjom izjavom je gradonačelnik Novog Sada, nedvosmisleno izneo stav grada da je trošenje budžetskog novca na kulturu i umetnost i one koji je stvaraju, zapravo uvreda za opštu dobrobit građana, koja će se uspešno prevazići prelivanjem većine budžetskih sredstava jednom visoko-profitnom preduzeću specijalizovanom za spektakl i zabavu.
Takođe, nametnuo je ideju da ničije umetničko delovanje, osim Exita, nije u interesu grada. Takođe, pokazao je da ne zna šta je kultura i umetnost, šta su vrednosti stvaralaštva za jedan grad i naciju, i da ne razlikuje institut zabave od kulturne industrije.
Nećemo ovde umanjivati privredni i turistički značaj EXIT-a za Novi Sad, ali ćemo morati, jednom za svagda, da delatnost ovog preduzeća odvojimo iz domena kulture i prebacimo u domen privrede, gde i pripada. Takođe, apelovaćemo na sve nivoe vlasti da ubuduće, ukoliko imaju baš tako snažnu potrebu da jedan visoko-profitni događaj koji organizuje jedno stabilno profitno preduzeće i dalje dodatno, i sve više finansira sredstvima građana angažujući pri tome i kompletnu javno-komunalnu logistiku, to čini iz drugih izvora, preko drugih ministarstava, kao što su ministarstva za privredu ili turizam.
Kultura i umenost pripadaju stvaralaštvu, ne profitu, i tako se prema tome treba odnositi. U kulturi je malo toga isplativo i veći deo kulture nema nameru da gubi novac, ali njena svrha nije u tome ni da ga zarađuje. Država ne sme da podstiče svojim odnosom, i nečuvenim pežorativnim ostvrtanjem na male kulturno-umetničke industrije, stvaranje klime u kojoj se stiče javni utisak da je umetnost nepotrebna, neisplativa i trošardžijska i da na pročelju te ideje stoji prvi čovek demokratski izabrane vlasti jednog grada.
Konačno pronalaženje balansa u politici koja brine o umetnosti, treba da bude jedan od pioriteta. Sistematski niz činjenja vlasti kroz koje se stvaraju uslovi za zatvaranje malih kulturnih centara, pežorativno pominjanje stvaralačkih grupacija, ignorisanje postojećih manifestacija koje, uz pomoć države, guraju u ruke monopolistima, moraće da postane samo opominjuća greška koja ne sme biti ponovljena.
Moja drugarica Ivana Inđin, i osoba čije napore u kulturi pratim dve decenije i koja je 20 godina u Novom Sadu donosila nove i sveže ideje i koncepte kroz Kamerno pozorište muzike “Ogledalo”, juče je obavestila javnost da gasi ovaj centar zbog nerazumevanja gradske i pokrajinske vlasti. Čak i više, jedini festival nove muzike, INTERZONE, koji devet godina vodi i organizuje s uživanjem svih autorskih prava na koncept i organizaciju, upravo od Ogledala preuzima Exit, uz podršku pokrajinske vlasti.
Dobro ste pročitali: Ivana je uslovljena, odbijanjem vlasti da je finansijski podrži po javnom konkursu, a potom iz vlasti i savetovana, da festival koji je u celosti njeno autorsko delo, ustupi Exitu.
Ovo je njeno saopštenje za javnost:
Dragi prijatelji,
Obavestavam vas da je demokratska vlast u Novom Sadu izbrisala međunarodni festival Aktuelne muzike INTERZONE sa mape kulturnih događaja i time izbrisala prostor u kome se učilo novo slušanje drugačijih muzika, prostor u kome su nastajale nove muzičke pojave/grupe/autori/izvođači/estetike, prostor u kome se muzika tumačila kroz različite teorijske perspektive, prostor u kome su se podržavale umetnici/e različitih kulturnih i društvenih pozadina, prostor u kome je publika mogla da pita i dobije odgovore od svojih muzičkih uzora, PROSTOR U KOME SE KROZ PRAKSU OSTVARIVALA DEMOKRATIJA U KULTURI.
Srdačan pozdrav,
Ivana Inđin
Od Ivane danas saznajem da je, valjda na b92, Exit obavestio javnost da ne treba da bude zabrinuta, jer će Interzone festivala ipak biti. (!) To je kao da napišete knjigu, a kad ne možete da nađete sredstva za objavljivanje ili izdavača, distributer novina i časopisa vas obavesti da ne treba da brinete jer će je oni sada objaviti i potpisati.
Lekcija za vlasti koje očigledno nisu dorasle kreiranju kulturne politike:
Razumite razliku između stvaralaštva s jedne i karnevala i spektakla sa druge strane
Pomozite pojedincima da ostvare svoj kulturni potencijal
Vodite politiku u pravcu stimulacije stvaralaštva
Pripremite stanovništo za uživanje u rezultatima
Ohrabrujte pojedince i grupe da doprinesu kulturnom razvoju kroz aktivnu ulogu
Obezbedite svima fizički i socijalni pristup kulturnim dogadjajima
Zahtevajte od medijskih kuća da rade za sve ukuse i interese, jer smo svi deo neke manjine. Oni treba da imaju otvoren pristup prema poeziji, drami, plesu, operi, vizuelnim umetnostima i klasičnoj muzici – formama koje maju veliku ali ne uvek masovnu publiku.
Cilj neka vam bude da dostignete osećanje kulturne sigurnosti u celokupnom stanovništvu.
Sajmon Mandi*: Kulturna politika (VEGA media, 2002.)
*konsultant za kulturnu politiku UNESCO-a, Saveta Evrope, Evropske kulturne fondacije. Osnivač i predsednik Evropskog foruma za umetnosti i nasleđe i direktor Britanske nacionalne kampanje za umetnosti.
Linkovi do postova na ovu temu:
Exit je privredno, ugostiteljsko, turistička manifestacija
Nema para ni za Školu života
Gradska vlast u Novom Sadu je odlučila da ove godine neće pomoći Školu života, kamp u Vrdniku koji nekoliko godina unazad organizuje Društvo za borbu protiv šećerne bolesti za decu dijabetičare. Kriza je.
Na stranu užasavajući podatak na svetskom nivou da se broj obelele dece od ove nelečive bolesti u svetu dramatično povećava svake godine, u čemu Srbija ne zaostaje, strašno je da ovaj projekat izgubio bitku sa onima koji će biti finansijski podržani od naših para: Dugino poselo, na primer (izvor: Građanski list). Građanski list pominje i volove na ražnju, ali od silnih volova, da tako kažem, od silnih kulturno-umetničko-prežderavačko-alkoholičarsko-da-zapevam-i-za-pojas-zadenem-i-bar-jedan-čvarak-pojedem manifestacija po Novom Sadu i okolini, ne pada mi na pamet na šta se misli. Kriza je.
Saznanje da boluje od šećerne bolesti za dete predstavlja užasan šok. Promena stila života, vrste ishrane, načina igre, režima bavljenja sportom i stalne opasnosti od nepredvidivog rasta ili pada nivoa šećera u krvi što može imati na dete i najtragičniju posledicu, od ovog leta će roditelji i njehova obolela deca savladavati sami, bez pomoći ove škole, koja nije uspela da obezbedi novac da 50 (i slovima: pedeset) novoobolele dece iz Novog Sada, nauče kako da se u svakodnevnom životu bore protiv ove bolesti. Kriza je.
U to ime, Neđo:
Za ovo je, da podsetim, grad našao para i za novogodišnji nastup. Bem ti lebac.
Sve po spisku
Nisam ni na jednom spisku u gradu, skoro da se osećam kao da sam totalno OUT. Nisam na spisku za izdavanje novih pasoša, a trebalo bi. Nisam bila ni na spisku za izdavanje novih kabina na Štrandu (које су успешно и без икаквих проблема издате) a trebalo je. Sigurno ima još neki spisak u ovom gradu, a da nisam na njemu.
Pitam se, u čemu je fora sa spiskovima i redovima, kada toga nije bilo ranije. Da li smo se brojčano uvećali ili je u svakoj javnoj službi administracija dobila neki zadatak za bonus, da formira redove, a da ljudi u redovima onda formiraju spiskove, pa da im od uspešnosti i dužine reda i spiska zavisi trinaesta plata?
Ili je lakše, kad smo svi na gomili, da nam se onda j*** sve po spisku?
U Miloševićevo vreme su redovi za kafu, toalet papir i prašak za veš, bili čuvari socijalnog mira. Znalo se: čovek u redu nema vremena da misli kako mu je. Čovek u redu nema kad da štrajkuje, nema kad da se seti da mu nije dobro ili da bi moglo da mu bude bolje, jer je zabavljen čekajući. A, šta je sad?
Moja nezanimljiva ispovest sa kabinama na Štrandu teče u smeru koji me svrstava u kategoriju neredovnog zakupca. Prvi put smo imali jednu malu, u ulici Dan i noć, ako se ne varam, sa senovitim i maleckim delom “bašte” na koju su jedva stale sve stolice, plin za kafu i Ivanovi setovi za pesak. Nismo bili nešto preterano oduševljeni iako smo proveli skoro celo leto na tom parčencetu “bašte” na kojem je Ivan pokušavao da nauči da hoda, ali, istini za volju, to je bio bolji način da provedemo leto, bez kinte za more, sa stanom na poslednjem spratu ispod vrele ravne ploče.
Naredni put smo postali ponosni vlasnici VELIKE kabine, na čijim vratima je u trenutku plaćanja zakupa, velikim belim sprejom bilo napisano PIČKA. Mislim da u toj pički leži tajna uspeha da poslednjeg dana procesa zakupljivanja ušetamo u Gradsko zelenilo i pronađemo još jednu slobodnu i nezakupljenu kabinu.
- Ima jedna, – rekla je službenica, – koju niko nije hteo da zakupi, jer na njoj piše PIČKA.
- Dajte nam tu pičku (I-ju!), – kažem, – pa ćete je prefarbati do početka sezone.
Žena je diskretno odmahivala glavom i lupkala po stolu noktima, a ja sam tek posle shvatila što je bila tako nevesela i neubedljiva: nisu nam prefarbali pičku do avgusta.
Celo leto nam pička nije izlazila iz usta. – Gde ćete danas? – U pičku – Šta ste radili juče? – Bili na pički. – Nađemo se u 10 kod pičke. – Hoćete da dođete kod nas u pičku.
I tako do avgusta, kada su konačno uslišili naše zamolbe da nam ofarbaju vrata na veeeelikoj kabini (baš veeeelika vrata bila i stvarno ta pička bila velika), posle nikako nismo mogli iz prve da potrefimo kabinu, toliko smo bili srasli s natpisom na njoj.
Tu je kraj pripovesti o kabinama. U međuvremenu, stvorene su te kategorije starih i novih zakupaca, pibavljeni dokazi ko pripada kojoj vrsti, ali su i ovi drugi, novi i neredovni zakupci – dobili po pički, da tako kažem.
Dobili su, sve po spisku.
Uostalom, pogledajte i sami. Mene je sramota. A nikog u Gradu nije.
Predeo oslikan jajem
U predivno nedeljno osunčano jutro, krenemo niz ulicu po kojoj sija tek malo svežeg, negaženog snega, moj pas i ja, putem prema obližnjem parkiću. Vazduh je čist i miris me podseća na ledene kocke koje sam nekada volela i sve me podseti na njih, čak dozovem u sećanje ambalažu na koju mi je zaličio moj inače odvratan kraj grada.
(Ne odustajte odmah zbog lirskog uvoda jer će kraj biti usran. Pokušavam da komponujem ravnotežu.)
Blesavo se smešim, jer me raznežuje i veseli način na koji moj mali psić, sretan da ne mora više da piški u sebe nakon duge noći, skače na sve četiri kao da je posađen na federe.
Oh, lovac na putu! Pomislim da sanjam i da me je blesava fantazija o ledenim kockama kojoj sam dala oduška, zavela i odvela u neželjenom pravcu, u neki tužan kraj neke od odvratnih bajki kakve nisam čitala svom sinu. Bio jednom jedan. Lovac. Koji nosi pušku. Zato što ide da ubije neke životinje. U ime sporta. Ili hobija. Šta radite u slobodno vreme? Najčešće odlazim da ubijem neku životinju.
I tako se sretnemo lovac i ja. Na putu koji vodi u obližnji parkić. Lovac komplet maskiran za ubijanje, s puškom o ramenu, u maskirnoj uniformi. Stresem se kao, ček sad moram da zapalim jednu, stresem se kao da sam vuk koji je upravo pojeo babu do pola, ali je onda ugledao lovca s puškom te se zagrcnu i babina butna kost mu ode u šre, i viknem: Hektore! Čekaj!
Otkud znaš s tim lovcima po ulici. Ne znaš šta mu je specijalnost. Šta najviše voli da ubija u slobodnom vremenu. Čija krv iz kljoknutog tela mu baš ono, podiže adrenalin. Pfu, miomiđemo se bez krvoprolića. Požurim belom stazom u nedeljno jutro prema parku. Načas zaboravim lovca jer slutim nepriliku. Iza visoke žive ograde koja opasuje parkić vidim rep. Ako vidim rep iza te ograde – javlja mi deo mozga zadužen za sintetizovanje prethodnih iskustava sa trenutnom situacijom – to može da znači samo jedno: Ed je u parku. Ed je doga, odrasloj osobi negde do iznad pojasa, kažu da je dobrica i blentav ali Hektor i ja nismo proveravali. Već vidim šta je ostalo od mojih ledenih kocki na početku ove priče: Hektor je obavio što je obavio dovde, ako je bio pametan da zapiša svaku kuglu i dva ćoška od policijske stanice , a ostalo će morati opet u sebe.
Međutim, Edova vlasnica mi kaže da upravo odlaze jer ih poterala policija. Kako, molim? Ona ista policija koja je bez reči prošla pored lovca s puškom, u sred jutra u kojem sam taman počela da uživam? Ed nema brnjicu, gospođo, zabranjeno je bez brnjice, izazivate opštu opasnost, idite kući, i oni krenuli, malo na moju radost jer će Hektor uspeti da se olakša u celosti i po planu i programu, a malo na moju žalost što policija tako prilježno radi svoj posao. Do te mere prilježno, da zaustavlja auto čim vidi nešto tako strašno, kao što je Ed bez brnjice, uzgredbudirečeno, na kratkom lancu i s ogrlicom koja mu se useca u vrat ako samo poželi da mahne repom.
U parku se igraju deca! Stiže i argument više. Što je istina, mada retko srećem decu u sedam ujutru u parku ali je to ipak opštepoznata i notorna stvar, deca su ukras parkova, parkovi su pluća gradova, ergo. Dete bi, kada vidi Eda na lancu moglo da se uplaši, a mi to ne želimo, je l’ da, čak ni u sedam ujutru?
I ode Ed, ode i lovac, i ja nastavim da petljam s mislima tamo gde sam stala, ali bezuspešno. Kolikogod da mislim na blagodet jednog mirnog sunčanog belog jutra i dišem duboko svoje ledene kocke, čak ugledah i najminijaturnijeg Sneška Belića, ne višeg od 15 cm ali zato ima i nos od šargarepe, i dva kamena na mestu očiju — jako voolim takve dokaze da planeti ima žvota — nekako mi nevaljala misao stalno nasrće na sliku kako nikad, ali nikad policija nije zastala u rano popodne da rastera maloletnike dok uz igralište sa decom koja su ukras parkova a parkovi pluća grada, vošte gajbe piva, ili zaviju po džoint i pevaju patriotske pesme.
Jebote, to im nije skrenulo pažnju, a moguće da samo ja to primećujem. A možda i fantaziram. Jedna doga fakat može da predstavlja opasnost, otkud znaš kad tako pseto izgleda, kao neko neuhranjenije tele, ali alkohol i droga nisu opasnost ako su za sopstvenu upotrebu. Patriotske pesme su, ofkors, poželjne. Jer, ako loču i drogiraju se u sebi a pri tome imaju sluha da zapevaju i za pojas zadenu, i to poželjan repertoar, onda stvarno ne vidim zašto mi pada na pamet da bi policija trebalo da proširi delokrug svog delovanja i na te maloletnike.
Ili da primeti lovca, s puškom, kako prolazi niz našu ulicu. U zelenoj uniformi, opasan kaišem s rezervnom municijom, šta li, i s puškom o ramenu. Krenuo da ubije nekoga u divno nedeljno jutro. Peške. Mojom ulicom. Sačuvj me bože ako se bude ovuda i vraćao iz lepo provedenog slobodnog vremena. Peške. S krvavom životinjom o slobodnom ramenu.
Jebote, život u Srbiji je bajka.
Na kraju je i Hektor usr’o ovu priču kada je digao nogu na Sneška Belića, izgubio ravnotežu i stropoštao se na malu figuru od snega. Moram hitno da popravim ovaj dan i Hektorovu psihomotoriku. Napraviću ledene kocke, ili makar varijaciju. Ovaj tekst se i tako više ne može popraviti.
A hug a day keeps the doctor away
Lepo lice grada: U mom milom gradu juče su se delili besplatni zagrljaji. Potpuno je čarobno kako deca, inače najgrljenija bića među populacijom, potpuno neinhibirano ulaze u zagrljaj. I kako zagrljaj povlači oprugu koja odmah aktivira osmeh.
(Fotografija preuzeta odavde.)
Dodir od ljudi pravi dobre ljude. Bebe koje nisu dovoljno dodirivane, postaju asocijalne, nesigurne, kompulzivne ili agresivne kad jednom odrastu. Dodir je odlična terapija za dušu.
Mi skoro svakoga dana održimo porodičnu konvenciju zagrljaja. Zovemo je (gle!) Porodični zagrljaj, u kojem učestvujemo svi, tako što suprug i ja istovremeno jednom rukom hvatamo pod guzu sina, podižemo ga u visinu naših glava i potom isprepleteni i stisnuti stojimo tako nekoliko sekundi, ljubeći i mirišući jedni druge. Ako nam se, u ponekada groznoj svakodnevici, i desi da zaboravimo da održimo zagrljajnu konvenciju, tu je dete da nas podseti. Za njega je to deo normalnosti života i neophodnost, kao što je normalno da ujutru jede doručak, a pred spavanje pere zube.
Probajte, jednostavno je i nije uopšte teško. Za to je potrebno najmanje dvoje ljudi.
Užas
U kafeu Lounge u Novom Sadu, u pasažu Zmaj Jovine 10, noćas oko dva časa je izbio požar u kojem je sedmoro ljudi poginulo, a troje je teško povređeno i lekari se bore za njihov život.
Osim užasne tragedije koja je zadesila ove mlade ljude, postavlja se i jedno užasavajuće pitanje od čijeg odgovora užasno strepim:
Edit: nema pitanja. Nije ni umesno i nije tema.
