Pa, ajde mi ga dajte ipak nazad, rekla je žena koja je godinama bila hraniteljka dečaku kojeg sam danas upoznala. Bila malo hraniteljka, pa joj malo dosadilo jer je dete malo ušlo u pubertet, pa ga je malo vratila Sigurnoj dečijoj kući, pa ga baš opet malo uzela na vikend i Usrks, pa ga vratila, ali je javila da bi sad ipak malo da ga uzme ponovo nazad i da mu bude i dalje malo hraniteljica.
Najverovatnije zato što je mnogo više nego zbog njegovog nedužnog bića, osetila manjak zbog mesečnih prihoda koji su za hranitelje u poslednje vreme redovni i pristojni.
Odnela sam im danas tamo knjige, donaciju Udruženja izdavača. On gleda sve te knjige, uzeo bi nešto, ali ne sme, pa me gleda s pitanjem u očima. Čudo, ali čeka strpljivo naslonjen na vrata kancelarije.
Ja znam da čitam, kaže mi a meni bude odmah jasno da nije on to lepo vaspitan, on je samo naučen da čeka tuđu dobru volju. Nije imao gde da nauči kako da zahteva ali je imao dovoljno prilika u kojima se učio čekanju. Nezivesnom čekanju. Da ga malo uzmu, pa da l’ će malo da ga onda vrate.
Jedan drugi, koji je isto gledao u knjige kao u šareno čudo, sigurno stariji od mog Ivana, reče mi da ne zna da čita. I on stoji naslonjen na vrata i gleda. Tu je i devojčica, treći razred. Čita. Po jednu drugu je neko došao i odlaze iz dvorišta kao da odlaze iz kafića, sa takvom nekom rutinom. Valjda su to radili sto puta, nema ništa neobično u toj ženi koja je došla po nju. Nikakvog stida na licu, možda samo malo više šminke za obično prepodne. I takvu situaciju.
Vodila me socijalna radnica posle gore, u bebi odeljak. Od nula do tri. Položila sam ruku na devojčicu, nema joj mesec dana a ni dve i po kile. Ništa manje nisam videla, manja je od lutke koju je juče držala u rukama jedna prelepa četvorogodišnja devojčica.
Još šest beba sam videla u krevetićima. Sitih, suvih, čistih, spokojno usnilih, ostavljenih.
Mali miš od godinu i po plavooko mi se smeje, u jednoj ruci flašica a slobodnom me vuče za torbu. Konačno je usvojenje privedeno samom kraju, nakon skoro godinu dana procedure. Lep kao lutka. Srećnik.
Na odlasku vidim ponovo onog, crnog, koji je ušao u pubertet koji meni još nije vidljiv ali je ipak bio dovoljan razlog da opet malo bude vraćen socijalnim radnicima da se oni o tome malo brinu.
Zajeban je taj pubertet. Naročito ako ti je život od druge godine u sistemu socijalne zaštite, jer si ti samo nečija greška u mladosti. Možeš da misliš kakav ti je onda pubertet. Baš kao i taj jebeni život u kojem ti jedini ne snosiš nikakvu krivicu, ali zato jedini plaćaš nečiji ceh.
Odrasli očigledno imaju suviše snage kada su u stanju da tako lako podnose postojanje ovakvih sudbina. Da tolerišu postajanje ovakvog sveta. Da ga čine takvim.
16 Comments
Ovo je pretuzno i jos tuznije je sto se niko ne bavi procesom pojednostavljenja usvajanja, znam neke ljude koji su se itekako namucili, a rijec je o potpuno ok bracnom paru.
Sreca pa su se dok je trajalo toliko vezali za dijete i nisu odustali.
Ovo za hraniteljske porodice nisam znala, mislim da mozes s djetetom tamo-vamo kako tebi padne na pamet.
Uzas!
A evo jos nesto. Retko kad se misli o tome da najvise srece ( uslovno govoreci) imaju mala deca, i tek rodjene bebe. Njih svi hoce. Sa godinama, opada im sansa da ce biti usvojeni, i povecava se sansa da ce mladost provesti u domu. To je jako tuzno. Ta deca gledaju kako drugu decu odvode neke lepo obucene cike i tete, u neku srecniju buducnost, a ona ostaju tu, verovatno zauvek. Zaista bi trebao proces usvajanja da se pojednostavi i skrati.
Ista stvar i u Hrvatskoj. Znam bračni par koji se toliko namučio oko posvojenja, preispitivali su ih i promatrali kao posljednje kriminalce (ne kažem da nije potrebno, ali način na koji se to radi – užas). Ustrajali su, uspjeli, odgojili kćer koja im je s 20 pljunula u lice. Nisu pristali ispuniti svaku njezinu perverznu i ucjenjivačku želju i uvijek bi dobili u lice “a zašto ste me uzeli”. Silno tužna djevojka (bez obzira što su joj ti ljudi pružili i ljubav i sigurnost u životu) i silno tužni ljudi. Ona više čezne za ženom koja ju je odbacila nego što joj je stalo do one koja joj je majka u svoj punini te riječi. To je druga strana priče.
Onda moja susjeda: ona je zapravo baka i brine za retardiranu djevojčicu koja je kod nje od svoje pete godine. Stalno. Vodi je u specijalnu školu, logopedima i bog te pitaj kuda sve ne, na ljetovanja … uvijek se čvrsto drže za ruke (sada je djevojčici 11). Povremeno, tek jednom ili dva puta godišnje, viđam njezine roditelje (žive negdje na selu) koji dolaze u posjetu.
Iz tih priča pokušavam shvatiti kakvi smo mi to sve ljudi. I ne uspijevam.
Nagledala sam se toga jako. I srce mi se cepa na sto komada kad to gledam, ili kad radim s njima neke radionice. Kuma mi je dečji psiholog u Dečijem selu i vesela su to deca. Dobra. Odbačena ko što veliš. Sa teretom “niko te nije hteo”.
I teško je. I kuma mi je izašla iz istih uslova. Stasala i ona i braća joj i sestre (iako socijalni slučajevi) u divna zdrava bića, imaju divnu zdravu decu i porodice …i tu prosto nema pravila, u šta će ko da se pretvori kad “poraste veliki”.
Jedno je pravilo.
A to je pravilo šanse. Prilike. Koju oni nisu imali.
Drugo, usvojenje deteta ovde zakonski toliko dugotrajno i komplikovano, ko da treba rešiš mir u svetu vo vjeki vjekova.
Ne razumem.
Ali opet ne razumem ni sve one roditelje koji svojoj deci dajući sve, ali ne i ono što im treba, prave nesposobna buduća bića za život.
I ne znam šta je tragičnije.
Dosta djece je na isti nacin pljunulo u lice roditeljima, a nisu usvojeni ili su roditelji pljunuli u lice njima, pa ih jednostavno cijeli zivot, tokom njihovog odrastanja pljuvali.
Ja sam duboko uvjerena da je sve stvar vaspitanja i da se na jednak nacin moze odgojiti dijete, bilo ono rodjeno ili usvojene.
Ako nemamo uvid u porodicno stablo usvojenog djeteta ne znaci da genetiku trebamo kriviti za njegovo lose ponasanje.
I kod rodjenog djeteta moze ”proraditi” gen cukun djeda Tome i eto ti belaja.
Hocu reci, kako sijes tako i zenjes i ako si nekoga odgajao s iracionalnim osjecajem krivice sto mu nisi bioloski roditelj i ako si tom istom djetetu priustio bekompromisni status princeze na zrnu graska, onda se i ne nadaj dobrim rezultatima.
MasterMind, tvoj primjer me je samo podsjetio na bracni par koji od straha zbog ”gena”, ne zeli usvojiti dijete, a ne mogu dobiti vlastito.
U pravu si Kristina, mnogo toga je u vaspitanju. Kako medju usvojenom tako i rodjenom decom – lose vaspitanje se odrazava na ponasanje deteta prema roditeljima kasnije ali i uopste. To sto neko resi da usvoji, uopste ne znaci da je bogom dan za roditelja, niti da ce biti dobar u tome. Gomila je ljudi kojima bi zakonom trebalo zabraniti da imaju decu,svoju ili tudju. Jednostavno treba da zive i umru bez dece, da nikog ne unesrece. Mislim da je dugotrajan proces kvalifikacija za usvajanje u sustini orijentisan ka tome da odvoji zito od kukolja, da se dete ne bi dalo makar kome, ali ni to nije foolproof, pa sve i da traje 5 godina. Jednostavno, ponekad tek u vaspitnoj situaciji dolazi do izrazaja necija (ne)sposobnost da dete odgaja na pravi nacin, i ni jedan test, razgovor ili kvalifikacioni pproces to ne mogu sasvim predvideti. Suludo je traziti gresku samo u detetu koje je “pljunulo” usvojene roditelje u lice kad je malo poraslo. To se moze tumaciti slicno kao izjava nekih ljudi da je recimo to i to dete bilo pokvareno jos kad je imalo 2 godine,pa nije ni cudo sto je danas pokvaren covek. Mislim, treba biti realan. Ne moze dete od 2 godine da bude pokvareno, moze samo da bude nevaspitano. Niti se moze iskljucivo kriviti osamnaestogodisnjakinja sto nije naucena postovanju i kulturi. Ne mislim da to ima veze sa (ne)zahvalnoscu usvojenog deteta, jer kako bi smo onda objasnili isto ponasanje dece koja su rasla uz roditelje koji su ih rodili? A takvih primera ima mnogo. To je jednostavno osoba koja u formativnim godinama nije dobila dobre osnove za formiranje licnosti.
Da. Najtužnije je kad vidiš bebu za koju znaš da je ostavljena. Paradoksalno, ali ta beba je imala sreću da je ostavljena na vreme, pre nego što stekne razna druga užasna iskustva koja bi proistekla iz njenog kasnijeg života u kojem bi na razne načine osetila patnju neželjenog. I lakše nađu novo porodicu, da.
Da, možeš. Procedura da postaneš hranitelj je jednostavnija i kraća, a u ovo jadno vreme najčešći motiv potencijalnih hranitelja je ne tako mala socijalna nadoknada za hraniteljstvo.
Sigurna dečija kuća nije dom za nezbrinutu decu. To je prihvatna stanica za akutne slučajeve: decu pronađenu u skitnji, trafikingu u tranzitu kroz našu zemlju, izbačenu iz kuće, žrtve svakakvih zlostavljanja i zanemarivanja.
Odatle se deca stavljaju u dalji sistem socijalne zaštite, u zavisnosti od potreba i slučaja. Ovde se zadržavaju od 6 do 12 meseci. Vraćaju ih kući ukoliko su se okolnosti zbog kojih su dovedena, promenile, što se retko dešava.
Iako najtužnije mesto na planeti, ovo je ipak zaista sigurna kuća, primer napretka civilizacije. Nešto zbog čega čovečanstvo može da kaže da ipak čini nešto – da je stvorilo uslove da reaguje i pomogne promptno, a ne nakon duge i zapetljane procedure.
Za neku decu je dolazak u Sigurnu kuću pitanje golog opstanka. Pitanje života i smrti.
Situacije su doista različite (i teške), kao što i sam život jeste. Nisam mislila na “genetsku zloću” u svom primjeru. Stvar je u tome da se radi o imućnim ljudima koji doista imaju takta i ne bih rekla da su zakazali u odgoju. Oni naprosto nisu željeli kupiti BMW kabrio za 18-ti rođendan. Uvijek su se tako ponašali, učili cijeniti neke druge vrijednosti osim materijalnih, bez obzira što imaju mnogo (i rijetko danas, ali stečeno radom).
Teretom odbačenosti neka se djeca (i odrasli) nikada ne nauče nositi, to je naprosto tako jer smo različiti. Iz toga onda izlazi potreba za nazovi pozitivnim isticanjem na drugi način – kroz materijalno među ostalim. Eto sranja. Nema tu tko je kriv a tko ne …
Uz to što ima toliko ostavljene djece, koliko ih tek ima koji nisu formalno ostavljeni, a roditelja zapravo nemaju? Ja ponekad doista teško razumijevam svijet oko sebe. Nikako mi nije jasno kako ljudima mogu biti važnije razne tričarije od drugog ljudskog bića, a pogotovo vlastitog djeteta.
Malo off topic,
mooooooshema, gledao sam te jucer na TV i odusevljeno krecem da objasnjavam zeni ko si ti i kako pises i sve ostalo a ona meni onako, aha, dobro.
Evo i ja off topic:
Potpuno neverovato, ali slučaj je hteo da su jedne novine uz tekst o predaji ove donacije, stavile fotografiju na kojoj ovaj moj crni dečak iz moje priče, čeka da mu dam jednu knjigu koja će biti samo njegova.
I bez ovoga sam znala da ga neću nikada zaboraviti.
Iz razumljivih razloga ne mogu da stavim tu fotku, ali eto, imam je.
KNJIGE ZA SIGURNU DEČIJU KUĆU 10.04.2007.
13:14 – Knjige prikupljene u humanitarnoj akciji koja je organizovana na drugom Prolećnom medjunarodnom sajmu knjiga poklonjene su Sigurnoj dečijoj kući. Tatjana Vehovec iz Poslovnog udruženja izdavača i knjižara Vojvodine pojašnjava za 021 da su posetioci i izlagači na Spensu donirali preko 2.000, uglavnom novih i dobro očuvanih, knjiga. Medjutim, prema njenim rečima, nedostaju slikovnice za najmladje.
Ljiljana Ristić iz Sigurne dečije kuće navodi da su do sada uglavnom dobijali stvari neophodne za osnovnu egzistenciju, a ovo je prvi put da su im poklonjene knjige, što je veoma značajno za opismenjavanje dece. “Nama dolaze deca koja uopšte nisu upisana u školu, koja su potpuno zanemarena i na tom polju, tako da se dešava da dete od desetak godina nema nijednog dana škole. Mislim da je literatura koju u svojoj porodici ne može ni da očekuje da ima, s obzirom na teške probleme sa kojima se susreće, dobar korak da i o tome vodimo računa”, kaže ona.
Prema rečima Ljiljane Ristić, u prihvatilištu za napuštenu i zlostavljanu decu trenutno boravi 24 mališana, što je više od kapaciteta. Ona očekuje da će gradska uprava izaći u susret, kako bi se ovog proleća završila nadogradnja ove ustanove.
Pored Sigurne dečije kuće, knjige su prosledjene i Gerontološkom centru, kao i opštini Štrpce. (021)
Evo, dragi sugrađani, ako ste u prilici i dobroj volji, pogledajte da li u kući imate neku slikovnicu koju bi mogli da darujete deci od 0 do 3 Sigurne dečije kuće. Od 700 knjiga koje smo zahvaljujući dobroj volji izlagača na Sajmu i solidarnosti naših sugrađana uspeli da skupimo za ovu decu, najmanje je slikovnica sa tvrdim koricama.
Steže mi se grlo dok čitam, i sećam se mog odlaska u Zvečansku jednom prilikom, isto zbog neke donacije. Nisam danima mogla da prestanem da mislim o njima.
Pomislim, ipak, u takvim prilikama, da je čak i njima bolje nego onim anđelima koje ostavljaju u njivama, bacaju u kontejnere…. Jezivo. Zaveže mi se svaki put želudac u čvor kad čujem vest koja počinje sa: beba pronađena u… i molim se da je pronađena živa.
Birokratski bi se čitava priča (ili milijuni sličnih priča) mogla svesti na pitanje postavljanja kriterija. Što je ispravan kriterij kod odabira obitelji kojoj će se dozvoliti da usvoji dijete ili za odluku, koju obitelj izbaciti iz kombinacije? Najčešće to bude materijalni status potencijalne buduće obitelji. Tu činjenicu, kao i onu o njegovoj nekažnjavanosti, o socijalnom statusu, sklonostima i sličnim tricama, vrlo je lako izmjeriti. Ali tko će izmjeriti ljubav? Na koji način će se izmjeriti količina ljubavi koju potencijalni obitelj može dati djetetu? A možda bi klinjo živio sretan i presretan i u lošije situiranoj obitelji, ali s puno ljubavi.
Znam da ovaj komentar pomalo liči na moraliziranje, ali uvijek sam dvojio razmišljajući o tom pitanju, ali potpuno svjestan dižem ruku za kvalitetnu ocjenu svakog slučaja ponaosob, kako se društvo ne bi nabacivalo sudbinama, onako kako se to društvu svidi.
Drugo pitanje su tzv. udomiteljske obitelji, koje brinu o djeci do određene životne dobi (najčešće do punoljetnosti), da bi nakon njih primili drugu djecu, ostvarujući za to državne financijske poticaje. U tom slučaju su kriteriji puno blaži, iako dijete vrlo često, udomiteljsku obitelj počne doživljavati kao svoju rođenu.
Oh, jako me iscrpela ova tema, u stvari.
Izvinjavam se svima što se nisam aktivnije uključila u komentare. Vama hvala što jeste.
Pingback: Sve me boli : MOOŠEMA