(ispred štanda sa knjigama Letnjeg festivala knjige / Noć knjige)

Devojčica: Tata, tata, kupi mi ovu knjigu!

Tata: Ne može.

Devojčica: A što?

Tata: Pa, ti dobro znaš da mi ne čitamo knjige.

Devojčica: Ali, ja čitam!

Tata: Ne čitaš ni ti.

Scena druga

(malo dalje, pisci, prevodioci, književni kritičari, urednici, poklanjaju prolaznicima na ulici knjige u cilju promovisanja čitanja)

Ja: Dobro veče. Dozvolite mi da vam poklonim knjigu.

Prolaznik: Ma, beži bre.

Ja (drugom prolazniku): Želim da vam poklonim knjigu.

Prolaznik: Taman posla, ne čitam.

(malo kasnije, menjam taktiku)

Ja: Izvolite knjigu, besplatna je.

Prolaznik: Neću, ni da je od zlata.

Bežali su od mene kao da imam dva u jedan: vaške i svinjski grip. Scenu drugu je snimila ekipa B92. Nadam se da ćete moći da vidite to ujutru. Ja se unapred stidim i neću gledati.

Vidim da nam je, od svih strategija i “kulturnih politika“, u ovoj zemlji najbolje uspelo gađenje na knjigu. Neće je niko ni kad je besplatna. Ni da je od zlata. Ne bi je ni štapom. Oni vode zdrav život.

A ja našla da živim od izdavanja knjiga. Budala. A da sam delila besplatne vaučare za turbo solarijum? Tri minuta, nove lampe?

A vi, nadam se da ste mi dobro, i da ste negde u gradu. Subota je. Ja odo’ da spavam i sanjam nešto lepše.

Idem u Zagreb, na Interliber. Kažu da je manji od našeg beogradskog sajma knjiga. Videću, pa ću pričati. Veni, vidi, piši.

Raspored u Zg mi je prenatrpan, isplanirala sam svaki sat. Treba radosno, osim posla, videti sve one prijatelje koje sam stekla, sic!, nakon što smo se razdvojili po državama.

Obično za poklon nosim knjige koje smo izdali. Ne znam da li to isto rade i vlasnici fabrike odlivaka i rezervnih delova ili proizvođači šrafova ili gurtni. Izdavači ponekad da. Ima i onih koji ti lično donesu knjigu koju su izdali, a posle ti poštom pošalju fakturu.

Ima nas raznih. Knjige su razne. Kao i sajmovi knjiga. Jedino suveniri u Novom Sadu nisu razni nego sramotno kičerajski, zato opet mislim, uz ove Sose i Lale i karlovačko vino i bermet, ipak da ponesem i koju našu knjigu.

A šta bih, u stvari, sa ovakvom ponudom vojvođanskih suvenira, nosila na poklon da kojim slučajem proizvodim veštačko đubrivo ili da imam fabriku za uzgoj koka nosilja?

I tako me post spontano dovede do pitanja: šta je vojvođanski i zašto u Novom Sadu nema suvenira osim Sose i Lale i čokoladica umotanih u staniol sa slikom sata na Tvrđavi?

Ovde nekoliko slika kako je danas (juče i prekjuče, draft je već bajat) bilo na štandu VEGA medije, kada je Marko Šelić potpisivao knjigu ZAJEDNO SAMI.

Što se mene tiče, riknula sam. Nedostaje mi dete, nedostaje mi pas, nedostaju mi časovi d(v)okolice sa porodicom.

Ima li neko da preporuči neku knjigu?

• P.S: Više puta sam uspela da zaboravim rođendan. Prvi put me je u tome sprečila svekrva:

- Za kad hočeš tortu? – Kakvu tortu? – Pa rodžendansku.

Drugi put su me sprečili prijatelji koje je skype obavestio.

Oni koji nisu moja svekrva i nemaju me na skypeu, mala obzana: danas mi je 42 banke, nijedna svetska, ali svaka solventna.

Idem u Frankfurt, prvi put u životu. Od Nemačke sam i tako videla jedino Dortmund, divnih sedam dana o trošku prve demokratske vlasti u Novom Sadu. I u Dortmundu nema frankfurtskog sajma knjiga, i nije bilo mog muža (on me tada kao moj direktor poslao na put — zato pazite kada imate ljubavnu aferu na poslu, posebno sa šefom, možete da nagrabusite za ceo život ali u tom slučaju i imate ko da vas vodi u Frankfurt i da vam pravi božanstvenu sitnu decu, je l’).

Pa-pa.