Napomena čitaocu bez živaca: Keep back. Ipidipi nepegdepe ipi čipitapaj nepeštopo drupugopo. Nipisapam upu dopobropom fapazoponupu.
00.
Svaki put kada je pogledamo, vidimo je kako se muči da nešto ispili. Neku suvislu rečenicu kojom će biti zadovoljna. Neku celinu koja bi bez preteranog napora mogla da se predstavi kao takva. Evo, i sada, sedeće ovde dok je ne zabole vratni pršljenovi, a onda će odustati, hvala kurcu.
Imamo li dovoljno podataka o njoj da bismo znali zašto ništa nije napisala četiri godine? Da li su nam bilo kakvi podaci uopšte potrebni? Da li nas to, za ime sveta, uopšte zanima? Ša’ nas gabri gardru!?
Posle onog smešnog romana na koji se nijedan kritičar nije ni osvrnuo, ona nije napisala ni reči. U najboljem duhu amaterizma kojim su joj i pretili, oni blagonakloni. U najboljem maniru samozvanih književnika kojih je kao na kamaru, samo nam još ona falila, kako su je posmatrali zlobnici. Kako bilo, ona je zadovoljila strahove i nade obe zaraćene strane u ovom ničim izazvanom sukobu.
Ništa nije pisala. Stotine započetih stranica se još uvek nalaze u folderu Lichno, na hard disku. Mučila se, napinjala, blejala u belo ili tipkala poneku maglovitu ideju, pokušavala je, nije da nije. Ali, kada bi prespavala, oni redovi bi narednog dana blejali u nju, onako bez glave i repa, bez smisla i vezivnog materijala, brate mili, ona više ništa nije imala da kaže u pismenoj formi.
Sad, da tražimo razloge, to takođe nema smisla, koga boli dupe za njene razloge. Ko je još imao vajde od nečijih razloga i zašto bi ona u tom smislu bila bolja?
Golo # 1
Ništa se verovatno ne bi promenilo i da se njeni strahovi nisu ostvarili – da se niko, jebeno niko neće osvrnuti na to što je imala da kaže prvi put. Tek skoro je saznala da je njen omiljeni kritičar drugih, njoj simpatičan i nadobudni zlojeb do čijeg mišljenja je držala, čak i kupio taj romančić, tako lepo, za svoje pare, sam od sebe i iz neke posle zaboravljene znatiželje i da je onda knjiga ostala negde na polici, zgurana potencijalnim hitovima, zabavnijim naslovima i bolje položenim izdavačima i piscima – konkurentima za već neke nagrade i da nije imao srca da joj to kaže ni kada mu je dve godine kasnije poklonila jedan zaostali primerak, onako, s posvetom i niščom nadom da će možda, ipak, kojim slučajem, izvin’te na smetnji, ali eto.
Onda ga je jednom pričvrljila, više joj uopšte nije bilo stalo do tog njenog književnog incidenta i bilo je lako propitivati nekoga do čijeg mišljenja bi držala samo da ga je izrazio pa da je imala za šta da se uhvati, Pa kako nisi, sram te bilo – nonšalanciju nije ni glumila, pričala je o tome kao o prosutom mleku – mogao si makar meni neku reč da kažeš, bilo bi mi važno a možda bi i pomoglo. Makar da zna da ne treba više ni slučajno da pokuša nešto slično – Warning! Do Not Try This at Home Again. A on joj prizna da ima čak dva primerka njenog jedinčeta koja nije pročitao. Duplo golo, tako ti je to kad ti se prvenac zagubi, teže je kad ti jednu knjigu ne pročitaju u dva primerka, nego da za njen primerak nisu ni čuli.
Golo # 2
Jedan drugi, kritičar, esejista, prevodilac, čovek najmanje tri-u-jedan, koji navodno nešto zna, ovlaš je preleteo preko tih 15-tak tabaka i poslao joj pozdrave i otpozdrave, Hvala, ne hvala. Po tom slučaju mnogo više nerava je izgubio njen suprug i izdavač, smatrao je da je to daleko iznad njegove kompetencije i daleko ispod pupka, ali u skladu sa očekivanjima od jednog takvog tipa.
Njoj nije bilo do kasne osvete kada se jednog dana taj isti tip obratio njenom izdavaču sa nekim mastodontom od rukopisa i očekivanja. To je bio odličan trenutak da mu se ponovo da taj njen knjižičuljak, ako je negde još ostao neki primerak, te se od njega zatraži prethodna, razume se, jako lepa recenzija koja bi pratila drugo izdanje. Njoj je bilo to, ono, ne baš ponižavajuće ali ni ispod časti, jednostavno joj se živo jebalo šta bi sada taj tip, nadahnut sopstvenim interesima, mogao da kaže o njenom književnom pokušaju od pre četiri godine.
Golo # 3
Ako se napregnemo, mogli bi da se setimo da je jedan političar u nekoj emisiji javno izrekao da upravo čita tu odličnu knjigu, ali, suprotno njenim postiđenim i nikome izgovorenim nadama, niko tu njegovu lektiru nije zarezivao ni za suvu šljivu. Tiraž su čitale žene i kupovale za neke druge žene, taj tiraž su čitale majke i kupovale po desetak primeraka da bi ih slale preko grane i još dalje preko bare za svoje emigrantske potomke. I tako se proda, a da niko za nju nije ni čuo.
Gola voda za dž
Dž-džaba se mi, gari, naprežemo. Od stare slave se ne živi ni za dž, posebno ako je slava bila u krugu dijaspore i porodice, ili njenih tadašnjih i budućih prijatelja i, ako čašu u tu slavu i čast nije podigao niko ko je mogao makar malo da pogura tu stvar, pa makar tako da se u nju javno ispovraća.
Napomena čitaocu koji se živ i zdrav dovukao do kraja:
- Polovinu autorskih prava na naziv ove kategorije drži MisterMind.
- Polovinu autorskih prava na ovaj ceokupni hormonalni ispad u formi posta, zadržavam ja. Ostatak možemo slobodno da bacimo u public domain ili u onu kantu sa početka teksta, pa da demoi ljeda. Štapa napas bripigapa.
- Ne znam za vas, ali ja ću plakati sutra.
33 Comments
Hm.
Mislim da razumem sve što je u ovom tekstu napisano. Da stvarno, ali stvarno razumem.
A iz vizure nekog ko osim nekoliko komentara u blogosferi i ličnih pisama a jako, o, jaaaaaaako bi voleo da jeste, nije napisao ni slovo u životu, mislim da je imati ROMAN (i to kakav!) iza sebe, veeeeeeelika jedna stvar.
“Što nije pisano, i ne postoji”, svojevremeno su nam objašnjavali na katedri yu knj na FF i meni je to ostalo urezano u svaku vijugu u mozgu. Znači, već si u tamo nekoj dalekoj i teško dosezljivoj ligi i nama malima je teško da shvatimo tvoje autorske muke:) Verovala ili ne:)
I čekamo to drugo izdanje, ali stvarno, aman. Nisu još svi u dijaspori dobili po svoj primerak, zar si zaboravila koliko ljudi je otišlo odavde?
O! ti moja preverna i u svakom smislu naklonjena!
Nema drugog izdanja, sada već pomalo zato što ni ja neću. Ša me gabri.
Blog je trebalo da pripomogne, da malo pogura, da me razmrda, da me pokrene, da me uvede u kondiciju…
Od svih planova samo je kondicija krenula, pišem bez mučenja i duže mogu da izdržim pre nego što me zaboli vrat, ali pišem sve nekakve gluposti ili sve nešto drugo. Onda se vratim na svoj hard disk i buljim u belim papir bez mozga i ideje.
Nemam trenutno vremena, a ne mogu da odolim da se ne upisem odmah ispod dvije meni tako drage dame.
Razumijem o cemu govoris i znam da ovo sto cu reci nema veze sa stvarnim problemom, ali jednostavno imam potrebu javno napisati da me odavno, ali bas odavno, nista kao tvoj, kako ti kazes ”smijesni roman” nije rasplakalo.
Draga moja, da te napomenem, ti zivis u Srbiji, sa svojim cijenjenim suprugom i sinom trebala bi biti na stranicama revijalne stampe, malo otvoriti vrata frizidera, a ne bi bilo lose i spavace sobe. Uz to i nekome javno podilaziti, sa sve smjeskom i dekolteom, boriti se za zenska prava , ne na nacin na koji ti radis, vec , ono , malo, muz me tuce, ali lepo mi je jebem li ga. 🙂
Najteze je ozbiljno shvatiti ozbiljnu zenu. 🙁
I da, nada je u rukama jedinog ozbiljnog knjizevnog kriticara u BiH 🙂 Trenutno je na bolovanju pa cim prihaje kacim na You tube 🙂
di se to može nabavit u Zg? tražila malo po netu al nema informacija, eo čim mi dođe u ruke čitam i teram sve oko sebe da čitaju. 😉
Ajde ja ovako poltronski a ti se naivno razveseli može ? 😉
Zbilja nemoj da te to tera u kurac pa ko god zna čitat zna da je dobro, …sjećaš se ja sam ta koja je ovaj blog pročitala od ćoška do ćoška tako bi i knjigu i prvu i drugu i petu.
(A sad moram u svom tonu sory jače je od mene i ako te naljuti onda si u banani)
Pa pročitala sam ja kojekakvog drloga što nebi neku sa zlaćanim cipelama 😉
kisinđer!
Napomepenapa autoporopu bepez žipivapacapa: Mipisliopo sapam opastapaviti kopomepentapar, apalipi mipisipi nepedapa. Bopoljepe mipijepe dapasepe ipizvapalipim i slupušapam mupuzipikupu.
Popozdrapav 🙂
Poznata mi problematika sa blogom i onim “lichno” folderom.
Pomaze ako pises za nekog konkretno, umesto za neizdiferenciranu , anonimnu masu. Za nekoga prema kome si iskrena, i ko te ne osudjuje, ni za sta. Ko ne sudi, uopste. Zato moji tekstovi uglavnom pocinju sa necijim imenom. Posle je lako izbrisati ime, a tekst ostane:))
To sto kazes ovde pises druge stvari… pa ,drustvena kritika je neiscrpna tema. Tako mozes doveka, uvek negde nesto gori.
Pa, evo, prvo paušalno: mislim da prolazim kroz krizu s blogom, kao treći dan na skijanju, kao peti dan na moru, kao drugi mesec u blogosferi 🙂
Onda, redom:
#Kristina, draga,
ti si toliko ponekad mudra, da ja opet moram iznova da se iznenađujem da imaš tek toliko godina.
Ti nisi normalna! Šta će stari roman u rukama stranog književnog kritičara!? Pa to bi stvarno bio piš, da čovek nešto negde napiše! a još je čovek i na bolovanju! Nakon knjige će odmah otići u penziju!
# Kamara,
🙂 Kako se ne bih sećala!? Lepo sam ti rekla da si u tom slučaju ti više pročitala nego ja.
A knjige nema, odavno. Kao ni njene autorke. Možda je trebalo da stavim naslov Nema, prodato, a kako i zašto, nemamo pojma, a u podnaslovu Mali patuljci su nekrofili.
Sklblz, tipi zapaslupužupujepeš dapa tepe popozdrapavipim opodvopojepenopo.
# Novosađanka,
To je tako blizu istine za nas amatere, da sam šokirana. To je tako banalno, ali to je tako tačno. Ne znam čime se poštapaju profesionalci, posebno oni više puta laureati?
Ustaju svako jutro u 4 pa pišu tri sata? Obuku najlepše odelo kao da idu na glasanje, pa onda sednu za kompjuter i štrikaju?
Da li imaju “radne navike”?
Da li imaju skuvano ili im je dovoljno da ima flaša ljute?
Ja bih mogla svaki dan da napišem po jedan post. Moram da sedim na prstima da mi utrnu, da ne bih to radila. Zato što imam vas i zato što ZNAM da to neko čita. Onda mi padaju napamet razne ideje i lako ih je sročiti.
Odjednom, u tome sam našla ogromnu razliku, umesto podsticaj. Hard disk je samo moj, tamo smo samo on i ja, fali mi neki čitalac, a ne mogu da ga zamislim.
Onda odem u back office, otvorim novi tekst i lepo ispljunem post.
Izvoliš i mene pozdravit odvojemo ;(
mislim odvojeno
Neko beli papir.
Neko belo platno.
Isti odnos snaga.
A neko, draga T. belo gleda bilo da je iza sebe zapišao ili ne, neku imaginarnu teritoriju. Te dobra si 🙂
Nego od kad sam prestala da razmišljam o:
– da li neko slika tačno osam sati dnevno od tolko do tolko
– da li pri tome redovno jede ili j…
– da li ga boli glava dok stvara
– da li se neko drugi pati i cepa ko što ja to često radim
– da li i sto ostalih hiljada DA LI…
ide sve svojim putem. Koliko god da je usran. Ali deviza jesti samo svoja govna koja možeš da svariš čini život vrlo mirnim.
I nikad ne zaboravi, da teritorija u koju se plasira i najveća mudrost ovog sveta je i dalje jedna velika štala…u kojoj ima potkupljivih volova da riknu, mazljivih kravetina da dignu rep, i dosadnih pijavica da poture noge čak iako su bezkičmenjaci.
I da sam ti u cipelama, buljila bi vala i dalje u folder lično, i ne lično, u pod folder grupno…i nagazila, koliko god da sve što se ujutro čini tako bledo, glupo i ne vredno za save as.
Jer citiraću:
“Onog momenta kad postanete zadovoljni svojom slikom, odložite četke i prosvirajte sebi mozak. Jer više ne napredujete”. Van Gogh.
Eto.
I veliki pozdrav.
I profesionalci koriste slicne trikove, sasvim sigurno. Pisanje je zanat, naporan posao koji zahteva mnogo truda, daleko je od onog lezernog “pisem za svoju dusu”. To moze samo donekle, kada je u pitanju iskustvena materija. Markes je recimo izjavio povodom objavljivanja svoje autobiografije, da vise ne moze da pise, jer nema motivaciju, jer mu je postalo pretesko da je vestacki odrzava u zivotu. A dugi niz godina prisiljavao je sebe da bukvalno tako, ustane oko 4 i pise do podne. Nikada citajuci njegove knjige ne bi covek rekao da je to produkt nekog teskog i prakticno prisilnog rada. Kada pisu ozbiljnije romane, oni (proslavljeni) mesecima i godinama prikupljaju materijal.Pogledaj Pamuka koji je godinama istrazivao i sakupljao materijal za Istanbul recimo. Istrazivanje je najkrupniji deo tog posla. Niko ne sedne da sa konkretnom idejom o radnji i svim detaljima napise roman k’o od sale. Niko.A mislim da je tu problem, to preterano i nerealno ocekivanje da treba da imas sve konstruisano i razradjeno u mislima pre nego sto sednes da pises. Ustvari mislim da najveci pisci celoj stvari pristupaju sasvim studiozno. Svidela mi se recimo jedna prepiska A.Hemona sa drugim americkim piscem koji tvrdi da ne pise za druge, nego za sebe. Hemon je vrlo lezerno u nekoliko recenica objasnio zasto je to fakticki nemoguce, s njegove tacke gledista. Mi uvek pisemo za druge. Tekst je strukturisan i smislen samo kada je upucen nekome. Imaginarnom citaocu, realnoj osobi, nebitno. On tada dobija odredjen ton, odredjenu strukturu, kompoziciju, odredjene stvari se kazu ili ne. Zato je mislim vazno dok pises to ciniti kao da se obracas osobi koja ne prosudjuje. Od cijeg se misljenja neces unapred stititi. Kojoj nemas potrebu da stvaras posebnu sliku o sebi. To ne mora da bude ziv covek. To moze da bude nepostojeci covek. Ali je bitno da proces pisanja bude konstruisan oko obracanja nekome. Mislim da tek mnogo kasnije, kada steknes debelo iskustvo, mozes da se oslonis na obracanje “masi”. Opstem citalackom telu. Sad se ovde prisecam Sulca koji je pisao pisma prijateljima.Ta pisma su ga proslavila u knjizevnim krugovima. Da li bi on dao toliko detalja, upotrebio jednaku strukturu i iste jezicke alate da je pisao bezlicnom skupu anonimnih ljudi? Ne verujem. Osim toga, mnogo se vise racuna ( i previse) vodi o obzirima kada nisi siguran ko je sa druge strane. Pokusavas da udovoljis svima, da ne razocaras nikog, da impresioniras svakog – hteo to da priznas ili ne- a to je sasvim nemoguce.
Probaj tako. Ko god da ti se cini da bi bio pravi slusalac, njemu pisi. I vidi da li postoji razlika. Pisi pisma. Mislim da je jako bitno imati neku vrstu stimulativne korespondencije. Ideje i teme se radjaju dok se obracas nekome, i takodje dok se on obraca tebi, dok pokusavas da odgovoris na neku ideju, na neku misao, da joj kontriras ili je podrzis, da uvedes novinu, dok ucestvujes u nekoj kreativnoj, dvosmernoj razmeni.
To je makar lek koji ja koristim, i mnogo znaci. Osim toga ne treba ocekivati od sebe nista preko noci, to je nerealno i preko noci eventualno moze da se pise o srpskoj domacici il’ tako stogod, ali o iole ozbiljnijim stvarima ne….
Na tu temu: fascinantno je koliko dugo je Margerit Jursenar pisala Hadrijanove memoare, prepravljala, uništavala, istraživala, proučavala. Kad padnem u svaralačku krizu po bilo kom pitanju (uglavnom projektovanje i programiranje softvera), vratim se opisu nastanka tog, meni najdražeg, romana. I bogatija za veliku količinu motivacije posrnem dalje. Od tog posrtanja obično ispadne dobar i dugačak korak. Pozdrav tebi. P.S. i ja bih volela pročitati tvoj prvenac, pa kad nas je ovoliko, čik nemoj objaviti drugo izdanje. 🙂
Nisam očekivao od tebe ovakvu malodušnost, ne liči ti BRE. I neću da se uključujem u ovu kolektivnu (uglavnom žensku) solidarnost sa cmizdrenjem, kao kad neku ribu ostavi momak, a one sve tuguju i grle se na velikom odmoru.
Ali reći ću ti nešto: najveći broj pisaca skoro stalno pati od stvaralačke krize, i bori se da je prevaziđe; ostali su budale i literarne birokrate ili lažovi.
A jedini način da se ta kriza prevaziđe je pisanje. Dakle, ne cvili nego piši. Roman je teško napisati – piši kraće forme. Ako si baš zapela za roman, posle sastavljaj, kroji i prekrajaj. Biće.
Što se tiče kritičara, nemoj mi reći da si toliko naivna i da ne znaš kako sve to ide?
Cela srpska književna scena je izdeljena na klanove i klančiće, od vrh pa do dna. Možeš da napišeš “Anu Karenjinu” i “Hamleta” zajedno, ako nisi ni sa kim, niko neće ni da pljune na tebe, a kamo li da te pohvali, ama ni u “Glasu Zaplanja”.
Pokaži mi molim te izdavača u Srbiji koji ume da prepozna dobar rukopis nedovoljno afirmisanog pisca, uloži pare u njega i odradi kompletnu logistiku na obostranu korist. Naravno da ne znaš.
Zato nemoj da plačeš, jer niti si ti Pepeljuga, niti su ostali prinčevi i princeze, niti je ovo bajka.
Da, to je sasvim tacno, krace forme su lakse i od njih prakticno svi pocinju. Ponekad to moze na kraju da se kombinuje u roman, ali roman je krupan zalogaj za svakog, pocetnika i profesionalca podjednako, i od kad sam prevazisla tu pogresnu ideju da mora time da se pocne, mnogo mi lakse i bolje ide:)
Evo, kamara, i odvojemi i odvojeni pozdrav. Kad ne voliš na kamaru.
A, sad opet paušalno (spes, etotako, Bane, NS i vi svi):
Paradoks je u tome što ja nisam ni pisac ni wanna be pisac.
Međutim, nakon incidenta s pisanjem celog jebenog romana s glavom i repom, očekivanja drugih (makar u krugu porodice, dijaspore i prijatelja 🙂 ) su zarazila i mene. I, umesto da budem podsmešljiva prema sebi i tuđim očekivanjima, ili da budem makar indiferentna, u svakom slučaju opuštena, počela sam samu sebe da shvatam ozbiljno.
I na tom mestu je to prestalo da bude zabavno! I postalo je u najmanju ruku još jedna odgovornost. Podigla sam zastavice na startu i podigla kriterijume prema sebi.
I, umesto da se zabavljam kao što je to bilo prvi put, umesto da budem sasvim radosna u svom amaterizmu, postala sam smrtno ozbiljna. A tada, osim što mi se vide bore i imam naljućeno lice, što bi rekao moj Ivan, ne može da nastane ni dobar ručak.
…
U jednoj knjižari gde se prodavala knjiga, jedna devojka, radnica, očigledno znatiželjna i još nenapunjena govnima, odmah je pročitala roman, stavila ga na centralno mesto u izlog i svima preporučivala. Tamo se prodalo 30% tiraža. Kada su vlasnici ili menadžeri knjižare naručivali nove primerke ovog bestsellera (!), i dalje su govorili: Dajte to, to i to, i još 10 komada one knjige što je pisala žena izdavača.
Jao, sve mi se čini da sam suvišno otvorena i da sam zastranila. Ne zanima me više taj roman. Čak mi se više ni ne dopada.
Jedino je trenutno važno što sam upala u zamku s blogom. Blog je time-consuming: dok ne pregledam svoj, obletim po drugima (a sve peške jer ne znam čak ni da koristim RSS) izgubim 3 sata dnevno. A tu su me već ionako zaboleli vratni pršljenovi i prošlo vreme za koje sam mogla da napišem nešto. Pa da bacim u podfolder ‘Josh_jedno_sranje’ na folderu ‘Lichno’.
A šta znači biti pisac? (ako kažeš da to nisi)
Ne znam. Bane zna. On je pisac. A ti? Imaš tremu danas?
imam.
krećem upravo.
čitamo se after party! 🙂
“a sve peške jer ne znam čak ni da koristim RSS”
1. Preko web browsera (npr. Firefox) ovde je znaci rss integrisan u samom browseru. Ako koristis firefox potrebno je samo da skines ekstenziju za rss citac sa njihove glavne stranice. Ekstenzija se zove SAGE i nalazi se na ovoj adresi. Kad intaliras i restartujes firefox, videces jednu malu “lisku” pored adersnog bara. Kliknes na nju i pojavi se sa strane prozor. Feed dodajes tako sto prvo odes na blog koji citas, zatim kliknes na onu “lupu”, on sam pronadje feed, ti oznacis i kliknes add.Tako dodas sve blogove koje pratis. Kasnije je dovoljno da se samo prikacis na net i sage automatski azurira promene tj. nove postove (a mozes kliknuti i na check feed za svaki slucaj). Posle ti mozes citati i postove i kad si offline.
2. Preko posebnih programa koje instaliras na kompu. Ima ih stvarno mnogo, ali kako ih ne koristim ne bih mogao sad reci koji je najbolji, uglavnom oni su lepse dizajnirani i prilagodljiviji za citanje od gore pomenutog.
Uopsteno citanje feedova koliko sam ja primetio zavisi i od samih blogova tj. blog servisa, npr sa bloggera i wordpresa mogu preko feeda citati ceo tekst (wordpress nudi feedove i na komentare a ne samo na tekst). Sa druge strane rss feedovi sa mojblog.co.yu pokazu samo pocetak nekog teksta recimo prvi pasos.
…a da ako koristis operu mislim da ona vec ima integrisan rss.
Pa, hvala ti. Odmah sam to uradila, očas posla.
Nešto mi je bio tamburix objašnjavao, ali nikako nije uzimao u obzir da ja ne znam osnovne stvari, pa samim tim i ne razumem šta sve treba da uradim. Tako sam se pretplatila na gomilu blogova, a posle nisam znala gde to da pronađem.
Sada imam tamo tu tvoju ‘lisku’, i stvarno radi 🙂
ja nikog ne pratim putem rss-a premda imam i NetNewsWire (pregledan je i mom oku ugodan) i sve to na Vatrenoj Lijovki. Mislim da sam već jednom napomenula da me pamćenje iznimno dobro služi i da obožavam onaj faktor iznenađenja kad se učita nečija naslovnica a tamo novi post.
Btw. Hvala na odvojenom pozdravu! 🙂
Nešto mi je bio tamburix objašnjavao, ali nikako nije uzimao u obzir da ja ne znam osnovne stvari, pa samim tim i ne razumem šta sve treba da uradim.
Tamburix će od sada da pravi vizuelne tutorijale 😛
Btw. Sage je ok al je vezan za jedan računar i Firefox. Ja preferiram Google Reader. Prati svoje omiljene lokacije bilo kada, bilo gde 😉
Ja bi samo da dodam dve stvari.Jedan off topic ako ne smeta prvo. Svidja mi se puno ta fotkica u postu!! Ko, kada gde?
A drugo bi bilo veliko divljene Novosadjanki (bez namere da omalovažim druge) za ovaj poduži komentar post u komentarima. Sjajan je 😉
Da nije SEO loše da se sadržaj kopira sada bi ga maznuo i okitio moj blog :))
Pedja,
to je odavde ali bez linka
Za ostalo ćeš morati sa Novosađankom.
Ufff, mislio sam da je nešto home made, skidaj brzo link, nanjušiće te da si ga maznula 😉
Sve je prolazno pa cak i kriza 🙂
sramota, ali…. jel’ moze to opet ali ovog puta kao detetu od 6 godina?
neshvatila:)
Već dva dana počinjem tipkati komentar i brišem ga.
Daklem, mrzim pisanje koje se bavi pisanjem i pisce koji se bave sobom. Kaznim se isključivanjem iz svog života svega po čemu se da pisati i čime se da pisati kada me počnu opsjedati takva razmišljanja. Davno sam već (nakon kava s prof. A. Flakerom i diplomskih rasprava s prof. V. Žmegačem) odlučila da književnost i sve oko nje za mene postaje nevažno. Zato da bi sve to mogla opušteno voljeti i u svemu beskrajno uživati. Dobra odluka – no crv ponekad počne rovati iz čista mira i traži od mene angažman umjesto opuštenosti. No pasaran!
I onda blog. Zašto? Zato jer sam i dalje čvrsto uvjerena da pišući išta nemam što doprinijeti ičem. Zato jer želim naučiti i lekciju u životu da sve nije “cilj”, “zadatak”, “ambicija”. Zato jer želim isključiti kritičnost i samokritičnost, osloboditi se ogoljavanja svakog teksta do njegova kostura i dodavanja “aure smisla” svakome. Zato jer riječi treba pustiti da žive svoj život kada jednom odu od nas, bez tetošenja i stalne brige o njihovoj daljnjoj sudbini. I nesavršene riječi mogu proživjeti jedan sasvim fin život, iznenađujuće dobar.
Sve u svemu: smisao svega jeste osloboditi se grča, igrati se riječima sve dok to veseli.
Jako lepo izrečeno. Treba pustiti rečima slobodu i ne opterećivati ih visokim zahtevima i preteranim ambicijama. Mene su tuđi(zahtevi i ambicije) u jednom trenutku skroz blokirali. Skoro da sam potpuno prestala da pokušavam. Ili su mi namere bile jadne, kad već nisu mogle da budu ničim u meni potkrepljene.