Preko 800 kamera u Novom Sadu, najviše na raskrsnicama

Uz standardno ne mali račun za komunalije, ovog meseca nam je stiglo i prateće pisamce u kojem smo obavešteni da je video nadzor u Novom Sadu važan,

a) zbog mališana pred vrtićima

b) zbog dece, zbog droge i nasilja

c) zbog bezbednosti svih nas na ulicima

d) zbog Evrope i koraka s njom

e) zbog toga što svi želimo da Novi Sad bude najbolje mesto za život.

Slažem se 100%.

Otkad je za vakta radikalskog gradonačelnika, kojA ima amneziju na svoja politička nedela iz devedesetih i rupu od cele dekade u biografiji za potrebe nove političke kampanje bazirane na kokošijem pamćenju birača,  uvezen u Novi Sad sav go kriminilac iz Beograda i Crne Gore, ja bih stvarno volela da ponovo počnem da se osećam sigurno u svom gradu.

Sve računam da gradski  menadžer više nikada neće biri frizer iz Beograda a šef kabineta vlasnik diskoteke iz Novog Sada koji vreme prekraćuje u kockanju.

Hoću da budem bezbedna. Ja, a ne kriminalci, jer je sada obrnuto. Kriminilaci su u Novom Sadu svoj na svome, njima je super, a našoj deci nije. Novi Sad prednjači po broju izvršenih kriminalnih dela u Srbiji, razni Šarići i njihovi pomoćnici žive u mom gradu, u ovom gradu se životima potkusuravaju razmirice kriminalnih grupa iz prestonice, droge ima kao na rasprodaji.

Poslednji izveštaji govore da je trećina od svih krivičnih dela na teritoriji Srbije počinjena u Vojvodini a da je od toga skoro polovina u Novom Sadu. Takođe, prošle godine je 100%, pajstito, 100% zaplenjenog ekstazija na teritoriji cele zemlje zaplenjeno u Vojvodini! Zašto je to tako? Otkud sva ta droga u Vojvodini? Pa, zato što je za NJIH tu BEZBEDNO, elde? 

Grafite koji slave Ratka Mladića u Novom Sadu ne kreče.

U Novom Sadu pale zastave drugih država.

U Novom Sadu izuvaju deci patike u sred bela dana u sred belog centra grada.

Ovde zelene površine zauzimaju parkirani džipovi i audiji sa zatamnjenim staklima, a ne drveće.

OK, shvatili smo!

Dopis uz račun još kaže da je “Od uvođenja video nadzora Novi Sad bezbedniji grad”.

C. Nije.

Ali, ja bih stvarno volela da jeste.

I hoću da plaćam za video nadzor 30 dinara. (Klikni na mapu da saznaš na kojim raskrsnicama se nalaze kamere)

Ali, hoću i efekte. Ne vidim ih.

Pratila sam gnev svojih sugrađana zbog ovih 30 dinara. Neustavnih! Sudom ukinutih i prebačenih u dobrovoljnost.

Ne razumem. Šta je 30 dinara mesečno? Uz, efekte koje svi, bar deklarativno, očekujemo?

Šta je 30 dinara za video nadzor u jednom gradu, u poređenju sa:

Račun za komunalije (Novi Sad, oktobar 2011)

Meni smeta visina cene grejanja, jer se smrzavam cele  zime, a posebno s jeseni i proleća.

Smeta mi što ne razlikujem u svakodnevnom životu, niti tu razliku uspevam da primetim u praksi, šta je održavanje – promenljivo, održavanje – po ugovoru, održavanje – stalno. Šta znače sva ta silna održavanja, dođavola, kad mi, stanari, stalno nešto održavamo?

Smeće me posebno što imamo još dve stavke koje se odnose na ta nekakva održavanja, a) čistoće, pa onda b) higijene, koje su obe 8,5 puta više od cene održavanja grada u pristojnom stanju kamerama.

Smetljuje me ekološka taksta, strašno! Kako se ona troši, na šta?

Smetka me i gradsko zemljište, to je MOJE zemljište od pre koju godinu!

Ne znam kako je sa drugim sugrađanima, i stvarno ne znam kako im, od svih tih održavanja, jedino održavanje bezbednog života smeta, koje nas, eto, najmanje košta, a čije efekte bismo, eto, stvarno mogli da vidimo i u koje ja,  usuđujem se da kažem, iskreno verujem kao u korak ka bezednijem životu pobrojanom po tačkama tamo gore.

Kako Novosađani razmišljaju

I, tako zaključujem da sa većinom Novosađana više nemam ništa zajedničko.

I neću da odjavim ovih 30 dinara. I, hoću da, nedajbože mi zatreba, mogu da se pozovem na tu jednu kameru čije održavanje plaćam. I, volela bih još više kamera, ne samo na raskrsnicama.

Jer hoću da se osećam sigurno na ulicama svog grada. Ja, a ne bagra. Moje dete, a ne diler droge.

Mi, a ne naši.

Nikako da primetim tih 30 dinara u ukupnoj sumi na aktuelnom računu. A, ti?

Cijena, prava sitnica

]]> http://www.mooshema.com/2011/11/13/neko-nas-posmatra/feed/ 15 http://www.mooshema.com/2010/11/25/igore-pavlicicu-evo-ruke/ http://www.mooshema.com/2010/11/25/igore-pavlicicu-evo-ruke/#comments Thu, 25 Nov 2010 12:29:51 +0000 Moo http://www.mooshema.com/?p=1799 Poštovani Igore,

Ne sećam se kada sam se ovako osećala u vezi sa nekom političkom odlukom ili događajem. Lažem. Sećam se. Ovako sam se samo još osećala 5. oktobra i više nikada od tada. Do jutros, do danas, kada sam čula vest:

- Zbog teške finansijske situacije, polovinu planiranog novca za tu namenu, dakle 10 miliona dinara, potrošićemo za organizaciju dočeka 2011, na jednoj lokaciji. Drugu polovinu daćemo u humanitarne svrhe, kao pomoć Kraljevu posle zemljotresa, ali i našim sugrađanima – zaključio je Igor Pavličić. (Radio Sajam)

Tako sam inače nazoljena. Rezignirana. Odmaknuta od ove zemlje. Distancirana na neopatriotski način (zluradi, nemojte prevideti ono slovo “o”): samo zakeram i upirem prstom. Ceo ovaj blog je krik za bolje, nikako dosegnuto. Ceo život mi je prošao u infantilnom uverenju da ću doživeti da ova zemlja sazri. Od svega toga, samo sam ja omatorila i okasnila.

Ne verujem političarima, ne verujem u politiku. Da verujem, već bih se njome bavila.

Ni vama nisam verovala.

Ali, uf, ovakav potez mi vraća veru u ljude. Pa, i u politiku, ako baš hoćete. Da li će neko sad da kaže da je ovo “politički poen”? Pa, ako jeste, onda se to zove poen i, što se mene tiče, poentirano je. I ovo nije jeftin politički poen. Uopšte nije jeftin. Skuplji je od tih 10 miliona koji će sada biti potrošeni na nečiji život.

Znači, može. Znači, realnost se računa. Znači, nije izgubljen kontakt sa stvarnošću.

Gogolj je rekao, “vlast je težak rad za dušu”. Izgleda da ponekad duša izdrži to veliko iskušenje.

Bravo, gradonačelniče!

Sad ste postavili visok i odgovoran kriterijum. Radosna sam što ćete baš vi i baš iz mog grada dati dobar primer i drugim lokalnim samoupravama. Zbog vas sam danas tako ponosna na svoj grad.

Ako još do kraja mandata revidirate i svoj umetnički ukus i razmotrite postojanje i ostalih kulturnih delatnika u ovom gradu, osim Exita, kao što izjaviste onomad da je to najvažnija kulturna industrija u Novom Sadu, još ćete i imati moj glas.

Evo ruke!

Kad čujem da je u rebalansu opet ispao neki kulturni program, i dalje nije završen neki muzej, nije održana neka izložba, nije objavljena neka knjiga, ja oštrim bodlje zbog budžeta za ng.

Kad god moram da pišam u veceima u domovima zdravlja i bolnicama, kad upadnem u rupu na putu, ja besnim na budžet za ng.

Kad čujem da opet nije bilo para da se obnovi neka sala za fizičko, nakostrešim se na budžet za novu godinu. Jedna radikalka mi je pre tri godine spočitnula da sam tužna, ružna i frustrirana, zato što sam Gradu predložila da smanji Čolin honorar od 100.000 evra i trošak za ozvučenje od 80.000 evra za 20% da se neki socijalni slučajevi stambeno reše u Gradu. Da nam ne umiru deca u sred Grada od požara sveća kojima se greju.

Pa jesam, frustrirana sam.

Kad mi radikal to kaže, ja to primam kao kompliment.

Jedan VD demokrata mi je tim povodom rekao da sam populista.

Pa jesam. Kad mi jedan demokrata koji je završio karijeru za jednu VD upotrebu to kaže, kad mi jedan demokrata kojem bi danas na populizmu pozavideo svaki espesovac iz najboljih vremena to kaže, osećam se svetski.

I dovoljno demokratski da mu to u lice kažem. Pa da posle opet promašim na nekom konkursu. Mislim, vats nju end eksajting? Pa, taj moj “populizam” mi nije doneo nijedno povoljno rešenje na nekom državnom konkursu. Ni pre populizma, posebno ne kasnije. A populizam budžeta za ng je obradovao mnoge u vlasti.

Jutrenje i bdenije

Ahm. Da  vas pitam nešto.

Pa, kako smo mi to živeli ranije, bez tih proslava novih godina na trgu? Skoro da ne mogu da zamislim te jadne dočeke u krugu porodice, na žurkama po stanovima iz kojih matorci odu, u zakupima omiljenog kafića, kratkim putovanjem.

Jadnost, što bi rekao moj sin. To nisu bile proslave, to je bila jadnost.

Ima li života i Nove godine bez te skupe zajebancije? Ili Nova godina bez trga nije život, već preživljavanje?

Možda neće stići ako ne odemo na to preskupo turbo-folk bdenije?

I, šta će biti na jutrenju, kada se večernje i k nefimonu završi? To ne spada u Budžet. To kresanje je individualno. Nije institucionalno.

As time goes by

Živimo ti mi, kako-tako, kolku-tolku, od prvog do drugog, trećeg smanjimo horizont očekivanja, petog smanjimo potrošačku korpicu, desetog se derememo na decu, 15. nam jave da smo prvi izašli iz krize, a to što ne vidimo to je zato što smo defetisti, pretkraj meseca tučemo žene zbog ludila besparice i sveopšteg ludila. Upadamo u rupe na putu, pijemo lošu vodu, jedemo loš hleb, mleka nema – i krave presušile, poskupljuju nam grejanje dok nas uveravaju da ćemo u stvari tako plaćati manje.

Dok mi uradimo rebalans sopstvenih potreba u skaldu sa debalansom zarade, shvatismo jedno: biće Nove godine! Bokte, da nije tih Budžeta, strahujem da bi nas obišla. A sigurno ne bi svratila kada bismo razgradili malo ugradnju i prepolovili je u korist izgradnje.

Kresanje

Kreše se sve gde može da se kreše. Posebno se dobro pokazala kultura kad nešto treba da se kresne, eksjuz maj svahili.

Ako dođe do kresanja, prvo kresnu kulturu. Onda krešu obrazovanje. Onda, uveravajući nas da je to za naše dobro, krešu nam novčanike odobrenim poskupljenjem struje. Sve za naše dobro.

Treba, bokte, da se osećamo zahvalno što nas kreše kako ko stigne.

I kad nam zdravu pamet kresnu, treba da se osećamo prosvećeno. Nedokresano, takoreći.

Samo ne sme da se kresne budžet za novu godinu. To je sveta krava, u svetinju se ne dira. U tom budžetu su sve svete ugradnje od kojih se nakrmljuje sveta baza, da bi sveta centrala mogla na miru da se sprema za tamo neke svete izbore.

Ne dirajte mi budžet za ng, ja i dalje držim vlast! A Kraljevu “treba da pomogne svako ko može”. Pa, ko može? Još?

Paštete, sira i vojne muzike

Nije zgoreg, skoro kao tribute to BO, da se podsetimo početaka, koje pamte sada već samo oni koji su u manjini, jer, srećom po blogosferu i blogu hvala, ona je u protekle tri godine u znatnoj meri osvežena novim ljudima.

Sve je počelo kada je Peđa, na putu ka roditeljskoj kući, poželeo da se sretne sa pojedinim blogerima koje je poznavao samo virtuelno: mnogi će se setiti interne mailing liste u kojoj su stajali pozivi ograničenom krugu ljudi, koja je veoma brzo, zbog oduševljenja blogera, postala javna stvar.

Stvoren je prvi iliti nulti blogerski susret, održan u Pančevu, maja 2007, pod današnjim imenom BlogOpen, kojeg imena je autorski vlasnik Peđa Pušelja aka Blogowski.

Ushićeni uspehom, dobrom radno-prijateljskom atmosferom, i nošeni željom da sretnemo što više ljudi, Peđa i ja smo tokom tog leta razmenili  nekoliko mailova, skype razgovora i nebrojene gTalk linije, zbog moje inicijative da se jesenji sajam knjiga u Novom Sadu obogati jednim velikim blogerskim susretom na velikom mestu.

Ubrzo je registrovan i podignut sajt blogopen.eu, kojem je vlasnik i prvi administrator Marko Herman.

Blogopen 07, photo by: Blogowski (flickr)

Svi smo radili pro bono, naravno, nije bilo neophodno da zovemo ljude da se uključe, blogeri su se nudili sami, i tada je naša blogonessa, Sanja Rastovac aka Aurora Borealis, bila daleko od Peđe , ali jako blizu svim poslovima koji su od nje zahtevali odgovornu brigu o inostranim gostima i, konsekutivno prevođenje.

Za tu priliku je stvoren i danas svima poznati znak BO, koji je radila prva među jednako najboljim dizajnerima koje ima ova zemlja i blogosfera: Jelena Mirković aka etotako, koja je vlasnica autorskih prava na znak.

Tada je sve što treba na engleski u pisanoj formi prevodio Viktor Marković aka Belgraded, a za Borane se sumnjalo da će iznajmiti čitav autobus, koliko je bilo zainteresovanih iz tog kraja.

Naporan program i osnovni koncept rada, koji uključuje i humanitarni profil ovog okupljanja, kao i stvaranje godišnjeg almanaha najboljih tekstova blogosfere pod nazivom Blogopedija, autorsko je vlasništvo moje. (ali ne i sneg koji je neplanirao pao početkom tog novembra).

Tako se zakotrljalo. Tada je bio pozvan i Matt Mullenveg, koji je čak i želeo da dođe, ali zbog razdaljine i kratkog vremena, obećao da će se javiti video-linkom ili snimljenim pozdravom i tako zvanično otvoriti BO u NS. Ništa se nije desilo zahvaljujući njegovim obavezama, ostali su kontakti za neku buduću priliku.

BO danas

Blogopen 07, photo by: Fotomanijak (flickr)

Posmatrajući već dve godine sa strane, ne mogu da ne budem zadovoljna: BO je prerastao jednu podnevnu kafu i postao institucija. Kao dete, napisala sam kod Dede, koje je sazrelo i odvojilo se od svojih roditelja i krenulo svojim putem. I pojelo roditelje, da ponovim tu nemaštovitu analogiju na revoluciju i njenu decu, iako nisam želela da zvuči kao bilo šta loše. Mogu da budem uvređena, kao što su roditelji ponekad uvređeni zato što više nisu potrebni svojoj deci, ali ne mogu a da ne budem ponosna što je dete već sada bolje od svojih roditelja. Ili, makar što je postalo svoje. U ovom slučaju – svačije. (bez dodatnih analogija, molim )

BO je svačiji. Pripada svakome ko je zainteresovan, bilo za organizaciju, bilo za učešće kao publika, bilo za predavanje, bilo za promenu bilo čega. Srećom, BO je i opšte mesto za kvalitetno povezivanje svih onih koji čine regionalnu blogosferu, regionalnu twittosferu i sutra regionalnu ko-zna-čega-sferu ko zna kakvog novog socijalnog medija.

Zato ne budite na kraj srca, voi ch’entrate.

BO sutra

I borski i niški susret dokazuju da je dobro što se BO seli iz grada u grad. Ni net ne poznaje granice, zašto bi ih priznavao blogerski networking. A samo onaj koji putuje zna da je cilj putovanje, a ne destinacija (quote ne znam čiji).

BO se menja i svi koji su se dotakli njega, učestvuju u tim promenama. BO će se i dalje menjati, jedino se, očigledno, neće menjati navika vremenske prognoze: uvek se pokarabasi vreme u vreme BO, ma gde bio.

Računajte na to. I na činjenicu da ćete se prilično namučiti oko sledećeg, ako mislite da možete da organizujete.

Samo oni koji su uzeli učešće u organizaciji jednog ovakvog skupa mogu da znaju koliko je to komplikovan posao. Zahteva dosta novca, jako puno energije i čitavu armiju ljudi spremnu da volontira. Činjenica da se BO seli od grada do grada i da se svake godine neko drugi lati ovog zahtevnog rada, može samo da doprinese kvalitetu ovu manifestacije. Razume se, ne uvek na kratak rok, ali obavezno na dug.

Što se mene tiče, nastavite da kritikujete, uvek i bez ostatka. Ali nemojte da hejtujete. Kritika neće pomoći onima koji su BO upravo priveli kraju, ali će biti dragocena onima koji žele to da naprave sledeći put u svom gradu.

Ako ćete da hejtujete, onda se manite BO-a i obratite se predsednici Skupštine.

*fotka na naslovnoj: Blogowski

Tema tribine, bar koliko se moglo razumeti iz pisma javnosti, bila je ukazivanje na nepostojanje kulturne politike grada, prožeta potom meni nejasnom potrebom organizatora da se oglasi i Exit po ovom pitanju. Nekako olako, i bez osvrta, svi učesnici tribine su zaboravili šta je rekao gradonačelnik, nemajući potrebu da zatraže izvinjenje ili dodatno objašnjenje. Ne slučajno, na dan organizovanja tribine, Grad je prebacio zaostali deo sredstava po konkursu za projekte iz kulture za prvu polovinu 2009. godine.

Elem, kako to obično biva, front se sa pravog problema preselio na lateralne koordinate i ovih dana, dok je trajao najposećeniji Exit ikada, prozvani i samozvani akteri različitih kulturno-političkih opcija započeli su “javnu raspravu”, čitaj međusobnu prozivku preko medija, ostrašćenom retorikom na granici, ili preko nje, uvredljivog.

I bez ove javne razmirice, za svakog mislećeg građanina bilo je tužno slušati jednog Želimira Žilnika prinuđenog da podseti na broj festivala u svetu kojima je prisustvovao sa svojim filmovima ili broj retrospektiva koje je u svetu imao, za šta, po sopstvenoj tvrdnji, nije dobio ni dinara od grada u kojem živi i stvara. Grad koji natera jednog takvog žitelja da to sam kaže i to još u želji da opravda moguću zamenu teze, treba da se stidi.

Ipak, i sam je Žilnik nekoliko puta izrazio potrebu da se Exit oglasi povodom gradonačelnikove izjave, to je valjda bio zajednički stav organizatora, te se konačno oglasio mučeni Lalić, direktor Sterijinog pozorja i umetnički direktor Cinema city-a i direktor još nečega sudeći po tome što ga Žilnik oslovljava sa “trostruki direktore”, nisam baš u toku. Zaista, teško je zamisliti da se Bojan Bošković, primalac budžetskih para i tata celog Exita, u trenutku dok počinje 10. festival i traje uz prisustvo 150.000 ljudi, lati hartije i sačini reakciju koju je treći sektor želeo. I, šta je uopšte, treći sektor okupljen oko Zorana Pantelića, želeo da čuje?

- Da će se Exit sledeće godine odreći budžetskih dotacija sa svih nivoa?

- Da će Exit retroaktivno vratiti sav ikada primljen novac poreskih obveznika?

- Da će Exit od svog profita početi da finansira treći sektor iz domena kulture?

- Da će Exit “vratiti” svom gradu tačno 10 ili tačno 20 miliona evra kroz ugostiteljstvo (Ivan M. Lalić nije znao tačno koliko)?

- Da će objaviti putem oglasa završni račun 10. festivala?

Šta sad kad se Lalić oglasio sa argumentacijom “što se bunite kad ste bili pozivani i plaćani u raznim organima i priredbama Exita?” I ode sve u vetrić nad Novim Sadom.

Da se zamisliš. Gradonačelnik se pežorativno osvrne i olako odbaci celokupnu stvaralačku kulturnu industriju grada koja po pravilu nije profitna i suprotna je postulatima (kod nas nepostojeće) kulturne politike, određena grupa stvaralaca se pronađe u toj kategoriji i pobuni, zatraži da se privilegovana firma Exit doo oglasi i ona se konačno oglašava kroz Lalićeva usta i, šta?  Sve se pomeri sa kursa konstrukcije i baci na lične razmirice nekolicine ljudi, pokaži mi svoje račune, ja ću tebi svoje. Bah.

Ovo je bila prilika. Koja je tako lako izgubljena. Da li je neko, buneći se na jedan potpuno pogrešan način, tome namerno pomogao?