Draga Isidora Sekulić, dozvoli mi samo da ti javim da je tvoja srpska Atina obavijena najgušćim mrakom. Za sada su dve institucije kulture u Novom Sadu, koje su na budžetu grada, isključene zbog neplaćanja računa za struju : Foto-kino savez Vojvodine u kojem je u mraku još trajuća izložba ‘Žena’ i, galerija ‘Zlatno oko’. Ako se ovom sramnom spisku doda i da je budžetska institucija Kulturni centar izgubila urednika književnih programa zbog tihog ali principijelnog uvođenja podobnih i nepodobnih gostujućih pisaca, da se na Otvorenom univerzitetu promovišu desničarske ideologije od čega nije spašena ni Matica srpska, da su nedavno prebijeni glumci u štrajku i da ništa nije otkriveno, moram da ti javim da je u Novom Sadu neko skroz ugasio svetlo.
12 Comments
Taman sam htela da dodam još jedan veseli komentar na prethodni tekst, kad uočih ovaj novi… i napustilo me sve veselje i ode sav entuzijazam. Tuga. I sramota.
Gradska politika u kulturi, čije uspehe je grad oglašavao o našem trošku, pokazala je svoje pravo lice s batinama i tvrdoglavošću političara koja je dovela do katastrofalnog ishoda.
Zbog toga, a i zbog poslovične zaboravnosti Novosađana, Dnevnik je nedavno podsetio šta nam je donela za ove dve i po godine, gradska vlast, koju čini koalicija radikala (SRS), socijalista(SPS) i donedavnih deesesovaca (DSS), odnedavno privatnih lica, kojih se sada odriče sopstvena stranka.
“U prilog tome, podsetićemo se prvo predizbornih slogana: „Radikalno bolje“ i „Dokazaćemo razliku“, prvog SRS-a, drugog DSS-a. Kome je radikalno bolje u ovom gradu osim pripadnicima spomenutih stranaka? S druge strane razlika je dokazana u masovnom zapošljavanju rođaka, kumova, prijatelja, dece, komšija, političkih aktivista u javnim preduzećima, uglavnom bez potrebnih kvalifikacija, ali s predanošću pravdanom: „pa, naravno da ću kuma da zaposlim, njemu najviše verujem“, a sve upakovano u „političku odgovornost“ stranaka koje su zasele u javna gradska preduzeća.
Nakon što je lokalni DSS i pored protivljenja beogradske centrale stranke, ušao u koaliciju s radikalima, usledila je podela kolača u vidu rukovodećih i ostalih dobro plaćenih mesta u „jpovima“. Radikali su za sebe rezervisali Zavod za izgradnju grada, GSP, „Poslovni prostor“, Čistoća“, GIC „Apolo“, „Lisje“(valjda jedino preduzeće u kojem je direktor ujedno i premijer, doduše Vlade Republike Srpske krajine, i to u izbeglištvu) i Apotekarsku ustanovu Novi Sad. „Privatna lica“ iz tzv. DSS-a, uzela su za sebe „Vodovod i kanalizaciju“, SPC „Vojvodina“, „Gradsko zelenilo“, „Parking servis“, „Toplanu“i „Stan“. Socijalistima su pripala „Tržnica“, Dom zdravlja, „Put“ i „Informatika“. Jedini direktor koji je ostao na svom radnom mestu jeste Aleksandar Jevtić iz Zavoda za urbanizam.”
Važno je nastaviti sa spiskom iz dnevnika beščašća:
1. Nakon prve godine vlasti, stavka stranih investicija u budžetu grada iznosila je okruglu cifru. I to bukvalno, jer je u pitanju bila nula.
2.Zavod za izgradnju grada se u proteklih dve i po godine, od kako je na čelu preduzeća Igor Mirović, u javnosti pominjao, osim po mnogobrojnim radovima (čiji završetak je uglavnom kasnio) i po tome što je Mirović prvo otpustio zaposlene na određeno vreme, da bi se potom obračunao i sa političkim neistomišljenicima
3. ZIG je na javnoj licitaciji za davanje u zakup građevinskog zemljišta istočno od puta NoviSad – Zrenjanin, prodao zemljište slovenačkom „Merkuru“ po početnoj ceni od 443.595.960 dinara, a drugi učesnik na licitaciji, koji je bio spreman da plati više od početnog iznosa, hrvatska kompanija „Pevec“ onemogućena je da učestvuje u nadmetanju. Predstavnike ove kompanije su, pre početka licitacije, radnici obezbeđenja ZIG-a zadržali u svojim kancelarijama, i zabranili im da izađu i prisustvuju nadmetanju.
4. Behaton
5. namešteni tenderi u javnim preduzećima
6. Štrajkovi u školama
…. neka dopiše onaj ko ima snage.
… da se u Kulturnom centru prave spiskovi podobnih i nepodobnih gostiju i otpuštaju prvorazredni pisci …
… i da onda prvorazredne pisce tretiraju kao budale, demantujući da je u upravi Kulturnog centra bilo ikakvih povišenih tonova i cenzure i da je konačno rečeno da Slobodan Šnajder sa svojom zapitanošću nad mrakom koji se nadvio nad Novi Sad prestavlja personu non grata u Novom Sadu i u njegovom KC koji se finansira iz džepa svih građana šta god oni čitali i za koga god oni glasali.
Spisak nepoželjnih pisaca (za sada): Svetislav Basara, Vida Ognjenović, Radoslav Petković, Mirjana Mitrović…
Mislio sam da se takve stvari dešavaju samo u rupčagama, kao što je ovaj naš Bor (mala, slatka, ušuškana, ali ipak rupčaga), kad evo i u Novom Sadu (hej!).
p.s. Da li se na spisku nepoželjnih pisaca nalazi i Branislav Bane Dimitrijević? 😆
p.p.s. Svrati ponovo na moj blog, baš me zanima kako ti se čini!
Ionako sam puna otrova. Nemam snage. Smucilo mi se. Da svi se svi radikalno teraju tacno tamo odakle su dosli.
Ne znam, Bane, da li si na spisku, trebalo bi da proverim 🙂
Ali, u pravu si, takve stvari se dešavaju samo u rupčagama. Novi Sad je postao jedna rupčaga. Tolika sam besna, da bih mogla čista srca da kažem: tako nam i treba.
Jer, tako smo glasali, pa nas sad prebijaju i gase nam svetlo.
Jer, bilo je lepo vreme na dan glasanja, pa je tzv. misleći Novi Sad principijelno bio na roštiljima po vikendicama, dok su oni sa oboda grada principijelno izašli da glasaju.
Jer, sad nam je baš tako kako smo sami birali.
Izgleda smo ostali i bez mazoretkinja?
Stvarno je skandalozno.
A Novosadjani se ceskaju po glavi. To je onako, vrh vrhova kad se o ispoljavanju nezadovoljstva radi…
Култура је иначе свакој политици последња рупа на свирали. Центри за културу служе за показивање моћи. За утеху да сасвим сигурно нисте најгори, изнећу вам чињеницу да је у Бору ЗАМЕНИК ДИРЕКТОРА Центра за културу бивши радник и стечајни управник (треба ли рећи – неуспешан) више (треба ли рећи – пропалих)земљорадничких задруга, са средњом пољопривредном школом. Директор је ТВ сниматељ, коју диплому има – не зна се.
Претходни директор, који је био дипломирани редитељ и доктор (мислим) филмске естетике је брутално најурен без икаквог разлога и образложења.
Taj vas dErektor garant ima neku od ovih kragujevackih diploma:)
a meni se čini da su u Somboru jednom probali da na mesto upravnika pozorišta stave bivšeg direktora robne kuće.
Kultura je ono čime se hvale svi političari, kada treba verbalizovati vrednosti jedne države i njen identitet, onda puna usta kulture. Kada treba preći na dela, onda resor kulture dobijaju ‘slučajno pristuni građani’, manje ekposnirani članovi stranke ili, na loklanom nivou, neki iznuđeni tipovi namešteni iznuđunem rešenjima. Iz ukupnog budžeta, ako se ne varam, na republičkom nivou se izdvaja 1% za kulturu. U gradu je to bilo 1,7%, stvarno ne znam koliko je sad.
Postoje države u kojima je budžet za kulturu veći od vojnog budžeta. I to je sasvim u redu za one zemlje koje su civilizovane. Nama je dovoljno i 1%. Dakle, ni statistička greška. Verujem da su neke provizije veće od godišnjeg budžeta za kulutru Srbije.
Vidim, i Nebojša Bradić, netalentovani reditelj ali čovek talentovan za sve režime, pledira na mesto ministra kulture u ovoj vladi koja nikako da se… štagod da se, da ne lajem sad.
Kada sam početkom devedesetih pisala kritiku za Našu borbu, i nešto oštro kritikovala Bradićevu predstavu na Sterijinom pozorju, svi su umukli. Naljutila sam se na neke kolege, jer su delili u potpnosti moje mišljenje, ali ga nisu izneli na Okruglom stolu kritike, nego su me ostavili da visim kao ambiciozna budala, jedina sa javno izgovorenim mišljenjem da je to bilo jedno čisto proseravanje. Objasnili su mi da je bolje da se ne zameram Bradiću, jer će mi on biti ministar kulture. Tada, devedesetih. I, kao, zar nisam primetila koliko mu svi puše i, kao, da li ja slšam kuloarske priče? Nije mu se dogodilo da bude ministar, ali evo, ko čeka, dočeka. A ko nema živaca da čeka, on u intervjuu za Blic spontano kaže ‘gde ima priča, ima i istine’. Valjda da pipne teren.