Dokle ćeš, najzad, Katilino, zloupotrebljavati strpljivost našu?

… Dokle će nas izigravati to tvoje ludilo? Dokle će se razmetati tvoja neobuzdana smelost? Nisu li te nimalo dirnuli ni noćna zaštita Palatija, ni gradske straže, ni strah naroda, ni strka svih dobrih, ni lica i pogledi ovih? Ne osećaš li da su otkrivene tvoje namere? Ne vidiš li da je tvoja zavera stisnuta znanjem svih ovih? Za koga od nas misliš da ne zna šta si radio prošle, ili pretprošle noći, gde si bio, koga si sazivao, šta si rešio?*

I, rezimira Ćosić sinoć na Poligrafu: U ovom trenutku imamo uredbu (o privremenom finansiranju) za koju Vlada kaže da je ustavna i zakonita, imamo procenu jednog sudije Ustavnog suda koji kaže da ona nije donešena na ustavni način, imamo Ustavi sud koji ne funkcioniše zbog toga što nema predsednika. Sudije ne mogu da izaberu predsednika jer nema ko da zakaže sednicu, i to je zatvoreni krug iz koga u ovom trenutku ne možemo da izađemo.

Lepo. Velja Ilić, dok s bratom gradi privatnu kardiovaskularnu kliniku u Čačku, po svemu sudeći bez dozvole ali s dovoljno para, nije zadovoljan najavama da će mu se ministarstvo za kapitalne investicije raspasti u nekoliko manjih. Oni upozoravaju da neće da budu ikebana u novoj Vladi. Hoće, valjda, da budu sama jelka s busenom u Vladi. Jelen kapitalac for ever.

Fino. Ovi iz G17+, opet, neće “koske” od ministarstva jer su koske, dakle onaj deo bez mesa (pojašnjenje za vegetarijance), po tvrdnji Ivane Dulić Marković Ministarstvo za dijasporu ili Ministarstvo vera. Oni su stručniji od toga. I gladniji. A sit gladnom, poznato je, ne veruje.

Eto ti. Koštunica se sa pozicije tehničkog mandatara tehničke Vlade oglasio da je državni i nacionalni interes da Ahtisarijev plan propadne. Ni po babu, ni po stričevima, već po lepom Voji: malo jesam tehnička vlada, malo nisam, malo mi je slava, malo mi se spava.

Gradnja bez građevinskih dozvola nije samo specijalitet braće Ilić, i novosadski radikal se setio istog trika, pa gradi vikendaju na Kamenjaru, bez ijednog papira.

Juče sam tako zveknula glavu o Ivanov orman da sam automatski pala na pod. Bosanska glava tvrda, pa razvalila vrata o koja sam udarila i izbila im šarke. A u isto vreme, sav na note, slovenački deo moje udate glavice, popustio pred furniranim medijapanom, te mi iskočila čvorugetina od koje se valjda oslobodio neki prostor u mozgu, i samo mi se sve ovo odjednom javilo, između ptičica i zvezdica koje sam videla, pozdravio me stari, dobri *Ciceron.

Pa još kaže:

Kad je tako, Katilino, pođi kuda si pošao, izađi naposletku iz grada; otvorena su vrata; putuj!

Ciceron, prijatelji moji, Ciceron.

Ne znam ko je ovde lud a kome noge smrde, ali mene glava užasno boli i sve mi javlja da smo mi veliki magarci.