Međutim, ove dve vesti mi se zakače za uvo i ja, prvo ravnodušna, potom zainteresovana a onda i zblanuta, uspem da shvatim ono što je neshvatljivo:

1. Od “meksičkog gripa” do sada umrlo 50 i nešto ljudi širom sveta — ne hvatajte me za brojke, već za ono što imam da kažem,

i

2. Proteklog vikenda u bombaškim napadima na Šri Lanku, poginulo je više stotina civila, među njima i veliki broj dece.

E, da ga jebeš ako ja razumem šta je s ovim svetom, brojkama i statističkim podacima i redosledom važnosti vesti.

Moj razum mi javlja da je 50-i-nešto ljudi u svetu umrlih od nekakvog virusa rogobatne šifre H1N1, brojka mala, takoreći, nije vredna pomena i plašim se da svake godine od nekog drugog virusa gripa tipa A umre više ljudi u svetu  nego što će od ovog o kojem pričamo svaki dan na svim svetskim informativnim stanicama. Da ne bismo mislili na… bilo šta.

S druge strane, potpuno postiđeno utvrđujem da nisam ni obratila pažnju da je sever Šri Lanke ratom pogođeno područje i da tamo neki pobunjenici svakodnevno ubijaju civile radi ostvarivanja ciljeva koji su mi nepoznati i dok pišem ovaj tekst. E, a vidiš, smrt nije zarazna, koliko znamo…

Nije mi opravdanje ni to što sam podigla filtere za a) nebitne b) loše i c) glupe vesti na najviši mogući nivo, ali opravdanje ni ne tražim. Htela sam samo da kažem da aman više! ovde sve lud zbunjenog, muntaju nas kao da smo svi slepci. Znam da statistika kaže da svakoga dana u svetu od gladi umre više stotina ljudi i da to više nisu vesti, već deo pobrojanih aktivnosti iz statuta raznoraznih NGO-a u odeljku Ciljevi i delatnost. Jer, vidiš, smrt od gladi nije zarazna, je l’…

I da li to uopšte treba i da me interesuje dok ja imam i svojih briga koje mi napadaju imuni sistem i stvaraju ozbiljne urogenitalne probleme: razmišljam da li da tražim onog pandura da mi vrati jednu sitnu uslugu tako što će mojoj porodici obezbediti prohodnost u redu za nove pasoše, ili da angažujem ljude koji se oglašavaju da za razumnu cenu čekaju u redu umesto vas, a otkad sam videla Mrkonjića, Tadića i Cvetkovića u ikonografiji koja liči na period Miloševićeve vladavine, kako mi otvaraju gradilište od 20 km puta (eto ga još jedna brojka) – svečani, lepi i puni razumevanja jedni za druge, kao da će da asfaltiraju sve puteve u Srbiji, lepo sebi kažem:

Imaš ti i svojih problema.

Pitam se, u čemu je fora sa spiskovima i redovima, kada toga nije bilo ranije. Da li smo se brojčano uvećali ili je u svakoj javnoj službi administracija dobila neki zadatak za bonus, da formira redove, a da ljudi u redovima onda formiraju spiskove, pa da im od uspešnosti i dužine reda i spiska zavisi trinaesta plata?

Ili je lakše, kad smo svi na gomili, da nam se onda  j*** sve po spisku?

U Miloševićevo vreme su redovi za kafu, toalet papir i prašak za veš, bili čuvari socijalnog mira. Znalo se: čovek u redu nema vremena da misli kako mu je. Čovek u redu nema kad da štrajkuje, nema kad da se seti da mu nije dobro ili da bi moglo da mu bude bolje, jer je zabavljen čekajući. A, šta je sad?

Moja nezanimljiva ispovest sa kabinama na Štrandu teče u smeru koji me svrstava u kategoriju neredovnog zakupca. Prvi put smo imali jednu malu, u ulici Dan i noć, ako se ne varam, sa senovitim i maleckim delom “bašte” na koju su jedva stale sve stolice, plin za kafu i Ivanovi setovi za pesak. Nismo bili nešto preterano oduševljeni iako smo proveli skoro celo leto na tom parčencetu “bašte” na kojem je Ivan pokušavao da nauči da hoda, ali, istini za volju, to je bio bolji način da provedemo leto, bez kinte za more, sa stanom na poslednjem spratu ispod vrele ravne ploče.

Naredni put smo postali ponosni vlasnici VELIKE kabine, na čijim vratima je u trenutku plaćanja zakupa, velikim belim sprejom bilo napisano PIČKA. Mislim da u toj pički leži tajna uspeha da poslednjeg dana procesa zakupljivanja ušetamo u Gradsko zelenilo i pronađemo još jednu slobodnu i nezakupljenu kabinu.

- Ima jedna, – rekla je službenica, – koju niko nije hteo da zakupi, jer na njoj piše PIČKA.

- Dajte nam tu pičku (I-ju!), – kažem, – pa ćete je prefarbati do početka sezone.

Žena je diskretno odmahivala glavom i lupkala po stolu noktima, a ja sam tek posle shvatila što je bila tako nevesela i neubedljiva: nisu nam prefarbali pičku do avgusta.

Celo leto nam pička nije izlazila iz usta. – Gde ćete danas? – U pičku – Šta ste radili juče? – Bili na pički. – Nađemo se u 10 kod pičke. – Hoćete da dođete kod nas u pičku.

I tako do avgusta, kada su konačno uslišili naše zamolbe da nam ofarbaju vrata na veeeelikoj kabini (baš veeeelika vrata bila i stvarno ta pička bila velika), posle nikako nismo mogli iz prve da potrefimo kabinu, toliko smo bili srasli s natpisom na njoj.

Tu je kraj pripovesti o kabinama. U međuvremenu, stvorene su te kategorije starih i novih zakupaca, pibavljeni dokazi ko pripada kojoj vrsti, ali su i ovi drugi, novi i neredovni zakupci – dobili po pički, da tako kažem.

Dobili su, sve po spisku.

Uostalom, pogledajte i sami. Mene je sramota. A nikog u Gradu nije.