Foto preuzet sa Blic.rs

Red nam je poznat još iz vremena Miloševića, kada su ga zvali “čuvar socijalnog mira“.  Građani su čekali u redu za kafu, WC papir, deterdžent i kafu. Potom su čekali redove ispred šaltera Jezdine i Dafinine banke. Oduvek se čekalo u redovima na šalterima Opština.

Čekanje u redu u policijskim stanicama je postalo deo folklora.

Čekamo u redu kod lekara, prvo za pregled i uput, onda posle mesecima čekamo na specijalistu ili operaciju, daleko bilo.

Čeka se na pumpama pre poskupljenja benzina, čeka se na šalterima banaka i obavezno ispred šaltera u poštama.

Čeka se u državnim apotekama i obavezno u Sudovima. Čeka se na telefonskim vezama besplatnih brojeva telefona institucija i kompanija.

Kad znaš da će ti nešto sa nekog šaltera u dogledno vreme zatrebati, ti počneš da čekaš dan kada ćeš morati da staneš u red da čekaš.

Čekač amater i čekač profesionalac

Zna se. Amateri čekaju za svoje potrebe.

Profesionalni čekači u redovima prave biznis.

Za neke stvari možeš da platiš čekača od 20 do 100 evra, zavisi koliki je red, kad treba da se ustane i koliko ti je hitno. Cena zavisi i od potražnje za onim što se čeka. Ako je potražnja veća, cena za profesionalno čekanje u redu može da dostigne 100 evra, baš kao što je to slučaj ovih dana u Novom Sadu, u redovima za nove tablice i saobraćajnu, nakon štrajka policijskih sindikata.

Svaka porodica je bar jednom iskoristila penzionera da stane u red, to spada u nevidljivu ekonomiju čekanja i potreba za onim što stoji iza tog dugačkog reda.

Veština čekanja

Čekanje može da počne u ranu zoru, odmah iza ponoći, ili po zatvaranju šaltera prethodnog dana. Onda se od čekanja pravi društveni momenat jer se donose kamperske stolice, sendviči i kafa, muzika, zapodene se razgovor, šala i šega, i sve bi bilo super da nije komšija iz obližnjih zgrada koji nemaju razumevanja za čekače.

Prošlog leta je viđen i stari dvosed ispred policijske stanice na Grbavici koji je doneo jedan čekač za svoje potrebe i ostavio ga za opšte dobro i upotrebu generacijama čekača koji dolaze. Ostali su tu ostavljali masan papir od bureka, opuške i plastične boce od litarskog jogurta i dvolitarskog piva.

Može se čekati i u smenama, porodično ili u okviru kruga prijatelja. Dogovori se dužina čekanja svakog člana domaćinstva, pa se smena radi na 3, 4 ili 5 sati čekanja. Preuzimanje smene ne bude protokolarno svečano. Više mamurno.

Čekanjem u redovima, u Srbiji se prosečno izgubi 10 radnih dana godišnje. Čekač mora da se snađe: da uzme slobodne dane, da otvori bolovanje ili da otvoreno porazgovara sa šefom. Čekač neće da mu se umanji plata, kad su mu već umanjili dostojanstvo.

Zaobilaženje čekanja

Čekanje može da se zaobiđe. Ako imate vezu u instituciji čekanja. Ako vaš komšija ima vezu na mestu čekanja. Ako znate nekoga ko zna nekoga ko radi tamo gde morate da čekate, a ne biste.

Što je bliža realacija sa vezom, proces zaobilaženja čekanja je jeftiniji. Što vam je jača pozicija u društvu i možete nekada uzvratiti uslugu, opet ćete jeftinije proći. Vaša bezvrednost i udaljenost konekcije vaše veze koja se prostire u treće ili četvrto koleno sa vašim željenim dobrom, može u značajnoj meri da poskupi intervenciju.

(n)Emoguća misija

Ovih dana, u okviru kampanje eMoguća misija, na blogu MTID pojavila su se dva predloga istog autora, kako da se zaobiđe čekanje.

Redovi (prvi deo)

Redovi (drugi deo).

Nisam optimistična. Čekanje se ukorenilo u ovom narodu. Država nije napravila jedinstveni registar građana i jedinstvenu bazu po JMBG. Još građani nemaju ni jedinstveni poreski broj, iako se o tome onoliko pričalo. Zakazivanje telefonom što je ponegde urađeno, napravilo je samo nov način čekanja – do javljanja operatera.

FTJP

Još uvek iznova moramo da dokazujemo svoje postojanje, da čekajući prikupljamo papire po drugim šalterima da na ovom šalteru dokažemo ko smo i odakle smo.

Uz svako čekanje u državnim institucijama, obavezno ide i jedan prepad na čekača, interludij čekanja: FTJP, iliti fali ti jedan papir. Onda se od čekanja napravi jurnjava po drugim šalterima, da bi se ponovo, ako je sreće sa tim jednim nedostajućim papirom, ako je on pravi i ima plavi pečat, obnovio na trenutak prekinut delikt čekanja tamo gde se jednom već stigli.

Ne vredi nam ni online ažurna baza podataka na APR-u na primer, dostupna svim građanima i institucijama, mi opet moramo da vadimo original tog ispisa, ne stariji od 3 meseca, kada hoćemo da uradimo nešto kao pravno lice. Ne zato što nam ne veruju, nego brinu za nas šta ćemo, ako ne budemo morali nigde da čekamo.

Možda ćemo onda morati da radimo. Baš kao i šalterski službenici, samo oni na nekom drugom poslu koji (ne)će pronaći na birou rada.

Čekaćemo se. Još.

A, kako vi to radite? Čekate?

Međutim, ove dve vesti mi se zakače za uvo i ja, prvo ravnodušna, potom zainteresovana a onda i zblanuta, uspem da shvatim ono što je neshvatljivo:

1. Od “meksičkog gripa” do sada umrlo 50 i nešto ljudi širom sveta — ne hvatajte me za brojke, već za ono što imam da kažem,

i

2. Proteklog vikenda u bombaškim napadima na Šri Lanku, poginulo je više stotina civila, među njima i veliki broj dece.

E, da ga jebeš ako ja razumem šta je s ovim svetom, brojkama i statističkim podacima i redosledom važnosti vesti.

Moj razum mi javlja da je 50-i-nešto ljudi u svetu umrlih od nekakvog virusa rogobatne šifre H1N1, brojka mala, takoreći, nije vredna pomena i plašim se da svake godine od nekog drugog virusa gripa tipa A umre više ljudi u svetu  nego što će od ovog o kojem pričamo svaki dan na svim svetskim informativnim stanicama. Da ne bismo mislili na… bilo šta.

S druge strane, potpuno postiđeno utvrđujem da nisam ni obratila pažnju da je sever Šri Lanke ratom pogođeno područje i da tamo neki pobunjenici svakodnevno ubijaju civile radi ostvarivanja ciljeva koji su mi nepoznati i dok pišem ovaj tekst. E, a vidiš, smrt nije zarazna, koliko znamo…

Nije mi opravdanje ni to što sam podigla filtere za a) nebitne b) loše i c) glupe vesti na najviši mogući nivo, ali opravdanje ni ne tražim. Htela sam samo da kažem da aman više! ovde sve lud zbunjenog, muntaju nas kao da smo svi slepci. Znam da statistika kaže da svakoga dana u svetu od gladi umre više stotina ljudi i da to više nisu vesti, već deo pobrojanih aktivnosti iz statuta raznoraznih NGO-a u odeljku Ciljevi i delatnost. Jer, vidiš, smrt od gladi nije zarazna, je l’…

I da li to uopšte treba i da me interesuje dok ja imam i svojih briga koje mi napadaju imuni sistem i stvaraju ozbiljne urogenitalne probleme: razmišljam da li da tražim onog pandura da mi vrati jednu sitnu uslugu tako što će mojoj porodici obezbediti prohodnost u redu za nove pasoše, ili da angažujem ljude koji se oglašavaju da za razumnu cenu čekaju u redu umesto vas, a otkad sam videla Mrkonjića, Tadića i Cvetkovića u ikonografiji koja liči na period Miloševićeve vladavine, kako mi otvaraju gradilište od 20 km puta (eto ga još jedna brojka) – svečani, lepi i puni razumevanja jedni za druge, kao da će da asfaltiraju sve puteve u Srbiji, lepo sebi kažem:

Imaš ti i svojih problema.

Pitam se, u čemu je fora sa spiskovima i redovima, kada toga nije bilo ranije. Da li smo se brojčano uvećali ili je u svakoj javnoj službi administracija dobila neki zadatak za bonus, da formira redove, a da ljudi u redovima onda formiraju spiskove, pa da im od uspešnosti i dužine reda i spiska zavisi trinaesta plata?

Ili je lakše, kad smo svi na gomili, da nam se onda  j*** sve po spisku?

U Miloševićevo vreme su redovi za kafu, toalet papir i prašak za veš, bili čuvari socijalnog mira. Znalo se: čovek u redu nema vremena da misli kako mu je. Čovek u redu nema kad da štrajkuje, nema kad da se seti da mu nije dobro ili da bi moglo da mu bude bolje, jer je zabavljen čekajući. A, šta je sad?

Moja nezanimljiva ispovest sa kabinama na Štrandu teče u smeru koji me svrstava u kategoriju neredovnog zakupca. Prvi put smo imali jednu malu, u ulici Dan i noć, ako se ne varam, sa senovitim i maleckim delom “bašte” na koju su jedva stale sve stolice, plin za kafu i Ivanovi setovi za pesak. Nismo bili nešto preterano oduševljeni iako smo proveli skoro celo leto na tom parčencetu “bašte” na kojem je Ivan pokušavao da nauči da hoda, ali, istini za volju, to je bio bolji način da provedemo leto, bez kinte za more, sa stanom na poslednjem spratu ispod vrele ravne ploče.

Naredni put smo postali ponosni vlasnici VELIKE kabine, na čijim vratima je u trenutku plaćanja zakupa, velikim belim sprejom bilo napisano PIČKA. Mislim da u toj pički leži tajna uspeha da poslednjeg dana procesa zakupljivanja ušetamo u Gradsko zelenilo i pronađemo još jednu slobodnu i nezakupljenu kabinu.

- Ima jedna, – rekla je službenica, – koju niko nije hteo da zakupi, jer na njoj piše PIČKA.

- Dajte nam tu pičku (I-ju!), – kažem, – pa ćete je prefarbati do početka sezone.

Žena je diskretno odmahivala glavom i lupkala po stolu noktima, a ja sam tek posle shvatila što je bila tako nevesela i neubedljiva: nisu nam prefarbali pičku do avgusta.

Celo leto nam pička nije izlazila iz usta. – Gde ćete danas? – U pičku – Šta ste radili juče? – Bili na pički. – Nađemo se u 10 kod pičke. – Hoćete da dođete kod nas u pičku.

I tako do avgusta, kada su konačno uslišili naše zamolbe da nam ofarbaju vrata na veeeelikoj kabini (baš veeeelika vrata bila i stvarno ta pička bila velika), posle nikako nismo mogli iz prve da potrefimo kabinu, toliko smo bili srasli s natpisom na njoj.

Tu je kraj pripovesti o kabinama. U međuvremenu, stvorene su te kategorije starih i novih zakupaca, pibavljeni dokazi ko pripada kojoj vrsti, ali su i ovi drugi, novi i neredovni zakupci – dobili po pički, da tako kažem.

Dobili su, sve po spisku.

Uostalom, pogledajte i sami. Mene je sramota. A nikog u Gradu nije.