IPS knjižare ne plaćaju izdavačima prodate knjige. Po godinu dana.

IPS iz doba JURE

Do kraja prošle godine svi izdavači su sa njima radili na principu komisione prodaje. Šta to znači? Izdavač dostavi IPS-u (o svom trošku, of kors) na adresu njihovog magacina knjige, sa rabatom od prosečno 45%, a IPS je dužan da knjige ODJAVI (odjava: broj prodatih knjiga u jednom mesecu od ukupno dostavljene količine) po završetku svakog meseca, na šta izdavač šalje FAKTURU (i ulazi u PDV zaduženje prema državi).

Onda, IPS fakturu ne plati po 6, 8, 10, 12 meseci, zavisi valjda kako mu se ko sviđa i koliko mu je ko važan. IPS po pravilu plaća svoje fakture pod pretnjom tužbe, ali onda više ni neće da prodaje knjige izdavaču, jer se uvredi zbog potraživanja izdavačevih prava preko suda.

Neka ima samo 100 izdavača (a ima više) kojima IPS tako ne plaća knjige koje im uzima po rabatu od 45%. I neka IPS ostvaruje ukupan promet od 2.000.000,00 dinara mesečno (kikikiki). I neka je dužan samo po 10.000,00 dinara svakom izdavaču (a prosečno je dužan mnogo više).

Neka za ta 2 miliona prometa koje ostvari tuđim knjigama, IPS mesečno neplaćanjem izdavaču zadrži za sebe milion tuđih dinara (11.000,00 Evra), on pride, rabatom od 45% u isto vreme, zarađuje čistih 900.000,00 dinara.

Još prostije: prometom u svojim objektima, prodajom tuđih knjiga, IPS ostvaruje brutto promet DVA MILIONA dinara, od toga je 1.100.000,00 dinara izdavačevih (koje IPS ne plaća na vreme), a IPS-ova dobit je 900.000,00 dinara.

Za to vreme, izdavači su morali na kraju meseca, zbog izdate fakture, da državi plate 8% od dobiti koju, zahvaljujući IPS, nisu ni ostvarili.

Za to vreme,  IPS je ZARADIO odbitak od PDV-a od 8% jer je primio fakturu, iako je nije platio!

IPS iz doba SVOJIH UGOVORA

Onda je IPS krajem prošle godine odlučio da će da prodaje knjige i džidžabidže po svojim uslovima, jer mu dotadašnji njihovi uslovi nisu više bili po volji.

• dostave oštećenu robu (IPS ocenjuje)
• bar kod knjige nije čitljiv (IPS utvrđuje)
• faktura ima grešku (IPS utvrđuje)
• …
• dodatak: podrazumeva se da IPS kupuje samo one knjige koje sam izabere. (IPS odlučuje)

Većina izdavača u Srbiji je odbila da potpiše ovakav ugovor. Neki su povukli knjige. Uostalom, uđite u najbližu IPS-ovu knjižaru i proverite da li je vaš omiljeni izdavač još uvek u ponudi.

Većina izdavača je, dakle, tražila povrat do tada dostavljenih (i neprodatih) knjiga i konačan presek.

IPS, VEGA mediji, na primer, od decembra nije vratio knjige koje je VEGA tražila nazad jer više nije htela da sarađuje sa njim. IPS će ih vratiti u četvrtak, jer je VEGA media zapretila tužbom. IPS je cele prošle godine prodavao knjige VEGA medije po promotivnim cenama koje su važile samo oko novogodišnjih praznika 2007/2008 i to zaključno sa 31. januarom. IPS je cele 2008. godine odjavljivao knjige po promotivnim cenama zato što je IPS (citat) VELIKI SISTEM pa nisu stigli da nivelišu cene.

VEGA media je protestovala, IPS je ponovio da je VELIKI SISTEM i da ne mogu sada da rade sa gubitkom ako naknadno odgovore na cene koje su prestale da važe 31. januara 2008.

IPS, recimo, duguje Vega mediji nešto  dinara za 5. izdanje romana ZAJEDNO SAMI, od čega bi, recimo, deo pripao autoru, samo kada bi IPS, recimo, konačno to platio, a ne bogatio se na račun drugih, pa i autora. IPS je prvo bio na KOLEKTIVNOM GODIŠNJEM, a onda je PROSLEDIO NAŠU FAKTURU DIREKTORU, kao da je, Bože me sačuvaj, reč o nekom upitu.

Kada smo danas pričali telefonom oštrim tonom (uzgred, jedan izdavač je izvadio listing svojih poziva IPS-u koji su se ticali naplate faktura, i izračunao da ga troškovi telefona mesečno koštaju 50 evra), dobavljač za domaće knjige je pitao: A, čime smo zaslužili taj ton?

IPS-ov spisak TRIKOVA kojima se služi da ne plati prodate knjige:

• Mi smo na kolektivnom godišnjem odmoru. (10-30 dana)
• Ne možemo da pročitamo vaš bar kod, dajte nam knjižno odobrenje 3% (čitaj: povećava se rabat za 3%) (20-40 dana)
• Nije nam stiglo knjižno odobrenje. (20-40 dana)
• Ne preuzimaju preporučenu poštu – sve se vraća s pečatom PRIMALAC NIJE TRAŽIO. (15-30 dana)
• Niste na redu za plaćanje. Mi smo veliki sistem. (20-60 dana)
• Dato je šefu na potpis za plaćanje. Mi smo veliki sistem. (20-90 dana)
• Znate da smo mi veliki sistem. (non-stop)
• …

VAŽNO JE ZNATI PRILIKOM KUPOVINE KNJIGE BILO GDE:

Knjige su skupe zato što su izdavači primorani da grade cenu prema rabatu koji im diktira knjižar ili distributer, kojom prilikom knjižar ili distributer zarađuje više nego izdavač: u izdavačevih 55% od cene koju vi plaćate su: prava (autorska, prevodilačka, royalties), štampa, lektori, urednici, dizajneri, hartija, prostor, telefoni… MOZAK I IDEJA, u knjižarevih 45% su prostor, prodavci I VELIKI SISTEM.

Većina knjižara ili distributera (čast izuzecima) ne plaća izdavače, koristeći se raznim smicalicama.

VAŽNO JE ZNATI PRILIKOM KUPOVINE U IPS-u:

• Sve kao skroz gore.
• Novac koji ste izdvojili iz svog novčanika, ostaje u džepu IPS.
• IPS će to platiti izdavaču tek pod pretnjom izdavačeve tužbe, ili kada novac pojede inflacija.
• Ako želite veći izbor knjiga, kupujte ih pametno i imajte sve ovo u vidu.

Kada sledeći put budete kupovali u IPS, prilikom plaćanja, postavite pitanje:

KADA STE POSLEDNJI PUT PLATILI IZDAVAČU NJEGOVE KNJIGE?

***

Gornje iskustvo sa IPS deli većina sprskih izdavača kao i većina izdavača članica Udruženja izdavača i knjižara Vojvodine. Što će reći, apsolutna većina svih izdavača u Srbiji.

***

Uključite se u bojkot na twiteru, do plaćanja izdavaču. Neka oni i dalje prodaju knjige i džidžabidže, ali neka plaćaju!

***

Mogu uvek da kažem koje knjižare i koji distributeri plaćaju izdavače.

* tekst nije sponzorisan, makar ne u klasičnom smislu

Andrej E. Skubic: FUŽINSKI BLUES

Prevod sa slovenačkog: Roman Vehovec

U sasvim običnom, jednom jedinom danu, jedinstvenom samo po tome što se prvi put u fudbalu sastaju sada dve nove i odvojene države, Slovenija i Jugoslavija, čitalac upoznaje različite likove koje jedino povezuje mesto stanovanja, Fužine, ozloglašeno i nepopularno predgrađe Ljubljane.

Fužinski blues, slovenačkog autora Andreja E. Skubica, na duhovit i u isto vreme opor način priča priču o izgubljenim korenima, smislu i besmislu, nadanjima i porazima, životu i preživljavanju, priču kakvu dele ne samo Slovenci i izbeglice u Sloveniji, već hiljade mladih ljudi bivše Jugoslavije koji su zaboravili ili nastoje da zaborave prošlost, dok budućnost nikako da počne.

Ovo nije samo priča o Sloveniji ili jednoj periferiji, ovo je bluz o svetu i našim vremenima, o provinciji kao mentalnoj, a ne geografskoj kategoriji, priča, doduše, sa puno piva. Što bi rekla Kristina, za bilo šta ali uvek na mestu, pa na primer: život bez piva nije život, to je preživvljavanje. Na prvi pogled skoro baš tako.

Tog pakleno vrelog jutra, kada nestaje i vode (glupo je, je li, da bude samo toplo), bude se glavni likovi romana, svako u svom stanu i životu u Fužinama.

Tih paklenih godinu dana, prevodilac je nadahnuto napadao, a onda skrhan svakodnevicom u biznisu napuštao rad na ovom prevodu, a ja sam bila tu tek da mi ponekad diktira prevod u prste ( niko normalan ne bi odbacio 300 otkucaja u minuti, je l’)  ili da zajedno naprežemo vijuge kako da se jezički reši lik Janine, Crnogorke u Sloveniji, koja govori srpsko-crnogorsko-slovenačku varijantu nekog nemogućeg jezika sa izrazito pubertetskom sadržinom. Zato nam je sa Zokijem, izbeglicom iz Srbije, zaposlenim prodavcem nekretnina sa malim provizijama ali sa velikim snovima o velikom biznisu bilo mnogo lakše, jer se Zoran potrudio da se skroz asimiluje, čak i u navijačkim stranama u fudbalu.  

Prevodilac je najteže prihvatio poznanstvo sa Verom, profesorkom slovenačkog jezika u penziji, koja je, ruku na srce najsličnija našem ličnom miljeu. Možda je prevodioca baš zato nervirala jer je ličila negde na njegovu ženu kad se jednog dana bude penzionisala i dane provodila kuvajući ručkove, čantrajući i šetajući uz reku. 

Povremena daktilografkinja je najviše uživala u liku Petera, ali sve dok Peter ostaje u romanu. Ne daj ti Bože da te takav tip iz čiste dosade i mamurluka nazove da se sretnete posle 20 godina i zajedno gledate utakmicu samo zato što imate neke zajedničke trenutke iz mladosti. I tako. Likova koliko hoćeš, svako od nas zna jednog takvog i zato je knjiga jako prijemčiva, svakome slična, a sasvim posebno duhovito ispričana.

Na osnovu ovog romana u Sloveniji je postavljena na scenu veoma popularna predstava, za koju muziku (ni)je pisao Rambo Amadeus*, a među nama poznatim glumcima bivše zemlje, jednu od uloga igra i Milena Zupančič.

* reč je o našem poslovično labavom razumevanju rokova.

No, kad je knjiga čekala svoje odelo, tj. korice, naša Jelena je dobila otprilike ovakvo uputstvo od prevodioca, dok ne pročita roman: piva, piva, piva, nešto opušaka i sličnog nereda, još piva, kad ti se učini da je previše, dodaj još malo piva, zagušljivosti i teskobe, samo mi na sve to daj malo nade i optimizma. Kako je naša etotako to razumela, ocenite sami. Ja je prosto obožavam.

Andrej Skubic, biće naš gost tokom Sajma knjiga, a sa čitaocima će se sresti 22. oktobra na izlagačkom štandu VEGA medije od 14:00 do 15:00 (Hala 14, odmah na početku od ulaza iz Hale 1).

Poučena dobronamernim savetima dragih blogera, javljam da se knjiga može kupiti kod izdavača, preko sajta www.knjizara.com, u svim knjižarama koje je obskrbio naš distributer Stubovi kulture, i, naravno, na Sajmu.

Pošto komisija za otkup knjiga principijelno ne otkupljuje knjige VEGA medije, ovde mogu javno da obećam super popust bibliotekama

Neke izvode iz romana možete pročitati ovde.

Preplavljena sam smrću. Englezi imaju bolju reč: overwellming. Na svaki mogući način su me smrti Dina Dvornika, Sanje Mihajlović Molnar i noćašnja, Sonje Savić potresle iako niko od njih nije bio moj prijatelj. Svi oni su svojim delima ostavili neki trag na meni i uticali, na ovaj ili na onaj način, na ono što sam ja. Makar toliko, da pomisao na njih, na mapi mojih emotivnih toponima budi snažan osećaj i blisko sećanje na neku mene, iz ovog ili onog perioda. To su ljudi koji me sobom i svojim delom vraćaju zaboravljenoj i davnoj meni.

U nemiloj seriji ovih smrti u kojima, kao da su mi nasilno oduzimani delovi mladosti, međutim, smrt ovog čoveka je bukvalno, na trenutak zaustavila sve radnje.

Umro je i naš autor, Edgardo Vega Junke (Edgardo Vega Yunqué), pisac kojeg smo mi otkrili (daj Tanja, i tako je ceo uvod ovog posta bio ja-pa-ja, reci i sada: Kojeg sam JA otkrila) i čiji jedini prevod na srpski jezik je izašao iz fabrike VEGA medije: Koliko god obećavala da ćeš da kuvaš i plaćaš stanarinu popušila si jer se Bil Bejli više ne vraća kući.

800 stranica jedne od najboljih saga modernog doba, objavljivali smo više od godinu dana. Čitala sam deo po deo, kako su delovi prevoda stizali, s pauzama i na vreme, odavde i odande, na preskok, redom i dijagonalno. Gotovo da nije bilo poglavlja, pasusa ili rečenice, da nisam uzbuđeno komentarisala za sebe: Jebote, kakav pisac!

Ed i Suzan Vega

Prvi termin za objavljivanje ovog preteranog, raščupanog, nedisciplinovanog, emotivnog i razbarušenog romana-reke, planiran je za prošlogodišnji EXIT, kada je u okviru glavnog programa nastupala i njegova poćerka, Suzan Vega i kada smo zamislili da ga dovedemo u Novi Sad i promovišemo njegov roman onog istog dana kada je Suzan Vega imala nastup.

Sa ekipom EXIT-a smo načelno dogovorili da skockamo sve lepo sa svim korisnim, ostalo je samo da svaki tim obavesti svog umetnika o ovoj, činilo nam se, fantastičnoj ideji i za nas odličnoj marketinškoj zgodi. Međutim, avaj.

Suzan Vega i njen očuh čije prezime je uzela još kao devojka, Ed Vega Junke, u tom trenutku su bili posvađani, veoma ozbiljno, već nekoliko godina. Sa ocem su kontakt održavali samo sin Metju i druga ćerka Alison, deca rođena iz zajedničkog braka Suzanine majke i Eda Vege. Tužno, ali Ed Vega je nadživeo i svog sina, Metjua.

Pišem pišem pismo

Iz ekipe Suzan Vega odgovor je bio ćutanje.

Vegini agenti sa kojima sam bila u stalnom kontaktu, Elen i Tomas Kolči, ćutali su takođe. Ponovila sam mail nekoliko puta, sve dok nisam, pretražujući internet, utvrdila da imamo problem. Napisala sam novi mail Elen Kolči:

Dear Ellen, pročitala sam na netu da su Suzan Vega i Ed Vega zapravo posvađani. Da li je to istina i da li ste uopšte preneli naš poziv autoru?

Odgovor je stigao istog dana:

Dear Tatjana, istina je, Ed i njegova poćerka nisu u kontaktu već dve godine, od Edovog razvoda sa Suzaninom majkom.

Dear Ellen, molim Vas, ipak prenesite našu ideju i ovaj poziv autoru, te nam javite njegov odgovor. Smatramo da je Novi Sad divan grad za pomirenje i praštanje.

Posle nekoliko dana:

Dear Tatjana, Ed se srdačno zahvaljuje na pozivu i dobrim željama. Izrazio je svoju želju da dođe u Novi Sad i izgladi sve nesporazume sa Suzan Vega, naravno, ukoliko je ona spremna na to. Ed je više nego spreman i čeka njen odgovor.

Posle nekoliko dana i nekoliko konsultacija sa EXIT-om:

Dear Ellen, nažalost, Suzan Vega nije spremna da se sretne sa svojim očuhom.

Suzan Vega je održala svoj koncert tog EXIT-a, mi nismo žurili da objavimo Vegin roman, sve do početka ove godine. U sjajnom prevodu Nenada Cvetičanina, u odličnoj opremi Jelene Mirković.

Intimni susret sa Vegom

Ovog leta, u Vodicama, koristila sam retku priliku da čitam roman koji je naša izdavačka kuća objavila – u koricama. Knjigu. Knjigu u staromodnom smislu reči. Knjigu, kao takvu. Neizdavač, a ljubitelj čitanja, teško može da zamisli da postoji sreća u tome. Ipak, kada se načitaš knjige u originalu, pa na ekranu kompa, pa na kontrolnom prevodu, pa nakon lekture, kad se izgombaš s pripremom, izdogovaraš sa dizajnerom, dok je ne isCIPuješ i dogovoriš štampara i cenu štampe, dok ne izdrhtiš dok ne vidiš da li je štampar uhvatio tvoju crnu i tvoju crvenu na koricama, dok uradiš sve ostale radnje u ovoj komplikovanoj proizvodnji, dok je neizgrliš i neizmirišeš kada ti je donesu iz štamparije, više zaista nemaš živaca da se srećeš s njenim sadržajem jednom, kada tvoj rad postane otelotvoren u ono što je narodu poznato kao knjiga.

Sa ovom je, gle čuda, bilo sasvim drugačije. Dugačak godišnji odmor, loš odabir ostalih knjiga i, Vega se našao u mojim rukama prvo u Vodicama, a posle na Hvaru. Uzdisala sam isto i psovala isto: Jeeeebote, kakav pisac.

Edgardo Vega Junke me je ostavljao naježenom posle svakog poglavlja, knjige komponovane kao simfonija, kako zurim u belo, u nebo plavo, u sebe crvenu, kako tajno brišem suze ili hinim da mi nije ništa kada sam naježena na plus 35 u hladu. Edgardo Vega Junke me nije ostavljao na miru. Kada mi je ostalo nekih stotinjak strana, ostala sam u kući, ispratila sve na plažu i javila da ću doći kada završim. I nisam mogla odmah. Prvo sam plakala. Onda sam šmrcala. Potom sam dugo zurila u nebo plavo i u sebe crvenu. I tek onda, predveče, mogla sam među ljude, noseći u sebi osećaj da sam nekoga upoznala, da sam nešto strašno važno doživela i da sam dobila ono, ono važno puno i golemo što može da ti podari samo umetničko delo.

I, pisma koja neću poslati

Dear Ed Vega, srašno sam potresena tvojim odlaskom. Ipak, volela bih da znaš da iza tebe i tvog dela ostaje jedan deo mene koji neću nikada zaboraviti i zato ti hvala na tome. Srdačno, tvoja urednica u Srbiji, Tatjana Vehovec, VEGA media.

Dear Suzan Vega, žao mi je što si bila toliko povređena i tvrdoglava. Tvoj očuh je želeo da se sretnete u Novom Sadu, Novi Sad je divan grad za susrete, praštanje i ljubav. Da li si znala, pominje te u svojoj knjizi, No matter How Much You Promise to Cook or Pay the Rent You Blew it Cause Bill Bailly ain’t Never Coming Home Again? Nadam se da si čitala, pominje te ležerno, ali neizbežno, kao onda kada te je učio prve akorde na gitari. Bio je sjajan pisac, sasvim sigurno nije mogao da bude loš čovek. Uvek voleći tvoju muziku, Tatjana Vehovec.

***

Pročitajte kako počinje knjiga.

I, pročitajte je u celosti. To je jedna od ONIH knjiga. I on je jedan od ONIH pisaca.

• Knjiga sa oktobarskim popustom se može kupiti kod izdavača ili preko internet knjižare.

I, pogledajte šta je rekao The New York Times, koji je pre tri godine tu knjigu proglasio za KNJIGU GODINE.

Ili, Brooklyn Rail.

Ili, blogger New York Timesa.

Edgardo Vega Junke je umro još 26. avgusta. Javnost, čak i njegova porodica i agenti, Kolčijevi, su to saznali tek dve nedelje kasnije, zbog neke administrativne gluposti. Ja, slučajno, jer je moj muž googlao njegovo ime iz naših razloga.

Šta sad da vam pričam, kako je prrrvi put, kad svi znate. Nego, -

I, ja lepo kažem, Neću, ženo, stara sam i umorna, ne interesuje me to. Eventualno neko fino mesto, neka udobna fotelja u klimatizovanoj prostoriji i neki miran koncert, al od šest popodne -

Noge me otkidaju, kvadricepsi se upalili od pešačenja, nisam nešto naročito prljava, ali zeeevam do kuće, u tamo nekih nepristojnih 2 ujutru. Naletela sam na SambaNSu, to mi je merak, baš su fini i u ritmu koji volim, ostalo je sve bilo, Ovo je ovaj stejdž, ovo je ovo, ranije je ovde bilo ono, samo da ti još pokažem ovo, ješćemo tamo, hajde da vidiš to, a neka mala iz Niša mi iza leđa hukće, ovo je vašar i glupost, samo što joj nisam materinsku šamarčinu razvalila pa da joj bridi u Nišu do penzije.

Nisam imala pojma da je Tvrđava toliko velika, šta da vam pričam. Te reke ljudi koje se slivaju u jednom smeru, pa uzbrdo. Ti nestašni talasići od sedamnaest godina koji se ulivaju u tokove jedva punoletne većine te reke. Malo sam videla starijih od sebe, sve si me lagala, Alek.

Ja ovo (GOD!) moram da ponovim, posao zove. U nedelju, već od 19:30, promocija ove knjige. Na EXIT-u. Dva puta (s Alek) na jutrenje? Da ti neće biti malo puno, sredovečna gospođo, Tanja?

Stvarno zaslužujem onaj planirani odmor.