Ta sitna okolnost koja je bila samo deo nekih vesti, “došao je ranije jer je čuo da je ovde dobar provod” za mene predstavlja najtragičniji okvir ovog užasnog događaja. Bris Taton, nečiji sin, krenuo u Srbiju ranije, jer je čuo da je u njoj dobar provod…

Provod, da umreš.

Već dugo imam utisak da sve strukture u Srbiji čine sve da Srbija ostane zatvorena zemlja. Da u nju ne dolaze i da se iz nje ne putuje. Da ostane što duže učaurena u rupi neke evropske zapizdine, zaglavljena u svojoj sjajnoj prošlosti, svojim bojevima na Kosovu, srpskim svetinjama na Kosovu, kolevkama na Kosovu, retorički predstavljana kao nebeska zemlja koju vode patriote.

Brisova nebeska zemlja dobrog provoda.

Srbija je zemlja kojoj su konzervirali mane. Namerno. Da bi oni koji njome vladaju mogli da to čine bez ikakve odgovornosti. Da bi oni koji su bliski vlasti mogli nesmetano da kradu. Da bi oni koji su pobedili dobili sve upravne odbore i sve fotelje. Da bi oni koji imaju koalicioni potencijal mogli da zauzmu fotelje pored. Srbija pripada nekolicini ljudi na vlasti, a ne svojim građanima.

U ovoj zemlji nije važno ko si i šta umeš i znaš, već kojoj partiji pripadaš.  U ovoj zemlji ne možeš da dobiješ novac po njenim konkursima za finansiranje, ako nisi blizak partiji koja drži ministarstvo koje objavljuje konkurs. Ne možeš da dobiješ posao, ako nisi u partiji kojoj je pripala ta kompanija.  Ne možeš da dobiješ poslovni prostor u svom gradu, ako nisi kontroverzni biznismen.

Ovo je zemlja koja je u svojoj državnoj banci čuvala na tone heriona. Ovo je zemlja koja diluje herion za svoje potrebe i maže oči svojim građanima hapšenjem sitnih i neposlušnih dilerčića.

Ovo je zemlja koja je odnegovala “navijače” i desničarske grupe za sopstvene potrebe.

Ovo je zemlja koja je rasprodala sve za sitne pare, a potom potkrala svoje građane.

Ovo je zemlja najviših kamata i najnižih ljudskih prava.

Ovo je zemlja najskupljeg goriva i najjeftinijeg ljudskog života.

Ovo je zemlja koja je donela zakone kojima je svoju vlast u potpunosti zaštitila a prava građana u potpunosti ograničila.

Ovo je zemlja u kojoj je šačica odabranih izvan svakog zakona.

Ovo je zemlja u kojoj daš dinar da otvoriš privatnu kompaniju, a onda te natera da sve radno vreme posvetiš opsluživanju manjakavosti njenog birokratskog sistema i više nemaš tih para da kompaniju zatvoriš.

Ovo je zemlja u kojoj pauk ne odnosi automobile opasnih momaka.

Ovo je zemlja u kojoj u radno vreme ne možeš da nađeš mesto u kafiću.

Ovo je zemlja u kojoj kontroverzni bisnismeni parkiraju na zaustavnoj traci.

Ovo je zemlja u kojoj se svaki dan otvori po jedna prodavnica patika, a muzeji drže zatvoreni.

Ovo je zemlja u kojoj se otvaraju prodavnice sportske odeće, a zatvaraju knjižare.

Ovo je zemlja koja je dozvolila da na smrt prebijaju njene goste i njene građane koji drugačije misle, drugačije vole, drugačije izgledaju i drugačije se prezivaju.

Ovo je zemlja koja se plaši drugačiosti jer je to pretnja za sve gornje navike u kojima se tako dobro snašla.

Ovo je zemlja koja je dozvolila da joj šačica huligana bude lice kojim se predstavlja svetu.

Ovo je zemlja u kojoj više nemam za koga da glasam.

Ovo je zemlja zbog koje sam se ponovo stidela ovih dana.

Zemlja, čijem odvratnom licu ponekad moram da okrenem leđa, da bih uopšte mogla da preživim u njoj.

***

PRINCIP STROGOSTI

E, pa Tadiću, dužan si da se ovoga pridržavaš i nadamo se da ozbiljno misliš:

Te vruće je, te prevruće je, te cisterne u Beogradu i voda za piće biće je dovoljno, te umro jedan čovek javili lekari, te ljudi se hlade kako ko može, prezenterka vesti podigla obrve u jako zabrinut položaj i ne skida ga, gledam na sat, već sedam minuta.

Potpuno se zainteresujem, takoreći prikujem se za fotelju u svom lepo ohlađenom stanju, hipnotisana prezenterkinom brigom u obrvama, glasu i držanju ramena i nastavljam da slušam udarne vesti u pola sedam, je l’, a vreme prolazi, a slike raznih gradova i cisterni s vodom promiču na ekranu, a prezenterka i dalje sve zabrinutija, pa još i stiska usta i oči kada pročita novu vest o vrućinama po Srbiji i kad s lica mesta dežurni lekar hitne pomoći savetuje pijte više tečnsoti, bokte vrućina evo sad već, gledam na sat, 10 minuta!

Gledam i dalje na sat, malo u obrve prezenterke, ponovo na sat, prelazi se s bloka vesti o vremenu i konačno, u 13. minutu udarnih vesti, je l’, počinje politika, nešto malo. Nakon toga nove vesti o vrućinama, ovoga puta u regionu i u svetu i ja se konačno, zabrinem:

1. Nešto je sigurno jako poskupelo od osnovnih životnih namirnica
2. Pošto je danas gorivo
3. Izglasan je neki zakon koji nije u interesu građana
4. Nije izglasan zakon koji bi bio u interesu građana
5. Nije samo Berluskoni slab na maloletne prostitutke, možda imamo i mi jednog takvog
6. Otpušteno je najviše ljudi od početka krize u Srbiji.
7. …

Sve crne misli me spopale, ja gledam vesti i 13 (i slovima pa u bold: trinaest) minuta slušam o vrućinama i pomišljam, sve poznajući svoju državu jer živim u njoj i samo je gledam, da se nešto jako spinuje i da se nešto jako gadno iza vrućine valja, samo nećemo videti, jer vrućina je strašna.

Oh.

Apatrid, sa kaznom.

Ne sećam se šta se zapravo događalo sa tim talentovanim i harizmatičnim glumcem, osim nekog bledog osećaja da je bio žrtva crnogorskog plemenskog razdora, gde je jednom od njih i sam porodičnom tradicijom pripadao, i sećanja da je tom prilikom ubio braću, dva vršnjaka, a potom mu je prećeno, iz oštećenog plemena, da živ neće ni zatvorsku kaznu izdržati.

Mnogo puta sam se setila Žarka Lauševića u protekloj deceniji, pitajući se gde je pokušao da se skloni od sudbine.

I, evo.

Jedna ispovest, kojeu je svojevremeno (1999.) objavio NIN:

Nisam izgovorio svoju završnu reč na ovom poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju preživljavaju. Ali, sve moje reči, svi napori drugih ljudi i samog suda, ostajali su bez razumevanja i prihvatanja. Znam da bol ne čuje, ali od mene ne bi bilo srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopšte. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi lakša zora bila. Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece. Došao sam da ispoštujem odluku suda, i doći ću opet, ma gde bio.

Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica, i ja, pa nas je Bog tako sastavio 31. jula ’93. Da njih kazni mojom rukom. Mene njihovim glavama.

Žarko Laušević je bio na vrhuncu glumačke karijere kada je u noći 31. jula, na Ognjenu Mariju, 1993. u podgoričkom kafiću Apple ispalio iz revolvera 13 hitaca. Štiteći sebe i svog brata Branimira od napada podnapitih mladića, Laušević je usmrtio dvadesetogodišnjake Dragora Pejovića i Radovana Vučinića. Bio je osuđen najpre na 15, potom na 13 i konačno na četiri godine zatvora. Ukupno je odležao četiri godine i sedam meseci. Februara 1998. pušten je na slobodu.

Poslednje, peto suđenje, održano je 28. oktobra 1999. u Podgorici, kada je sudija Svetlana Vujanović izjavila da je “Žarko Laušević bio oboren i da je imao pravo da se brani. Uspeo je u teškoj situaciji da izvuče pištolj iz tašne i ispali više hitaca u pravcu napadača. Tragedija je velika, ali je sud dužan da odmeri pravednu kaznu.” I potvrdila kaznu od četiri godine.

Žarko Laušević (39), je u subotu 30. oktobra, otputovao za Budimpeštu. A onda dalje… daleko. I pre nego što će otići, jedan od najboljih jugoslovenskih glumaca poverio je, prvi put, NIN-u svoju ispovest.

Bol

Nisam izgovorio svoju završnu reč na ovom poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju preživljavaju. Ali, sve moje reči, svi napori drugih ljudi i samog suda, ostajali su bez razumevanja i prihvatanja.
Znam da bol ne čuje, ali od mene ne bi bilo srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopšte. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi lakša zora bila.
Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece. Došao sam da ispoštujem odluku suda, i doći ću opet, ma gde bio.

Tragedija glumačkog poziva je što sve od iskona pronalazi u njemu nešto histrionsko, lakrdijaško. I kad se glumcu dogodi ono što se dogodilo meni, onda sve to ima drugu boju. Onda je to uradio glumac. I kad čujem tu reč bez imena i prezimena, uvek osetim mučninu.

Duša

Ima ona latinska poslovica koja, otprilike, glasi: Bože, učini da budem nepoznat. Kako je blažena anonimnost, kako je lepo biti nepoznat. Znam da to danas čudno zvuči, jer valjda svaki glumac počne da se bavi ovim poslom da bi bio slavan. Nikada pre 31. jula ’93. nisam razmišljao o tome i nikada nisam bio u situaciji da priželjkujem te prednosti potpuno nepoznate osobe: biti sam, ići ulicom i moći gledati druge ljude, a da ne otkriješ prepoznavanje u njihovim očima.

Napuštam li glumu? Ne znam, nema tu više nikakve radosti. Sećam se samo jednog časa književnosti iz 1976. kada sam prvi put poželeo da se bavim tim zanatom. Imao sam tada 16 godina. To je zapravo bila želja da budem neko drugi. I danas opet želim: što nisam neko drugi. Što nisam slikar, pa da ne moram da stojim pored svoje slike. A glumac je sam slika.

Jeste, slikao sam po nešto u zatvoru. Leonardo je to lepo objasnio. Kad si sam, onda si sasvim svoj, kad si sa još jednim čovekom onda si napola svoj, i što je više ljudi sve si manje svoj. Može li se shvatiti koliko je glumac svoj kada je sa toliko ljudi? Pripadnici nekih afričkih plemena ne dozvoljavaju da ih iko fotografiše, jer veruju da im to uzima dušu.

Koliko se duše samo uzima glumcima?

Oprost

Ne znam, ne mislim da je nešto mnogo važno hoću li glumiti ili nameštati parket. Neće se ništa dogoditi ako ne budem radio svoj posao. Umetnost ne čini svet boljim. To je najveća zabluda umetnika.
Jesam, pokušavao sam da sinu objasnim šta se dogodilo te noći. Ja nisam samo otac koji treba da mu olakša muku sazrevanja, već i muku koju sam mu ja natovario. I da ga molim da mi oprosti.
Od oštećenih ne tražim da mi oproste. Znam da to ne mogu, jer ja sam sebi ne opraštam. Samo Bog to može.
Njihovo je pravo da mrze, moje pravo da se kajem što ne mogoh drugačije. U crkvi uvek upalim tri sveće. Za oca i njih dvojicu. Ako sam grešan što ovo rekoh, grešan sam i prema ocu.
Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica, i ja, pa nas je bog tako sastavio 31. jula ’93. Da njih kazni mojom rukom. Mene njihovim glavama.

On je Novosađanin.

Iako ne znam kako se zove, znam ko je on. On je žrtva ove Vlasti.

Sve Miloševićeve žrtve su napustile zemlju, završile u zatvorima, izreketirane do propasti, gubile parnice i ročišta, umrle, poginule, transportovane u hladnjačama ili bezimeno sahranjene u masovnim grobnicama.

Miloševićeve žrtve, sa ili bez imena i podatka o starosti, sa ili bez identifikovanog pola ili bračnog stanja, nekako su skončale. Na ovaj, ili na onaj način.

Manje od decenije kasnije, kada su se sve njegove žrtve spasile smrću ili odlaskom, zatvorom ili prosjaštvom, svedočimo žrtvu ove Vlasti.

Ovom prilikom nam nije važan podatak da li im je verovao, da li je bio simpatizer ili član Stranke. Nije važno da li je bio iz imućne ili osiromašene porodice. Podatak o njegovim prijateljima, prvoj ljubavi, posterima na zidu ili slobodnim aktivnostima, takođe nije relevantan u ovom kontekstu.

Jedino činjenica da je hteo, mogao ili želeo da te noći bude u društvu s bakljama i pivom, na tuđoj teritoriji i protiv nekog naroda, identifikuje ga kao žrtvu. Kolateralnu štetu politike Vojislava Koštunice, upakovanu u stihove Matije 100% Bećkovića i nemontirane filmske kadrove predugometražnog filma Nemanje Srbina Emira koji nam je ispovedio alergiju na miševe. O Tomislavu Nikoliću i njegovom uspehu u ovom eksperimentu nad mladim životima ne bih ni govorila. Minsitre koji su zatvarali škole, pozivali na ksenofomiju, nasilje i rušilaštvo, obećavajući nam zauzvrat samoizolaciju, ne treba pominjati, kao ni one koji su slali SMS poruke o svom političkom podvigu zatvaranja računa u navodno inostranoj banci, dajući tako legitimnost demoliranju svega “stranog” gde rade, opet, svi naši.

Današnje žrtve su naučene da mrze svet koji nisu ni videle.

Umesto “Ala je lep ovaj svet”, one pevaju “Ubij, kolji…”, umesto “Ode radosti”, draža im je “Nož, žica…”. Umesto…

Žalosna sam, jer je taj mladić mogao da uživa u svojoj prvoj ljubavi, da planira put u inostranstvo, da izlazi u grad da bi se zabavio a ne da bi rušio, da završi fakultet, oženi se i izrodi decu. Jer je mogao, samo da je u ovoj zemlji bilo šanse, da nauči šta su zapravo vrednosti i da potom proživi jedan običan jedinstven životić prepun običnih jedinstvenih stvari iz svakodnevice.

Žalosna sam jer i ono osmoro mladih za primer, izginulih u požaru u Novom Sadu, takođe jesu žrtve ovog režima u svim njegovim ispoljavanjima samovolje, bahatosti, i pre svega, korupcije.

Žalosna sam, jer su i one dve devojke, Jela i Mara, otimačice odeće i obuće iz buka kakolisezvahu, takođe njihove žrtve. Jer, da nisu, one ne bi imale takvu argumentaciju, doduše loše poređanu po rodu i broju što ih takođe kvalifikuje u žrtve Valsti (nas dve smo radili isto što i 300.000 ljudi) da izađu u javnost sa takvim samouverenim, istinitim opravdanjem, da su to radili jer nemaju. A ne behu to hleb i pašteta, već patike i duksevi.

Žalosna sam jer ponovo imamo žrtve. I što se na to niko ne osvrće, kao da nas ima suviše, kao da nas ima preko jego, kao da se množimo ko pacovi pa naš veliki eksperimentator može da se zajebava sa mladošću, sa životima ljudi ove zemlje, plus-minus, koga briga.

Ovu vlast građani treba da tuže, po više osnova. Svaka žrtva ima pravo na pravdu.