Scena prva:
(ispred štanda sa knjigama Letnjeg festivala knjige / Noć knjige)
Devojčica: Tata, tata, kupi mi ovu knjigu!
Tata: Ne može.
Devojčica: A što?
Tata: Pa, ti dobro znaš da mi ne čitamo knjige.
Devojčica: Ali, ja čitam!
Tata: Ne čitaš ni ti.
Scena druga
(malo dalje, pisci, prevodioci, književni kritičari, urednici, poklanjaju prolaznicima na ulici knjige u cilju promovisanja čitanja)
Ja: Dobro veče. Dozvolite mi da vam poklonim knjigu.
Prolaznik: Ma, beži bre.
Ja (drugom prolazniku): Želim da vam poklonim knjigu.
Prolaznik: Taman posla, ne čitam.
(malo kasnije, menjam taktiku)
Ja: Izvolite knjigu, besplatna je.
Prolaznik: Neću, ni da je od zlata.
Bežali su od …

srećna. Part II.
Idem u Zagreb, na Interliber. Kažu da je manji od našeg beogradskog sajma knjiga. Videću, pa ću pričati. Veni, vidi, piši.
Raspored u Zg mi je prenatrpan, isplanirala sam svaki sat. Treba radosno, osim posla, videti sve one prijatelje koje sam stekla, sic!, nakon što smo se razdvojili po državama.
Obično za poklon nosim knjige koje smo izdali. Ne znam da li to isto rade i vlasnici fabrike odlivaka i rezervnih delova ili proizvođači šrafova ili gurtni. Izdavači ponekad da. Ima i onih koji ti lično donesu knjigu koju su …

Većina one manjine koja čita i kupuje knjige, od leta štedi za oktobar.

Srećna.
Idem u Frankfurt, prvi put u životu. Od Nemačke sam i tako videla jedino Dortmund, divnih sedam dana o trošku prve demokratske vlasti u Novom Sadu. I u Dortmundu nema frankfurtskog sajma knjiga, i nije bilo mog muža (on me tada kao moj direktor poslao na put — zato pazite kada imate ljubavnu aferu na poslu, posebno sa šefom, možete da nagrabusite za ceo život ali u tom slučaju i imate ko da vas vodi u Frankfurt i da vam pravi božanstvenu sitnu decu, je l’).
Pa-pa.