Ponekad pokušam da doakam vremešnoj gospođi Petak tako što u gospođi Četvrtak šapnem da opere kosu i legne ranije na spavanje. Nema efekta. Kolikogod Četvrtkovica koristila tih i mnogih drugih trikova, rezultat u petak je isti: levi kapak mi padne i izgledam kao da gledam popreko – a nije, dve kese koje su nekada činile privlačne obraze se iskezeče prema dole kao neka greškom iskuvana košulja od žersea, a rupe ispod očiju izgledaju kao dva duboka plava jezera u kojima umorni čoban može da opere noge. A hodam i govorim kao ploča sniljena za 45, i puštena na 33 obrtaja.

Znači, u ponedeljak i u petak, kao dupe i oko. Pardon, drugim redom.

Sve se pretumbalo. U dvadesetoj sam najlošije izgledala u ponedeljak, u tridesetoj vikendom, a u četrdesetoj petkom. To hoće da kaže… neam pojma šta oće i neću da mislim na pedesete, daleko bilo.

Možda STVARNO i ja starim. Nikad nisam računala na to.

Veče kad smo se vratili iz Zagreba, prepuni utisaka i veselog čavrljanja, s osećajem uspeha i zadovoljstva. I pred vratima stana praznina: neko nam je ukrao bršljan sklonjen s vetra i hladnoće na terasi, prilično napredan što je manje važno i prilično pažen što se tiče mojih muškaraca, što je od ogromne važnosti. Razočaranje je bilo ogromno, čovek prosto oseti bol u stomaku kada ugleda prazan prostor na mestu koje je bilo ispunjeno, pa makar to bila i biljka. Sin je izjavio da je tužan, jer je voleo da gleda tatu dok ga zaliva. Muž je izjavio ono što nije za novine.

Vrednost jednog bića

Nekoliko minuta nakon tog saznanja, već sam raspakivala stvari i poklone, sin je razvrstavao knjige koje je doneo, pozvao me je moj otac, zadužen da čuva Hektora u vreme našeg odsustva:

- Ne znam to drugačije da ti kažem: Hektor je nestao.

Ja sam izjavila takođe nešto što nije za nežno uho i spustila slušalicu i stropoštala se na pod. Sin je pao do mene. Neko je morao da ostane gore, tu ulogu je izabrao muž. Zbog ravnoteže na svetu.

Malo buljooko, dlakavo srce sa vrckajućom guzom na čijem vrhu je raskošan rep i osobinama mačke i pamuka je nestalo, skoro dva dana ranije. Bol je bio nepodnošljiv. Kiša pada, valjda ga je neko prigrlio. Vetar duva, možda je ipak u nečijem stanu. Možda nije gladan, možda ga neko mazi, a možda… Svako novo možda nas je rušilo na pod, na tepih na kojem se tako vedro igrao. Igračke, mantilić za kišu i bundica za zimu, moje čarape koje sam mu poklonila za besomučno žvakanje i razvlačenje.

Noć koja je pala nije ni postojala. Samo se nešto crno sručilo na naše grudi i mi smo se trudili da ipak dišemo. Jutro je otpočelo rečenicom: Nema Hektora.

Ja nisam ni spavala.

Muž je ustao i rekao: Nema Hektora i vratio se u krevet.

Sin je ustao i rekao: Nema Hektora i odjurio u kupatilo.

Ja sam cele noći živela to saznanje, možda je i bolje što nisam spavala, jer znam da im je bilo teško kada su se susreli sa danom. U nekim situacijama je bolje kada treniraš srce, nego kada mu daš šansu da se odmori pa ga ponovo stegneš kad se setiš.

Vrednost jednog predmeta

- Stavi sat pre nego što kreneš u školu, kažem sinu i shvatimo da nema sata. Posejali smo ga već negde, po Zagrebu.

Treći gubitak, predmeta, ne tako jefitnog predmeta i ne tako bezvrednog iz perspektive emocinalne vrednosti, obično bi značio mnogo, ali stvarno, stvarno su nastali uslovi kada nas je sve bolelo dupe za to. Osim što je stvarno, ali stvarno neprijatno suočavati sa novim i novim gubicima.

I da gornji pasus ne bi bio potpuno neupotrebljiv zbog ponavljanja reči u nedostatku boljih, odmah da vam kažem: sat je pronađem u hotelu, prijatelji iz ZG su ga preuzeli već sutradan.

Vrednost po sebi

Sutradan je i Hektora doneo jedan čovek u veterinarsku stanicu, skeniran je čip i ja sam dobila poziv. I nije mi se obradovao kada sam ga preuzela. Prožimala ga je jeza, bio je mokar, disao je kao da ima dabra u plućima i delovalo je da ima upalu pluća. Šantao je na sve noge, nije mogao da stoji. Stomak mu je upao i mogla sam da osetim njegova rebra u naručju.

I smogao je snage da se obraduje svom dvorištu i smogao je snage da se uspe uz stepenice do stana i smogao je snage da se okrene od sreće par puta po svom omiljenom tepihu i smogao je snage da pronjuška sve prostorije u stanu. Onda se napio vode i našao ćošak da spava.

Trebalo mu je samo dva dana, pa da primim na poslu poziv od sina: Hektor se skroz vratio, otima mi čarapu!

Mnogo smo se grlili tih dana. Taj iznenadni, nepravedni, nepodnošljivo bolni gubitak najmanjeg člana porodice, podsetio nas je da ništa od toga što živimo nije palo s neba i nije tu zauvek i da svaki sekund života treba prigrliti nežno, jer je krhko sve što god dohvatimo. I tako nas je jedan gubitak opomenuo na to koliko smo zapravo bogati što imamo jedni druge.

Bršljan nije pronađen.

Idem u Zagreb, na Interliber. Kažu da je manji od našeg beogradskog sajma knjiga. Videću, pa ću pričati. Veni, vidi, piši.

Raspored u Zg mi je prenatrpan, isplanirala sam svaki sat. Treba radosno, osim posla, videti sve one prijatelje koje sam stekla, sic!, nakon što smo se razdvojili po državama.

Obično za poklon nosim knjige koje smo izdali. Ne znam da li to isto rade i vlasnici fabrike odlivaka i rezervnih delova ili proizvođači šrafova ili gurtni. Izdavači ponekad da. Ima i onih koji ti lično donesu knjigu koju su izdali, a posle ti poštom pošalju fakturu.

Ima nas raznih. Knjige su razne. Kao i sajmovi knjiga. Jedino suveniri u Novom Sadu nisu razni nego sramotno kičerajski, zato opet mislim, uz ove Sose i Lale i karlovačko vino i bermet, ipak da ponesem i koju našu knjigu.

A šta bih, u stvari, sa ovakvom ponudom vojvođanskih suvenira, nosila na poklon da kojim slučajem proizvodim veštačko đubrivo ili da imam fabriku za uzgoj koka nosilja?

I tako me post spontano dovede do pitanja: šta je vojvođanski i zašto u Novom Sadu nema suvenira osim Sose i Lale i čokoladica umotanih u staniol sa slikom sata na Tvrđavi?

Ovde nekoliko slika kako je danas (juče i prekjuče, draft je već bajat) bilo na štandu VEGA medije, kada je Marko Šelić potpisivao knjigu ZAJEDNO SAMI.

Što se mene tiče, riknula sam. Nedostaje mi dete, nedostaje mi pas, nedostaju mi časovi d(v)okolice sa porodicom.

Ima li neko da preporuči neku knjigu?

• P.S: Više puta sam uspela da zaboravim rođendan. Prvi put me je u tome sprečila svekrva:

- Za kad hočeš tortu? – Kakvu tortu? – Pa rodžendansku.

Drugi put su me sprečili prijatelji koje je skype obavestio.

Oni koji nisu moja svekrva i nemaju me na skypeu, mala obzana: danas mi je 42 banke, nijedna svetska, ali svaka solventna.

Idem u Frankfurt, prvi put u životu. Od Nemačke sam i tako videla jedino Dortmund, divnih sedam dana o trošku prve demokratske vlasti u Novom Sadu. I u Dortmundu nema frankfurtskog sajma knjiga, i nije bilo mog muža (on me tada kao moj direktor poslao na put — zato pazite kada imate ljubavnu aferu na poslu, posebno sa šefom, možete da nagrabusite za ceo život ali u tom slučaju i imate ko da vas vodi u Frankfurt i da vam pravi božanstvenu sitnu decu, je l’).

Pa-pa.