Moramo da se jednom odlučimo da je nešto od interesa za grad ili nije! Za kulturu izdvajamo više od 900 miliona dinara i smatramo da Egzit spram rezultata koje postiže zaslužuje dobar deo tog novca. Masa poslovnog prostora se izdaje bez nadoknade, razna udruženja i razne “Art klinike”, a pitanje je rezultata i šta grad ima od toga*, utvrdio je gradonačelnik Igor Pavličić. (Izvor: Radio 021).

Na ovo je reagovala kulturna javnost grada oštrim saopštenjem (integralna verzija ovde), i najavila tribinu o zloupotrebi budžetskog novca od strane političkih struktura, koja će se održati u ponedeljak, 6. jula u 13:00 časova, u Omladinskom centru CK13, Vojvode Bojovića 13.

Gornjom izjavom je gradonačelnik Novog Sada, nedvosmisleno izneo stav grada da je trošenje budžetskog novca na kulturu i umetnost i one koji je stvaraju, zapravo uvreda za opštu dobrobit građana, koja će se uspešno prevazići prelivanjem većine budžetskih sredstava jednom visoko-profitnom preduzeću specijalizovanom za spektakl i zabavu.

Takođe, nametnuo je ideju da ničije umetničko delovanje, osim Exita, nije u interesu grada. Takođe, pokazao je da ne zna šta je kultura i umetnost, šta su vrednosti stvaralaštva za jedan grad i naciju, i da ne razlikuje institut zabave od kulturne industrije.

Nećemo ovde umanjivati privredni i turistički značaj EXIT-a za Novi Sad, ali ćemo morati, jednom za svagda, da delatnost ovog preduzeća odvojimo iz domena kulture i prebacimo u domen privrede, gde i pripada. Takođe, apelovaćemo na sve nivoe vlasti da ubuduće, ukoliko imaju baš tako snažnu potrebu da jedan visoko-profitni događaj koji organizuje jedno stabilno profitno preduzeće i dalje dodatno, i sve više finansira sredstvima građana angažujući pri tome i kompletnu javno-komunalnu logistiku, to čini iz drugih izvora, preko drugih ministarstava, kao što su ministarstva za privredu ili turizam.

Kultura i umenost pripadaju stvaralaštvu, ne profitu, i tako se prema tome treba odnositi. U kulturi je malo toga isplativo i veći deo kulture nema nameru da gubi novac, ali njena svrha nije u tome ni da ga zarađuje. Država ne sme da podstiče svojim odnosom, i nečuvenim pežorativnim ostvrtanjem na male kulturno-umetničke industrije, stvaranje klime  u kojoj se stiče javni utisak da je umetnost nepotrebna, neisplativa i trošardžijska i da na pročelju te ideje stoji prvi čovek demokratski izabrane vlasti jednog grada.

Konačno pronalaženje balansa u politici koja brine o umetnosti, treba da bude jedan od pioriteta. Sistematski niz činjenja vlasti kroz koje se stvaraju uslovi za zatvaranje malih kulturnih centara, pežorativno pominjanje stvaralačkih grupacija, ignorisanje postojećih manifestacija koje, uz pomoć države, guraju u ruke monopolistima, moraće da postane samo opominjuća greška koja ne sme biti ponovljena.

Moja drugarica Ivana Inđin, i osoba čije napore u kulturi pratim dve decenije i koja je 20 godina u Novom Sadu donosila nove i sveže ideje i koncepte kroz Kamerno pozorište muzike “Ogledalo”, juče je obavestila javnost da gasi ovaj centar zbog nerazumevanja gradske i pokrajinske vlasti. Čak i više, jedini festival nove muzike, INTERZONE, koji devet godina vodi i organizuje s uživanjem svih autorskih prava na koncept i organizaciju, upravo od Ogledala preuzima Exit, uz podršku pokrajinske vlasti.

Dobro ste pročitali: Ivana je uslovljena, odbijanjem vlasti da je finansijski podrži po javnom konkursu, a potom iz vlasti i savetovana, da festival koji je u celosti njeno autorsko delo, ustupi Exitu.

Ovo je njeno saopštenje za javnost:

Dragi prijatelji,

Obavestavam vas da je demokratska vlast u Novom Sadu izbrisala međunarodni festival Aktuelne muzike INTERZONE sa mape kulturnih događaja i time izbrisala prostor u kome se učilo novo slušanje drugačijih muzika, prostor u kome su nastajale nove muzičke pojave/grupe/autori/izvođači/estetike, prostor u kome se muzika tumačila kroz različite teorijske perspektive, prostor u kome su se podržavale umetnici/e različitih kulturnih i društvenih pozadina, prostor u kome je publika mogla da pita i dobije odgovore od svojih muzičkih uzora, PROSTOR U KOME SE KROZ PRAKSU OSTVARIVALA DEMOKRATIJA U KULTURI.

Srdačan pozdrav,

Ivana Inđin

Od Ivane danas saznajem da je, valjda na b92, Exit obavestio javnost da ne treba da bude zabrinuta, jer će Interzone festivala ipak biti. (!) To je kao da napišete knjigu, a kad ne možete da nađete sredstva za objavljivanje ili izdavača, distributer novina i časopisa vas obavesti da ne treba da brinete jer će je oni sada objaviti i potpisati.

Lekcija za vlasti koje očigledno nisu dorasle kreiranju kulturne politike:

Razumite razliku između stvaralaštva s jedne i karnevala i spektakla sa druge strane

Pomozite pojedincima da ostvare svoj kulturni potencijal

Vodite politiku u pravcu stimulacije stvaralaštva

Pripremite stanovništo za uživanje u rezultatima

Ohrabrujte pojedince i grupe da doprinesu kulturnom razvoju kroz aktivnu ulogu

Obezbedite svima fizički i socijalni pristup kulturnim dogadjajima

Zahtevajte od medijskih kuća da rade za sve ukuse i interese, jer smo svi deo neke manjine. Oni treba da imaju otvoren pristup prema poeziji, drami, plesu, operi, vizuelnim umetnostima i klasičnoj muzici – formama koje maju veliku ali ne uvek masovnu publiku.

Cilj neka vam bude da dostignete osećanje kulturne sigurnosti u celokupnom stanovništvu.

Sajmon Mandi*: Kulturna politika (VEGA media, 2002.)

*konsultant za kulturnu politiku UNESCO-a, Saveta Evrope, Evropske kulturne fondacije. Osnivač i predsednik Evropskog foruma za umetnosti i nasleđe i direktor Britanske nacionalne kampanje za umetnosti.

Linkovi do postova na ovu temu:

Exit je privredno, ugostiteljsko, turistička manifestacija

Novi Sad guši razvoj lokalne umetničke produkcije

Država, to sam ja

Potemkinov Novi Sad

Ko je Lončar? Ne znam da li umem dovoljno patriotski verbalno da objasnim, ali mogu patriotskom pantomimom. Četiri reči. Domaći film. Prva reč – najskuplja. Druga reč, skraćeni oblik glagola biti trećeg lica, samo što nije. Treća reč – vitalni organ bez kojeg nema života. Četvrta reč – država koja ide svima uskurac i misli da je to baš geo-političko-istorijska fora.

Pomoć prijatelja za četvrtu reč: najlepši vez ili rupa na persijskom tepihu Evrope, zavisi ko procenjuje vrednost, odnosno, štetu.

Tako je. Zoran Lončar je sveministar sveministarstva u Vladi Republike Srbije koji se undercover predstavlja kao ministar prosvete. Malo je država u regionu koji imaju ovako svestranog ministra, ali Srbija i ovde prednjači. Njegovo srce je tamo gde je Kosovo, njegov resor u ovom istorijskom trenutku nije bitan, tužan luk njegovih obrva odaje žrtvu vršnjačkog nasilja u mladosti, glas odaje momka koji nije imao dovoljno ljubavi ni izlaske subotom u vreme kad je za to bilo vreme.

Žao mi ga je, jer nekako imam utisak da on spada u najzaposlenije ministre naše prezaposlene vlade. Kako drugačije da objasnim raspored njegovih bora i, za njegove slušaoce, oduzimajuću letargiju u glasu. I on je umoran čim progovori, kako li je tek nama koji odlučimo da pokušamo da razumemo te nizove bisera u niski patriotskih reči Srbije. Kad on progovori, Srbija upada u dubok san. Boli je mozak, ćuli uši, napreže najaktivnije i zapostavljene sfere mozga, i – ne ide. Lončar se trudi, toliko se trudi svojim bezrazložnim glasom i ničim izazvanom pojavom, da cela misleća Srbija pada u zabezek.

Jako se brinem za njega. Toliko energičnog i doslednog odsustva bilo kakve energije, bačene pred nas, svinje, koje bi u Evropu u kojoj de facto nema granica, da ja stalno mislim da se on suviše napreže niušta. Od tolikog naprezanja može samo da prdne. A, čemu to?

Kad vidim Lončara, sve mi se čini da u Srbiji ne možeš biti političar ako nemaš manu. Bilo da je govorna, telesna, ideološka ili moždana. Ili da se ta mana samo zove – Lončar. Lončarev sindrom.

Zamišljam kako Lončar čestita učiteljicama na Kosovu 8. mart (ovo je prigodna rečenica)…

i padam u bedak.

Zamišljam kako mi Lončar brani srce zemlje…

i padam u bedak.

Zamišljam kako mi se Lončar brine za obrazovanje…

i padam u bedak.

Zamišljam kako nam se Lončar trudi, mora jako da se trudi da njegov patriotizam potre sve krivične prijave protiv njega…

i padam u bedak.

Nemam adekvatnu Lončarevu fotogafiju…

i padam u bedak.

Čuvajte mi Lončara, jako se troši.

Hajde da mu pošaljemo vibre.

On je Novosađanin.

Iako ne znam kako se zove, znam ko je on. On je žrtva ove Vlasti.

Sve Miloševićeve žrtve su napustile zemlju, završile u zatvorima, izreketirane do propasti, gubile parnice i ročišta, umrle, poginule, transportovane u hladnjačama ili bezimeno sahranjene u masovnim grobnicama.

Miloševićeve žrtve, sa ili bez imena i podatka o starosti, sa ili bez identifikovanog pola ili bračnog stanja, nekako su skončale. Na ovaj, ili na onaj način.

Manje od decenije kasnije, kada su se sve njegove žrtve spasile smrću ili odlaskom, zatvorom ili prosjaštvom, svedočimo žrtvu ove Vlasti.

Ovom prilikom nam nije važan podatak da li im je verovao, da li je bio simpatizer ili član Stranke. Nije važno da li je bio iz imućne ili osiromašene porodice. Podatak o njegovim prijateljima, prvoj ljubavi, posterima na zidu ili slobodnim aktivnostima, takođe nije relevantan u ovom kontekstu.

Jedino činjenica da je hteo, mogao ili želeo da te noći bude u društvu s bakljama i pivom, na tuđoj teritoriji i protiv nekog naroda, identifikuje ga kao žrtvu. Kolateralnu štetu politike Vojislava Koštunice, upakovanu u stihove Matije 100% Bećkovića i nemontirane filmske kadrove predugometražnog filma Nemanje Srbina Emira koji nam je ispovedio alergiju na miševe. O Tomislavu Nikoliću i njegovom uspehu u ovom eksperimentu nad mladim životima ne bih ni govorila. Minsitre koji su zatvarali škole, pozivali na ksenofomiju, nasilje i rušilaštvo, obećavajući nam zauzvrat samoizolaciju, ne treba pominjati, kao ni one koji su slali SMS poruke o svom političkom podvigu zatvaranja računa u navodno inostranoj banci, dajući tako legitimnost demoliranju svega “stranog” gde rade, opet, svi naši.

Današnje žrtve su naučene da mrze svet koji nisu ni videle.

Umesto “Ala je lep ovaj svet”, one pevaju “Ubij, kolji…”, umesto “Ode radosti”, draža im je “Nož, žica…”. Umesto…

Žalosna sam, jer je taj mladić mogao da uživa u svojoj prvoj ljubavi, da planira put u inostranstvo, da izlazi u grad da bi se zabavio a ne da bi rušio, da završi fakultet, oženi se i izrodi decu. Jer je mogao, samo da je u ovoj zemlji bilo šanse, da nauči šta su zapravo vrednosti i da potom proživi jedan običan jedinstven životić prepun običnih jedinstvenih stvari iz svakodnevice.

Žalosna sam jer i ono osmoro mladih za primer, izginulih u požaru u Novom Sadu, takođe jesu žrtve ovog režima u svim njegovim ispoljavanjima samovolje, bahatosti, i pre svega, korupcije.

Žalosna sam, jer su i one dve devojke, Jela i Mara, otimačice odeće i obuće iz buka kakolisezvahu, takođe njihove žrtve. Jer, da nisu, one ne bi imale takvu argumentaciju, doduše loše poređanu po rodu i broju što ih takođe kvalifikuje u žrtve Valsti (nas dve smo radili isto što i 300.000 ljudi) da izađu u javnost sa takvim samouverenim, istinitim opravdanjem, da su to radili jer nemaju. A ne behu to hleb i pašteta, već patike i duksevi.

Žalosna sam jer ponovo imamo žrtve. I što se na to niko ne osvrće, kao da nas ima suviše, kao da nas ima preko jego, kao da se množimo ko pacovi pa naš veliki eksperimentator može da se zajebava sa mladošću, sa životima ljudi ove zemlje, plus-minus, koga briga.

Ovu vlast građani treba da tuže, po više osnova. Svaka žrtva ima pravo na pravdu.

U propast.

Srbija je država u večitom demokratskom pubertetu, decenijama cedeći gnojne bubuljice sa nečistog obraza svojih političara.

Kako znamo da je u pubertetu?

Nju niko ne voli. Niko je ni ne razume. Svi drugi su joj krivi. Svet joj je odvratan, a život bez teritorije nema smisla. Ona lupa vratima kada je besna. Uznemirava komšije. Preti, praska i cmizdri. Nije u stanju da misli na druge. Ne preuzima nikakvu odgovornost, a svoje greške svaljuje na druge. Ona je osvetoljubiva i mušičava. Ujutru mrzi ceo svet, uveče mu nanosi materijalnu štetu. Kad joj pomenu Kosovo, ona u pravednoj ljutnji krade patike i ruši i pali, i svoje i tuđe.

Pa, je l’ ima ovde nekog ko nije s Kosova?

Ima li nekog ko nema nove patike?

Možda za nekog i nema Srbije ako nema Kosova, ali je zato adidas srce Srbije.

Šalu na stranu, cinizam još dalje, evo je rečenica koje me je iskreno pogodila, zbog koje sam prestala da osećam sinoćnji stid jer ga je potisnula ovde zgusnuta suština:

Večeras sam vozeći svoju ćerku u bolnicu na još jedan ciklus hemoterapije brinuo za njen život i budućnost. Dva sata kasnije probijajući se kroz barikade na putu do kuće brinuo sam i za svoj.

Suština da su ljudi važniji od teritorije. Svuda, osim u Srbiji u patikama.

Kosovo nije srce Srbije. Ljudi su srce svake države. Jednom kada bude ustanovljen taj sistem vrednosti, Srbija će izaći iz puberteta i ući u punu političku i demokratsku zrelost.

***

Kada? Nije sve tako crno, kao što izgleda. Još je crnje.