Batine pod okriljem velikog Zelenog*

Iliti, nešto smo grdno zajebali, majku mu! 

*Skraćena verzija teksta pod gornjim naslovom objavljena u Dnevniku, 21. februara 2007. Originlani naslov bejaše: “Oops something went wrong”

Q: Jeste spremni, deco?

A: Jesmo, kapetane! 

U tenutku kada ovo budete čitali, biće to već olako zaboravljen incident, samo što će izvesni ljudi koji se ovde pominju morati da nauče da  žive sa tim. 

Do imbecilnosti sam impresionirana upadom obrazovih ili čijih već, baš me briga,  batinaša-honoraraca u Pozorište mladih, ali iz sasvim posebnih razloga.Pozorište in vivo, totalni teatar; kada bi neko pokušao da vam to proda na sceni, rekli bi ste ne, hvala lepo, to je opšte mesto, dajte kolega nešto pozorišno. Hat medjutim, život ipak piše najbolje romane, samo što smrt ne zna da čita.A gde sam se ja mala toliko impresionirala?

Zamislite ovaj krhki sinopsis, ovu crvotočinom izjedenu građu za roman ili pozorišnu predstavu.

Enterijer. Noć.

U salonu Pozorišta mladih trojica glumaca, naših komšija, prijatelja, nečijih očeva i sinova, upravo isprativši jednog kolegu i njegovu suprugu, pakuju se polako u vreće za spavanje u kojima na smenu već drugi mesec lome leđa. Negde po hodnicima, iza kulisa, na stepenicama, u nekom budžaku, otkud ja znam gde je to moglo da bude ali zamislite samo, krije se u zeleno odeveni Tomislav Knežević. Iz najmračnije ugla svoje pacovske jazbine u koju je pokušao da pretvori jednu gradsku instituciju kulture, dogovorenim znakom javlja portirima da je prostor čist – glumac sa suprugom je otišao, valjda su toliko uspeli da se uzdrže da ne namlate jednu ženu iako bi njenog muža rado razmazali – i portir otvara vrata i pripušta 10-15 honoraraca-džukaca (policija još nije tačno izračunala, a ne znam da li im se Toma ispovedio koliko puta po koliko ajvara ih je koštala ta špecija). Honorarci srećom ne zatiču glumce u vrećama, ovi donekle pokretni ali negližirani pojuriše prema izlazu, honorarci-bez-ugovora-o-radu za njima. 

Eksterijer. Noć.

Ulicama vašeg grada, baš preko puta Dunavskog parka gde vaša deca prave prve korake i baš blizu kafea gde sedite ponekad u podne ispijajući espreso ili ceđenu narandžu, ali sada u vreme kada vi i vaša deca lebdite u spokojnom snu, tada i tuda baš jure one koji bi se obično radije klanjali vašoj deci na sceni umesto što bi eto baš te večeri bežali u majicama i gaćama od batinaša ulicama našeg inače nekada veoma pristojnog grada. 

Enterijer. Noć.

Pozorište očišćeno od ljudi (nešto kasnije i od ličnih stvari proteranih i pretučenih). Tomislav Knežević se pomalja iz svog skrovišta, zadovoljno se rukuje sa portirima, još zadovoljnije javlja inspiratoru i organizatoru a verovatno i finansijeru ove male noćne akcije da je sve pošlo po planu, portiri zaključavaju vrata i po nalogu svog, i za ovu priliku, u zeleno obučenog direktora, preduzimaju se dosadnih domaćičkih poslova raspremanja krša i krađe satova, mobilnih telefona i sitnine iz zaostalih novčanika štrajkača. Malo kasnije neće da otvore policiji, jer nije domaćinski pustiti goste u nepospremljen salon, za boga miloga. Policija, ‘ajte molim vas, sat vremena okleva pred zamandaljenim vratima.  Evo, samo ova uvodna didaskalija, šta će vam više?  

Molim da zamislite: Tomislava Kneževića kako ispija kafu kod kuće, oblači svoj zeleni mantil i obuva svoje zelene cipele preko zelenih čarapa, seda u svoj zeleno ofarbani službeni auto (Zeleno, volim te zeleno, Lorka je verovatno još jednom umro) i vozi se prema instituciji čiji je direktor kojem radnici štrajkuju u zeleno okrečenom salonu. Parkira auto malo dalje, ali ne dovoljno daleko da se ne zadiše šipčeći prema pozorištu, šalje sms portiru “otvori” i ovaj ga pušta unutra. TK, zamislimo, tihotapi hodnicima pozorišta prema ranije pronađenom tajnom mestu i odande rukovodi akcijom, osluškuje jauke i uzvike, psovke i udarce.  

Zamislite još: portir, nečiji komšija, otac, sin i brat, primerak kojeg inače niko ne zarezuje ni za suvu šljivu, te noći kreće iz svog običnog života u svoju ranije dogovorenu III smenu, na ranije dogovoreni proširen radni zadatak za koji će biti, pretpostavimo, ekstra plaćen i on se ne oblači u zeleno ali verovatno miriše na pohovano. Njegova odgovornost za koju će dobiti odgovarajuću materijalnu satisfakciju ovog puta podrazumeva da u datom trenutku otvori vrata, pripusti honorarce, potom zaključa vrata i krene da sprema, a ubuduće se pravi blesav. Onda da se vrati kući svojoj ženi u krevet i usni san kako će za svoj na crno zarađeni honorar za omogućeno nasilništvo kupiti svom detetu patike. 

Baš me briga za Mirovića i bratiju koji su, kako javljaju mediji da je TK pokorno u policiji izjavio, to sve fino smislili, organizovali i platili. Ova epizoda mu stvarno dođe kao neki njihov fitness and wellness. Malo je stvarno nezgodno što se i predsednik države oglasio povodom toga, ali Oops, šta ćeš, dešava se.

Hat medjutim, mene i dalje i jedino impresioniraju ova dvojica, ili koliko-je-već-bilo-portira, i njihovih nekoliko sati života u noći honorarnog batinanja. 

*Inače, kao što znamo, procurilo je da je Toma sve lepo ispričao policiji, pominjući Mirovića. Mirović je demantovao, a njihov Gradski odbor je javio da je to sve glumačka ujdurma da se skrene pažnja sa Ahtisarijevog plana za Kosovo (ovo je mi je apsolutno the best). Hmm, brine me samo da li Mirović zna da Toma nigde ne ide bez diktafona u džepu svog zelenog mantila, da redovno, shhhhhh, kupuje baterije i trake i da o svemu, i što mu ide ili pak ne ide u prilog, ima majušni audio zapis. Oops! (Ki-ki-ki.)