Ne idem više u onu radnju. Zbog tri dinara. Znam da zvuči suviše cepidlački, ali mi je jednostavno naišla na zicer i nisam joj oprostila.
Sve je bilo uredno, malo veća gužva, doduše, strpljivo sam čekala sve one preko reda tipa pustite-komšinicu-samo-hleb i ajte-komšija-vi-samo-cigare i dođem konačno na red, ja – komšinica, povadi mi ona artikle iz potrošačke korpe onako nekako ljutita, kao da sam joj se zamerila što ću nešto više od tog pirinča po koji sam došla pa još tu nešto izvoljevam i sa tim keksom i pavlakom a povrh svega uzimam i narandže na merenje, kao, nije mi dosta dve vrste keksa već je maltretiram i da mi meri one četiri bedne narandžine rođake iz nekog smrdljivog kamiona, Još nešto, reče konačno i dalje nekako besna, Ništa više, hvala, uvek kažem hvala ne znam koji je meni više đavo, razmenimo novac i dobra, i kada dođe na nju red da mi vrati kusur, ona mi tresnu žvaku na pult i reče i ne pogledavši me: Nemam tri dinara, evo ti žvaka!
Evo ti žvaka!
A od kad smo mi na ti, balavice jedna, pomislim u sebi i onda iznenada čujem sopstveni glas, svoj onaj glas, ONAJ glas kojim pokušavam da budem arogantna i nadrkana i sve to s pokrićem i ponekad veoma uspešno, iz mene dakle, preko punog vazduha koji vučem ispod dijafragme izlazi nešto nalik na: Kakva žvaka, šta vam pada na pamet?
I tu me ona prvi put pogleda iako se znamo od ranije, ja tu, znate, kupujem svoju sitnu robu na malo i užinu za sina, a uvek je s njenim koleginicama bilo njihovo Nema veze, donećete drugi put ili moje Nema veze, u redu je, i ja se sad mislim Popni se na prste balavice jedna da bi bolje mogla da vidiš koliko sam sad neumoljiva i sledeći put obrij te brkove kada dođem, ali ona i dalje, mrtva + ladna pokupi tu žvaku i kaže, Kako hoćeš!
Kako hoćeš!
Mislim da sanjam, A da li ja mogu vama da plaćam u žvakama? pitam onako malo preteći, kao da ću u sledećoj rečenici da joj zapretim finansijskom policijom, ali ona se drži, pokupi tu žvaku, protegli se preko kase i uzme prašak za pecivo i baci ga pred mene! Evo ti onda prašak.
Evo ti onda prašak!
Ne mogu da verujem, red iza mene već poduži, pogledam preko ramena i vidim negodovanje na licima onih koji čekaju svoj red, disciplinovano, svi su pod konac i valjda treba i ja da se vladam i disciplinovano uzmem prašak za pecivo kad već neću žvaku.
Šta vam pada na pamet, neću prašak, neću žvaku, hoću tri dinara!
Osećam kako mi rastu očnjaci i ne mogu da ih pokupim usnama a iz ušiju mi polako izlazi para, osvrnem se prema onom sad već mnogobrojnom ljudstvu iza sebe koje lepo stoji uvedeno u red i poredak i pre nego što nastavim da insistiram na svojih tri dinara, čujem kanoničan rumor: Jebalo je tri dinara! Ajde bre uzmi tu žvaku i pusti nas. Kakva kokoška. Kakvi su to ljudi!
Polako pokupim svoju robu u kesu, uzimam fiskalni račun i kusur umanjen za tri dinara, malim prstom odgurnem prašak i on poleti preko pulta pravo na malog gnoma s brčićima, pogledam prema disciplinovanim građankama i građanima polako, dugo, sa značajem i prezirom, oni mi svi odreda uzvrate pogled pun negodovanja i omalovažavanja, ali to me ne omete, ne, ne mene, te se okrenem još jednom prema kasirki: Doći ću u ovu radnju samo još jednom, po svoja tri dinara.
I bude tako. Sad moram da šipčim u onu radnju koja je udaljenija 30 koraka od ove.
I jutros idem po hleb i novine i zateknem čoveka u nekakvom automobilu koji ima dve rotirajuće četke napred, očigledno radnik JP Čistoće na poslovima čistoće javnih porvršina, gledam ga, vozi sporo, ide po ulici, dva automobila čekaju da se isparkiraju kad on revnosan jednom konačno prođe, on okreće vozilo s četkama levo-desno, lagano, sve je tu, kao u Evropi, neko čisti ulice koje su pri tome prilično sporedne, to je kul, sve je savršeno, kažem, osim što su mu četke podignute 20 cm od zemlje i one uopšte ne dodiruju podlogu!
Gledam ga, mislim možda sam naišla u pogrešnom trenutku, možda baš sada radi neko samoprečišćavanje četki, đavo bi ga znao, nisam u materiji, pa su zato četke u položaju odmaknutom od podloge, ali NE! On radi svoj posao, predano i temeljno, s podignutim četkama i boli ga dupe, posle ode da ispuni formular o učinku za taj dan i vozdra.
Jesam bio? Bio sam.
Jesam radio? Radio sam.
Bilo mi je preterano da ga pitam zašto zaustavlja saobraćaj, troši gorivo i ači vozilo, zašto uopšte troši vreme, bilo mi je preterano i da zovem komunalnog inspektora a nisam zvala čak ni dispečera ili direktora Čistoće. Pa ne mogu ja večito da stojim na braniku zdrave pameti i lepog vaspitanja a da mi se drugi iščuđavaju, Kakvi su to ljudi?!
35 Comments
Pazi, što se tiče tog radnika čistoće, pa svako ima pravo na dan kad mu “nije ni do čega”. Nije da ga pravdam ali ljudi smo pa makar radili i poslove plaćene iz kakvog već budžeta. Za ovo drugo “džirlo” umesto kusura već moram da te kritikujem i žalim što nisi bila uporna i ostala do kraja – baš te briga za namrgođene profesinalne “čekače redova” – pare su tvoje i imala si puno pravo da kreneš sa “maltretiranjem” prodavačice. Od “Pozovite mi šefa! Idite na kiosk pa usitnite! ili “Zatvorite radnju kad nemate sitno za kusur!” pa do pretnje tržišnom inspekcijom ma mogla si super da se zezaš 😉
Nisam provalio sta si htjela reci u komentaru na mom blogu. Ako nije tajna, kako dodje do mog linka.
Pozdrav
Ne mogu više, Veličkoviću, jer bih morala svaki dan da isterujem nešto. Umori se čovek živeći ovde. Jednostavno, ovde se ne zapati ništa što se sistemski ne sankcioniše. Kad odem s “krupnim” parama ujutru na trafiku, a ona me otkači i kaže Nemam sitno, onda bih se natezala s njom do besvesti. Ali kad mi kaže, Nemojte molim vas, radim ovde za 9 hiljada, onda mi nije ni do čega. Prošetam onda do druge trafike, makar mi i nije usput.
A ova je bila stvarno bezobrazna. Ne podnosim kad su tako bezobrazni. Pa sad ne idem tamo iako su uvek imali crnog gradskog hleba koji inače kupujem i ne nalazim nigde drugde, osim ako ne poranim.
Make, ništa nisam htela da kažem, osim da kod tebe, na istu temu, piše Bez komentara, pa sam htela da ti skrenem pažnju da je ovde bilo dosta polemike. Ako bi te zanimalo.
I nemam pojma kako sam došla do tvog sajta: moj blog guru me je podučio da uvek izdovjiim vreme da pogledam šta drugi pišu, pa ja uredno to obavim: odem do blogova do kojih inače idem, a potražim i neke koji mi mogu biti zanimljivi. Sinoć sam tražila i da vidim da li je još neko pisao o presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu po tužbi BiH. I naiđem do tebe.
Preko nekog blog pretraživača, valjda.
Pa, malo je glupo da se blamiras za 3 din. I inace, ovde ima po koji dobar tekst, ali mi se cini da si suvise kocoperna.
A mozda si i u pravu, treba ljude dovoditi u red. Ne znam, razmislicu.
lol
Sad sam se setila onog “neću žvaku hoću kusur”.
Inače nisam ljubitelj bezuslovnog proterivanja i isterivanja pravde, više volim da sačuvam nerve nego da pošto-poto budem u pravu.
Nije reč o tri dinara, nego o nekulturi.Da je žvaka ponuđena bez arogancije i sa smeškom izvinjenja, ni po frke, ni prvi ni poslednji put. Ali ja kapiram o čemu Tanja piše, jer mi se baš žvaka stalno dešava u Novom Sadu ( ne znam kako je kod drugih) i nekada je to sasvim ok, a nekada brate ne možeš da veruješ kako su osorni….
Danas sam trazila jedan papir.Kad zivis u Bosni onda imas CIPS licnu kartu , sta god to znacilo, i CIPS prijavu o mjestu boravka koju redovno moras priloziti za sve sto u ovoj drzavi molis,a najcesce kredit, vizu, i sl.
E kako je s potragom islo lose, ja sam pronalazila raznorazne papire u kojima sam nekoga nesto za nesto molila.
Buduceg producenta da mi za buducu emisiju obezbijedi buducu prostoriju za rad ili sadasnju maminu direktoricu da joj posalje sadasnju potvrdu za neko rjesavanje sadasnjeg problema.
I shvatila sam koliko suvisne pristojnosti na jednom mjestu, pristojnosti koja mi nista dobro nije donijela.Sto sam ja u svojim pismenim molbama bila snishodljivija, oni su u odbijanjima bili grublji.
I slazem se da treba reci necu zvaku, cisto da bi se kasnije zbog toga bolje osjecali.
To mirenje sa svim sto nas okruzuje me izludi.
Nedavno sam u Beogradu na Trgu republike u autobusu stajala na jednoj nozi pola sata, jer se autobus nije mogao pomjeriti jer mu se nisu vrata mogla zatvoriti jer ljudi koji su visili na stepenicama nisu htjeli sici.
I svi su cutali pola sata cekajuci da autobus krene.
Zbog dva covjeka ostalih sto je kasnilo u startu pola sata negdje!!!
A mozda ja grijesim, mozda ih cinjenica da se vise nema gdje zakasniti spasava od toga da pocnu urlati u tom istom autobusu.
Ocigledno su nam svi vozovi davno prosli, da ne kazem autobusi ;(
E, pa Ella, takva sam dušo, kočoperna i, veruj mi – iako me je baš, baš briga – s pokrićem. A ti si neodlučna, pa se odluči.
Neću bre, da se nerviram zbog tri dinara. Dam ti ih, danas sam baš na ulici, potpuno bez mozga, dala 120 dinara za neki dečiji časopis “čiji sav prihod ide deci bez roditelja”, priprema za štampu rađena u wordu, ja izvadim pare, posle se tek mislim, 120 dinara, Tanja, bre, na ulici, nekome, tek tako…
Ali, okej, dečko je imao priču, pa sad, ko me šiša, iako planiram da proverim kod izdavača… Ali tri dinara ne dam ako si bezobrazna, ako nemaš ni malo šlifa ne dam ti ni 3 pare, ‘esmo se razumeli?!
Mislim da gledaš sve previše crno. Negativističi. I mislim da te znam iz grada, uvek si bila jako prepotentna. Navijam za kasirku.
Mislim da nije blam raspravljati se za 3 dinara jer su prodavci postali suvise bezobrazni i na taj nacin zaradjuju po jos jednu platu.Ja se bogami raspravljam sa doticnima i za 50 para jer sigurno ne zasluzuju taj sitnis njihovim namrgodjenim ponasanjem.Kako rade i kako se ponasaju na radnim mestima sigurno im je i tih 9.000 mnogo.
Dobro hajde nemojmo sad po svima… Ima ljudi koji se za svojih 9000 dinara mesecno ubiju od posla, mnogo vise nego neki sto zaradjuju 900 eura mesecno… Bezobrazna stoka takvim postenim i lose placenim ljudima koji rade na slicnim mestima daje losu reputaciju… Stvar je u tome sto ne postoji “pay for performance” da se time uvede red u radne redove…
Stvorena je klima da je sranje ako postupaš po zakonu. Onda nisi džek, nisi u trendu, nisi pravi Srbin. Ako želiš da radiš po zakonu i ako od drugih očekuješ da zakon poštuju, onda si budala.
Ne znam da li ste primetili, ali velika većina vozača, na primer, prebacuje pojas preko ramena, jer NEĆE da ga spusti malo niže i zakači. To je blam, TO je blam, pokoriti se Zakonu o saobraćaju koji ti čuva i glavu, nego se dovijati da ga izbegneš, čak i po cenu da dovodeš svoj život u pitanje.
Isto tako i sa kusurom. Kao što sam napisala i većina vas shvatila, nije mi problem da se “dogovorim” ako je situacija takva da sitnog neko, od nas dve strane koje razmenjujemo novac i dobra, nema. Za to postoji milion pristojnih načina da utvrdimo da je situacija takva i da je prevaziđemo iako je i ovde zakon jasan: prodavac MORA da ima sitno.
Ali, da me prezireš toliko da me kao balavicu stavljaš “pred svršen čin” i vaćaš mi u žvakama, ili u praškovima za pecivo, ili da mi se podsmevaš zato što hoću fiskalni račun!
To je sve ista sisa sa koje su sišli i oni koji imaju poslovnu logiku: al’ ga je zajeb’o, svaka mu čast!
U pravu si, Tanja. Princip je u pitanju, a ne tri dinara. Ovi koji to ne razumeju uveliko doprinose da bude ovako kako jeste – bez reda, bez zakona, bez države.
……..ja ostaviljam uvek i tri i pet i vise dinara, mojim dragim kasirkama, brkatim tetama, koje stojecki kucaju ceo dan, ali zato kada meni fali koji dinar,ili nemam sitno, dobijem osmeh i “dali ste neki dan” !!!
sto bi rekao Milovan -“Vera, zasto ne mozes prosto da budes “komsinica” ?”
A? jesam li zlatna citalacka znacka, Tanja??? : ))
Hm. Principi su ok. U ovakvim slucajevima zavisi od stava kasirke, da li je brkata i besna ili ne, da li sam nadrkan nesto ili ne, ako jesam da li imam vremena da isterujem princip.
To sto kasirka radi za 9000 ili 90 000 dinara stvarno nije moj problem. Kad prihvatis da radis za tih 90 000, to je to. Moras da postujes pravila i principe, sorry.
Medjutim, zlatno pravilo kaze da kasirka i ti neki salterski likovi nikad nisu krivi za stanje u radnji, banci itd. Vec manager. I kad se sve kockice vezane za brkatost/nadrkanost interakciju sloze, ja najmirnijim glasom, onim sto najstrasnije iritira, kazem “zovite mi sefa”.
Znam da sam grozan. Ali princip je ponekad princip.
E, da…ne znam te iz grada, ali ne odustaj od kočopernosti i to.
Marija, evo ti čitalačka značka. 🙂 Za jednog civila, zaslužuješ i orden zasluga za održavanje života nas blogeraša (svaka asocijacija na drogeraše je namerna i potiče od nezadovojne primedbe mojih najmilijih ukućana).
Ali, to što sad hoćeš da budeš fina i ober-komšinica i to na mojoj grbači, to ti neću oprostiti, pa ti skidam dve zvezdice sa ordena. Neka ti ostane značka za upornosti i poverenje.
#Spes, jeste, ovo je trebalo da bude mali primer mikroanomalije za neke postojeće makroprobleme. Ako je autor kočoperan, krivite njega a temi dajte šansu 😉
#Cult, i kod mene zavisi od raspoloženja i vremena, da li ga imam da isterujem princip. Mada, kada je dete sa mnom, trudim se da ga poštedim isterivanja principa jer to može da proizvede siutacije i da provocira ljudske naravi kojima ne želim da svedoči.
Meni se dopada ta osobina, mada nisam sigurna da bih je nazvala kocopernoscu. Niti prepotentnoscu.
Dopada mi se zato sto nijedna tvrdnja nije izneta neargumentovano, niti nepromisljeno. I moze se i pozeljno je argumentovati svoju, kakva god da je. Niko ne kaze da moramo da se slozimo sa autorkom.
Ja, recimo, krotko uzimam svaku zvaku i cak sam budalasto servilna prema raznim prodavacicama, taksistima i raznima (i ne, ne mastam da jednom za osvetu za razna ponizenja napravim nikakav kratak spoj:). Ali potpuno razumem i ovo sto Tatjana govori. Pogotovo onaj deo koji je objasnila u komentaru, o tome kako je nasem mentalitetu skoro neprihvatljivo imati postovanja prema propisima.
Ne mogu baš da razlučim šta je starije: da li su oni koji prodaju robu i usluge probali da svoje mušterije tretiraju kao stoku pa im je prošlo, ili je narod prosto stoka pa ga tako i tretiraju.
Kada dođem u takvu situaciju, zapravo sebi uvek postavljam dva pitanja:
1. Hoćeš li (imaš li vremena, živaca, špurijusa) da praviš pizdariju
i/ili
2. Hoćeš li da se praviš blesava?
Odluku donosim prema proceni kakvo će mi raspoloženje doneti moja lična reakcija: ako procenim da ću biti nadrkana ceo dan zato što sam ipak isterivala nešto, onda se odlučujem za varijantu 2.
I obrnuto.
Više uopšte ne radim kao nekada, stvari u opštu korist, jedino se ponašam u skladu sa procenom da li ovo meni donosi dobro kada konačno izađem iz te situacije (radnje, taksija, kafića) i ostanem sama sa sobom.
Evo, na primer, nikada neću ništa reći onom komšiji koji uvek parkira auto tako da tri automobila ne mogu da se isparkiraju ceo dan. Procenjujem da je šteta koja bi mogla da proizađe iz moje reakcije, daleko veća nego taj mali napor koji činim svaki dan da ipak sebi nađem parking mesto tako da on mene nikako ne može da zagradi.
Tako da on, na primer, misli da ja uopšte nisam kočoperna 🙂 On misli da sam ja samo još jedan pojavni i mentalni oblik stoke koju treba razvaljivati kad god mu se prohte, jer ništa bolje ni ne zaslužuje.
Samo da se javim za diskusiju vezano za “sta je starije…”
Sve je to zapocelo tako sto su se u nekadasnjoj SFRJ salterske radnice, radnice na kasi, usluznim delatnostima /tercijarnom sektoru :)/ i sl, zaposljavale odmah posle srednje skole. Zaposlis se, dakle, stave te na spisak za stan, ako se nista bitno ne desi, ti si tu do penzije. Mislim, nema sanse da bude drugacije. Mislim…moras potpuni idiot da budes da bi dobio/la otkaz. To je izazvalo odredjene devijacije u psihi tj u odnosu prema radu, obavezama uopste, a ovo sto si ti dozivela tog jutra je samo posledica.
Narod je prosto stoka. Naravno. Ali te dve stvari ne moraju da budu u vezi.
Moram primetiti da ja ovde jedina zasluzujem prestiznu titulu- KOMSINICA MESECA !! : ))))))
Ја сам месецима имао проблем са комшиницом која ми је уместо кусура за бест враћала “шибице или жваке?” – наравно увек су биле шибице. Док нисам схватио да имам шибице за три пакле. Онда сам схватио да сам клен и спаковао шибице у кесу и отишао по своје три пакле. И добио их. Јесте се кокошка мало исплакала, јесте да више нисам одлазио тамо (срећа те у кругу од сто метара имам шест продавница), али сам их добио. И не умем да ти објасним колико сам био поносан на себе или се.
Samo zamišljam 🙂 🙂 🙂
Ja ostavljam i dinar, i dva, i pet onima koji mi neće rasitniti novčanicu od 10/20/50/100 dinara za dinar ili dva. Onima koji hoće, a viđamo se svakodnevno – ne, vala. Kao ni kozi koja je mom malom, tada dvogodišnjem, detetu merila bombone jedno 10 minuta. On rešio da odmah proba jednu. Uspem da je namolim da mu da jednu u međuvremenu. Kad je konačno uspela da odvaga 100 g, ‘ladno je izvadila jednu, i prodala mi ostatak 🙂
A pro po žvaka. Shvatila sam da sam ostarila kad su umesto žvaka počeli da mi nude prašak za pecivo. Tako da – žvake primam s oduševljenjem. Kad mi ih ponude 🙁
kako nekome **********************?)
Imenjakinjo, ne dozvoljavam ti da iz svoje dosade na Novosadskom sajmu u radno vreme dođeš kod mene u kuću da me vređaš.
Zato sam te izbacila napolje.
e zabole me
uzgred, komentar se nije odnosio na tebe, vec na Velickovica, koji mi je zvucao kao da ce se raspomamiti: …da kreneš sa “maltretiranjem” prodavačice. Od “Pozovite mi šefa! Idite na kiosk pa usitnite! ili “Zatvorite radnju kad nemate sitno za kusur!” pa do pretnje tržišnom inspekcijom ma mogla si super da se zezaš 😉
I tek posle sam ukapirala da je Velickovic u stvari muskarac (a propo: a da nije to brkata glavom…)
A sad ovo: Imenjakinjo, ne dozvoljavam ti da iz svoje dosade na Novosadskom sajmu u radno vreme dođeš kod mene u kuću da me vređaš.
Komentar: Steta sto si se osetila prozvanom, inace ne bi ovo napisala.
Juce sam u novinama procitala o tvom blogu, dobila si nagradu, zar ne? Pa sam htela da vidim o cemu se radi. A ti si pozurila da izvredjas mene. Pa to nije lepo Tanja. Mozda sam ja novinar radio Sajma, hm?
Wow, wow, wow!
Nemam više tvoj kometar, ne mogu sada ni da ga rekonstruišem, izbrisala sam ga.
Priroda bloga je u tome da je dinamičan i aktuelan. Ovaj tekst je iz februara meseca, dakle, meni neaktuelan. Ja ga znam jer sam ga ja napisala. Međutim, kada dobijem komentar na stari tekst, ja takav više ne vidim u kontekstu ostalih komentara, već u kontekstu sadržaja (posta).
tako da je bilo ne moguće izvući zaključak da se tvoj komentar odnosi na nečiji komentar 😉
Uobičajeno je da se osvrt na tuđ komentar obeleži znakom @ IME , jer na taj način ljudi međusobno lakše komuniciraju i zna se ko se kome obraća.
I, ne, nisam dobila nikakvu nagradu. A, da, izašao je jedan tekst u novinama o mojim blog-aktivnostima.
ok, impulsivno sam reagovala, pa nisam stigla da se pozabavim ‘administrativnim’ detaljima, jer, na blog sam samo svratila u pauzi izmedju tekucih obaveza, da bih se obavestila o desavanju.
Uzgred, kad si se već vratila a možda ćeš još jednom popustiti svojoj profesionalnoj znatiželji, tvojoj novinarskoj pažnji preporučujem ove tekstove:
Kako smo sistematski uništavani od idiota
Pravo na kajganu
Nisam zelela da te dovedem u zabludu u pogledu profesije, ali je izgleda tako ‘ispalo’; Nisam ja novinar. (ali moglo se desiti da jesam!) Nemam nista protiv sto si iskoristila privilegiju administr. i otkrila domen, ali ja dalje u predstavljanju ne bih isla. (nema ni potrebe jer je od te tacke sve lako). No i u mojoj profesiji ima i te kako radoznalih, pa cu uskoro procitati i te tekstove. 🙂
Pingback: MOOSHEMA » Blog Archive » Kako pokrasti komšinicu u četiri koraka